Opasnosti "namernog slepila"

Gejla Benefild je prosto obavljala svoj posao – sve dok nije otkrila užasnu tajnu o svom rodnom gradu, koji je imao stopu mortaliteta 80 puta veću od bilo kog mesta u SAD. Ali kada je pokušala da ispriča ljudima o tome, saznala je još šokantniju istinu: ljudi nisu želeli da znaju. U govoru koji je delom istorijska lekcija, delom poziv na akciju, Margaret Hefernan demonstrira opasnost "namernog slepila" i hvali obične ljude, poput Benefildove, koja je voljna da govori glasnije. (Snimljeno na TEDxDanubia.)

Na severozapadnom uglu
Sjedinjenih Američkih Država

odmah pored kanadske granice,

postoji gradić po imenu Libi, u Montani

i okružen je borovima i jezerima

i zapanjujućim divljim životom

i ogromnim drvećem
koje se vinulo u nebo.

Tamo je gradić nazvan Libi,

koji sam posetila
i koji odaje utisak samoće

i izolovanosti.

I u Libiju, u Montani,
živi neobična žena

po imenu Gejla Benefild.

Oduvek se osećala pomalo kao autsajder,

iako je provela tamo
skoro ceo svoj život,

bila je žena ruskog porekla.

Rekla mi je da je kad je išla u školu,

bila jedina devojka
koja je ikada odabrala

mašinsko crtanje.

Kasnije, dobila je posao
da ide od kuće do kuće

i očitava komunalije – gas, struju.

Obavljala je posao usred dana

i jedna stvar joj je posebno pala u oči,

a to je da je usred dana
sretala puno muškaraca

koji su bili kod kuće, srednjih godina,
kasnih srednjih godina,

i činilo se da su mnogi
bili na aparatima za kiseonik.

To joj je izgledalo čudno.

Zatim, par godina kasnije
njen otac je preminuo u 59.,

pet dana pre no što bi primio
svoju penziju.

Bio je rudar.

Mislila je da je bio iscrpljen poslom.

Ali nekoliko godina kasnije
njena majka je preminula,

a to joj je delovalo čudnije,

jer su preci njene majke takvi

da bi se reklo da žive zauvek.

Zapravo, Gejlin ujak je i dan-danas živ

i uči kako da igra valcer.

Nije imalo smisla da Gejlina majka

umre tako mlada.

To je bila anomalija i ona je nastavila
da uporno razmišlja o tome.

I dok je razmišljala
prisećala se drugih stvari.

Setila se da, na primer,

kada je njena majka polomila nogu
i otišla u bolnicu,

da je imala mnogo rendgenskih snimaka,

dva su bila za nogu,
što je imalo smisla,

ali bilo je šest snimaka grudi,
što nije imalo smisla.

Razmišljala je i razmišljala
o svakom delu

svog života i života svojih roditelja,

pokušavajući da razume šta vidi.

Razmišljala je o svom gradu.

Grad je imao rudnik vermikulita.

Vermikulit je korišćen
u aditivima za zemlju

radi pomoći biljkama
da rastu brže i bolje.

Vermikulit je korišćen
za izolaciju potkrovlja,

velike količine se postavljaju
ispod krovova

da bi zadržale toplotu u kućama
tokom dugih zima u Montani.

Vermikulit je bio i u igralištima.

Bio je u igralištu za fudbal.

Bio je u klizalištu.

Ono što je ona naučila
razrešavajući ovaj problem je

da je vermikulit jako toksična
forma azbesta.

Kada je rešila problem

počela je da govori svima
kojima je mogla

šta se desilo
i šta su uradili njenim roditeljima

i ljudima koje je videla
na aparatima za kiseonik

kod kuće u popodnevnim časovima.

Ali je zaista bila zapanjena.

Mislila je da ako svi znaju
želeće da preduzmu nešto,

ali zapravo niko nije želeo da zna.

Zapravo, postala je toliko dosadna

insistiranjem da ispriča ovu priču

svojim komšijama, prijateljima,
drugim ljudima u zajednici,

da se najzad grupa njih sakupila

i napravila nalepnicu,

koju su ponosno izložili na svojim kolima,
a na kojoj je pisalo,

"Da, ja sam iz Libija u Montani

i ne, ja nemam azbestozu."

Ali Gejla nije stala.
Nastavila je proučavanje.

Napredak interneta
joj je definitivno pomogao.

Razgovarala je s kim god je mogla.

Raspravljala se i raspravljala
i konačno je imala sreće

kada je jedan istraživač
prolazio gradom

istraživajući istoriju rudnika
u toj oblasti.

Rekla mu je svoju priču
i naravno na početku,

kao i svi drugi, nije joj verovao,

ali se vratio u Sijetl
i obavio svoje istraživanje

i saznao da je bila u pravu.

Dakle, sada je imala saveznika.

Pa ipak, ljudi i dalje
nisu želeli da znaju.

Govorili su stvari poput:
"Pa, ako je to zaista opasno,

neko bi nam rekao."

"Ako je to zaista razlog
zašto su svi umirali,

doktori bi nam rekli."

Neki momci koji su radili
jako teške poslove rekli su:

"Ne želim da budem žrtva.

Nemoguće je da budem žrtva
i u svakom slučaju,

svaka industrija ima svoje nezgode."

Ali Gejla je nastavila i konačno uspela

da ubedi saveznu agenciju
da dođe u grad

i proveri stanovnike grada -

15.000 ljudi - i ono šta su otkrili

je bilo da je grad
imao stopu mortaliteta

80 puta višu no bilo gde u SAD-u.

To je bilo u 2002. god.
i čak u tom trenutku

niko nije podigao ruku i rekao:
"Gejla,

pogledaj u igralište
gde se tvoji unuci igraju.

Obloženo je vermikulitom."

Ovo nije bilo neznanje.

Ovo je bilo namerno slepilo.

Namerno slepilo je pravni pojam,
koji znači

da ako postoji informacija
koju bi ti mogao i morao da znaš,

ali nekako uspevaš da ne saznaš,

zakon smatra da si ti namerno slep.

Izabrao si da ne znaš.

Postoji dosta namernog slepila
ovih dana.

Možete videti namerno slepilo
u bankama,

kada je na hiljade ljudi
prodavalo hipoteke ljudima

koji nisu mogli da ih sebi priušte.

Mogli ste videti u bankama

kada su kamatnim stopama manipulisali

i kada su svi znali šta se dešava,

ali je svako to studiozno ignorisao.

Možete videti namerno slepilo
u Katoličkoj crkvi,

gde su decenije
zlostavljanja dece ingnorisane.

Mogli ste videti namerno slepilo

u zaletu za rat u Iraku.

Namerno slepilo postoji
u epskim razmerama poput ovih,

a takođe postoji
u jako malim razmerama,

u porodicama, u kućama i zajednicama,

a posebno u organizacijama
i institucijama.

Kompanijama koje su istraživale
namerno slepilo

mogu se postaviti pitanja poput:

"Postoje li pitanja na poslu

koja se ljudi plaše da postave?"

I kada su akademici završili
istraživanja ovog tipa

o korporacijama u SAD-u

ono što su pronašli jeste
da je 85 posto ljudi reklo "da".

85% ljudi zna da postoji problem,

ali neće reći ništa.

Kada sam ponovila istraživanje u Evropi

postavljajući ista pitanja

došla sam do potpuno istog broja.

Osamdeset pet procenata.
To je mnogo tišine.

Mnogo slepila.

I ono što je zaista interesanto je
da kada idem u kompanije u Švajcarskoj

kažu mi: "Ovo je jedinstven
švajcarski problem."

A kada odem u Nemačku, kažu:
"O, da, ovo je nemačka bolest."

I kada odem u kompanije
u Engleskoj, kažu:

"O, da, Britanci su zaista
loši u ovome."

A istina je: ovo je ljudski problem.

Svo smo, pod određenim okolnostima,
namerno slepi.

Ono što istraživanje pokazuje jeste
da su neki ljudi slepi

iz straha.
Plaše se osvete.

A neki su ljudi slepi zato što misle

da je videti nešto samo uzaludno.

Ništa se nikad neće promeniti.

Ako protestujemo protiv rata u Iraku,

ništa se neće promeniti,
pa zašto da se trudimo?

Bolje je uopšte ne gledati ove stvari.

I stalno prisutna tema koja
koju sve vreme srećem

je da ljudi govore: "Pa, znate,

ljudi koji zaista vide,
oni su uzbunjivači

i svi znamo šta im se dešava."

Tako da postoji duboka mitologija
o uzbunjivačima

koja kazuje, kao prvo, svi su ludi.

Ali ono što sam pronašla
putujući svetom

i razgovarajući sa uzbunjivačima,
je da su to zapravo

jako lojalni i prilično često
jako konzervativni ljudi.

Jako su posvećeni institucijama
u kojima rade,

a razlog zašto govore,

razlog zašto insistiraju da vide,

jeste zato što jako brinu o instituciji

i žele da je održe zdravom.

I druga stvar koju ljudi često govore

o uzbunjivačima je:
"Pa, nema svrhe,

zato što vidiš šta im se dešava.

Nezaštićeni su.

Niko ne bi želeo da prođe
kroz nešto takvo."

A ipak, kada pričam
sa uzbunjivačima,

povratni ton koji čujem je ponos.

Mislim na Džoa Darbija.

Svi pamtimo fotografije Abu Grejba,

koje su veoma šokirale svet
i pokazale kakva vrsta rata

se vodi u Iraku.

Ali zanima me ko pamti Džoa Darbija,

jako poslušnog i dobrog vojnika

koji je našao ove fotografije
i predao ih.

I rekao je: "Znate, nisam
ta vrsta čoveka

koja bi otkucala ljude,
ali neke stvari prosto pređu liniju.

Neznanje je blaženstvo, kažu,

ali ne možeš da trpiš
stvari poput ovih."

Razgovarala sam sa Stivom Bolsinom,
britanskim doktorom,

koji se borio pet godina
da privuče pažnju

na opasnog hirurga
koja je ubijao bebe.

Pitala sam ga zašto je to učinio,
a on je rekao:

"Uradio sam to zbog svoje ćerke.

Došla je jedne večeri i samo rekla:

"Tata, ne možeš da pustiš
decu da umru.""

Ili mislim na Sintiju Tomas,

jednu zaista lojalnu kćer
i suprugu vojnika,

koja je, kada je videla
svoje prijatelje i rođake

kako se vraćaju iz rata u Iraku,
bila toliko šokirana

njihovim mentalnim stanjem

i odbijanjem vojske
da prepozna i prizna

posttraumatski stresni sindrom

da je postavila kafić
usred vojnog grada

i davala im legalnu,
psihološku i medicinsku pomoć.

Rekla mi je: "Znaš, Margaret,

oduvek sam govorila da ne znam
šta želim da budem

kada odrastem.

Ali našla sam sebe u ovoj stvari

i nikada više neću biti ista."

Mi danas uživamo u toliko sloboda,

teško zarađenim slobodama:

slobodi da pišemo i objavljujemo
bez straha od cenzure,

slobodi koja nije bila ovde kada sam
poslednji put došla u Mađarsku;

slobodi da glasamo,
za šta su posebno žene

morale teško da se bore;

slobodi da ljudi različitih
etničkih i kulturnih

i seksualnih orijentacija
žive život na način koji žele.

Ali sloboda ne postoji
ako je ne koristite,

a ono šta uzbunjivači rade

i šta ljudi poput Gejle Benefild rade,

je da koriste onu slobodu
koju poseduju.

Oni su vrlo spremni da prepoznaju

da svakako, ovo će da bude argument,

i da, mnogo ću raspravljati

sa svojim komšijama
i svojim kolegama i prijateljima,

ali ću postati jako dobar
u ovom konfliktu.

I pridobiću one koji govore "ne",

zato što će oni učiniti moj argument
boljim i jačim.

A mogu i sarađivati
sa svojim protivnicima

da bih postao bolji u onome što radim.

Ovo su ljudi ogromne upornosti,

neverovatnog strpljenja
i apsolutne odlučnosti

da ne budu slepi i da ne budu tihi.

Kada sam otišla u Libi u Montani,

posetila sam kliniku azbestoze

koju je Gejla Benefild osnovala,

mesto gde su na početku neki ljudi

koji su želeli i kojima je bila potrebna
medicinska pomoć,

ulazili na zadnja vrata,

jer nisu želeli da priznaju

da je ona bila u pravu.

Sedela sam u restoranu i gledala

kako kamioni voze gore-dole
po autoputu,

odnoseći zemlju iz vrtova

i zamenjujući je svežom,
nezagađenom zemljom.

Povela sam svoju dvanaestogodišnu kćer,

zato što sam zaista želela
da upozna Gejlu.

Pitala je: "Zašto?
Šta je toliko važno?"

Rekla sam: "Ona nije filmska zvezda,

nije ni poznata ličnost,
a nije ni neki ekspert,

Gejla je prva osoba koja bi rekla

da nije svetica.

Zaista bitna stvar o Gejli

je da je ona obična osoba.

Ona je poput tebe, poput mene.

Imala je slobodu i bila je spremna
da je upotrebi."

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)