Мајкл Полан приказује поглед са тачке гледишта биљака

Шта ако људска свест није ни крајњи резултат ни суштина Дарвинизма? Шта ако смо сви само пиони у кукурузовој интелигентној стратешкој игри да завалада Земљом? Аутор Мајкл Полан тражи од нас да гледамо на свет са тачке гледишта биљака.

Ово је једностана идеја о природи

и желим да кажем пар речи у име природе

јер о томе нисмо много причали у последњих пар дана.

Желим да кажем пар речи у име земљишта и пчела и биљака и животиња.

И да вам кажем о алатки, веома једноставној алатки коју сам нашао.

Мада, није ништа више него литерарна таштина - није технологија -

веома је моћна за, ја мислим, мењање нашег односа према природном свету

и према осталим врстама од којих зависимо.

А та алатка је, веома једноставно, као што је Крис предложио,

гледање на нас саме и на свет са тачке гледишта биљака и животиња.

То није моја идеја, и други су је помињали,

али ја сам покушао да нешто са њом постигнем.

Дозволите да вам кажем како ми је пала на памет.

Као и многе моје друге идеје, и као и многе алатке које користим,

и ову идеју сам добио у башти. Ја сам посвећени баштован.

И једног дана пре једно 7 година, садио сам кромпир.

Била је прва недења маја.

То је било у Новој Енглеској, када је јабуково дрвеће у пуном цвету.

Изгледају као бели облаци.

А ја сам садио моје комаде,

секао и садио кромпире.

А на дрвету су радиле пчеле.

Све је вибрирало од бумбара.

А једна од ствари коју стварно волим код баштованства

је што не захтева сву твоју концентрацију.

Не можеш стварно да се повредиш. Није као столарство.

И можеш, заправо имаш много неког менталног простора за размишљање.

А питање које сам себи поставио тог поподнева у башти је -

док сам радио поред бумбара -

било: шта смо то заједничко имали бумбар и ја?

Како су наше улоге у тој башти сличне, а како различите?

И схватио сам да у ствари имамо доста заједничког.

Обојица смо расејавали гене једне врсте, а не неке друге.

И обојица смо, вероватно, ако могу да замислим како бумбар гледа на ствари,

мислили да смо ми повлачили конце.

Ја сам одлучио коју врсту кромпира желим да посадим.

Изабрао сам свој жути кромпир или млади кромпир, или који год већ.

А сакупио сам те гене из каталога за семење из целе земље,

донео сам их и сада сам их садио.

А онај бумбар је, без сумње, мислио да је он одлучио,

”Идем на оно дрво јабуке, идем баш на онај цваст,

идем да узмем нектар, а онда ћу да одем.”

Наша граматика показује да смо ми такви,

да смо независне јединке у природи, пчеле, исто као и ја.

Посадим кромпире, почупам коров и припитомим врсте.

Али тог дана, пало ми је на памет

шта ако је та граматика ништа више него самозадовољавајућа таштина?

Јер наравно, пчела мисли да она, или он одлучује.

Али ми знамо много боље.

Знамо да је оно што се дешава између пчеле и тог цвета

у ствари да паметан цвет манипулише пчелом.

А када кажем ”манипулише”, мислим на Дарвинов појам.

Мислим на то да је цвет развио веома специфичан скуп особина -

боју, мирис, укус, шару - који су примамили ту пчелу.

А пчела је паметно насела на то да покупи нектар,

и да такође покупи мало пудера на своју ногу

и онда иде на следећи цвет.

Пчела не одлучује.

И онда сам схватио, да у ствари нисам ни ја.

Мене је завео баш тај кропмпир, а не неки други,

да га посадим - да распространим његове гене, обезбедивши му мало више станишта.

А онда сам дошао на идеју о томе шта би било - шта би се десило

када бисмо себе сагледали са тачке гледишта тих других врста које на нама раде?

И одједном ми се пољопривреда учинила не као проналазак, не као људска технологија,

већ као коеволутивни развој

у коме нас је израбљивала група веома паметних врста, углавном јестиве траве,

и отркила како да нас натера да у ствари свет раскрчимо од шума.

Такмичење трава, зар не?

И изненада, све је изгледало другачије.

И одједном, кошење траве тог дана је било потпуно другачије искуство.

Одувек сам мислио, а то сам и написао у својој првој књизи -

у књизи о баштованству -

да су травњаци у ствари природа згажена чизмом културе.

Да су били пејзажи тоталитаризма.

И да када смо их косили да смо окрутно сузбијали врсте,

никада их не пуштајући да пусте семе, да умру или да имају секс.

Ето то је травњак.

Али онда сам схватио: ”Не, ово је управо оно што трава од нас хоће.

Ја сам насамарен. Ја сам пион травњака чији је циљ у животу да победи дрвеће,

са којим се такмичи - са којим се такмичи за светлост.”

Тако да, пошто нас натерају да косимо, ми у ствари спречавамо дрвеће да се врати,

што се у Новој Енглеској дешава веома, веома брзо.

Тако да сам почео да гледам на ствари на тај начин,

и написао сам читаву књигу под називом ”Ботаника жеље.”

И схватио сам да на исти начин можете да гледате на цвет

и закључите разне интересантне ствари о укусу и жељама пчела,

да воле слатко и да воле ту боју, а не ону, да воле симетрију.

Шта бисмо могли да сазнамо о нама самима када бисмо то исто урадили?

Да одређена врста кромпира, одређена врста лека,

да хибрид ”sativa-indica-cannabis” (марихуана) говори нешто о нама.

А то - зар то не би био интересантан начин да се гледа на свет?

Тест за сваку идеју - већ сам рекао да је то литерарна таштина -

јесте шта нам нуди?

А када разговарате о природи, која је реално, мени као писцу, тема,

како - да ли испуњава тест Алда Леополда?

А тест питање је - да ли нас чини бољим грађанима биотичке заједнице?

Да ли нас тера да радимо ствари како бисмо подржали и одржали живи свет,

а не његово уништење?

А ја бих се сложио да ова идеја то ради.

Дозволите ми да вам кажем шта добијате када гледате на свет на овај начин,

осим занимљивог увида у људску жељу.

Као интелектуална ствар, гледање на свет са тачке гледишта других врста

нам помаже да се суочимо са овом чудном неправилношћу,

а то је - ово је домен интелектуалне историје -

а то је да имамо Дарвинову револуцију пре 150 година -

Ух. Колико сам мали -

имамо ту интелектуалну, Дарвинову револуцију у којој смо, захваљујући Дарвину,

открили да смо само једна од многих врста.

Еволуција делује на нас на исти начин на који делује на све друге.

Ми утичемо и на нас утичу.

Ми смо стварно у влакнима, у материјалу живота.

Али чудна ствар је да ту лекцију нисмо научили ни након 150 година.

Нико од нас заправо у то не верује.

Сви смо Картезијанци - Декартова деца -

која мисле да субјективност и свест, да нас они издвајају.

Да је свет подељен на субјекте и објекте.

Да са једне стране постоји природа, а са друге култура.

Чим почнете да видите ствари са тачке гледишта биљака или животиња,

схватите да је то, у ствари, права литерарна таштина.

Та идеја да је природа супротстављена култури.

Идеја да је свест све.

А то је још једна битна ствар која се дешава.

Гледање на свет са тачке гледишта осталих врста

је лек за болест људске самоважности.

Одједном схватите да свест,

коју ценимо и сматрамо да је, знате, круна,

да је врхунски успех природе,

људска свест је, у ствари, само још један скуп алатки за сналажење у свету.

И некако је природно да мислимо да је то најбоља алатка.

Али, знате, један комичар је рекао:

”Добро, ко ми каже да је свест толико добра и толико важна?

Па, свест.”

Тако да када гледате биљке, схватите да су оне другачије алатке

које су исто толико интересантне.

Даћу вам два примера, исто из баште.

Лима пасуљ. Да ли знате шта лима пасуљ ради када га нападну пауколике гриње?

Испусти једну реактивну хемикалију која изађе напоље

и окупи друге врсте гриња

које дођу и нападну пауколике гриње, бранећи на тај начин лима пасуљ.

Док ми имамо свест, правимо алатке, језик,

биљке имају биохемију.

И то су усавршиле до степена који не можемо ни да замислимо.

И њихова комплексност, њихова префињеност, је нешто чему се треба дивити.

И мислим да је то стваро скандал пројекта ”Људски Геном”.

Знате, почели смо мислећи, 40 или 50,000 људских гена.

А завршили смо са само 23,000.

Само да вам дам основу за поређење, пиринач има 35,000 гена.

Дакле, ко је префињенија врста?

Па, сви смо подједнако префињени.

Прошли смо кроз еволуцију - еволуирали смо подједнако дуго,

само другим путевима.

Дакле, лек за самоважност је начин да некако осетимо Дарвинову идеју.

И то је оно што ја радим као писац, као приповедач,

покушавам да учиним да људи осете оно што знамо и да испричам приче које нас заправо чине -

помажу нам да мислимо еколошки.

Друга корист овога је практична.

И причаћу - сада ћу вас повести на фарму.

Ову сам идеју искористио да развијем моје разумевање прехрамбеног система

и то што сам научио је, у ствари, да тренутно свима нама манипулише кукуруз.

А говор који сте данас раније чули о етанолу,

је по мом мишљењу коначно тријумф кукуруза над добрим разумом. (Смех)

То је део - (аплауз) - кукурузовог плана да доминира светом.

(Смех)

И видећете да ће количина посађеног кукуруза ове године бити драматично већа од оне прошле године,

и биће онолико станишта више,

зато што смо одлучили да ће етанол да нам помогне.

Дакле, то ми је помогло да разумем индустријску пољопривреду,

која је, наравно, картезијански систем.

Заснива се на идеји да мењамо друге врсте према нашој жељи,

и да смо ми надлежни и да ми стварамо те фабрике,

и имамо те технолошке ресурсе и из њих добијамо храну,

или гориво, или оно што желимо.

Дозволите ми да вас поведем на веома другачију фарму.

То је фарма у долини Шенадоа, у Вирџинији.

Тражио сам фарму на којој се ове идеје

о гледању на ствари са тачке гледишта других врста, заправо примењују.

И нашао сам је у човеку који се зове Џоел Салатин,

са којим сам провео недељу дана као шегрт на његовој фарми.

И из овог искуства сам понео неке од најпозитивнијих ствари о нашем односу са природом

које никада раније нисам чуо током 25-годишњег искуства у писању о природи.

А ово је једно.

Име фарме је ”Полифејс”. А то значи -

идеја је да има 6 различитих врста животиња и неких биљака,

које расту у једном веома разрађеном симбиотичком уређењу.

То је самоодржива, еколошка агрикултура, за оне од вас који знају понешто о овоме,

таква да краве и свиње и овце и ћурке и

и шта још, шта још имамо?

Свих шест различитих врста - и зечеви -

сви врше еколошке услуге један другоме,

тако да је измет једног ручак за другог

и један другога чувају од штеточина.

И не могу - то је веома уређен и леп плес

али ћу вам изблиза показати само један део тога.

А то је однос између стоке и Салатинових пилића, његових кока носиља.

И показаћу вам шта добијате, ако примените овај начин, у реду?

А ово је много више него узгој хране, као што ћете видети.

Ово је другачији начин размишљања о природи,

и начин да се побегне од појма фиксне суме -

Картезијанска идеја да, или побеђује природа или побеђујемо ми

и да, да бисмо ми добили оно што хоћемо, природа мора бити умањена.

Тако, једнан дан, стока је у ливадском тору.

Једина употребљена технологија овде је ова јевтина електрична ограда,

релативно нова, која је прикључена на акумулатор аутомобила.

Чак бих и ја могао да носим ограду за пашњак величине 1000 квадратних метара и да га поставим за 15 минута.

Краве пасу један дан. Крећу се, разумете?

Све попасу - то је интензивна паша.

Салатин чека три дана.

А онда смо унели нешто под називом ”јаје-мобил”.

”Јаје-мобил” је веома климава направа.

Личи на ливадски једрењак који је направљен од дасака,

али може скућити 350 пилића.

Он ово уноси на ливаду три дана касније, а онда отвори степенице,

окрене их надоле и 350 кокошака трчећи сиђе низ њих -

кокодачући, оговарајући, као што пилићи иначе раде.

А онда направе пречицу до кравље балеге.

А оно што раде је овеома занимљиво.

Копају кроз крављу балегу

тражећи црве, бубе и ларве мушица.

А разлог због кога је Салатин чекао три дана

је зато што зна да се четвртог или петог дана те ларве излегу,

и онда ће имати огроман проблем са мушицама.

Али он чека толико да би оне порасле и постале сочне и укусне

јер оне су омиљен облик протеина за пилиће.

И тако, пилићи играју свој мали брејкденс,

и гурају се око измета да би стигли до црва,

а током тог процеса, они тај измет шире.

Веома корисно. Друга услуга екосистему.

А трећа, док су они у овом ограђеном ливадском тору,

они, наравно лудачки избацују свој измет

и тај азотом богат измет ђубри ту ливаду.

А онда се преселе на друго поље,

и за само неколико недеља раст траве плане.

А за 4 или 5 недеља, Салатин то може да понови.

Може да пусти на испашу, може да коси, може да уведе нову врсту,

као што су јагњад, или може да коси сено за зиму.

Сада желим да само погледате изблиза шта се овде догађа.

То је веома продуктиван систем.

А оно што морам да вам кажем је да он на 40 хектара

добија око 18 тона говедине, 13.5 тона свињетине, 250,000 јаја,

20,000 пилића, 1000 ћурки, 1000 зечева -

огромну количину хране.

Знате, некада чујете: ”Да ли оганска храна може да нахрани свет?”

Па, погледајте колико хране може да се произведе на 40 хектара ако радите овако -

понављам, дајте свакој врсти оно што хоће.

Дозволите јој да оствари своје жеље, своје физиолошке посебности.

Укључите све то.

Али гледајте сада на то са тачке гледишта траве.

Шта се дешава трави када ово урадите?

Када преживари пасу траву, они је скраћују са ове висине на ову.

А она одмах ради нешто веома интересантно.

Свако од вас ко има башту зна да постоји нешто што се зове размера корена и стабљике.

Да би биле срећне, биљке морају да одржавају масу корена

у приближној равнотежи са масом лишћа.

Тако да када изгубе доста масе лишћа, оне одбацују корен.

Као да их каутеризују и корење умре.

А различити организми у земљишту крећу на посао,

жваћући ово корење и растварајући га -

глисте, гљиве, бактерије - а резултат је ново земљиште.

Овако се прави земљиште.

Прави се одоздо навише.

Овако се праве прерије,

односом између бизона и траве.

А када сам ово разумео схватио сам да

ако питате Џоела Салатина шта је он, рећи ће вам да није узгајивач пилића,

ни оваца, ни сточар, већ да је узгајивач траве,

јер трава је у ствари основна врста таквог система -

ако размишљате о томе, то потпуно противречи трагичној идеји природе коју имамо унутар наших глава,

а то је да, да бисмо добили оно што ми желимо, природа мора бити умањена.

Што више за нас, то мање за природу.

Овде сва ова храна долази са ове фарме, а на крају сезоне,

заправо има више земљишта, више плодности и више биолошке разноврсности.

То је ствар са изузетно много наде.

Доста пољопривредника данас то ради.

Ово је изнад органске пољопривреде,

која је, мање више, још увек картезијански систем.

А оно што вам говори је да ако почнете да узимате у обзир друге врсте,

да узимате у обзир земљиште, да чак и са само том идејом

- јер овде нема никакве технологије осим оних електричних ограда,

које би могле да буду, знате, оне су толико јефтине да би могле да буду широм Америке зачас -

могли бисмо да добијемо потребну храну из Земље,

и да, заправо, у том процесу излечимо Земљу.

Ово је начин да реанимирамо свет.

То је оно што је толико узбудљиво о овом погледу.

Када заиста у нашим костима почнемо да осећамо Дарвинове погледе,

ствари које можемо да урадимо само са тим идејама

су нешто чему се треба надати.

Хвала много.