Robin Čejs (Robin Chase) o kompaniji Zipkar i svojoj sledećoj velikoj ideji

Robin Čejs osnovala je Zipkar, najveću svetsku kompaniju za zajedničko korišćenje automobila. To je bila jedna od njenih manjih ideja. Ona ovde ide mnogo dalje, razmišljajući o šemama naplate korišćenja puteva koje će prodrmati naše vozačke navike i meš mreži ogromnoj kao Međudržavni sistem puteva.

Danas ću vam ispričati dve priče.

Jedna govori o tome kako treba da koristimo cene bazirane na tržištu da utičemo na potražnju

i koristimo bežične tehnologije da značajno smanjimo emisije

u saobraćajnom sektoru.

Druga priča je da postoji neverovatna mogućnost da

ako odaberemo prave bežične tehnologije;

možemo da napravimo novi motor za ekonomski rast

i značajno smanjimo CO2 u ostalim sektorima.

Zaista sam uplašena.

Moramo da smanjimo emisije CO2 za 80% u narednih 10 do 15 godina

da bismo sprečili katastrofalne efekte.

Ja sam zapanjena da stojim ovde i govorim vam to.

Koji su to katastrofalni efekti? Povišenje temperature od tri stepeni Celzijusa

koje će rezultirati u istrebljenju 50% vrsta.

To nije film. To je stvarni život.

Ja sam stvarno zabrinuta, jer kada ljudi govore o automobilima

– o čemu znam ponešto –

štampa i političari i ljudi u ovoj prostoriji svi misle

„Hajde da koristimo automobile sa efikasnom potrošnjom goriva.”

Ako bismo počeli danas, za 10 godina, po isteku ove prilike,

ti automobili sa efikasnom potrošnjom goriva će smanjiti našu potrebu za fosilnim gorivima za 4 procenta.

To nije dovoljno.

Ali sada ću govoriti o malo prijatnijim stvarima.

Evo nekoliko načina kako možemo da napravimo značajne promene.

Dakle, Zipkar je kompanija koju sam osnovala pre sedam godina,

ali to je primer nečega što se zove zajednička upotreba automobila.

Mi u Zipkaru parkiramo automobile u gustim gradskim područjima

da bi članovi mogli da ih rezervišu na sat ili dan, umesto da koriste sopstvene automobile.

Šta znači biti osoba koja koristi Zipkar?

To znači da plaćam samo za ono što mi je potrebno.

Sve sate za vreme kojih automobil miruje, to ne plaćam.

To znači da mogu da biram automobil namenski za određeno putovanje.

Dakle, ovde je žena koja je rezervisala MiniMiu, i ona ga je koristila tog dana.

Mogu da uzmem BMW kada se nalazim sa klijentima.

Mogu da vozim moju Tojotu Element kada idem na putovanje zbog surfovanja.

Još jedna izvanredna stvar je najviši status posedovanja automobila.

Ne samo da posedujem vozni park automobila meni dostupnih u sedam gradova širom sveta

uvek spremnih kad god poželim,

ali ne daj Bože da ću ja ikada održavati

ili se baviti popravkama ili imati bilo kakve veze sa tim.

To je kao automobil koji ste oduvek želeli za koji vam je mama rekla da ne možete da ga imate.

Ja dobijam sve dobre stvari bez ijedne loše.

Dakle, koji je društveni rezultat ovoga?

Društveni rezultat je da danas Zipkar ima 100 hiljada članova

koji koriste 3000 automobila parkiranih na 3000 parking mesta.

Umesto da vozite 20 hiljada kilometara godišnje, koliko prosečni stanovnik pređe,

oni voze 800 kilometara godišnje. Da li su srećni?

Kompanija se dvostruko uvećala od kada sam je osnovala, čak i više.

Ljudi obožavaju kompaniju. I to je bolje,

zar ne? Njima se to sviđa.

Dakle, kako su ljudi došli sa 20 hiljada kilometara godišnje na 800 kilometara?

To je zato što kažu: „To je 8–10 dolara po satu i 66 dolara dnevno.

Ako bih išao da kupim sladoled,

da li stvarno želim da potrošim 8 dolara da idem da kupim sladoled? Ili ću možda bez toga.

Možda ću kupiti sladoled kada idem nešto drugo da radim.”

Dakle, ljudi stvarno veoma brzo reaguju na to, na cene.

Poslednja stavka koju želim da pomenem je da Zipkar nikada ne bi bio moguć bez tehnologije.

Bilo je neophodno da bude potpuno jednostavan: da bude potrebno 30 sekundi

za rezervisanje automobila, otići do njega, voziti ga.

Ja, kao ponuđač usluga,

nikada ne bih mogla da vam obezbedim automobil za jedan sat

da je postojao trošak transakcije.

Dakle, bez ovih bežičnih tehnologija, ovo, kao koncept, nikada ne bi zaživelo.

Dakle, evo još jednog primera. To je kompanija GoLoco –

pokrećem je za oko tri nedelje –

i nadam se da ću za zajedničku vožnju uraditi ono što sam uradila za zajedničko korišćenje automobila.

Ovo će se odnositi na ljude širom Amerike.

Danas, 75% putovanja se obavlja sa jednom osobom u vozilu,

dok je 12% je putovanja na posao trenutno zajednička vožnja automobilom.

Mislim da možemo da primenimo društvene mreže i onlajn sisteme za plaćanje

da potpuno promenimo stav ljudi o zajedničkoj vožnji

i učinimo to putovanje mnogo efikasnijim.

Kada mislim o budućnosti,

ljudi će misliti da je zajednička vožnja sa nekim

veliki društveni događaj u njihovom danu.

Znate, kako ste došli na TED? Došli ste sa ostalim TEDovcima.

Sjajno. Zašto bi ikada želeli da se sami vozite u sopstvenom automobilu?

Kako ste išli u kupovinu hrane? Išli ste sa komšijom, kako dobro društveno vreme.

Znate, to će stvarno promeniti naš stav prema putovanju,

i takođe će, mislim, povećati našu slobodu mobilnosti.

Gde mogu danas da idem i sa kim mogu da idem?

To su vrste stvari o kojima ćete razmišljati i raditi.

A društvene koristi:

stepen vozila sa jednom osobom je, rekla sam, 75%;

mislim da to možemo da snizimo na 50%.

Zahtev za parkiranjem se, naravno, smanjuje, kao i zagušenja puteva i emisije CO2.

Poslednja stvar oko ovoga, naravno, je da je omogućen primenom bežičnih tehnologija.

Cena vožnje je to što tera ljude da žele da rade ovo.

Prosečan Amerikanac troši 19% svog prihoda na automobil,

i postoji pritisak na njih da smanje troškove, ali danas još uvek nemaju rešenje.

Poslednji primer ovoga je naplata korišćenja zagušenih deonica, veoma uspešno primenjena u Londonu.

To je kada se naplaćuje ljudima koji voze na zagušenim putevima.

U Londonu, na dan kada su uveli naplatu korišćenja zagušenih deonica,

preko noći je zabeleženo smanjenje od 25% zagušenja,

i to se nastavilo tokom sledeće 4 godine od kada koriste naplatu korišćenja zagušenih deonica.

Ponovo, da li se ljudima sviđa rezultat?

Ken Livingston je ponovo izabran.

Ponovo, može se videti da naplata igra značajnu ulogu u želji ljudi

da smanje svoje navike za vožnjom.

Pređeni kilometri su se upetostručili od 1970. i utrostručili od 1982. godine.

Postoji veliki nemar u tom sistemu;

sa odgovarajućom naplatom možemo to da ispravimo.

Naplata korišćenja zagušenih deonica se razmatra u svim velikim gradovima širom sveta,

i ponovo, omogućena je primenom bežičnih tehnologija.

Nećete staviti naplatne stanice širom Londona

i da otvarate i zatvarate te prolaze.

A ono šta je naplata korišćenja zagušenih deonica je da je to tehnološki i psihološki probni period

za nešto što se zove naplata korišćenja puteva.

Naplata korišćenja puteva je nešto što ćemo svi morati da primenimo,

zbog toga što danas plaćamo za održavanje

i uništavamo naše automobile preko poreza na gorivo.

Kako naši automobili postaju efikasniji u pogledu potrošnje goriva,

to će smanjiti nivo prihoda koji se dobija od tih poreza na gorivo,

i zbog toga se ljudima mora vršiti naplata po pređenom kilometru.

Šta god da se desi sa naplatom korišćenja zagušenih deonica i tim tehnologijama

će se desiti i sa naplatom korišćenja puteva.

Zašto previše putujemo?

Putovanje automobilom je isuviše jeftino i stoga ga previše koristimo.

Mora da se napravi bolja povratna informacija sa tržišta.

Ako to imamo, vi ćete odlučiti koliko kilometara ćete preći,

koji način prevoza, gde ćete živeti i raditi.

Bežične tehnologije omogućavaju ovaj ciklus u realnom vremenu.

Dakle, želim sada da pređem na drugi deo moje priče,

a to je: kada ćemo krenuti sa naplatom

korišćenja zagušenih deonica? Naplata korišćenja puteva se približava.

Kada ćemo krenuti sa tim? Da li ćemo čekati

10 do 15 godina da bi se ovo ostvarilo

ili ćemo konačno imati političku želju da to sprovedemo u naredne dve godine?

Zbog toga ću da kažem da će ovo biti alat koji će da preokrene naše korišćenje preko noći.

Koju vrstu bežične tehnologije ćemo koristiti?

Ovo je moja velika vizija.

Postoji alat koji nam može pomoći da premostimo digitalnu podelu,

odgovorimo na hitne situacije, pokrenemo saobraćaj,

obezbedimo novi motor za ekonomski rast

i značajno smanjimo emisije CO2 u svakom sektoru.

Ovo je trenutak iz „Diplomca”. Da li se sećate ovog momenta?

Vi momci ćete biti zgodni mladi momak

a ja ću biti mudri biznismen.

„Želim da vam kažem samo jednu reč, samo jednu reč.”

„Da gospodine?” „Da li slušate?” „Da.”

„Bežične mreže koje se same konfigurišu specijalno za međusobnu komunikaciju.”

(Smeh)

Takođe se zovu i meš mreže.

U meš mrežama, svaki uređaj doprinosi i širi mrežu,

a mislim da ste možda čuli nešto o ovome ranije.

Navešću vam nekoliko primera.

Kasnije danas ćete čuti od Alana Keja.

Ovi laptopovi, kada ih dete otvori,

oni komuniciraju sa svakim detetom u učionici,

unutar škole, unutar sela.

Koliki su troškovi tog komunikacionog sistema?

Nula dolara mesečno.

Evo još jednog primera: u Nju Orleansu, video kamere

su bile omogućene korišćenjem meš mreža

kako bi mogli da prate kriminal u Francuskoj četvrti u centru grada.

Kada se dogodio uragan,

jedini komunikacioni sistem koji je radio bila je meš mreža.

Volonteri su uleteli unutra, dodali su mnoštvo uređaja,

i narednih 12 meseci,

meš mreže bile su jedine bežične mreže koje su postojale u Nju Orleansu.

Još jedan primer je iz Portsmuta u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Oni su 300 autobusa povezali na meš mrežu i oni govore sa ovim pametnim terminalima.

Možete da pogledate u terminal

i da vidite tačno gde vam se nalazi autobus na ulici

i kada dolazi, možete da kupite kartu u realnom vremenu.

Još jednom, zahvaljujući meš mrežama. Mesečni troškovi komunikacije: nula.

Dakle, lepota meš mreža:

možete da imate ove veoma jeftine uređaje.

Nulti troškovi rada komunikacionog sistema. Veoma proširivi;

možete jednostavno da ih dodajete, i kao u slučaju Katrine,

možete da ih oduzimate – dokle god postoje nekoliko, još uvek možete da komunicirate.

Oni su otporni; njihove zalihe ugrađene su u ovaj čuveni decentralizovani dizajn.

Šta su velike slabosti?

Nema nikog u Vašingtonu koji lobira da se ovo napravi –

ili u tim opštinama, da izgrade svoj grad pomoću ovih bežičnih mreža –

jer su troškovi komunikacije jednaki nuli.

Dakle, primeri koje sam vam navela su ova ostrva meš mreža,

a mreže su interesantne samo kada su velike.

Kako se kreira velika mreža?

li ste momci ponovo spremni – „Diplomac”?

Ovog puta ćete još uvek igrati ulogu zgodnog momka, ali ću ja biti seksi žena.

Ovo su sledeće dve rečenice u filmu.

„Gde si to uradila?” „U njegovom automobilu.”

Tako da znate, kada pogurate ovu ideju... (Smeh)

gde biste očekivali da ja, Robin Čejs, mislim

je zamislite da stavimo uređaj povezan na meš mrežu

u svaki automobil širom Amerike.

Mogli bismo da imamo besplatni, bežični, komunikacioni sistem od obale do obale.

Pretpostavljam da želim da samo razmislite o tome.

Zašto će se ovo dogoditi? Zato što ćemo uvesti naplatu korišćenja zagušenih deonica,

uvešćemo naplatu korišćenja puteva,

porezi na gorivo će postati način naplate korišćenja puteva.

Ove stvari će se desiti.

Koju bežičnu tehnologiju ćemo koristiti?

Možda treba da koristimo neku dobru. Kada ćemo to uraditi?

Možda ne bi trebalo da čekamo 10 ili 15 godina da se ovo ostvari.

Trebalo bi da to ubrzamo.

Dakle, želela bih da pokrenemo bežični, meš sistem međudržavnog Interneta,

i zahtevamo da ova mreža bude svima dostupna, sa otvorenim standardima.

Trenutno u saobraćajnom sektoru, kreiramo ove bežične uređaje –

pretpostavljam da vi momci imate Brzi prolaz ovde ili Laku traku –

uređaje koji imaju samo jednu namenu u ovim zatvorenim mrežama.

Šta je svrha toga?

Mi prenosimo samo nekoliko bitova podataka

kada upravljamo putevima, vršimo naplatu korišćenja puteva.

Imamo neverovatan višak kapaciteta.

Dakle, možemo da obezbedimo najjeftinija sredstva bežične mreže od obale do obale,

možemo da imamo otporne nacionalne komunikacione sisteme,

imamo novi alat za stvaranje efikasnosti u svim sektorima.

Zamislite šta će se desiti kada su troškovi dobijanja informacija

od bilo kog mesta do bilo kog mesta bliski nuli.

Šta može da se uradi sa tim alatom: možemo da stvorimo ekonomski motor.

Informacije treba da budu besplatne, i pristup informacijama treba da bude besplatan,

a ljudima treba da naplaćujemo za ugljenik.

Mislim da je ovo moćniji alat od Međudržavnog zakona o putevima,

i mislim da je ovo jednako važno i presudno

za našu ekonomiju kao elektrifikacija.

Da ja mogu da biram,

imali bismo verziju sa otvorenim kodom uz otvorene standarde.

Verzija sa otvorenim kodom znači da

– ako uradimo briljantan posao –

moglo bi se koristiti širom sveta veoma brzo.

Dakle, da se vratim na jednu od mojih ranijih misli.

Zamislite da je svaki od ovih autobusa u Lagosu deo meš mreže.

Kada sam jutros išla na Leri Brilijant TEDTalk nagradu

– njegove fascinantne mreže –

zamislite da je tamo bio potpuno povezan

komunikacioni uređaj sa otvorenim kodom koji se može staviti u ove mreže,

da omogući sve to.

Mi možemo to da radimo samo ako pređemo preko činjenice

da će ovaj mali deo toga biti besplatan.

Možemo zaraditi milijarde dolara od toga,

ali ovo posebno parče komunikacija mora da bude sa otvorenim kodom.

Dakle, hajde da počnemo da upravljamo ovom noćnom morom:

odmah uvedemo porez na gorivo;

pređemo na nacionalnom nivou na naplatu korišćenja puteva sa bežičnom meš mrežom;

zahtevamo da meš mreža bude otvorena za svakoga, sa otvorenim standardima; i, naravno,

koristimo meš mreže.

Hvala. (Aplauz)