Šta vožnja biciklom može da vas nauči

Profesor informatike Šimon Šoken je veoma strastven biciklista. Da bi podelio životne lekcije koje je naučio tokom vožnji, počeo je program na otvorenom sa maloletnim prestupnicima u Izraelu i bio dirnut kako njihovim velikim teškoćama, tako i dubokim uspesima.

Vrlo strastveno i posvećeno

se bavim vožnjom mauntin bajka u Izraelu.

Kada sam na biciklu,

osećam da se povezujem

sa dubokom lepotom Izraela,

osećam da sam sjedinjen

sa istorijom ove zemlje

i njenim biblijskim zakonima.

Za mene je biciklizam

takođe stvar osnaživanja.

Kada stignem na vrh neke

strme planine usred ničega

osećam se mladim,

nepobedivim, večnim.

Kao da se povezujem sa nekim nasleđem

ili nekakvom energijom

mnogo većom od sebe.

Na kraju ove slike vidite

moje kolege bicikliste

koji me gledaju nekako zabrinuto.

Evo ih na još jednoj slici.

Na žalost, ne mogu da pokažem njihova lica

niti da otkrijem njihova prava imena,

a to je zato što su oni

maloletni zatvorenici,
prestupnici,

koji provode vreme u popravnoj ustanovi

koja se nalazi na 20 minuta vožnje odavde.

Pa, kao i sve u Izraelu.

Poslednje četiri godine
vozim sa ovim klincima,

jednom nedeljno,
svakog utorka, po kiši i suncu.

Već su postali veliki deo mog života.

Priča je počela pre četiri godine.

Ta ustanova u kojoj su zatvoreni

se baš nalazi na sredini

jedne od mojih uobičajenih ruta

i okružena je bodljikavom žicom

i električnim kapijama
i naoružanim stražarima.

Tokom jedne vožnje uspeo sam

da ih ubedim da me puste

i otišao sam da pričam sa upravnikom.

Rekao sam mu da želim

da pokrenem biciklistički klub
na tom mestu

i da zapravo želim da vodim te klince

odavde dovde.

I rekao sam mu: "Hajde da nađemo način

da desetoro ovih klinaca jednom nedeljno

vodim sa mnom na vožnje leti u prirodi."

Upravniku je to bilo zabavno,

rekao mi je da misli da sam ludak.

I rekao mi je: "Ovo mesto
je popravna ustanova.

Ovi momci su ozbiljni prestupnici.

Trebalo bi da su zaključani.

Ne bi trebalo da budu na otvorenom."

Ipak smo počeli da razgovaramo o tome,

jedna stvar je vodila do sledeće.

Ne mogu da zamislim sebe

kako odlazim u državni zatvor
u Nju Džerziju

i predlažem nešto ovakvo,

ali pošto je ovo Izrael,

upravnik je omogućio da se ovo desi.

I dva meseca kasnije,

našli smo se na otvorenom -

ja,

deset maloletnih prestupnika

i predivan momak po imenu Ras

koji mi je postao veoma dobar prijatelj

i partner u ovom projektu.

Sledećih nekoliko nedelja
imao sam neverovatno zadovoljstvo

da ovim klincima pokažem

svet potpune slobode,

svet sačinjen od predivnih panorama

kao što su ove -

sve što vidite je, očigledno, u Izraelu -

kao i sa bliskim susretima

sa svakakvim malim stvorenjima

svih veličina,

boja, oblika,

i tako dalje.

Uprkos svim ovim divotama,

početak je bio veoma frustrirajuć.

Svaka mala prepreka,

svaka lagana uzbrdica,

bile su razlog da ovi momci

zastanu na putu i odustanu.

Mnogo ovoga se događalo.

Otkrio sam da im je veoma teško

da se nose sa frustracijom i teškoćama -

ne zato što nisu fizički u kondiciji.

Ali to je jedan razlog
zašto su završili tu gde jesu.

Postajao sam sve više iznerviran

jer sam bio tamo,

ne samo da bih bio s njima,

nego da bih vozio i stvarao tim.

I nisam znao šta da radim.

Dozvolite da vam dam jedan primer.

Spuštamo se niz brdo na brdovitom terenu

i Aleksova prednja guma

se zaglavi u jednoj od ovih pukotina.

On padne

i malo se povredi,

ali to ga ne sprečava da skoči

i počne da skače po svom biciklu

i da nasilno psuje.

Onda zavitla kacigu uvis.

Njegov ranac ludački odleti
na neku drugu stranu.

A onda odleti do najbližeg drveta

i počne da lomi grane i baca kamenje

i psuje kako nisam nikad čuo.

A ja samo stojim tamo

posmatrajući tu scenu

u potpunoj neverici,

ne znajući šta da radim.

Navikao sam na algoritme

i strukture podataka

i super motivisane studente

i ništa u mom životu

me nije pripremilo da se izborim

sa pobesnelim, nasilnim adolescentom

usred ničega.

Morate shvatiti da se ovi incidenti

nisu događali na pogodnim mestima.

Događali su se na mestima poput ovog,

u Judejskoj pustinji,

20km udaljenoj od najbližeg puta.

Ono što na ovoj slici ne vidite

je da negde između ovih biciklista ovde

sedi tinejdžer na nekom kamenu

i govori: "Ne idem dalje. Zaboravi.

Dosta mi je."

Pa, to je problem,

jer kako god okreneš, on mora da nastavi

jer pada mrak i postaje opasno.

Bilo je potrebno nekoliko ovakvih
incidenata da bih shvatio šta da radim.

U početku je to bila propast.

Pokušao sam oštrim rečima i pretnjama

i to me nigde nije odvelo.

To su oni imali tokom celog života.

U jednom trenutku sam shvatio

da kad se ovakav klinac razbesni,

najbolje što možete uraditi

je da ostanete što je bliže moguće,

što je teško jer ono što stvarno želite
je da odete odatle.

Ali to mu se dešavalo celog života,

ljudi su odlazili od njega.

Dakle morate ostati blizu

i pokušati da doprete do njega

i potapšati ga po ramenu

ili mu dati čokoladu.

Rekao bih: "Aleks,
znam da je užasno teško.

Zašto se malo ne odmoriš,

pa ćemo nastaviti."

"Skloni se, manijače, psihopato.

Zašto si nas doveo na ovo prokleto mesto?"

A ja bih rekao: "Polako, Aleks.

Uzmi malo čokolade."

A on bi rekao "Aarrrgrg!"

Morate da razumete, tokom vožnji

smo stalno gladni -

kao i posle vožnje.

Za početak, ko je taj Aleks?

On je jedan sedamnaestogodišnjak.

Kada mu je bilo osam,

neko ga je stavio na brod u Odesi

i poslao u Izrael,

samog.

Završio je u južnom Tel Avivu

i nije imao te sreće da ga neko pokupi,

pa je lutao ulicama

i postao je zapaženi član bande.

Poslednjih deset godina je proveo

na samo dva mesta -

sirotinjskim četvrtima i državnom zatvoru,

u kom je proveo poslednje dve godine

pre nego što je završio
sedeći na ovom kamenu.

Dakle njega je verovatno zlostavljala,

napustila, ignorisala, izdala,

skoro svaka odrasla osoba koju je sreo.

Dakle za takvog klinca,

situacija u kojoj osoba
u koju je stekao poverenje

ostane s njim i ne napusti ga
u bilo kakvoj situaciji,

nezavisno od toga kako se ponaša,

izuzetno je isceljujuće iskustvo.

To je čin bezuslovnog prihvatanja,

nešto što nikad nije imao.

Želim da kažem nekoliko reči o viziji.

Kada sam započeo ovo pre četiri godine,

prvobitni plan je bio da stvorim tim

gubitnika koji pobeđuju.

U glavi sam imao sliku

Lensa Armstronga.

Bilo je potrebno tačno dva meseca

potpune frustracije

da shvatim da ova vizija nije na mestu

i da postoji druga vizija

koja je mnogo važnija

i izuzetno dostupnija.

Odjednom mi je tokom projekta sinulo

da svrha ovih vožnji

u stvari treba da bude

da ove klince izložim

samo jednoj stvari: ljubavi,

ljubavi prema prirodi, prema uzbrdici,

prema nizbrdici,

prema svim izvanrednim bićima
koja su oko nas -

životinjama, biljkama, insektima,

ljubavi i poštovanju

prema ostalim članovima tvog tima,

svog biciklističkog tima,

i što je najvažnije,

ljubavi i poštovanju prema sebi,

što je nešto

što im je veoma nedostajalo.

Zajedno sa klincima i ja sam

prošao kroz izuzetan preobražaj.

Ja dolazim iz surovog sveta

nauke i visoke tehnologije.

Nekada sam mislio da su razum i logika

i nemilosrdan poriv

jedini načini da se nešto ostvari.

I pre nego što sam s njima radio,

sve što bih radio s njima

ili što bih radio sa sobom,

trebalo je da bude savršeno,

idealno, optimalno,

ali posle nekog vremena rada s njima,

otkrio sam izuzetnu vrlinu empatije

i fleksibilnosti

i sposobnosti da počnem sa nekom vizijom,

pa ako vizija ne uspe, ništa strašno.

Sve što treba je da se igrate,
malo je menjate,

i doći ćete do nečega što pomaže,
što radi.

Trenutno, više osećam

da su ovo moji principi

i ako vam se ne sviđaju,

imam i druge.

(Smeh)

(Aplauz)

Jedan od ovih principa je usredsređenost.

Pre svake vožnje

sedimo zajedno s klincima

i damo im jednu reč

da o njoj razmišljaju tokom vožnje.

Morate im usredsrediti pažnju na nešto

jer se mnogo toga dešava.

To su reči kao timski rad,

izdržljivost

ili komplikovani koncepti

kao preusmeravanje resursa

ili perspektiva, reč koju ne razumeju.

Znate, perspektiva je jedna
od izuzetno važnih strategija u životu,

a ove vožnje vas tome mogu naučiti.

Govorim klincima da,

kada se muče na nekoj uzbrdici

i osećaju da ne mogu više da izdrže,

veoma pomaže da ignorišete
trenutne prepreke

i podignete glavu i pogledate okolo

i vidite kako se oko vas razvija panorama.

To vas bukvalno pogura napred.

O tome je zapravo perspektiva.

Ili možete da se vratite kroz vreme

i shvatite da ste već ranije

osvojili i srtmije planine.

Tako oni razvijaju samopouzdanje.

Daću vam primer kako to funkcioniše.

Početkom februara stojite sa biciklom.

Veoma je hladno
i stojite usred kišnog dana

i pada kiša,

hladno je i jeza vas prolazi

i stojite recimo u Joknamu.

Podignete pogled ka nebu i kroz oblake

vidite manastir na vrhu Muhrake -

tu bi trebalo da se popnete -

i kažete: "Nema šanse da stignem tamo."

A ipak, dva sata kasnije,

vi stojite na krovu ovog manastira

umazani blatom,

krvlju i znojem.

I gledate dole ka Joknamu,

sve je tako malo i sićušno.

I kažete: "Hej, Aleks.
Pogledaj parking sa kog smo krenuli.

Ovolicki je.

Ne verujem da sam uspeo."

I u tome je suština

kad počnete da volite sebe.

Razgovarali smo o posebnim
rečima kojima ih učimo.

I na kraju svake vožnje, sednemo zajedno

i delimo trenutke

u kojima su se te reči tog dana
javljale i imale nekog uticaja.

Ti razgovori mogu biti veoma inspirativni.

U jednom od njih, jedan dečak je rekao:

"Kada smo vozili onom ivicom

koja gleda na Mrtvo More -

govori o ovom ovde mestu -

prisetio sam se onog

dana kad sam napustio
svoje selo u Etiopiji

i otišao zajedno sa svojim bratom.

Hodali smo 120 kilometara

dok nismo stigli do Sudana.

Ovo je bilo prvo mesto
gde smo dobili malo vode i namirnica."

I nastavlja da priča,
a svi ga gledaju kao heroja,

možda po prvi put u njegovom životu.

A on kaže - imam i volontere
koji sa mnom voze,

odrasle, koji sede tamo i slušaju ga.

A on kaže: "A to je bio samo početak

naših patnji

dok nismo završili u Izraelu.

I tek sada", nastavlja on,

"počinjem da shvatam gde se nalazim

i stvarno mi se sviđa."

Zapamtite, kad je on to rekao,

ja sam se ceo naježio,

jer je to rekao gledajući planinu Moab
u pozadini ovde.

Tu se Jehova spustio

i prešao Jordan

i poveo ljude Izraela u zemlju Kanaana

pre 3000 godina,

u poslednjoj etapi

puta iz Afrike.

Dakle perspektiva

i kontekst i istorija

igraju ključne uloge

u mom načinu planiranja vožnji
sa ovom decom.

Posećujemo Kibuce

koje su napravili
oni koji su preživeli Holokaust.

Istražujemo ruševine

palestinskih sela

i pričamo o tome kako su postale ruševine.

Prolazimo kroz brojne ostatke

jevrejskih naseobina, nabatskih naseobina,

kanaanksih naseobina -

starih tri, četiri, pet hiljada godina.

I kroz ovu tapiseriju,

koja je istorija ove zemlje,

deca stiču ono što je možda najvažnija

vrednost u obrazovanju,

a to je shvatanje da je život složen

i ne postoji crno i belo.

I ceneći kompleksnost

postaju tolerantniji,

a tolerancija vodi nadi.

Vozim sa ovom decom
jednom nedeljno, svakog utorka.

Evo slike od prošlog utorka -
pre manje od nedelju dana -

i voziću sa njima i sutra.

Prilikom svake od vožnji uvek na kraju

završim stojeći na nekom
od ovih izuzetnih mesta,

upijajući ovaj predivan pejzaž oko sebe.

I osećam se blagosloveno i srećno

što sam živ,

i da osećam svaki delić mog bolnog tela.

Osećam se blagosloveno i srećno

što sam pre 15 godina

imao hrabrosti da napustim

svoju poziciju na njujorškom univerzitetu

i da se vratim u svoju domovinu

gde mogu da idem na ove neverovatne vožnje

sa ovom grupom dece u nevolji

koja dolaze iz Etiopije

i Maroka i Rusije.

I osećam se blagosloveno i srećno

da svake nedelje, svakog utorka

i ustvari i svakog petka,

iznova slavim,

u srži svojih kostiju,

samu suštinu života na ivici u Izraelu.

Hvala vam.

(Aplauz)