Моје потонуће у амерички неонацистички покрет и како сам се извукао из њега

Са 14 година, Кристијан Пићолини је од наивног тинејџера постао припадник покрета супериорности беле расе, а ускоро и вођа прве неонацистичке банде скинхедса у Сједињеним Државама. Како су га радикализовали и како је на крају напустио овај покрет? У овом храбром говору, Пићолини дели изненађујуће и нелогично решење за мржњу у свим облицима.

Мој пут удаљавања од насилног екстремизма
почео је пре 22 године,

када сам одбацио расизам

и оставио амерички покрет скинхедса
o супериорности беле расе,

чијем сам настанку помогао.

(Узвици и аплауз)

У то време сам имао само 22 године,

али сам већ провео осам година,
од своје 14. године,

као један од првих и најмлађих чланова

и, на крају, вођа америчког
најнасилнијег покрета мржње.

Али нисам одрастао окружен мржњом;

заправо, било је потпуно супротно од тога.

Имао сам релативно нормално детињство.

Моји родитељи су италијански имигранти

који су дошли у Сједињене Државе
средином '60-их година 20. века

и населили се у јужном делу Чикага,

где су се на крају упознали

и отворили мали салон лепоте.

Одмах по мом рођењу,
ствари су се мало закомпликовале.

Борили су се да опстану уз подизање
младе породице и уз нови посао,

често радећи седам дана у недељи,

14 сати дневно,

радећи други и трећи посао
само да би скрпили крај са крајем.

А време проведено са мојим родитељима
једва да је постојало.

Иако сам знао да ме много воле,

док сам одрастао, осећао сам се напуштено.

Био сам усамљен,
почео сам да се повлачим у себе,

а затим сам почео да презирем
своје родитеље и постајао сам веома бесан.

Док сам одрастао,
током својих тинејџерских година,

почео сам да правим испаде да покушам
и добијем пажњу својих родитеља.

И једног дана, када сам имао 14 година,

стајао сам у уличици и пушио џоинт,

а човек који је имао
дупло више година од мене,

обријане главе и у дубоким црним чизмама,

пришао ми је

и истргао џоинт из уста.

Онда је спустио руку на моје раме,
погледао ме у очи

и рекао:

„То је оно што комунисти
и Јевреји желе да радиш

да би остао покоран.“

Имао сам 14 година,

размењивао сам сличице бејзбол играча
и гледао „Срећне дане“ -

нисам стварно знао шта је Јеврејин.

(Смех)

Истина је.

А једини комуниста кога сам знао
био је руски зликовац

у мом омиљеном филму из серијала о Рокију.

(Смех)

А пошто са вама овде делим
оно што ми лежи на срцу,

могу да признам да чак нисам ни знао
шта значи реч „покоран“.

(Смех)

Смртно сам озбиљан.

Али овај човек из уличице
као да ми је понудио конопац за спасавање.

Четрнаест година сам осећао
да сам маргинализован и малтретиран.

Имао сам мало самопоуздања.

И искрено, нисам знао
ко сам, где припадам

или шта ми је сврха.

Био сам изгубљен.

А преко ноћи, јер ме је
овај човек увукао у то,

а ја зграбио тај конопац за спасавање
сваким атомом свог бића,

прешао сам са „Џоуни воли Чачија“

на комплетног нацисту.

Преко ноћи.

Почео сам да слушам ту реторику

и да верујем у њу.

Почео сам изблиза да посматрам
док су вође ове организације

бирале рањиве младе људе
који су се осећали маргинализовано

и увлачиле их уз обећања раја

која су била прекршена.

А затим сам и сам почео да регрутујем.

Почео сам тo да радим
тако што сам стварао музику беле моћи.

И ускоро сам постао вођа
те озлоглашене организације

коју је водио човек из те уличице

који ме је тог дана регрутовао,

који је био први амерички неонацистички
скинхед и који ме је радикализовао.

Наредних осам година

веровао сам у лажи које су ми сервирали.

Иако нисам видео никакве доказе,

нисам оклевао да окривим
сваког Јеврејина на свету

за оно што сам сматрао
белим, европским геноцидом

који они промовишу
кроз мултикултуролошки план.

Окривљавао сам обојене људе

за криминал, насиље и дрогу у граду,

потпуно занемарујући чињеницу
да сам ја вршио насиље свакодневно

и да су у много случајева

припадници покрета
супериорности беле расе уносили дрогу

у унутрашњост градова.

И окривљавао сам имигранте

за одузимање послова белим Американцима,

потпуно занемарујући чињеницу

да су моји родитељи били имигранти
који су напорно радили

и који су се борили да преживе,

упркос томе што ни од кога
нису добијали помоћ.

У наредних осам година

видео сам пријатеље како умиру,

друге како одлазе у затвор
и наносе неописив бол

безбројним жртвама и њиховим породицама.

Чуо сам језиве приче
од младих жена из покрета,

које су брутално силовали исти они
мушкарци којима је требало да верују,

а ја сам починио
насилне злочине над људима,

искључиво због боје њихове коже,

људи које су волели

или бога којем су се молили.

Правио сам залихе оружја

због нечега за шта сам мислио
да је надолазећи рат раса.

Похађао сам шест средњих школа;

избацили су ме из њих четири,

а из једне од њих два пута.

И пре 25 година сам писао
и изводио расистичку музику

која се некако појавила
на интернету неколико деценија касније

и делимично инспирисала
младог белца-националисту

да ушета у свету цркву
у Чарлстону у Јужној Каролини

и безочно измасакрира
деветоро невиних људи.

Али, онда се мој живот променио.

Са 19 година сам упознао девојку
која није била у овом покрету,

која није имала ниједан
расистички атом у свом телу,

и заљубио сам се у њу.

Са 19 година смо се венчали

и добили свог првог сина.

И када сам први пут држао у наручју
свог сина у породилишту тог дана,

не само да сам се поново повезао
са делом невиности коју сам изгубио

када сам имао 14 година,

већ је то почело и да доводи у питање

веома важне ствари
које су ме привукле покрету испрве:

идентитет, заједница и сврха -

ствари са којима сам се борио као дечак.

А сада сам се поново борио
са концептом ко сам.

Да ли сам био неонацистички агитатор мржње

или брижни отац и супруг?

Да ли је моја заједница била она
коју сам створио око себе

да храним сопствени его,

јер сам осећао мржњу према себи
и желео да је пројектујем на друге

или онај коме сам физички подарио живот?

Да ли је моја сврха била да разорим земљу

или да је учиним
бољим местом за моју породицу?

И изненада, као да се на мене
сручила тона цигала,

постао сам веома збуњен око тога
ко сам био последњих осам година.

Да сам само био довољно храбар
да се удаљим у том тренутку,

да разумем каква се то битка
одигравала у мени,

онда би се трагедија можда могла избећи.

Уместо тога сам направио компромис.

Склонио сам се са улице
за добробит моје породице,

јер сам био у страху да ћу можда
отићи у затвор или погинути,

а онда би они сами морали да се сналазе.

Тако сам се повукао као вођа,

а уместо тога сам отворио продавницу плоча

у којој сам планирао да продајем
музику беле моћи, наравно,

јер сам је увозио из Европе.

Али, знао сам, ако је моја радња
само расистичка и продаје такву музику,

да ми заједница
неће дозволити да буде тамо.

Зато сам одлучио да ћу полице
напунити и другом музиком,

као што је панк рок и хеви метал

и хип-хоп.

И док ми је музика беле моћи
коју сам продавао

доносила 75 процената бруто прихода,

јер су људи из целе земље
долазили да је купе

у јединој продавници која ју је продавала,

имао сам и купце који су долазили
да купе другачију музику.

И на крају су почели
да разговарају са мном.

Једног дана, у радњу је ушао
млади црни тинејџер

и био је видљиво узнемирен.

А ја сам одлучио да га питам
шта није у реду.

Рекао ми је да су његовој мајци
дијагностификовали рак дојке.

И изненада, са овим младим
црним тинејџером,

са којим никада нисам водио смислени
разговор или ушао у интеракцију,

могао сам да се повежем,

јер је мојој мајци
дијагностификован рак дојке

и знао сам како му је.

Другом приликом је геј пар
ушао са својим сином,

и нисам могао порећи
да су волели свог сина

на исти, дубоки начин
на који сам и ја волео свог.

Изненада нисам могао да рационализујем
или оправдам предрасуду

која је постојала у мојој глави.

Одлучио сам да повучем
музику беле моћи из продаје

када ме је постало превише срамота
да је продајем пред новим пријатељима.

И, наравно, радња се није могла одржати,

па сам морао да је затворим.

У исто време сам изгубио
скоро све у животу.

Искористио сам то
као прилику да се повучем

из покрета чији сам део био осам година,

који је био једини идентитет,
заједница и сврха

за које сам знао током већег дела живота.

Тако, нисам имао никог.

Изгубио сам приход јер сам затворио радњу.

Нисам имао сјајан однос са родитељима,
иако су они покушали да га имају.

А моја жена и деца су ме напустили

јер нисам оставио покрет
и повукао се довољно брзо.

И изненада,

опет нисам знао ко сам,

где се уклапам

или шта треба да буде моја сврха.

Изнутра сам био очајан

и често сам се ујутру будио

уз жељу да се нисам пробудио.

Након неких пет година,

једна од неколико
пријатељица које сам имао

била је забринута за моју добробит,

дошла је до мене и рекла:

„Мораш да урадиш нешто
јер не желим да видим како умиреш.“

И предложила је да аплицирам за посао
на месту у ком је радила,

у компанији под именом Ај-би-ем.

Да, и ја сам мислио да је луда.

(Смех)

И ето ме, прикривени бивши нациста
прекривен тетоважама мржње.

Нисам студирао.

Избацили су ме из многобројних
средњих школа више пута.

Нисам чак имао ни компјутер.

Али сам отишао

и некако, неким чудом, добио посао.

Био сам пресрећан.

А онда сам постао престрављен
када сам сазнао

да ме заправо враћају
у моју стару средњу школу,

исту ону из које сам два пута избачен,

да им инсталирам компјутере.

Ово је била средња школа
у којој сам починио насиље

над ученицима, професорима;

у којој сам протестовао испред школе
зарад једнаких права белаца

и чак организовао окупацију кафетеријe

да захтевам унију белих ученика.

И, наравно, као што је случај са кармом,

у току првих пар сати

ко ће проћи тик поред мене
до господин Џони Холмс,

опасни црни радник обезбеђења
са којим сам се тукао песницама,

који ме је избацио други пут

и извео са лисицама на рукама из школе.

Није ме препознао,

али сам га ја видео

и нисам знао шта да радим.

Следио сам се; сада сам био
одрастао човек, годинама ван покрета,

а знојио сам се и тресао.

Али, одлучио сам да морам да урадим нешто.

И одлучио сам да треба да патим
под теретом своје прошлости,

јер сам пет година
покушавао да јој побегнем.

Покушао сам да стекнем нове пријатеље
и прекријем тетоваже дугим рукавима,

а нисам хтео то да признам

јер сам се бојао да ће ме осуђивати

на исти начин на који сам и ја
осуђивао друге људе.

Па, одлучио сам да ћу појурити напоље
за господином Холмсом до паркинга,

што вероватно није најпаметнија
одлука коју сам икада донео.

(Смех)

Али, када сам га пронашао,
улазио је у своја кола,

а ја сам га куцнуо по рамену.

А када се окренуо и препознао ме,

устукнуо је корак уназад
зато што је био уплашен.

Нисам знао шта да кажем.

Коначно су ми речи изашле из уста,

а све што сам могао смислити
да кажем било је: „Жао ми је.“

А он ме је загрлио

и опростио ми је.

И охрабрио ме је да опростим себи.

Схватио је да то није прича
неког сломљеног клинца без будућности

који би се придружио некој банди
или отишао у затвор.

Знао је да је ово прича
сваке младе особе која је рањива,

која је трагала за идентитетом,
заједницом и сврхом,

а онда ударила у зид,

није успела да их пронађе

и пошла мрачним путем.

И натерао ме је да обећам једну ствар,

да ћу причати своју причу
свакоме ко жели да је чује.

То је било пре 18 година,

а ја то радим од тада.

(Аплауз)

Можда се управо питате

како добар дечко
из вредне имигрантске породице

заврши на тако мрачном путу.

Једна реч: рупе.

Тако је. Рупе.

Имао сам пуно рупа када сам био дете.

Сви смо их имали -

знате, ствари у које ударимо у животу,

а које нас увек некако
одгурају са нашег пута,

а ако остану неразрешене,

или неизлечене

или ако се не бавимо њима,

понекад можемо бити опасно изгубљени
у прилично мрачним ходницима.

Рупе могу бити ствари као што су траума,

злостављање, незапосленост,

занемаривање,

менталне болести које се не лече,

чак и повластице.

А ако налетимо на довољно рупа
на нашем животном путовању

и немамо ресурсе или помоћ да их заобиђемо

или да нас извуку из њих,

па, понекад добри људи заврше тако
што раде лоше ствари.

Једна таква особа
која је имала рупе је Дарел.

Дарел је са севера Њујорка.

Прочитао је моје мемоаре

и много се узнемирио због њиховог краја.

Видите, изашао сам из покрета,
а он је и даље био у њему.

Послао ми је имејл и рекао:

„Није ми се баш свидело
како се то завршило.“

Рекао сам: „Па, жао ми је.“

(Смех)

„Али ако желиш да о томе поразговарамо,
наравно да можемо.“

Након пар недеља дописивања са Дарелом,

сазнао сам да је он 31-годишњи
војни ветеран који је био повређен

и веома љут што не може
да оде у Авганистан

да убија муслимане.

А једног дана,
док смо разговарали телефоном,

рекао ми је да је видео муслимана
који се молио у парку

и да је пожелео да га шутне у лице.

Следећег дана сам одлетео
авионом до Буфала,

сео са Дарелом

и питао га:

„Да ли си икада упознао муслимана?“

А он је рекао: „Не!

Зашто бих, дођавола, желео да то урадим?

Они су зли. Не желим да ишта имам с њима.“

Рекох: „Добро.“

Извинио сам се што морам
да се удаљим, отишао до купатила

и однео телефон у купатило,

нашао на Гуглу локалну џамију,

веома тихо их позвао из купатила

и рекао: „Извините, имаме,
треба ми услуга.

Имам једног хришћанина

који би стварно волео
да научи више о вашој религији.“

(Смех)

„Да ли можемо да свратимо?“

Па, било је потребно
да мало убеђујем Дарела да оде,

али смо коначно стигли тамо

а када сам покуцао на врата,

имам је рекао да за нас има само 15 минута

јер се спремао за молитву.

Рекао сам: „Може.“

Ушли смо,

а након два и по сата смо изашли
наког што смо се грлили и плакали

и, што је веома чудно, зближили
из некога разлога око Чака Нориса.

(Смех)

Не знам о чему се ту радило,

али то се десило.

Срећан сам што сада могу
да кажем да Дарела и имама

често можете да видите
код локалног штанда са фалафелима

док ручају заједно.

(Аплауз)

Видите, ради се
о нашој међусобној неповезаности.

Мржња се рађа из незнања.

Страх је њен отац, а изолација мајка.

Када не разумемо нешто,
обично га се бојимо

а ако се држимо подаље од тога,

страх расте и понекад се претвори у мржњу.

Откада сам напустио покрет,
пружио сам помоћ више од стотини људи

да се удаље од екстремистичких покрета,

из група које пропагирају
супериорност беле расе,

(Аплауз)

чак и џихадистичких група.

А то чиним не тако што се свађам са њима,

што улазим у расправе са њима,

чак ни тако што им говорим да греше,

иако, човече, желим то понекад.

Не радим то.

Уместо тога, не гурам их од себе.

Привлачим их ближе себи,

веома пажљиво им ослушкујем рупе

и онда почињем да их попуњавам.

Покушавам да људе учиним отпорнијима,

са више самопоуздања,

да имају више вештина
да се такмиче на тржишту

да не би морали да окривљују друге,

оне које никада нису упознали.

Желим да закључим уз још једну,
последњу ствар пре него што одем.

Сви људи са којима сам радио
рећи ће вам исту ствар.

Једна је да су постали екстремисти

јер су желели да припадају,
а не због идеологије или догме.

Друга је да их је извукло

то што су са њима саосећали

људи од којих су то најмање заслужили

када су најмање заслужили.

(Аплауз)

Зато бих желео да закључим са изазовом:

изађите данас, сутра,
надам се сваког дана,

пронађите некога за кога мислите
да не заслужује да саосећате са њим

и пружите им саосећање,

јер, гарантујем вам,

они су ти којима је најпотребније.

Хвала вам пуно.

(Аплауз)