Da li možemo da zaustavimo klimatske promene uklanjanjem ugljen-dioksida iz vazduha?

Da li bismo mogli da zalečimo klimatske promene? Istraživač geoinženjeringa Tim Kruger želi da proba. On deli jednu obećavajaću mogućnost: korišćenje zemnog gasa za stvaranje struje tako da se ugljen-dioksid uklanja iz vazduha. Naučite više o mogućnostima i rizicima ovog kontroverznog polja koje traži kreativni, promišljen izum velikog razmera koji bi zaustavio dalje razvijanje katastrofalnih posledica po našu planetu.

Kako bismo izbegli
opasne klimatske promene,

moraćemo da drastično smanjimo emisije.

To ne bi trebalo da izazove neslaganja,

pogotovo kod ove publike.

Ali, evo nečega što će biti
malo problematično -

to neće biti dovoljno.

Premašićemo granicu emisije CO2

i temperatura će porasti
za 1,5 stepena za par kratkih godina,

a za 2 stepena

u otprilike naredne 2 decenije.

Nećemo morati samo
da drastično smanjimo emisije,

već i da uklonimo CO2 iz atmosfere.

Hvala vam.

(Smeh)

Ja radim na procenjivanju
različitih predloženih tehnika

kako bih video da li rade.

Mogli bismo da koristimo biljke
kako bismo uklonili CO2

i onda da ga skladištimo u drveće,

u površinski sloj zemlje
ili dubinski, ili u okeane.

Mogli bismo da izgradimo velike mašine,
takozvano veštačko drveće,

koje bi malo uklanjalo CO2 iz vazduha.

Kako bi ove ideje bile izvodljive,

moramo da znamo da li mogu biti primenjene

na većoj razmeri bezbedno,
ekonomično i društveno prihvatljivo.

Svaka od ovih ideja je kompromisna.

Nijedna nije savršena,

ali mnoge imaju potencijal.

Malo je verovatno da bi bilo koja od njih
sama rešila problem.

Nema magičnog rešenja,

ali bi one potencijalno mogle
zajedno da sastave rešenje

koje nam je potrebno da sprečimo
klimatske promene sada.

Nezavisno radim na jednoj ideji

koja koristi zemni gas u stvaranju struje

tako da oduzima
ugljen-dioksid iz atmosfere.

A? Kako to radi?

„Oridžin Pauer Proces“ puni
gorivnu ćeliju zemnim gasom.

Oko pola te hemijske energije
se pretvara u struju,

a ostatak u toplotu,

koja se koristi za razgradnju krečenjaka

na kreč i ugljen-dioksid.

Sad verovatno mislite da sam lud.

To zapravo stvara ugljen-dioksid.

Ali je ključno da je sav
nastali ugljen-dioksid,

onaj iz gorivne ćelije,
kao i onaj iz krečnjaka, čist,

a to je veoma važno,

jer to znači da se taj
ugljen-dioksid može koristiti

ili pak skladišiti duboko u zemlju
po niskoj ceni.

Nastali kreč se može koristiti
u industrijskim postrojenjima

i, kada se to čini,
CO2 se uklanja iz vazduha.

Sve u svemu, proces smanjuje
koncentraciju ugljen-dioksida.

Uklanja ugljen-diokid iz vazduha.

Kada se klasično stvara
struja iz zemnog gasa,

oslobađa se oko 400 grama CO2 u vazduh

za svaki kilovat sata.

Ovim procesom ta cifra je minus 600.

Trenutno, stvaranje struje je odgovorno

za četvrtinu svih emisija ugljen-dioksida.

Hipotetički, ako bismo zamenili ovim
procesom ostale načine stvaranja struje,

ne samo da bismo eliminisali
sve emisije nastale stvaranjem struje,

već bismo i uklanjali emisije ostalih

i tako bi potencijalno bilo uklonjeno
60 procenata svih emisija ugljen-dioksida.

Kreč bi mogao da se koristi

tako što bi se direktno
dodao u morsku vodu

kako bi se sprečila acidifikacija okeana,

jedan od problema izazvanih od strane
ugljen-dioksida u atmosferi.

Zapravo, odnos cene i dobitka
je još povoljniji.

Apsorbuje se duplo više ugljen-dioksida
kad se koristi morska voda

u industrijskom procesu.

Ovde stvari postaju komplikovane.

Iako je proces neutralisanja
acidifikacije okeana dobar,

ne razumemo u potpunosti
kakve su posledice po životnu sredinu,

tako da moramo da procenimo
da li je ovaj pristup

zaista bolji od bolesti
koju želimo da izlečimo.

Moramo da postepeno
upravljamo eksperimentima

eksperimentima da bismo
bezbedno to procenili.

A razmera je sledeća:

da bismo izbegli opasne klimatske promene,

biće potrebno da uklonimo trilione;

da, trilione, sa slovom „t“,

trilione tona ugljen-dioksida iz atmosfere
u narednim decenijama.

To će koštati nekoliko procenata BDP-a,
nalik troškovima za odbranu,

mnogo industrijske aktivnosti

i neizbežnih nuspojava.

Ali, ako razmera izgleda ogromno,

to je zato što je razmera problema

ono što želimo da promenimo,

takođe ogromna.

Ne možemo više da izbegavamo
ove mučne probleme.

Suočavamo se sa rizicima
kud god se okrenemo;

svet koji će promeniti klimatske promene

ili svet koji će promeniti
klimatske promene

i naši pokušaji da ih sprečimo.

Divno bi bilo da je tako jednostavno,

ali ne možemo više da priuštimo
da zatvaramo oči, začepljujemo uši

i pevušimo: „La-la-la.“

Moramo da odrastemo i da se suočimo
sa posledicama naših postupaka.

(Aplauz)

Da li rasprava o sprečavanju
klimatskih promena

potkopava volju za smanjivanjem emisija?

To je pravi problem,

tako da moramo da naglasimo
vrhovni značaj smanjivanja emisija

i koliko su spekultaivne ove ideje.

I ako to uradimo,
trebalo bi da ih proučavamo.

Da li možemo da sprečimo
klimatske promene?

Ne znam, ali sigurno ne možemo
ako ne pokušamo.

Treba nam ambicija bez arogancije.

Treba nam ambicija da povratimo atmosferu,

da smanjimo ugljen-dioksid

na nivo koji omogućava
stabilnu klimu i zdrave okeane.

Ovo će biti ogroman podvig.

Mogao bi se ilustrovati
kao projekat katedrale.

Oni koji su uključeni na početku

možda će skicirati plan i kopati temelje,

ali oni je neće podići u visine.

Taj zadatak, ta privilegija,

pripada našim potomcima.

Niko od nas neće videti taj dan,
ali moramo početi sa nadom

da će buduće generacije moći
da završe posao.

Pa, da li želite da promenite svet?

Ja ne želim.

Ne tražim menjanje sveta,

već očuvanje onoga što on treba da bude.

Hvala vam.

(Aplauz)

Kris Anderson: Hvala. Hteo bih
da ti postavim još par pitanja.

Ispričaj nam još malo
o ideji sipanja kreča u okean.

Hoću da kažem da izgleda
veoma primamljivo,

sprečava acidifikaciju okeana

i apsorbuje više CO2.

Pominjao si da treba da sprovedemo
eksperiment o ovome.

Kako bi on izgledao?

Tim Kruger: Smatram da treba
da se uradi niz eksperimenata,

ali treba da se urade postepeno,

kao što, kada testirate nov lek,

ne počinjete sa testiranjem na ljudima.

Prvo radite manji eksperiment.

Prvo bi trebalo da se rade na kopnu,

u specijalnim kontejnerima,
daleko od životne sredine.

A kada ste uvereni
da se to odvija bezbedno,

prelazite u sledeću fazu.

Ako niste, onda ne prelazite.

Ali postepeno.

KA: I ko bi finansirao takve eksperimente?

Jer imaju nekakav uticaj
na celu planetu na nekom nivou.

Da li je to razlog što se ništa
u vezi sa ovim ne dešava?

TK: Mislim da mogu da se rade
manji eksperimenti u nacionalnim vodama.

To je verovatno uslov
za nacionalne finansijere.

Ali, na kraju, ako želite da sprečite
acidifikaciju okeana na ovaj način,

u globalnim razmerama,

morate to da radite u međunarodnim vodama

i trebala bi vam međunarodna
zajednica da radi na tome.

KA: Čak i u nacionalnim vodama,
okean je „povezan“.

Kreč će se mešati.

A ljudi ne podnose eksperimente
koji se vrše nad planetom,

što smo već čuli.

Kako biste se tome usprotivili?

TK: Dotakli ste se nečega
što je jako važno.

To je društvena dozvola za rad.

Mislim da je možda nemoguće,

ali moramo imati hrabrosti da probamo,

da pomerimo ovo napred,

vidimo šta možemo da uradimo

i da se otvoreno uključimo.

I treba da uključimo ljude transparentno.

Treba da ih pitamo pre toga.

I mislim da, ako ih pitamo,

moramo da budemo otvoreni
i za mogućnost odgovora:

„Ne, ne činite to.“

KA: Hvala ti puno, Time.
Zaista fascinantno.

Hvala vama.

(Aplauz)