Slučaj uzgoja ribe

Na putu smo ka globalnoj krizi u ishrani: skoro 3 milijarde ljudi oslanja se na okean za hranu, i trenutno već uzimamo više ribe iz okeana od onoga što prirodno može da se nadomesti. U ovom sažetom, poučnom videu, preduzetnik i konzervator Majk Velings predlaže rešenje: akvakultura, ili uzgoj ribe. „Moramo da počnemo da koristimo okeane kao farmeri, umesto kao lovci", kaže, citirajući Žaka Kustoa. „Doći će dan kada će ljudi zahtevati uzgojenu ribu na svojim tanjirima, koja je odgojena dobro i zdravo, i odbiće bilo šta manje od toga."

Dakle, dolazim iz najviše
nacije na planeti,

Holanđana.

Nije uvek bilo ovako.

U stvari, širom planete,
ljudi su počeli da dobijaju na visini.

U poslednjih 150 godina,

u razvijenim zemljama,

u proseku, postali smo
10 centimetara viši.

Naučnici imaju mnogo teorija o ovome,

ali skoro sve uključuju ishranu,

posebno porast mlečnih proizvoda i mesa.

U poslednjiih 50 godina,

globalna potrošnja mesa je
više nego učetvorostručena,

sa 71 miliona tona na 310 miliona tona.

Nešto slično se dešava sa mlekom i jajima.

U svakom društvu gde su prihodi porasli,
porasla je i potrošnja proteina.

Znamo da, globalno, postajemo bogatiji.

Kako je srednja klasa u porastu,
tako je i naša globalna populacija,

sa 7 milijardi nas danas
na 9,7 milijardi do 2050,

što da znači da do 2050,

trebaće nam bar 70 posto više proteina

nego što je danas ljudima na raspolaganju.

Poslednje predviđanje od strane UN
dovodi taj broj populacije,

do kraja ovog veka, na 11 milijardi,

što znači da će nam trebati
mnogo više proteina.

Ovaj izazov je zapanjujući,

toliko da je, nedavno,

tim na Institutu za globalnu održivost
Anglia Raskin predložio

da ako ne promenimo
našu globalnu politiku

i sisteme proizvodnje hrane,

naše društvo moglo bi zapravo
da se uruši u narednih 30 godina.

Trenutno, naš okean služi
kao glavni izvor životinjskog proteina.

Preko 2,6 milijardi ljudi
zavisi od toga svakoga dana.

Istovremeno,

naše globalne ribarnice su
dva i po puta veće

nego što naši okeani
mogu da podrže u održivom smislu,

što znači da ljudi uzimaju
mnogo više ribe iz okeana

od onoga što okeani mogu
prirodno da nadomeste.

Svetski fond za prirodu nedavno je objavio
da je samo u poslednjih 40 godina,

naš globalni morski svet prepolovljen.

Još jedan skorašnji izveštaj navodi
da od naših najvećih predatorskih vrsta,

poput sabljarke i tune,

preko 90 posto je nestalo od 1950.

Postoje mnoge sjajne,
održive inicijative ribolova širom planete

koje rade na poboljšanju prakse
i boljem upravljanju ribarnica.

Međutim prvenstveno,

sve ove inicijative rade
na održanju trenutnih ulova konstantnim.

Malo je verovatno,

čak i sa najboljim ribarnicama,

da ćemo moći da uzmemo
mnogo više iz okeana

nego što možemo danas.

Moramo da prestanemo
da pljačkamo naše okeane kao do sad.

Moramo da ublažimo pritisak na njega.

U poziciji smo

gde ako budemo pritiskali jače
zarad više proizvoda,

možemo se suočiti sa potpunim kolapsom.

Naši trenutni sistemi neće hraniti
globalnu populaciju u porastu.

Dakle kako ovo da popravimo?

Kako će svet izgledati
za samo 35 kratkih godina

kada će nas 2,7 milijardi više
deliti iste resurse?

Mogli bismo svi da postanemo vegani.

Zvuči kao odlična ideja,

ali nije realistična

i neverovatno je teško
to sprovesti globalno.

Ljudi jedu životinjske proteine
sviđalo se to nama ili ne.

Pretpostavimo da nam ne uspe
da se promenimo

i nastavimo trenutnim putem,

ne uspevajući da ispunimo zahteve.

Svetska zdravstvena organizacija
nedavno je objavila

da 800 miliona ljudi pati
zbog neuhranjenosti i manjka hrane,

što je zbog one iste,
rastuće globalne populacije

i smanjenja pristupa izvorima
poput vode, energije i zemlje.

Potrebno je veoma malo mašte

da se zamisli svet globalnih nemira,
pobuna i dalje neuhranjenosti.

Ljudi su gladni,

i opasno nam ponestaje prirodnih resursa.

Zbog mnogo, mnogo razloga,

moramo da promenimo
naš globalni sistem proizvodnje hrane.

Moramo da činimo bolje

i postoji rešenje.

To rešenje leži u akvakulturi,

uzgajanje riba, biljaka, poput algi,
ostriga i rakova.

Kao što je veliki heroj okeana
Žak Kusto jednom rekao:

„Moramo da počnemo da koristimo okean
kao farmeri umesto kao lovci.

To je suština civilizacije,
uzgoj umesto lova."

Riba je poslednja hrana koju lovimo.

Zašto i dalje slušamo fraze poput:

„Život je prekratak za ribu iz uzgoja",

ili: „Divlja riba, naravno!"

o ribi o kojoj praktično ne znamo ništa?

Ne znamo šta je jela tokom svog života,

i ne znamo kakvo je zagađenje susrela.

Ako je to bila velika, predatorska vrsta,

mogla je juče da prođe duž obale Fukušime.

Ne znamo.

Vrlo malo ljudi shvata

da sposobnost praćenja u ribarnicama
nikada ne prelazi onu od lovca,

koji je uhvatio divlju životinju.

Ipak, zaustavimo se na sekundu

da pričamo o tome
zašto je riba najbolji izbor hrane.

Zdrava je,

sprečava srčana oboljenja,

obezbeđuje glavne amino kiseline

i glavne masne kiseline, poput omega 3,

što se vrlo razlikuje
od skoro bilo kojih drugih vrsta mesa.

Pored toga što je zdravo,

takođe je mnogo uzbudljivije i drugačije.

Razmislite o tome, većina uzgoja životinja
prilično je monotono.

Krava je krava, ovca je ovca,
svinja je svinja,

i perad, ćurka, patka, kokoška,
uglavnom sumiraju stvar.

Potom, tu je 500 vrsta ribe
koja se trenutno uzgaja.

Ne da zapadno tržište to primenjuje,

ali to je sporedna stvar.

Možete da uzgajate ribu
na veoma zdrav način

koji je dobar za nas, dobar za planetu
i dobar za ribu.

Znam da zvučim opsednuto ribom.

(Smeh)

Dopustite da objasnim:

Moj sjajan partner i supruga,
Ejmi Novogranc, i ja smo se uključili

u akvakulturu pre par godina.

Bili smo inspirisani Silvijom Erl,

koja je osvojila TED nagradu 2009.

Zapravo smo se upoznali na Mišn Blu I
na Galapagosu.

Ejmi je bila tamo
kao direktor TED nagrade;

ja, preduzetnik iz Holandije
i zabrinuti građanin,

volim da ronim,
osećam strast prema okeanu.

Mišn Blu zaista je promenio naše živote.

Zaljubili smo se,

venčali

i postali veoma inspirisani,

misleći da zaista želimo
da uradimo nešto oko očuvanja okeana,

nešto što bi trebalo da traje,

što bi moglo da napravi pravu razliku

i nešto što bismo mogli
da uradimo zajedno.

Nismo očekivali da će nas to dovesti
do uzgajanja ribe.

Međutim, par meseci kasnije
sišli smo sa broda,

otišli smo na sastanak
u Konzervejšn Internešnal,

gde je generalni direktor Vorldfiš-a
pričao o akvakulturi,

tražio od sobe pune ekologa
da prestanu da se okreću od toga,

da shvate šta se događa

i da se zaista uključe,

jer akvakultura ima potencijal

da bude baš ono što našim okeanima
i populaciji treba.

Bili smo zapanjeni
kada smo čuli statistiku

što nismo već znali više o ovoj industriji

i uzbuđeni zbog šanse
da pomognemo da učinimo dobro.

Pričajući o statistici,

trenutno, količina ribe
koja se globalno konzumira,

divlja i riba iz uzgoja zajedno,

je duplo više od tonaže
ukupne količine govedine

proizvedene na planeti Zemlji
prošle godine.

Sve jedan ribarski brod zajedno,

mali i veliki, širom planete,

zajedno proizvedu oko 65 miliona tona
divljih morskih plodova

za ljudsku potrošnju.

Akvakultura ove godine,

prvi put u istoriji,

zapravo proizvodi više
nego što se uhvati u divljini.

Međutim sada ovo:

zahtevi će se povećavati.

U sledećih 35 godina,

trebaće nam dodatnih
85 miliona tona da bismo ispunili zahtev,

što je jedan i po puta više, skoro,

od onoga što globalno ulovimo
u našim okeanima.

Ogroman broj.

Sigurna je pretpostavka
da to neće doći iz okeana.

To mora da se dobije iz uzgoja.

Pričajući o uzgoju,

za uzgoj su vam potrebni resursi.

Kako čovek mora da jede,
da raste i ostane živ,

tako mora i životinja.

Krava mora da pojede
3,6 do 4 kilograma hrane

i da popije skoro 8000 litara vode

da bi nastalo samo 450 grama mesa.

Stručnjaci se slažu da je nemoguće

da se uzgoje krave
za svakog stanovnika ove planete.

Prosto nemamo dovoljno hrane ili vode.

Ne možemo da nastavimo
da sečemo prašume zbog toga.

Sveže vode planeta Zemlja
ima u veoma ograničenim količinama.

Treba nam nešto efikasnije

da bismo održali ljudski rod u životu
na ovoj planeti.

Sada uporedimo to sa uzgojem ribe.

Možete da uzgojite 450 grama ribe
sa samo 450 grama hrane,

i, u zavisnosti od vrste, čak i manje.

Zašto je tako?

To je zato što ribe, pre svega, plutaju.

Ne moraju čitav dan
da se opiru gravitaciji, poput nas.

Većina riba je hladnokrvno,

ne moraju da se greju.

Ribe su mrtve hladne.

(Smeh)

Potrebno joj je veoma malo vode,

što je kontraintuitivno,

ali, kao što kažemo,

pliva u njoj ali skoro da je ne pije.

Riba je najefikasniji izvor
životinjskog proteina ljudskom rodu,

pored insekata.

Koliko znamo za sada.

Na primer, pored tih
65 miliona tona koje se godišnje ulovi

za ljudsku upotrebu,

tu je i dodatnih 30 miliona tona
koje se ulove za životinjsku ishranu,

većinom sardine i inćuni
za industriju akvakulture

koji se pretvaraju u riblji obrok
ili riblje ulje.

To je ludilo.

65 procenata ovih ribarnica,
globalno, imaju lošu upravu.

Neki od najgorih problema današnjice
povezani su sa tim.

To uništava naše okeane.

Najgori problemi ropstva koje možemo
da zamislimo, povezani su sa tim.

Nedavno je izašao članak na Stenfordu

koji kaže da ako 50 procenata
svetske industrije akvakulture

prestane da koristi riblje obroke,

naši okeani bili bi spašeni.

Sada razmislite o tome na minut.

Znamo da okeani imaju mnogo više problema,

imaju zagađenja, tu je acidifikacija,

razaranje koralnih grebena itd.

Međutim, ovo naglašava
uticaj naših ribarnica,

i naglašava kako je sve povezano.

Ribarnice, akvakultura, krčenje šuma,

klimatske promene, bezbednost hrane itd.

U potrazi za alternativama,

industrija, na ogromnoj skali,

vratila se alternativama na bazi bilja

poput soje,
industrijskog kokošijeg otpada,

krvavih obroka iz klanica

i tako dalje.

Razumemo odakle dolaze ovakvi izbori,

ali ovo nije pravi pristup.

Nije održiv,

nije zdrav.

Da li se ikada videli pile na dnu okeana?

Naravno da ne.

Ako lososa hranite sojom i ničim drugim,

bukvalno će eksplodirati.

Losos je mesojed,

nema načina da svari soju.

Uzgoj ribe je, do sad,

najbolji životinjski uzgoj
dostupan čovečanstvu.

Ipak, imao je veoma lošu reputaciju.

Bilo je preterane upotrebe hemikalija,

virusi i oboljenja preneli su se
na populaciju u divljini,

uništavanje i zagađenje ekosistema,

odbegle ribe parile su se
sa populacijom u divljini,

uopšteno menjajući gene,

i onda naravno, već pomenuto,

neodrživi sastojci hrane.

Kako su blaženi bili dani

kada smo prosto mogli da uživamo
u hrani na našem tanjiru.

šta god da je bila.

Jednom kada znaš, znaš.

Ne možeš nazad.

Nije zabavno.

Zaista nam treba transparentan
sistem hrane, kom možemo da verujemo,

koji proizvodi zdravu hranu.

Ipak, dobre vesti su

da su decenije razvoja i istraživanja

dovele do novih tehnologija i saznanja,

koja nam dopuštaju da radimo puno bolje.

Sada možemo da uzgajamo ribu
bez bilo kog od ovih problema.

Razmišljam o poljoprivredi
pre zelene revolucije,

mi smo u akvakulturi i plavoj revoluciji.

Nove tehnologije znače

da možemo da proizvodimo hranu
koja je savršeno prirodna,

sa minimalnim delom

koji sadrži mikrobe, insekte,
alge i mikro alge.

Zdrava za ljude,

zdrava za ribu,

zdrava za planetu.

Mikrobi, na primer,

mogu biti savršena alternativa
za riblji obrok visokog kvaliteta,

na skali.

Insekti su,

pa, pre svega, savršeni za reciklažu,

jer rastu na otpadu hrane;

ali drugo,

razmislite o mušičarenju,

i znate kako je zapravo logično
da se to koristi kao riblja hrana.

Ne treba vam velik deo zemlje za to

i ne morate zbog toga
da sečete prašume.

Mikrobi i insekti su, u stvari,
čisti proizvođači vode.

Ova revolucija počinje dok pričamo,

samo joj je potrebna razmera.

Sada možemo da uzgajamo
mnogo više vrsta nego pre

u kontrolisanim, prirodnim uslovima,
stvarajući srećne ribe.

Ja zamišljam, na primer,

zatvoren sistem koji radi efikasnije
od uzgoja insekata,

gde možemo proizvesti
zdrave, srećne, ukusne ribe

sa malo ili bez otpadnih voda,

skoro bez energije i skoro bez vode

i prirodna hrana sa minimalnom površinom.

Ili sistem gde se uzgaja
do 10 vrsta jedne pored drugih,

udaljene jedne od drugih,

imitirajući prirodu.

Potrebno je vrlo malo hrane,

vrlo mala površina.

Ja uzgoj algi posmatram
kao oticanje ribe, na primer.

Tu je sjajna tehnologija
koja se stvara širom planete.

Od alternativa za borbu sa oboljenjima,

tako da nam antibiotici i hemikalije
više ne budu potrebni,

do automatskih hranilica
koje osete kada su ribe gladne,

da bismo mogli da uštedimo na hrani
i stvaramo manje zagađenja.

Softverski sistemi koji skupljaju
informacije širom farmi,

da možemo da unapredimo praksu uzgoja.

Postoje stvarno sjajne stvari
koje se dešavaju širom planete.

Nemojte da pravite grešku,
sve ove stvari su moguće

za trošak koji je konkurentan
onom što uzgajivači danas potroše.

Sutra, neće biti izgovora bilo za koga
da ne uradi pravu stvar.

Dakle neko treba da poveže tačkice

i da ovim događajima
veliki podstrek.

To je ono na čemu smo radili
poslednjih nekoliko godina,

i to je ono na čemu treba
da radimo zajedno,

da preispitamo sve od osnova,

sa holističkim pogledom
na lanac vrednosti,

povezujući sve te stvari širom planete,

zajedno sa sjajnim preduzetnicima

koji su voljni da dele zajedničku viziju.

Sada je vreme
da se napravi promena u industriji

i da se pogura ka održivom pravcu.

Ova industrija je i dalje mlada,

još preostaje mnogo razvijanja.

To je velik zadatak, ali ne
i nedostižan kao što možda mislite.

To je moguće.

Moramo da smanjimo pritisak sa okeana.

Želimo da jedemo dobro i zdravo.

Ako pojedemo životinju, mora da bude ona

koja je imala srećan i zdrav život.

Moramo da imamo obrok
kom možemo da verujemo,

da ćemo imati dug život.

Ovo nije samo za ljude u San Francisku
ili Severnoj Evropi,

ovo je za sve nas.

Čak i u najsiromašnijim zemljama,

ne radi se samo o novcu.

Ljudi više žele nešto sveže i zdravo,
čemu mogu da veruju

nego nešto iz daleka,
o čemu ne znaju ništa.

Svi smo mi isti.

Doći će dan

kada će ljudi shvatiti, ne, zahtevati,
ribu iz uzgoja na svom tanjiru

koja je odgajana dobro i zdravo,

i odbiće bilo šta drugo.

Možete pomoći da se ovo ubrza.

Pitajte kada naručujete morsku hranu.

Odakle moja riba dolazi?

Ko ju je odgajio,

i šta je jela?

Informacija o tome odakle riba dolazi
i kako je proizvedena

mora biti dostupnija.

Potrošači moraju da pritisnu
industriju akvakulture

da uradi ispravnu stvar.

Dakle, svaki put kada naručite,

pitajte za detalje

i pokažite da vam je zaista stalo
do onoga što želite da jedete

i onoga što vam se daje.

Na kraju će poslušati.

Svi ćemo imati koristi.

Hvala.

(Aplauz)