Kako sam zadržao dah 17 minuta

U ovom vrlo ličnom govoru sa TEDMED-a, mađioničar i kaskader Dejvid Blejn opisuje šta je bilo potrebno da bi zadržao dah 17 minuta - što je svetski rekord (samo minut kraće od ovog celog govora!) - i šta za njega znači njegov posao kojim prkosi smrti. Upozorenje: NE pokušavajte ovo kod kuće.

Kao mađioničar, pokušavam
da stvorim prizore

koji će naterati ljude
da zastanu i zamisle se.

Takođe pokušavam da radim stvari

za koje doktori kažu da su nemoguće.

Bio sam živ zakopan u Njujorku u sanduku,

u aprilu 1999,

na nedelju dana.

Tamo sam živeo bez ičega osim vode.

To je ispalo toliko zabavno

da sam odlučio da nastavim

da radim još ovakvih stvari.

Posle toga sam se zamrzao u komadu leda,

na tri dana i tri noći u Njujorku.

To je bilo mnogo teže
nego što sam očekivao.

Posle toga, stajao sam
na vrhu stuba od 30 metara

36 sati.

Počeo sam toliko da haluciniram

da su mi zgrade iza mene
izgledale kao velike glave životinja.

Zatim sam otišao u London.

U Londonu sam živeo
u staklenoj kutiji 44 dana

bez ičega osim vode.

To mi je bila jedna od najtežih stvari
koje sam uradio,

ali takođe i najlepša.

Bilo je toliko skeptika,
naročito štampa u Londonu,

da su nosili čizburgere

u helikopterima oko moje kutije
da bi me iskušavali.

(Smeh)

Osetio sam se vrlo vrednovanim

kad je "New England Journal of Medicine"

iskoristio to istraživanje za nauku.

Sledeće sam hteo da vidim koliko dugo
mogu da izdržim bez vazduha,

koliko dugo mogu da preživim bez ičega,

čak i vazduha.

Nisam znao da će to biti

najneverovatnija avantura mog života.

Kao mlad mađioničar

bio sam opsednut Hudinijem
i njegovim izazovima pod vodom.

Rano sam počeo da se takmičim
s drugom decom

da vidim koliko dugo mogu
da ostanem pod vodom

dok oni izranjaju da uzmu vazduh pet puta

dok ja izdržavam s jednim udahom.

Kao tinejdžer, već sam mogao

da zadržim dah tri minuta i 30 sekundi.

Kasnije sam saznao da je
to bio Hudinijev lični rekord.

Godine 1987, čuo sam priču

o dečaku koji je propao kroz led na reci

i ostao zarobljen ispod.

Bio je dole, bez daha, 45 minuta.

Kad su spasioci došli,

oživeli su ga
i nije bilo oštećenja mozga.

Njegova telesna temperatura
je pala na 25 stepeni celzijusa.

Kao mađioničar, mislim da je sve moguće.

Mislim da ako je jedan čovek
nešto uradio,

to mogu da urade i drugi.

Počeo sam da razmišljam:
ako je dečak mogao da preživi

bez disanja toliko dugo,

mora da i ja to mogu nekako to da uradim.

Otišao sam kod vrhunskog neurohirurga,

i pitao ga koliko dugo je moguće
ne disati,

koliko dugo mogu da budem bez vazduha?

Rekao mi je da sve preko šest minuta

predstavlja ozbiljan rizik

za dobijanje hipoksičnog oštećenja mozga.

To sam shvatio kao izazov.

(Smeh)

Moj prvi pokušaj je bio
da uradim nešto slično.

Konstruisao sam rezervoar s vodom

i napunio ga ledom i ledenom vodom.

Ušao sam u taj rezervoar

nadajući se da će temperatura
početi da mi pada.

I tresao sam se.
U prvom pokušaju da zadržim dah

nisam izdržao čak ni minut.

I shvatio sam da to neće funkcionisati.

Otišao sam kod prijatelja koji je lekar

i pitao ga kako bih mogao to da izvedem?

"Hoću da izdržim bez daha veoma dugo.
Kako bi to moglo da se izvede?"

Rekao je: "Dejvide, ti si mađioničar.

Napravi iluziju zadržavanja daha,
biće ti mnogo lakše."

(Smeh)

Smislio je ideju

da napravim aparat za disanje

sa pretvaračem ugljen-dioksida,

što je u suštini obična cev iz prodavnice

sa balonom zalepljenim selotejpom

koji smo hteli da ubacimo u mene,

tako da nekako mogu da dišem

sa ovom napravom u sebi.

Ovo je malo teško za gledanje.

Ali to je bio taj pokušaj.

Ovo, očigledno, nije funkcionisalo.

(Smeh)

Onda sam počeo da razmišljam

o tečnom disanju.

Postoji hemikalija
koja se zove perflubron.

Ona ima toliko visok nivo kiseonika

da bi, u teoriji, mogla da se udiše.

Nabavio sam tu hemikaliju,

napunio sudoperu njom
i zagnjurio glavu

i pokušao da je udišem,

što je bilo nemoguće.

Kako je doktor rekao:
to je kao da pokušavate da dišete

dok vam slon stoji na grudima.

Tako da je ta ideja nestala.

Onda sam počeo da razmišljam,

da li bi bilo moguće prikačiti
srčani/plućni bajpas

i operacijom ubaciti cev u moju arteriju

da izgleda kao da ne dišem, dok se
u stvari moja krv puni kiseonikom?

To je očigledno bila još jedna luda ideja.

Onda mi je pala na pamet
najluđa ideja od svih:

da stvarno to uradim.

(Smeh)

Da probam da zadržim dah preko granice

gde lekari konstatuju moždanu smrt.

Tako sam počeo da proučavam

lovce na bisere.

Zato što oni zaranjaju na 4 minuta
sa jednim udahom.

I dok sam ih proučavao, otkrio sam svet

ronjenja na dah.

To je najneverovatnija stvar
koju sam ikada otkrio.

Ima mnogo različitih aspekata
ronjenja na dah.

Postoje dubinski rekordi,
gde ljudi zaranjaju što dublje mogu.

Zatim, postoji statička apnea.

To je zadržavanje daha što duže,

u jednom mestu, bez pomeranja.

To je ono što sam proučavao.

Prvo što sam naučio
je da kada zadržavate dah,

ne bi trebalo da se uopšte pomerate,
jer to troši energiju.

To crpi kiseonik

i povećava CO2 u vašoj krvi.
Tako sam naučio da se ne pomeram.

I naučio sam kako da
usporim otkucaje srca.

Trebalo je da ostanem savršeno miran
i da se samo opustim,

da razmišljam da nisam u svom telu

i da to kontrolišem.

A onda sam naučio kako da se pročistim.

Pročišćavanje je u suštini
hiperventilacija.

Udahnete i izdahnete...

Kad ovo radite,
javljaju se vrtoglavica i žmarci

i eliminiše se CO2 iz vašeg tela.

Tako da, kad zadržavate dah,
beskonačno je lakše.

Onda sam naučio da treba
da udahnete duboko,

da se opustite i ne puštate vazduh

i da ostanete opušteni dok traje bol.

Svakog dana tokom nekoliko meseci,

budio sam se i prvo što bih uradio

bilo je to da zadržavam dah.

Od 52 minuta,

zadržavao bih dah 44 minuta.

To znači da sam se pročišćavao.

Disao sam ubrzano jedan minut,

i odmah posle toga,
izdržavao sam pet i po minuta.

Onda sam opet disao jedan minut,

pročišćavajući se što sam više mogao,

i opet zadržavao dah pet i po minuta.

Ponavljao sam taj proces
osam puta zaredom.

Od 52 minuta, dišete samo osam minuta.

Posle toga, vaš mozak
je totalno iscrpljen.

Osećate se kao da ste ošamućeni

i imate užasne glavobolje.

Sve u svemu, nisam najbolja osoba
za razgovor kad radim to.

Onda sam čuo za svetskog rekordera.

On se zove Tom Zitas.

Ovaj tip je savršeno građen
za zadržavanje daha.

Visok je 195cm. Težak 72kg.

A ima kapacitet pluća

duplo veći od prosečne osobe.

Ja sam visok 185cm, i debeo.

Reći ćemo da imam teške kosti.

(Smeh)

Morao sam da smršam 20kg za tri meseca.

Sve što sam stavljao u sebe

smatrao sam za lek.

Svaki delić hrane je imao
odgovarajuću nutritivnu vrednost.

Jeo sam vrlo male, kontrolisane porcije

celog dana

i počeo sam da prilagođavam svoje telo.

[Rezultati mogu da se razlikuju
u zavisnosti od osobe]

(Smeh)

Što sam mršaviji bio,
to sam duže mogao da zadržim dah.

I pošto sam tako dobro jeo i trenirao,

otkucaji srca u mirovanju su mi se
smanjili na 38 u minutu.

Što je manje nego kod većine
sportista olimpijaca.

Posle 4 meseca treninga,
mogao sam da zadržim dah

preko sedam minuta.

Hteo sam da zadržavam dah svuda.

Hteo sam to da probam
u najekstremnijim situacijama

da vidim da li mogu
da usporim otkucaje srca

pod prinudom.

(Smeh)

Odlučio sam da oborim svetski rekord

uživo u udarnom terminu na televiziji.

Svetski rekord od 8 minuta i 58 sekundi

je držao Tom Zitas, o kom sam vam pričao,
sa džinovskim plućima.

(Smeh)

Pretpostavio sam da mogu
da stavim cisternu u Linkoln centar

i ako bih ostao tamo nedelju dana
da ne jedem ništa,

bio bih komotan u toj situaciji

i usporio bih metabolizam,

što bi mi sigurno pomoglo da zadržim dah

duže nego što sam inače mogao.

Uopšte nisam bio u pravu.

Ušao sam u loptu nedelju dana
pre zakazanog emitovanja.

I mislio sam da sve izgleda
da ide po planu.

Dva dana pre mog pokušaja
zadržavanja daha,

producenti mog TV specijala

su pomislili da je gledati nekoga

ko zadržava dah, i skoro se davi,

suviše dosadno za televiziju.

(Smeh)

Tako da sam morao da dodam lisice

kojih ću se oslobađati dok zadržavam dah.

To je bila ključna greška.

Zbog pokretanja, trošio sam kiseonik.

I u sedmom minutu

dobio sam užasne grčeve.

Na 7:08, počeo sam da gubim svest.

i do 7 minuta i 30 sekundi,

morali su da me izvuku i da me ožive.

Omašio sam na svim nivoima.

(Smeh)

Prirodno, jedni način kog sam se setio

da opravdam poraz

bio je da pozovem Opru.

(Smeh)

Rekao sam joj da hoću da povisim ulog

i pokušam da zadržim dah
duže nego iko ikada.

Ovaj put je to bio drugačiji rekord.

To je rekord u statičkoj apnei
sa čistim kiseonikom,

koji je po Ginisu 13 minuta.

Dakle, prvo udišete čist kiseonik

i punite organizam njime,
dok izbacujete CO2

i možete mnogo duže da izdržite.

Shvatio sam da mi je prava konkurencija

u stvari, dabar.

(Smeh)

U januaru 2008,

Opra mi je dala četiri meseca
da se pripremim i utreniram.

Spavao sam u hipoksičnom šatoru
svake noći.

Hipoksični šator je šator koji simulira

nadmorsku visinu od 4.500 metara.

Kao bazni logor na Mont Everestu.

Od toga počinje da vam se povećava

broj crvenih krvnih zrnaca u organizmu,

što vam pomaže da bolje
prenosite kiseonik.

Svakog jutra iznova, kad izađete iz šatora

mozak vam je potpuno razbijen.

U mom prvom pokušaju sa čistim O2
uspeo sam da izdržim 15 minuta.

Tako da je to bio prilično veliki uspeh.

Neurohirurg me je izvukao iz vode

jer za njega, u 15. minutu

vaš mozak je mrtav.

Izvukao me je i bio sam dobro.

Postojala je jedna osoba
koja nije bila impresionirana.

Moja bivša devojka.
Dok sam obarao rekord pod vodom

prvi put, ona je proveravala moj blekberi

i gledala moje poruke.

(Smeh)

Moj brat ju je uslikao. Stvarno je bilo...

(Smeh)

Zatim sam objavio da želim da oborim

Zitasov rekord, javno.

A on je, kao odgovor na to,

otišao kod Redžisa i Keli

i oborio svoj stari rekord.

Onda je njegov glavni konkurent
oborio njegov rekord.

I odjednom je podigao rekord

na 16 minuta i 32 sekunde.

Što je bilo tri minuta duže od onoga
na šta sam ja bio spreman.

Bilo je duže od rekorda.

Onda sam želeo da "Sajens Tajms"
dokumentuje to.

Hteo sam da im javim
da objave članak o tome.

I uradio sam ono što bi uradio

svako ko ozbiljno prati naučni napredak.

Ušao sam u kancelarije Njujork Tajmsa

i pokazivao svima trikove s kartama.

(Smeh)

Ne znam da li je bilo do magije
ili sujeverja s Kajmanskih ostrva,

ali Džon Tirni je seo

i napisao članak o ozbiljnosti
zadržavanja daha.

Dok je bio tamo, pokušao sam
da ga impresioniram

i zaronio sam na 50 metara,

što je visina zgrade od 16 spratova,

i dok sam izranjao,
onesvestio sam se pod vodom,

što je zaista opasno;
tako možete da se udavite.

Srećom Kirk me je video

i doplivao je i izvukao me.

Onda sam se potpuno usredsredio.

Potpuno sam uvežbao da zadržim dah

koliko je trebalo.

Ali nije bilo moguće pripremiti se
za televizijski aspekt toga:

biti uživo kod Opre.

Vežbao sam s licem nadole,
plutajući u bazenu.

Ali za TV su hteli da stojim uspravno

da bi mi mogli da mi vide lice.

Drugi problem je bio taj

što je odelo bilo toliko plutajuće

da su morali da mi vežu noge
da ne bih isplutao nagore.

Tako da sam morao da držim noge
u kaiševima koji su bili labavi,

što mi je bio veliki problem.

To me je činilo izuzetno nervoznim

i ubrzavalo otkucaje srca.

Onda, još nešto što nismo nikad uradili,

tu je bio monitor
za merenje otkucaja srca.

Bio je odmah pored lopte.

I svaki put kad bi mi otkucalo srce,
čuo bih bip-bip-bip-bip,

baš glasno kucanje.

Što me je činilo još nervoznijim.

A nema načina da usporim otkucaje srca.

Obično bih počeo

sa 38 otkucaja u minutu

i tokom zadržavanja daha,
pao bih na 12 otkucaja u minutu,

što je prilično neobično.

(Smeh)

Ovaj put je počelo sa 120 otkucaja

i nije se više spuštalo.

Proveo sam prvih 5 minuta pod vodom

očajnički pokušavajući
da usporim otkucaje.

Samo sam stajao tamo i mislio:
"Moram da ga usporim,

neću uspeti, neću uspeti."

I postajao sam još nervozniji.

A otkucaji su se samo ubrzavali,

sve do 150 otkucaja.

To je ista stvar koja je bila zaslužna
za debakl u Linkoln centru.

Gubljenje kiseonika.

Kad sam stigao do polovine, do 8 minuta,

bio sam 100 posto siguran

da neću uspeti.

Nije bilo načina da to uradim.

Pa sam pomislio:
Opra je posvetila sat vremena

ovoj predstavi zadržavanja daha,
i ako bih rano doživeo krah,

cela emisija bi bila o tome
kako sam depresivan.

(Smeh)

Pa sam pomislio da je bolje da se borim

i ostanem tamo dok se ne onesvestim,

barem mogu da me izvuku
i pruže mi pomoć i sve to.

(Smeh)

Naprezao sam se do 10. minuta.

U 10. minutu počinjete da osećate

vrlo jake žmarce u prstima
na rukama i nogama.

Znao sam da je to oticanje krvi,

kada krv odlazi iz ekstremiteta

da bi snabdela kiseonikom vitalne organe.

U 11. minutu počeo sam da osećam

pulsiranje u nogama

i imao sam čudan osećaj u usnama.

U 12. minutu počelo je
da mi zvoni u ušima

i počela je da mi trne ruka.

A ja sam hipohondar, i setio sam se
da utrnutost znači srčani udar.

I počeo sam da paranoišem.

Zatim, u 13. minutu,
možda zbog hipohondrije,

počeo sam da osećam bol u grudima.

Bilo je grozno.

U 14. minutu

imao sam užasne kontrakcije,

kao onaj poriv za disanjem.

(Smeh)

U 15. minutu sam imao

veliki prekid dotoka kiseonika u srce.

Imao sam ishemiju srca.

Otkucaji srca su mi išli od 120

do 50, do 150, 40, 20, pa ponovo do 150.

Preskočilo bi otkucaj,
pa bi krenulo, pa stalo.

Sve sam to osećao.

Bio sam siguran da ću dobiti srčani udar.

I u 16. minutu sam izvukao noge

jer sam znao da, da sam umro,

da sam imao srčani udar, morali bi

da počnu da mi odvezuju i izvlače noge
pre nego što me izvuku.

Bio sam veoma uplašen.

Oslobodio sam noge
i počeo da plutam ka vrhu.

I nisam izvukao glavu,

već sam samo plutao
čekajući da mi srce stane,

samo sam čekao.

Imali su doktore sa onim "pš",

pa sam čekao.

I onda sam iznenada čuo vrištanje.

Pomislio sam da se nešto čudno desilo -

da sam umro ili tako nešto.

I onda sam shvatio
da sam izdržao do 16:32.

Sa energijom svih koji su bili tamo

odlučio sam da se napregnem.

I stigao sam do 17 minuta i 4 sekunde.

(Aplauz)

Kao da to nije bilo dovoljno, odmah posle

sam otišao u laboratoriju Kvest

da mi uzmu sve moguće uzorke krvi

i testiraju sve da bi videli
gde su mi nivoi,

tako da su doktori ponovo imali koristi.

I nisam hteo da niko to dovodi u pitanje.

Imao sam svetski rekord i želeo sam

da budem siguran da je legitiman.

Otišao sam u Njujork sledećeg dana

i neko dete mi je prišlo dok sam
izlazio iz Epl prodavnice

i reklo: "Hej Dejvide!"

"Da?", rekao sam.

"Ako si stvarno zadržao dah toliko dugo,

kako to da si izašao iz vode suv?"

Rekao sam: "Molim?"

(Smeh)

To vam je moj život. Tako da...

(Smeh)

Kao mađioničar, pokušavam da
prikažem ljudima stvari

koje izgledaju nemoguće.

I mislim da je magija,
bilo da zadržavam dah

ili mešam špil karata,

vrlo jednostavna.

To je vežbanje, trening i -

vežba, trening i eksperimentisanje,

dok se trudim uprkos bolu
da budem što bolji.

I to je ono što je za mene magija,
i hvala vam.

(Aplauz)