The Untold History of the United States Chapter 3: The Bomb

The bombing of Japan by the US is a chilling historical event that ushered the world into the new fears of the atomic age. The strategies behind the bombing was not only to devastate Japan but to scare Russia into submission, which sends the nations into a nuclear arms race. The mistrust and paranoia of the Cold War between former Allies grows now that each side can destroy the world several times over.

www.titlovi.com

Verujem da se dobro
slaemo sa maralom Staljinom.

Američki narod je uvek
imao petlju i uvek će je imati.

Hoćemo Valasa!

Smatram rezultate ove konferencije
osnovom za stabilan mir.

Na zahtev je bio i ostaje
bezuslovna kapitulacija.

Ne tako davno,

Američki avion je
bacio bombu na Hiroimu

i učinio je beskorisnom
za neprijatelja.

Japanci su počeli rat
iz vazduha u Perl Harburu.

Uzvratili smo im viestruko
i sa tim jo nismo zavrili.

Unitićemo njihova pristanita,
njihove fabrike i komunikacije.

Ne smemo da pogreimo -

moramo potpuno unititi
sposobnost Japana da vodi rat.

Imamo atomsku bombu.

Ovladali smo osnovnom
silom univerzuma.

Bilo je to 6. avgusta 1945.

Rat u Evropi je zavren
tri meseca ranije, 8. maja.

BOMBA

Prvog novembra
započela je operacija 'Daunfol'

invazijom na japanska ostrva

pod rukovodstvom
generala Daglasa Makartura.

Mnogi su strahovali od krvoprolića

jer su se Amerikanci suočili sa
fanatičnim civilnim stanovnitvom

kao i sa ostatkom japanskih
imperijalnih oruanih snaga.

Rat sa Japanom se vodio
u klimi duboke mrnje

koju su Amerikanci
gajili prema Japancima.

Dobitnik Pulicerove nagrade,
istoričar Alan Nevins pie:

Moda u čitavoj naoj istoriji

ni jedan neprijatelj nije
bio tako omraen kao Japan.

Admiral Viliam Bul Holsi, komandant
snaga na Junom Pacifiku,

bio je ozloglaen po tom pitanju
jer je pozivao svoje ljude

da ubijaju 'ute majmune i
pretvore ih u majmunsko meso':

Oni su ilavi,
ali su ipak majmuni.

Izjavio je za članak
u časopisu 'Tajm':

Običan Japanac je neuk.

Moda on i jeste čovek,
ali nita ne ukazuje na to.

Britanska ambasada u
Vaingtonu isvestila je London:

Amerikanci smatraju Japance
beslovesnom masom tetočina.

Kada je čuveni
ratni reporter Erni Pajl

premeten februara 1945.
iz Evrope na Pacifik, zaključio je:

U Evropi su nai neprijatelji
bili strani i smrtonosni,

ali i pored toga
su za nas bili ljudi.

Ovde sam ubrzo shvatio
da se na Japance gleda

kako na bubavabe i mieve.

Svakako da se ovakva osećanja
mogu pripisati rasizmu,

ali mrnja prema Japanu
je porasla zbog Perl Harbura.

Početkom 1944,
vlada je objavila informacije

o sadističkom tretmanu američkih
i filipinskih zarobljenika

tokom batanskog mara smrti
dve godine ranije.

Mediji su prepuni izvetaja o
besprimernoj japanskoj surovosti -

mučenju, razapinjanju,
kastracijama,

odsecanju glava i udova,
spaljivanju ivih ljudi, vivisekciji,

zakucavanju na drvo i korićenju
ljudi kao meta za gađanje.

Čak je i naredni predsednik,
zadrti Truman

bio poraen izvetajima
o japanskom divljatvu.

Kao mladić, on je svojoj
budućoj eni pisao:

Ljudi su jednaki, dok su poteni
i uzdrani, ali ne Crnci i Kinezi.

Ujka Vil kae da je Bog
stvorio belog čoveka od praine,

crnog od blata, a od
otpadaka napravio Kineze.

Istini za volju, Truman je bio
proizvod svog vremena i okruenja.

Njegov biograf
Mer Miler je napisao:

Gospodin Truman uvek
privatno koristi reč 'crnčuga'.

Bar je tako govorio
u mom prisustvu.

Rasizam nadvladava 1942. u
februaru, kada predsednik Ruzvelt

potpisuje naređenje o deportaciji
preko 110 000 Japanaca

i Amerikanaca japanskog porekla
iz Kalifornije, Oregona i Vaingtona

budući da su smatrani pretnjom
za nacionalnu bezbednost.

70% njih su američki građani,

ali i pored par pokuaja da se
odbrane ustavna prava ovih građana,

oni su na kraju smeteni
u deset različitih logora,

nalik na tadanje
koncentracione logore.

Uslovi su bili uasni: nije bilo
tekuće vode, kupatila, dobrih kola,

zasebnih baraka,
niti pravih krovova.

Radili su na arkom pustinjskom
suncu za minimalnu platu.

Dozvoljeno im je da uzmu
samo ono to su mogli da nose,

pa su neki zapadnjaci
koristili priliku da se domognu

imovine svojih suseda
po bagatelnim cenama.

Japanci su izgubili oko
400 miliona dolara lične svojine,

to je danas
preko 5 milijardi dolara.

Iako pred porazom, japanska
odlučnost je bila legendarna.

U februaru i martu 1945, posle
pet nedelja borbi za Ivo Dimu,

poginulo je gotovo 7000
američkih mornara i marinaca,

a preko 18 000 je ranjeno.

Strajker! -Da, gospodine?

Pukovnik je naredio da stavimo
zastavu na vrh, čim bude osvojen.

Postaraj se za to.
-Razumem, gospodine.

Nađi neto i podigni zastavu.

Čak se i holivudska zvezda
Don Vejn pao kao rtva.

Pa, Konvej, vidim da si uspeo.
-Da, valjda me je osećaj varao.

Osećam se bolje.
-I ja se osećam mnogo bolje.

U stvari, nikada se
nisam osećao bolje u ivotu.

Ko je za cigaretu?

U redu! Ustajte!
Vraćamo se u rat.

Na Okinavi, najkrvavijoj
bici na Pacifiku,

ubijeno je ili nestalo vie od 12000
Amerikanaca i oko 6000 je ranjeno.

Ubijeno je 100 000 japanskih vojnika
i isto toliko civila na Okinavi.

Mnogi od njih su
izvrili samoubistvo.

Amerikance je posebno
okiralo 1900 napada kamikaza

koji su potopili 30
i otetili oko 360 plovila.

Japanci su se borili za cara,
koga su smatrali boanstvom.

Verovali su da predaja
sramoti njihove porodice,

a da je smrt na
bojnom polju najveća čast.

Svi vojni stratezi su se sloili
da bi invazija skupo stajala,

mada rasprava kolika bi bila
cena toga traje već decenijama.

Maral je rekao Trumanu 18. juna
da ne očekuje vie od 31 000 rtava.

Moralni prag Amerikanaca je
drastično snien II svetskim ratom.

Bombardovanje gradova je
počelo u Prvom svetskom ratu

kada su Evropljani
bombardovali jedni druge.

SAD su otro osuđivale

japansko bombardovanje
kineskIh gradova 1937. godine.

Kada je rat počeo 1939,

Ruzvelt je preklinjao vojsku da se
uzdre od nehumanosti i divljatva

u koje je spadalo bombardovanje
bespomoćnih gradova.

Sredinom 40-ih, veliki gradovi

kao to su Barselona, Madrid,
angaj, Peking, Nanking,

Varava, London, Roterdam,
Moskva, Leningrad, Budimpeta,

Beč, Keln, Berlin i mnogi drugi
bili su bombardovani.

Nemačka je počela sa ubitačnim
napadima na britanske gradove,

a Britanci su odgovorili sa
hiljadu naleta na nemačke gradove.

Kada je general Kertis Limej
doao u Englesku 1942,

strategija avijacije
je bila da se u Nemačkoj

preciznim bombardovanjem
gađaju ključne fabrike

i saobraćajna mrea
velikim dnevnim napadima.

Međutim, posade
su bile krajnje uzdrmane.

Mnogi piloti su u strahu
otkazivali misije i vraćali se u bazu.

Moral je bio potpuno slomljen.

Limej je letačima
izdao stroga naređenja:

Procenat otkazanih letova
je prevelik. Razlog je strah.

Zbog toga ću lično
voditi misije u prvom avionu,

a posada koja odustane
biće poslata na vojni sud.

Panja!

'Poletanje usred dana'
Henrija Kinga iz 1949.

Mogu da vam kaem
zato vam tako loe ide.

Video sam to na vaim licima
prole noći, a vidim i sada.

U zadnje vreme ste mnogo leteli
i mislite da zasluujete odmor.

Ukratko, saaljevate sebe.

Nemam strpljenja za vae
razmiljanje za ta se borimo.

Mi smo u ratu, u estokom ratu
i moramo da se borimo.

Neki od nas će poginuti.
Ne kaem vam da se ne bojite.

Strah je normalan, ali prestanite
da brinete o tome i o sebi.

Prestanite da planirate.
Zaboravite na odlazak kući.

Smatrajte da ste već mrtvi.

Čim prihvatite tu misao,
vie neće biti tako teko.

Ako neko to ne moe da prihvati,

ako misli da je neto posebno
i da njegova koa vie vredi -

bolje da se odmah predomisli

jer takve ne elim u ovoj grupi.

Biću u kancelariji za pet minuta.
Moete me tamo naći.

Odustajanje je prestalo, ali je Limej
hteo da jo pobolja strategiju,

frustriran ograničenjima
konvencionalnog bombardovanja.

Ideju mu je dao ozloglaeni
Britanac ser Artur Bomber Haris

koji nije pravio razliku
između vojnih i civilnih ciljeva.

Upravo je Haris u februaru 1942.

smislio prelaz sa preciznih,
ali opasnih dnevnih bombardovanja

na zloglasne noćne napade,

kojima su nasumično ubijani civili.

SAD su ranije
odbijale takav pokolj,

ali sada se neprekidno
bombardovanje nastaviljalo.

Britanci noću, Amerikanci danju.

U julu 1943, britanski
bombarderi su sa Harisom

unitili nemački grad Hamburg.

Poar je bio vii od
Empajer Stejt Bildinga.

Limej je smatrao da moe i bolje.

U novembru 1943, američka
avijacija je unitila Minster.

To je bio početak novog rata.

U noći 13. februara 1945.

prelepi barokni grad
Drezden na reci Elbi,

prepun izbeglica pred Crvenom
armijom, nestao je sa lica zemlje.

25 000 ljudi stradalo je u
britanskom noćnom bombardovanju

koje su američke snage
nastavile sledećeg jutra.

Grad je imao mali vojni značaj.

Trokovi savezničkih
tepih bombardovanja u Evropi

bili su veliki u smislu ljudstva
i materijala jer su činili

skoro četvrtinu britanskih ratnih
napora i dobar deo američkih.

Ipak, da li se isplatilo?

Bombardovanje je usporilo
nemačku proizvodnju oruja

i znatno uticalo na moral civila
jer je verovatno ubilo

vie od pola miliona civila
u Nemačkoj, Italiji i Francuskoj.

Prinudilo je Luftvafe da preusmeri
snage na odbranu svoje zemlje,

povlaćeči ga sa ruskog fronta.

Odbrana i popravljanje tete
Nemce je kotalo manje

nego to su saveznici
troili da nanesu tetu.

Preko 79 000 američkih

i isti broj britanskih pripadnika
avijacije poginulo je u akciji.

Čak se i Čerčil
1943. glasno zapitao:

Jesmo li zveri?
Jesmo li otili predaleko?

Sredinom aprila vie nije ostalo nita
to je vredelo unititi u Nemačkoj.

Limej se bunio:

Treba ubijati ljude. Kad ih pobijete
dovoljno, prestaće da ratuju.

Krajem 1944, čovek koga
su Japanci zvali 'demon Limej'

prebačen je na Pacifik gde
je bombardovao japanske civile

sa okrutnoću nezapamćenom
u analima ratovanja.

Bilo je jo jače od britanskog
tepih bombardovanja

i Limej ga je nazvao
teror bombardovanjem.

SAD zauzimale sve vie teritorija
pod japanskom okupacijom,

čime se i sam Japan naao
na udaru američkih bombardera.

U noći 9. marta 1945,
Limej je poslao 330 aviona

na Tokio,
glavni grad imperije.

Nosili su zapaljive bombe,

od napalma, termita, belog fosfora
i drugih zapaljivih sredstava.

Tokio je hiljadu godina
građen od bambusa i drveta.

Zvali su ga gradom od papira.

B-29 su unitili preko 40 km2
grada i ubili preko 100 000 civila,

ostavivi oko milion ljudi
bez krova nad glavom.

U tom uzavrelom paklu
ključali su kanali,

metal se topio,
a ljudi spontano goreli.

Smrad izgorenog ljudskog
mesa je bio toliko jak

da su posade
povraćale u avionima.

Napad na Tokio je postao
poznat kao Limejevo remek-delo.

I sam je rekao:

Da im poljuljamo moral,
morali smo da ih izbezumimo.

Američka avijacija je
zasula zapaljivim bombama

vie od sto japanskih gradova,

od kojih su neki bili
bez ikakvog vojnog značaja,

usmrtivi time
vie od pola miliona ljudi.

Niko se nije bunio zbog krvničkog
bombardovanja japanskih civila.

Jedan brigadni general je rekao
da je to jedno od najsurovijih,

varvarskih
ubijanja civila u istoriji.

Razoreno je 99,5% grada Tojama.

Ministar rata Henri Stimson
je rekao Trumanu da ne eli

da SAD u zverstvima steknu
goru reputaciju od Hitlera.

U svetlu tih zastraujućih
Limejevih bombardovanja,

atomska bomba se moe posmatrati
kao jeziv, ali logičan sledeći korak.

to su joj bili blii, mnogi naučnici
su sve vie zazirali od nje.

Leo Silard i ostali su dobro znali
da je bomba koji konstruiu

samo primitivni prototip
onoga to sledi.

Silard, astronom Volter Bartki
i hemičar-Nobelovac Harold Juri

traili su da vide Trumana,
da zatrae da ne upotrebi bombu.

Poslali su ih u Junu Karolinu,
da razgovaraju sa Burnsom

čiji je odgovor uasnuo Silarda.

Gospodine Burns, vi ste
tada znali, kao i ostali u vladi,

da je Japan u sutini poraen.

Mnogo vie vas je brinulo
irenje ruskog uticaja u Evropi

i naa demonstracija bombe
bi izvrila uticaj na Rusiju.

I Lesli Grouvs je priznao da je
Rusiju uvek smatrao neprijateljem.

Samo dve nedelje od kada sam
preuzeo odgovornost za projekat,

shvatio sam da je
zapravo Rusija na neprijatelj

i da se ovaj projekat
zasniva na tome.

U junu, naučnici se sastali u Čikagu
i sačinili izvetaj upozorenja

da bi nuklearni napad na Japan
unitio moralnu poziciju Amerike

i podstakao trku u nuklearnom
naoruanju sa Sovjetskim Savezom.

Bomba vie nije bila tajna
i izvetaj je upozorio

da će je i SSSR uskoro imati.

Kada su oficiri bezbednosti
zabranili ovaj dokument,

Silard je Trumanu poslao peticiju koju
je potpisalo 155 naučnika projekta.

Robert Openhajmer je zadrao peticiju
u Los Alamosu i obastio Grouvsa,

koji je obezbedio da peticija
ne stigne do Trumana.

Grouvsova sluba za bezbednost
je vodila pojačan nadzor

nad Silardom tokom rata.

U jednom trenutku,
Grouvs je označio Silarda

kao neprijateljskog stranca i traio
da bude interniran dok traje rat.

U maju 1945. je general Maral
podrao Openhajmerov predlog

da podele informacije
sa sovjetskim naučnicima

ili da bar pozovu sovjetske
posmatrače na probu.

U svakom slučaju,
Burns je to zabranio.

Upotreba bombe se sada činila
neumitna, nezaustavljiva.

Ta apokaliptična vizija izbija
u prvi plan u julu, u Potsdamu,

u pregovorima velike trojice
o uređenju posleratnog sveta.

Bilo je to idealno mesto da
se obelodani postojanje bombe.

Okolnosti konferencije
su bile čudne i sablasne.

Sovjetske trupe su okupirale
razorenu prestonicu Berlin.

Truman je rekao da je glavni
razlog njegovog odlaska u Potsdam

da osigura ulazak
Sovjeta u rat na Pacifiku

i da se uvere da je Staljin
spreman da ponovo popusti.

Truman je zapisao u svoj dnevnik:

Oni će ući u rat sa Japanom
15. avgusta i dokrajčiće ih.

Saveznički obavetajci
su to potvrdili, izvetavajući:

Ulazak SSSR-a u rat će prinuditi
Japance na potpunu predaju.

Sada je jasno da je
sa Japancima svreno.

Do kraja 1944, japanska
mornarica je desetkovana,

avijacija oslabljena, a eleznica
i transportni sistem u dronjcima.

Smanjeno je snabdevanje hranom,
javni moral opada.

Nakon poraza Nemačke,
ruska vojska je počela

da augusta 1945. u Sibiru
gomila trupe u ogromnom broju,

spremna da napadne Manduriju
koju su okupirali Japanci.

U februaru te godine, bivi premijer,
princ Fumimaro Konoa, pie caru:

Moram da kaem sa aljenjem
da je poraz Japana neizbean.

U maju japanski ratni savet odlučuje
da ispuni mirovne uslove Sovjeta.

Oni ne ele da SSSR uđe u rat,
a takođe se nadaju

da će od Rusa dobiti bolje uslove
za predaju nego od Amerikanaca.

Pregovori su bili delikatni,
ali su američki obavetajci

presretali japanske depee
od početka rata.

18. jula iz Tokija stie telegram
japanskom ambasadoru u Moskvi

u kome se trae uslovi za predaju
i nedvosmisleno kae:

Bezuslovna predaja
je jedina prepreka za mir.

Truman je ovaj
telegram okarakterisao:

Japanski car moli za mir.

Forestal je naveo dokaze
namere Japana da izađe iz rata.

Stimson je opisao japanske
manevre da postigne mir,

a Burns istakao
mirovne pokuaje Japana.

Svi su znali da su Japanci gotovi.
Bliio se kraj rata.

Bliski savetnici su pozvali Trumana
da odustane od bezuslovne kapitulacije

signalizira da Japan moe da
zadri cara i tako ubrza kraj rata.

Za narod je car je bio sveta figura,
sredite njihove into religije.

Ne bi podneli da ga vide
obeenog kao Musolinija u Italiji

ili ponienog
na u suđenju posle rata.

Makarturova komanda je izvestila:

Veanje cara je njima
to je nama razapinjanje Hrista

i borili bi se
do poslednje kapi krvi.

Ali Dimi Burns je rekao Trumanu
da će on biti politički razapet,

ako se carski sistem odri.
Njegov savet je ponovo prihvaćen.

Truman i Burns su smatrali da
mogu da ubrzaju predaju Japana

bez sovjetske pomoći
i da će time osporiti SSSR-u

teritorijalne i ekonomske ustupke
koje je obećao Ruzvelt.

Truman je odloio Potsdamsku
konferenciju za dve nedelje,

dajući naučnicima vremena
da pripreme probu bombe.

Uspela je.
Stimson ga je obavestio.

Konferencija je
počela već sledećeg dana.

Kasnije je pročitao ceo izvetaj.

Proba je bila zastraujuća,
gotovo nepojmljiva.

Trumanovo dranje
se potpuno promenilo.

Čerčil je bio zapanjen
tom promenom:

Nisam to mogao da razumem.
On je postao drugi čovek.

Rekao je Rusima
ta moe, a ta ne

i uglavnom vodio ceo sastanak.

24. jula je Truman je obavestio
Staljina da SAD ima novo oruje

neverovatne razorne moći.

Gospodine predsedniče,
u Potsdamu ste rekli Staljinu

da imamo atomsku bombu.
-Da. -Da li je bio impresioniran?

Ne. Mislim da nije sasvim
razumeo o čemu govorim.

Rekao sam mu da smo otkrili
neverovatno snaan eksploziv

i nameravamo da ga upotrebimo
da okončamo rat sa Japanom.

On se nasmeio i rekao
da mu je drago to to čuje.

Razgovor se zavriio i
svako je krenuo na svoju stranu.

Truman se u ovoj stvari
pokazao naivan.

Klaus Fuks,
čovek privren ideologiji,

bio je sa britanskom naučnom
misijom u Alamagordu

i prosledio tehničke informacije
o bombi sovjetskim rukovodiocima.

Staljin je već znao
kada će biti proba,

a sada je saznao
i da je bila uspena.

Entoni Idn, britanski
ministar spoljnih poslova,

primećuje da je Staljin klimnuo
glavom Trumanu i promrmljao 'hvala'.

Očigledno, Staljin je pozvao
svog efa tajne policije Beriju

i kritikovao ga to mu nije rekao
za uspeh probe pre Trumana.

Ministar inostranih poslova
Andrej Gromiko

izvestio je Staljina
kada se vratio u svoju vilu

i ocenio da će Amerikanci
sada iskoristiti atomski monopol

da diktiraju uslove u Evropi,
ali nije im dozvolio da ih ucene.

Naredio je sovetskim trupama
da ubrzaju ulazak u azijski rat

i naredio sovetskim naučnicima
da ubrzaju tempo istraivanja.

Trumanovo ponaanje u Potsdamu
učvrstilo je Staljinovo uverenje

da SAD nameravaju
da brzo okončaju rat

i ne dre se obećanih
ustupaka u Pacifiku.

Truman je 25. jula potvrdio
naređenje Stimsona i Marala

i već trećeg avgusta
naredio da se protiv Japana

upotrebi atomska bomba,
čim vremenske prilike to dozvole.

On i Burns su očekivali da japanska
vlada odbije Potsdamsku deklaraciju,

kojom caru nisu date
nikakve garancije.

SAD su uloile veto jer je Staljin
nameravao da potpie deklaraciju.

Staljinov potpis bi
signalizirao Japancima

da je SSSR spreman da uđe u rat.

Bilo je to neverovatno
nepoten potez Amerike

i prema Japanu i prema SSSR-u.

Dok je sat otkucavao i
atomska bomba bila spremna,

odsustvo sovjetskog potpisa
dalo je podsticaj Japancima

da nastave uzaludne diplomatske
napore da Sovjeti ne uđu u rat,

znajući da bi njihova ogromna
armija smodila japansko carstvo.

Stimson, koji je imao ozbiljne
sumnje i bojazni u vezi bombe kao:

strahota, uas, đavolski -

stalno je pokuavao
da ubedi Trumana i Burnsa

da daju jemstvo japanskom caru,
ali sve je bilo u uzalud.

Kada je Stimson protestovao
to ga Truman ignorie,

Truman je svom starom i
umornom sekretaru rata poručio -

ako mu se ne sviđa,
moe da se spakuje i vrati kući.

Iako je Truman uvek ponosno
prihvatao odgovornost za tu odluku,

Grouvs, koji je sastavio konačnu
naredbu o bacanju bombe,

tvrdio je da Truman
to zapravo nije odlučio.

Rekao bih da je
on odlučio da se ne mea.

U osnovi, odlučio je da
ne utiče na postojeće planove.

Truman nije rekao ni 'da' ni 'ne'.

Grouvs je prezrivo opisao
Trumana kao dečaka na toboganu.

Trumanovo dranje
u svemu tome je bilo čudno.

Iako je tretirao bombu kao
karte u partiji pokera sa Staljinom,

shvatio je da je ona Damoklov
mač nad glavom celog čovečanstva.

U Potsdamu je
zapisao u svoj dnevnik:

Otkrili smo najstraniju
bombu u istoriji sveta.

To moe da bude vatra unitenja
iz proročanstva ere doline Eufrata,

nakon Noja i
njegove legendarne Arke.

est od sedam američkih generala
armije - čina sa 5 zvezdica,

a dobili su poslednju zvezdicu
u II svetskom ratu, smatrali su

da je bomba moralno neprihvatljiva,
vojno nepotrebna ili oba.

Ajzenhauer je rekao:

...onda mi je Stimson rekao
da hoće da je bace na Japance.

Sluao sam ne govoreći nita
jer je moj rat je u Evropi zavren

i nije me se ticalo. Ipak sam
bio protiv toga iz dva razloga.

Prvo, Japanci su
bili spremni na predaju

i nije bilo potrebno da
im se učini tako uasna stvar.

Drugo, nije mi bilo
po volji da naa zemlja

bude prva koja će
upotrebiti takvo oruje.

General Makartur, vrhovni komandant
savezničkih snaga na Pacifiku,

smatrao je bombu sasvim
nepotrebnom sa vojnog stanovita.

Kasnije je izjavio da bi
se Japanci predali jo u maju

da su im SAD
rekle da neće dirati cara.

Opozicija je dobro znala

da je Grouvs zahtevao
od komandanata na terenu

da ukone sve izvetaje
ministrastvu rata o bombardovanju.

Posle tri godine najveće
napetosti, nismo hteli

da Makartur i ostali kau da bi
rat bio dobijen bez atomske bombe.

Ironično, ubrzo
posle zavretka rata,

general Kurtis 'Demon' Limej
je rekao:

Čak i bez atomske bombe
i ulaska Rusa u rat,

Japan bi se predao
u roku od dve nedelje.

Atomska bomba nema
nikakve veze sa zavretkom rata.

Komitet za izbor cilja je izabrao
vie meta na tlu Japana.

Stimson se snano usprotivio
Grouvsu i odbacio Kjoto,

drevni prestonicu kulture,
koji je time poteđen te sudbine.

Odlučeno je da to bude Hiroima

koju je Limejevo bombardovanje
namerno ostavilo neotećenu.

Tu su SAD mogle da
isprobaju svoje novo oruje.

6. avgusta u 2:45 h,

tri aviona B-29 poletela su
sa ostrva Tinianu ka Japanu.

Prvi avion 'Enola gej' nosio
je uranijumsku bombu 'Litl boj'.

Pilot Pol Tibets je nazvao
avion po svojoj majci.

est i po sati kasnije,
'Enola Gej' stie na svoj cilj.

Nesrećni grad je leao mirno,
okupan jutarnjim suncem.

300 000 civila u Hiroimi,
43 000 vojnika

i 45 000 korejskih robovskih radnika
samo to je počelo radni dan.

Cilj je bio most
blizu centra grada.

U 8:15 h, tačno prema planu,

Ogromni avion je preao
u reim leta nad ciljem -

na visinu od 9450 m
pri brzini od 530 km/h.

Čim je izbacio bombu,

avion je naglo skrenuo da
se to vie udalji od eksplozije.

U zadnji čas, nalet vetra
je oduvao bombu prema bolnici

sa jedne strane mosta.

Bomba je padala preko 8 km
do visine od 580 m

gde su se dve
mase uranijuma spojile

i brzinom svetlosti
oslobodile energiju.

Avion je bio udaljen skoro 14,5 km
kada ga je sustigao udarni talas.

Vatrena lopta je progutala
gusto naseljeni centar grada.

Uasna toplota i eksplozija
drobile su zgrade i palile krhotine.

Bomba je potpuno unitila
povrinu od oko 2 km u prečniku.

Sat i po kasnije,
sa 560 km udaljenosti

posada je jo uvek mogla da iza
sebe vidi oblak u obliku pečurke

visok preko 12 000 metara.

U samom centru, gde je
temperatura dostigla 3000°C,

vatrena lopta je
potpuno ugljenisala ljude.

Unutranji organi su im
isparili u deliću sekunde.

Desetine hiljada je umrlo odmah,

oko 140 000 do kraja godine,

a jo 200 000 do 1950. godine.

SAD su slubeno izvestile samo
o 3243 ubijenih japanskih vojnika.

Među rtvama su bila
23 američka ratna zarobljenika.

Neki od njih su preiveli eksploziju,
ali su ih ostali na smrt pretukli.

Kada je bomba bačena na Hiroimu,
Truman je bio na brodu 'Augusta'.

Iao je od jednog do drugog člana
posade i pripovedao veliku novost:

Ovo je najveći događaj u istoriji.

Odgovarajući na to,

Doroti Dej, pacifista iz Katoličkog
radničkog pokreta napisala je:

Ubili smo 318 000 Japanaca.

Gospodin Truman je ushićen.

Predsednik Truman je Pravi Čovek.

Čudno je to ime,
kad bolje razmislim.

Verujemo da je Isus Hrist
pravi bog i pravi čovek.

Truman je pravi čovek
svog vremena i zato likuje.

Međutim,
Japanci se nisu predali.

Staljin je odrao reč Ruzveltu
i prebacio milion i po ljudi

na istočni front, gde je
napao Japan 9. avgusta,

na tri fronta u Manduriji.

Borbe su bile krvave.

Kvantunka armija
je praktično zbrisana.

Smatra se da je 700 000 Japanaca
poginulo, ranjeno i zarobljeno.

Staljin je takođe napao u Koreji,

na Kurilskim ostrvima
i na ostrvu Sahalin.

Taj veliki događaj je
istorija skoro zaboravila

jer istog tog jutra,
9. avgusta

pre nego to je Japan stigao
da odgovori na sovjetsku invaziju,

SAD bacaju drugu bombu,

implozivnu plutonijumsku
bombu zvanu 'Debeljko'

na grad Nagasaki.

Ironično, eksplodirala je iznad
najveće katoličke katedrale u Aziji,

snagom od 22 kilotone.

40 000 ljudi je umrlo trenutno,
od kojih vojnika samo 250.

Henri Valas je napisao
o Trumanu i Burnsu

u svom dnevniku 10. avgusta,
samo dan posle Nagasakija:

Očigledno je da Truman i Burns,
kao i ministarstvo rata

hoće da rat privedu kraju.

Ipak, Nagasaki i lani
izvetaj ministra vojske

da SAD imaju
jo 100 atomskih bombi

nisu pribliili Tokio
bezuslovnoj kapitulaciji.

Japanski gradovi su uostalom
bili unitavani tokom čitave 1945.

Dve stotine aviona i hiljade bombi
ili jedan avion i jedna bomba -

nije se činilo kao velika razlika.

Za japanske vođe,
poraavajuća vest tog 9. avgusta

bila je zapravo sovetska invazija.

Nagasaki je bio samo
jo jedan uniteni grad.

Crvena armija je lako
savladala japanske snage

u najbogatijoj koloniji,
marionetskoj dravi Manduko.

Bio je to razlog za uzbunu.

General Kavabe,
zamenik načelnika taba,

objanjava:

Postepeno je postalo jasno

koliko je strano
bilo razaranje Hiroime.

Nasuprot tome, ulazak
Sovjeta u rat je bio veliki ok

jer smo u strahu
neprestano zamiljali

kako će se ogromne
snage Crvene armije iz Evrope

sada okrenuti protiv nas.

Premijer Suzuki je rekao:

Japan se mora hitno predati

jer će SSSR uzeti
ne samo Manduriju,

Koreju, Karafuto, nego i Hokaido.

To bi unitilo temelje Japana.

Moramo da zavrimo rat
dogovorom sa SAD.

U januaru 1946. obavetajna
sluba ministarstva rata

izradila je tajnu studiju i zaključila:

Malo je pomena u japanskoj vladi o
upotrebi atomske bombe od strane SAD

Bacanje bombe se koristi
kao izgovor za okončanje rata.

Ali gotovo je sigurno da će Japanci
kapitulirati sa ulaskom Rusije u rat.

Ne samo da bi Sovjeti
unitili njihovu imperiju,

već ne bi prezali
da srue i samog cara.

Uostalom, oni su ubili
sopstvenog cara 1918. godine.

Pet dana kasnije, 14. avgusta,
bačena je druga bomba na Nagasaki.

U očajničkoj borbi sa Sovjetima
koja je i dalje besnela,

car Hirohito će
iskoristiti svoju ličnu moć.

Vekovima su japanski carevi iveli
bez kontakta sa podanicima,

potovani kao boanska bića.

Hirohito se sada obratio
japanskom narodu direktno

i preko radija naredio predaju.

Većina njih je
prvi put čula glas boga.

Pomolimo se da će
mir opet zavladati svetom

i da će ga bog sačuvati zavek.

Sa ovim je gotovo.

Uasi i krvoproliće II svetskog rata
otupeli su ljude za tuđe patnje.

Frimen Dajson, budući poznati fizičar
koji je bio u sastavu Tajger forsa,

eskadrile od 300 britanskih
bombardera, objanjava:

Shvatam da je taj neprestani
pokolj bespomoćnih Japanaca

jo odvratniji od pokolja Nemaca,
ali ipak nisam odustao.

Bio sam već tako dugo u ratu,
da sam se jedva sećao mira.

Nema ivog pesnika koji bi
mogao da opie tu prazninu due

koja mi je dozvolila da
ubijam bez mrnje i bez aljenja.

ekspir bi to razumeo
jer on je Magbetu dao reči:

...Ja sam u krv toliko ogrez'o
da svako uzmicanje je zalud:

ba nimalo ne bi mi lake palo,
no da produim dalje.

U tom duhu, 85% američke
javnosti bilo je uvereno

da su bombe opravdano
upotrebljene i da su okončale rat.

Bomba je bačena kada
je rat već bio skoro gotov.

Da li je to rezultat pogrenog
proračuna japanskog potencijala?

To je učinjeno
u skladu sa teorijom

da će nae trupe
ubrzo izvriti invaziju na Japan

i procenom da je potrebno
oko milion i po ljudi za tu invaziju

pri čemu će biti pola miliona
ranjenih i 250 000 poginulih.

A mi smo imali
to moćno novo oruje.

Nisam prezao da ga upotrebim
jer u ratu se koristi ubojito oruje.

To je razlog niko od nas ne
eli rat i to smo svi protiv rata.

Kada imate oruje kojim ćete
dobiti rat, glupo je ne iskoristiti ga.

Trumanove procene američkih
rtava rasle su sa godinama.

Avgust 1945: hiljade ivota

Decembar 1945: četvrt miliona cveta
mladosti za par japanskih gradova

Novembar 1949:
500 000 američkih rtava

Januar 1953: vie od milion
američkih i japanskih rtava

April 1953: bomba je okončala
rat i spasla milione ivota

Skoro 50 godina kasnije,
1991. godine

predsednik Dord Bu je
pohvalio Trumanovu teku odluku

koja je sačuvala
milione američkih ivota.

Kontroverze oko
atomskog bombardovanja

produile su da potresaju
američko drutvo.

Protesti Organizacije ratnih veterana,
Udruenja vazdunih snaga

i konzervativaca u Kongresu
naterali su Smitsonijan muzej

da 1995. otkae
izlobu o bombardovanju.

Mladi potporučnik Pol Fasl,
koji je bio na Pacifiku to vreme,

objavio je 1988. knjigu
'Hvala bogu za atomsku bombu'

u kojoj pie:

Pored sve prividne hrabrosti,
plakali smo od olakanja i radosti.

Hteli smo da ivimo. Hteli
smo da doivimo da odrastemo.

Poput miliona drugih iz njegove
generacije i miliona nakon nje,

Fasl je ubeđen da su ih Truman i
bomba spasli od invazije na Japan.

Pripisivanje pobede bombi
u izvesnom smislu vređa

uspomenu na mnoge mukarce
i ene koji su dali ivote

za pobedu nad Japanom
tih tekih godina.

Robert Openhajmer se sastao sa
Henrijem Valasom ubrzo posle rata,

duboko zabrinut zbog mogućnosti
unitenja desetina miliona ljudi.

Ranije te godine, on je
obavestio vojne i civilne vlasti

da će u roku od tri godine
SAD verovatno bi imali oruje

7000 puta jače od bombe
koja je unitila Hiroimu.

Predloio je međunarodnu
kontrolu atomske tehnologije

koja bi ublaila sovjetski strah
od namera Amerike.

Volas je napisao u svom dnevniku:

Gria savesti
atomskih naučnika

neto je najneverovatnije
to sam ikada video.

Sloio se sa Openhajmerom -
potrebna je maslinova grančica.

Ona je dola iz
neočekivanog pravca.

Henri Stimson zvani Pukovnik
je bio stari vojnik,

ali je bio prestravljen
silama koje su oslobodili

i eleo da duha vrati u bocu.

Početkom septembra,
Stimson alje dopis Trumanu

u kome kae da Sovjete
treba tretirati kao saveznike.

Ako se budemo
razmetali ovim orujem,

porače njihove sumnje i
nepoverenje u nae ciljeve i motive.

Glavna lekcija koju sam
naučio u svom dugom ivotu je

da ćete čoveka učiniti pouzdanim
samo ukazanim poverenjem.

A najsigurniji način da postane
nepouzdan je pokazati nepoverenje.

On je predloio da SAD
demontira svoje atomske bombe,

ako Sovjeti pristanu da obe zemlje
zabrane istraivanje atomskog oruja

i da se utvrdi međunarodni
sistem kontrole.

Truman je istorijski sastanak
kabineta 21. septembra 1945.

posvetio diskusiji
o Stimsonovom predlogu.

Valas se sloio sa Stimsonom,

ukazujući koliko je apsurdan pokuaj
da se zadri atomski monopol.

Osvrnuo sam se
na celu naučnu pozadinu,

opisujući koliko su
strani jevrejski naučnici

pre svega obmanuli
predsednika u jesen 1939.

Ukazao sam da je ceo
takav pristup potekao uz Evrope

i da je nemoguće vratiti
duha u bocu, ma koliko se trudili.

Burns je u Londonu, pa ministar
mornarice Dejms Forestal

tvrdi da se Sovjetima ne moe
verovati jer Rusi, kao i Japanci

imaju u sutini
orijentalni način razmiljanja.

Vlada se otro podelila
oko Stimsonovog predloga

kojim bi SAD nedvosmisleno
pokazala da eli svetski mir.

Truman je neodlučan,

ali se na kraju opredeljuje
za Burns-Forestalovu tvrdu struju.

Zastraujuća i potencijalno
samoubilačka trka u naoruanju

time se nastavila.

Truman se konačno sastao
sa Openhajmerom oktobra 1945.

traio je da mu kae kada
će Rusi napraviti atomsku bombu.

Openhajmer to nije znao. Truman
je odgovorio da on zna: Nikada.

Vidno iznenađen predsednikovim
nadmenim neznanjem

i frustriran njegovim neshvatanjem
ozbiljnosti razvoja krize,

Openhajmer je nepromoljeno rekao:

Gospodine predsedniče,
osećam krv na rukama.

Truman mu je besno uzvratio:

Rekao sam mu
da je krv na mojim rukama

i da me pusti
da ja brinem o tome.

Posle toga je Truman
rekao Dinu Ačesonu:

Ne elim da u ovoj kancelariji
ikada vie vidim tog kučkinog sina.

Openhajmera su kasnije
napali konzervativci desničari

da je agent Sovjetskog Saveza

i FBI ga je podvrgla
brojnim istragama.

Godine 1954. ukinut mu je
pistup poverljivim informacijama.

Njegov zločin u očima američkih
vlasti bilo je protivljenje

izradi hidrogenske bombe koju
je smatrao orujem genocida.

Suprotno uverenju
kruga oko Trumana,

bacanje atomskih bombi
na Hiroimu i Nagasaki

nije Sovjetski Savez
učinilo nita popustljivijim.

Sovjetske trupe su okupirale
severni deo Korejskog poluostrva

i nale se licem u lice
sa američkim snagama na jugu.

Koreja će kasnije postati
glavna neuralgična tačka

hladnog rata koji će vladati
svetom narednih 50 godina.

Bombardovanje je pre svega
podstaklo matu Sovjeta.

Anatolij, sin ministra inostranih
poslova Andreja Gromika,

podseća da je Hiroima
pokrenula sovjetsko naoruavanje.

U Kremlju je vladala nervoza.

Nepoverenje prema
saveznicima je brzo rastlo.

Vladalo je miljenje da treba
sačuvati veliku kopnenu vojsku

i rasporediti je na velikoj teritoriji

da bi se smanjili gubici
od atomskog bombardovanja.

Mnogi smatraju da je
surova ironija to su Japanci

mogli da zadre cara
jer većina stručnjaka smatra

da je to bilo presudno za
posleratnu stabilnost Japana.

Truman nije trpeo nikakve političke
reperkusije zbog te odluke.

Kako ste zadrali svoj mir?
Kako spavate noću?

Dobro spavam.

Čitavog ivota, kada treba da
donesem odluku, ja tako i uradim.

Zaboravim na to
i radim neto drugo.

Imate li razloga da mislite

da će ova strana hidrogenska
bomba neće biti upotrebljena?

Nadam se da neće jer se nadam
da ćemo zadrati mir u svetu

i da to neće biti potrebno.

Ako svet ikada zahvati mete,
budite sigurni da će biti upotrebljena.

Kao to je Truman predvideo,
proces koji je on pokrenuo

zaista ugroava budućnost
ivota na ovoj planeti.

Čak je ratoborni Vinston Čerčil
imao moralne dileme.

Kada je posetio Trumana
na kraju svog mandata,

Margaret, predsednikova ćerka,
opisala je jedan prizor:

Svi su bili razdragani,
posebno tata.

Bez upozorenja, gospodin Čerčil
se okrenuo ka njemu i rekao:

Gospodine predsedniče, nadam
se da ste spremili odgovor

za čas kada vi i ja stanemo
pred svetog Petra, a on kae:

Znam da ste vas dvojica
odgovorni za te atomske bombe.

ta imate da kaete
u svoju odbranu?

Iako je Hari Truman zavrio
mandat sa tako niskim rejtingom

da je samo Dord V. Bu
slično proao,

njega sada uglavnon smatraju
dobrim predsednikom

i rutinski ga zasipaju pohvalama
i republikanci i demokrate.

Bivi savetnik za bezbednost
i dravni sekretar Kondoliza Rajs,

za koju se kae da je Dordu Buu
rekla sve to je znao o SSSR,

izjavila je za 'Tajm' magazin
da je Truman čovek veka.

Dejvid Mekalah je 1993.
objavio Trumanovu biografiju

koja mu je donela brojne čitaoce
i Pulicerovu nagradu.

TV film kablovske mree HBO
dobio je nagradu Emi

i videli su ga milioni gledalaca.

Prva bomba će biti spremna
krajem prve nedelje avgusta.

Japanci znaju da su gotovi.
Zato se ne predaju?

Njihova je strategija da
nastave rat po svaku cenu,

sve dok ne pristanemo
da car ostane na prestolu.

Nastaviće rat na svaki način.
Neće se predati.

Neki od naučnika
koji su napravili bombu

veruju da ona nikada ne sme
biti upotrebljena. -Tako znači?

Pa ta oni dodjavola misle,
zato smo je pravili?

Ne moemo da je otpiemo, Henri.

A da bacimo jednu da je
Japanci vide? ta je sa to idejom?

Gospodine predsedniče, mogu
samo da odgovorim na vojna pitanja.

Potrebna nam je velika sila
da slomimo japansku vojsku,

da unitimo
njihovu volju da ratuju.

U mitu koji filma stvara, Henri
Stimson i general Dord Maral

prikazani su kako sa visine
gledaju na autsajdera Trumana,

koji sledi svoju savest.

Ali njihov stvarni stav prema
bombi i Japanu je lano prikazan.

Konvencionalnim orujem,
u spaljivanju Drezdena

ubijeno je 30 000 za jednu noć.

Tokio je potpuno zbrisan
sa 100 000 koji su bili u njemu.

Ukoliko postoji moralna
tačka posle koje nema povratka,

mi smo je davno preli.

Ako ne bacim bombu,

mnogo će vie naih mladića
stradati u invaziji na Japan.

Njihovi takođe, ene i deca.

Kako da pogledam narod
u oči kada se sve ovo zavri

i kaem da sam imao moć
da davno zavrim rat

i sačuvam ivote njihovih
najmilijih, a ja to nisam učinio?

Film potpuno zanemaruje
sovjetsku tačku gledita

i ne pojavljuju se
Henri Volas i Dimi Burns.

Pravi Hari Truman je mnogo mračniji
od Mekalahovog herojskog autsajdera.

Uprkos njegovom poricanju,

njegova loa i tragična odluka
da upotrebi bombu protiv Japana

bila je nemilosrdno i
krajnje nepotrebno upozorenje

da SAD mogu da zaborave
na humanitarne obzire

u da upotrebe tu istu bombu
protiv Sovjetskog Saveza,

ako nastavi da se mea
u poslove zemalja Evrope i Azije.

Truman je ipak znao
da je započeo proces

koji bi mogao da
okonča ivot na planeti,

kako je nedvosmisleno rekao
u najmanje tri navrata.

Ipak je bezobzirno nastavio.

Nepotrebno ubijanje ljudi
je ratni zločin,

a pretnja zatiranjem ljudske
vrste je mnogo vie od toga.

To je Henri Volas razumeo
bolje od ostalih vladinih zvaničnika.

Čoveka koji se svim silama
borio protiv atomske bombe

istorija je zaboravila.

Henrija Volasa,
sekretara za trgovinu SAD

predsednik Truman
je pozvao u Belu kuću.

Volas se javno zalagao
za pomirljiviji stav prema Rusiji.

Suočen sa javnim kritikama
američke zvanične spoljne politike

od svog kabineta, predsednik je
traio i prihvatio Volasovu ostavku.

Dragi Hari,
kao to ste i traili,

evo moje ostavke.

Ja ću nastaviti da se borim za mir.

Siguran sam da to odobravate

i da ćete mi se pridruiti
u tom velikom poduhvatu.

Njegova ostavka je bila poslednji
zvanični akt jedinog preostalog

člana kabineta koga je imenovala
Ruzveltova prva administracija.

To je bio kraj.

I tako je gospodin Volas
proetao nakon 13 godina u vladi

od mesta i kabinetu
do klupe u parku.

On će nastaviti da napada
politiku sekretara Burnsa u Parizu.

Čovek koji je predvideo
60 miliona radnih mesta u Americi

sada izgleda zauzet
čitanjem oglasa za posao.

Nakon izlaska iz vlade 1946,
kandidovao se za predsednika 1948.

kao kandidat novoformirane
Napredne partije.

Poruke mira u vreme rastućih
tenzija niko nije sluao.

Stalno napadan od Trumana i
tampe kao simpatizer komunista,

Volas dobio manje od 3% glasova.

Posle izbora se povukao iz politike.

Sve vie optuivan tokom
kampanje da brani komuniste,

kompromitovao se
za vreme Korejskog rata

i u vreme makartizma
glasno osuđujući Sovjete.

Ipak je zadrao napredne ideje

i osudio kasnije
angaovanje SAD u Vijetnamu.

iveo je tiho na svom imanju u
dravi Njujork, gde je umro 1965.

Ironično je da je sve to je
američki kapitalizam prihvatio -

'Hi-bred corn company'
koju je osnovao Volas 1926.

Ona je prodata krajem 90-ih
DuPont korporaciji

za vie od 9 milijardi dolara.

Gorka opomena onima
koji su vie puta oklevetali

'G. Smita koji ide u Vaington'
da je naivan i komunista.

Volas ostaje jedan od neopevanih
heroja II svetskog rata,

koji je pokazao svetu
bolje lice Amerike.

I mada su njegovu viziju pobijali
na svakom koraku, ona nije nestala.

Idući stopama onih pre njega,

Henri Volas je nastavio da
gradi temelje koje će drugi slediti.

Frenklin Ruzvelt je rekao:

Nijedan čovek ne pripada
vie američkom tlu od Volasa.

Malo ko se seća da je Volas bio
skoro imenovan za potpredsednika

te sparne čikake noći
u julu 1944.

Ruzvelt je napravio najveću
greku u svojoj sjajnoj karijeri

prihvativi Harija Trumana.
Bilo bi otpora,

ali bi uz podrku naroda
imao Volasa za potpredsednika.

Ali on se umorio braneći
svoju viziju mira u svetu.

Bio je vrlo umoran i blizu smrti.

Ovaj tuni trenutak pokazuje
nesigurnost ukupne ljudske istorije -

neuspeh nije tragičan,
ali biti čovek jeste.

Kakva bi ova zemlja bila da je
Volas nasledio Ruzvelta aprila 1945.

umesto Trumana?

Moda atomske bombe ne bi
bile bačene u II svetskom ratu?

Moda bi izbegli trku u
nuklearnom naoruanju i hladni rat?

Da li bi građanska prava
i prava ena trijumfovala

u prvim posleratnim godinama?

Moda bi se kolonijalizam
zavrio decenijama ranije,

a plodovi nauke i marljivog rada
rairili mnogo pravednije po svetu?

To nikada nećemo saznati.

Neki kau
da je ovo vek Amerike.

A ja kaem
da je vek u koji ulazimo,

vek u kome
izlazimo iz ovog rata,

jeste i mora biti
vek običnog čoveka.

Ako zaista verujete
da se borimo za mir naroda,

sve ostalo će biti lako.

- prevod LjubicaSP -
[e-mail]

Preuzeto sa www.titlovi.com