Zeitgeist: Moving Forward - ENG MultiSub [FULL MOVIE]

U društvu koje propada, umetnost,

ukoliko je prava, nužno odražava propadanje.

Njena najvažnija društvena uloga je

da pokaže da je svet promenljiv

i doprinese da se promeni.

-Ernst Fišer

Nemiri uzrokovani planovima vlade

da ne plate dugove.

Nezaposlenost raste

i nastaviće da raste

prosto zato što postoji višak robe.

Sav novac je pozajmljen,

a duguje se bankama drugih zemalja.

Novac u vidu povoljnog ličnog zajma.

Filter cigarete sa aromom.

Liker Kolt 45, "Koliko si seksi?"

Da li SAD planira da bombarduje Iran?

Amerika sponzoriše terorističke napade na Iran.

Moja baka je bila divna osoba,

naučila me je da igram Monopol.

Razumela je da je poenta igre u sticanju.

Kupovala bi sve što može

i ubrzo bi postala nepobediva.

I uvek isto,

pogledala bi me i rekla:

"Jednom ćeš da naučiš ovu igru".

Jednog leta igrao sam Monopol po ceo dan

i tada sam naučio da igram.

Jedini način da pobediš je

da kupuješ sve što možeš.

Shatio sam da su novac i vlasništvo

jedini način da sačuvaš rezultat.

Krajem tog leta

bio sam suroviji od bake,

spreman i da zaobiđem pravila da bih pobedio.

Na jesen smo seli da igramo.

Uzeo sam joj sve. Gledao sam

kako gubi i poslednji dolar i predaje se.

Tada me je naučila još nečemu.

Rekla mi je:

"Vraćamo sve u kutiju.

Kuće, hotele,

železnice i komunalna preduzeća.

Sva imovina i sav divni novac

idu nazad u kutiju.

Ništa nije bilo zaista tvoje.

Prijalo ti je da ih poseduješ,

ali to je postojalo i pre tebe,

a postojaće i posle tebe - igrači dolaze i odlaze.

Kuće i kola,

titule i odeća,

čak i tvoje telo."

Činjenica je da se sve što sam dobio

vraća u kutiju i da ću sve to da izgubim.

Razmislite o tome

kada dobijete najbolji posao,

kupite najbolju stvar,

najbolju kuću,

kada se materijalno obezbedite

i popnete na lestvici uspeha

do najvišeg nivoa koji možete da dostignete.

Kada oduševljenje splasne,

a splasnuće,

šta onda?

Koliko daleko morate da odete

da biste videli gde to vodi?

Sigurno razumete

da nikada neće biti dosta.

Zbog toga morate da se zapitate

šta je zaista važno.

Seksi su!

Imaju sve!

Razmaženi su!

Najgledaniji šou!

Gentle Machine Productions predstavlja

film Pitera Džozefa

Dok sam bio momak

i odrastao u Njujorku,

odbio sam da položim zakletvu zastavi.

Poslali su me kod direktora.

"Zašto nećeš da položiš zakletvu

kao ostali?"

Rekao sam da su svi verovali da je Zemlja ravna,

a nije bila.

Objasnio sam da Amerika sve što ima duguje

drugim kulturama

i drugim narodima

i da želim da položim zakletvu

Zemlji

i svim ljudima na njoj.

Uskoro sam

napustio školu

i napravio laboratoriju u sobi.

Počeo sam da izučavam nauku

i prirodu.

Shvatio sam

da u univerzumu vladaju zakoni

kojima i pojedinac

i društvo

moraju da se pokoravaju.

1929-te došlo je do kraha

koji danas zovemo

Velika depresija.

Nisam razumeo zašto su milioni ljudi

gladni, bez posla i krova nad glavom,

a sve fabrike zjape prazne.

Resursi su i dalje postojali.

Tada sam shvatio

da su pravila ekonomske igre

potpuno pogrešna.

Ubrzo je počeo Drugi svetski rat

u kome su se narodi

sistematski međusobno uništavali.

Izračunao sam da bi resursi

uništeni i protraćeni

u ratu

mogli da zadovolje potrebe

svih ljudskih bića na planeti.

Od tada posmatram kako čovečanstvo

ide ka sopstvenom istrebljenju,

kako se dragoceni ograničeni resursi

neprestano zloupotrebljavaju i uništavaju

zbog profita i slobodnog tržišta,

kako se društvene vrednosti gube

i svode na izveštačeni materijalizam

i bezumnu potrošnju

i kako moć monetarnog sistema

kontroliše političke strukture

u prividno slobodnim društvima.

Imam 94 godine

i moja otuđenost je

ista kakva je bila

i pre 75 godina.

Ovo sranje mora da prestane.

ZEITGEIST (DUH VREMENA)

ZEITGEIST: KORAK DALJE

"Ne sumnjajte da mala grupa pametnih,

posvećenih ljudi može da promeni svet.

Do promena samo tako i dolazi."

-Margaret Mid

Prvi deo: Ljudska priroda

Ako se bavite naukom,

od početka se baviš pitanjem

šta nas određuje, nasleđe ili sredina.

To liči na izbor Koka-Kola ili Pepsi,

Grci ili Trojanci.

Dilema nasleđe ili vaspitanje je

krajnje pojednostavljeno shvatanje

mogućih uticaja,

jer čak i način na koji naše ćelije reaguju

na nedostatak energije

utiče na to ko smo na najindividualnijim

nivoima naše ličnosti.

Rezltat je lažna podela koja ili prirodne

ili sredinske uslove stavlja

iznad onih drugih.

Shvatanje da je život DNK i kod svih kodova,

Sveti Gral, da je sve određeno njime,

ili perspektiva

društvenih nauka

da smo "društvena bića"

a da biologija treba da proučava buđ,

da su ljudi nezavisni od nasleđa.

Oba gledišta su besmislena.

Istina je

da je nemoguće razumeti

kako biologija funkcioniše

izvan konteksta okruženja.

[To je genetika]

Jedno od najpogrešnijih,

ali široko rasprostranjenih

i potencijalno opasnih shvatanja je

da je ponašanje u potpunosti određeno genetkom.

Šta to znači?

Mnogo suptilnih stvari ako poznajete

modernu biologiju, ali za većinu

to jednostavno znači

deterministički pogled na život

ukorenjen u biologiji i genetici.

Geni ne mogu da se menjaju,

oni su takvi kakvi jesu

i zato se resursi

ne troše na pokušaj da se poprave.

Ne ulagati energiju u pokušaje

da se poboljša društvo

bilo bi isto tako besmisleno.

[Bolest]

Uobičajeno mišljenje je da su stanja

poput hiperaktivnosti ili šizofrenije

genetski programirana.

To nije istina,

ništa nije genetski programirano.

Mali broj bolesti

vrlo retko

zastupljenih kod ljudi

je genetski određeno.

Za većinu složenih stanja

postoje genetske predispozicije,

ali predispozicija nije isto što i predodređenost.

Traženje izvora oboljenja u genomu

u startu je osuđeno na propast,

jer većina oboljenja nije genetski predodređena.

Srčana oboljenja, rak, moždani udari,

reumatska oboljenja, autoimuna stanja,

mentalno zdravlje, bolesti zavisnosti...

Ništa od ovoga nije genetski predodređeno.

Od sto žena koje dobiju rak dojke

samo sedam nosi taj gen,

a ostale ga nemaju.

Ni od sto žena koje imaju taj gen

sve ne dobiju rak.

[Ponašanje]

Geni ne utiču da se ponašamo

na određen način bez obzira na okolnosti.

Oni omogućavaju različite reakcije na okruženje.

U stvari, mnogi uticaji iz ranog

detinjstva i način vaspitanja dece

deluju na ispoljavanje gena.

Geni se aktiviraju i deaktiviraju

da bi preusmerili razvoj tako

da odgovara sredinskim uticajima.

Ovo potvrđuje

studija o žrtvama samoubistva u Montrealu.

Autopsije njihovih mozgova

pokazale su da su oni (a radilo se

uglavnom o mlađim osobama)

bili zlostavljani kao deca

i da je zlostavljanje to koje je dovelo

do genetske promene u mozgu.

Reč je o epigenetskom uticaju.

"Epi" znači na vrhu,

tako da sredina u stvari određuje

da li će određeni geni da se aktiviraju ili deaktiviraju.

U studiji na Novom Zelandu

u gradu Dunedin

nekoliko stotina pojedinaca je proučavano

od rođenja do dvadesete godine.

Otkrili su da je moguće identifikovati

genetsku mutaciju, abrormalni gen

koji je na neki način povezan

sa predispozicijom da se počini nasilje,

ali samo ako je pojedinac

bio izložen nasilju kao dete.

Ljudi sa takvim genom

nisu više skloni nasilju,

stopa nasilja je kod njih

čak i manja nego kod ostalih,

ako u detinjstvu nisu zlostavljani.

Objasniću na primeru

da geni nisu presudni.

Postoji tehnika kojom se

eliminiše speifičan gen kod miša.

Ni potomci ga neće imati

ako ga odstranite.

Taj gen je odgovoran

za protein koji utiče

na učenje i pamćenje.

Kada odstranite taj gen

miš ne može da uči.

Geni određuju inteligenciju?

Nepoznato u ovom istraživanju,

iako su ga objavili svi mediji,

je da ako se miševi odgaje

u stimulativnom okruženju,

a ne u kavezu,

potpuno nadoknade taj nedostatak.

Ako danas kažemo da je

neko ponašanje genetsko,

ako to uopšte smemo da kažemo,

govorimo da geni utiču

na način reagovanja

organizma na okolinu,

da mogu da utiču

na njegovu spremnost

da se nosi sa izazovima iz sredine.

Većina ne podrazumeva ovo pod tim.

Nemojte pogrešno da me shvatite,

ali nastavljanje sa pričom

da je sve genetski,

nije daleko od eugenike

i sličnih stvari.

To je rasprostranjena

i vrlo opasna zabluda.

Postoji ozbiljan problem

sa biološkim objašnjenjem nasilja.

Ta hipoteza je potencijalno opasna

i varljiva i može

zaista da nanese zlo.

Ako verujete u to,

reći ćete da ništa

ne može da se uradi

da se promeni sklonost

tih ljudi ka nasilju

i da možemo samo da ih zatvorimo

ili ubijemo.

Zanemarujete potrebu da se promeni

društvena sredina i preduslovi

koji navode ljude da budu nasilni,

jer je to nevažno.

Genetski argument dozvoljava lukzuz ignorisanja

društvenih i istorijskih činilaca.

Luis Menand je u "Njujorkeru"

pronicljivo napisao:

"Objašnjenje

da je sve genetski predodređeno

ne ugrožava postojeće stanje stvari.

Zašto bi iko bio nesrećan

ili se ponašao antisocijalno

kada živi u najslobodnijoj

i najnaprednijoj zemlji na svetu?

To nije do sistema,

razlog je neka greška u čoveku."

Odlično je to rekao.

Genetski argument dozvoljava

ignorisanje društvenih,

ekonomskih i političkih činilaca

koji u stvari izazivaju

mnoga problematična ponašanja.

[Studija slučaja: Zavisnost]

Zavisnost se obično

povezuje sa drogom,

ali gledajući šire,

zavisnost je svako ponašanje

povezano sa žudnjom

za privremenim olakšanjem

i dugoročnim negativnim posledicama.

Osoba sve više gubi kontrolu

i želi i obećava da će da prestane,

ali ne može.

Kad to razumete, vidite da ima

još mnogih zavisnosti

sem narkomanije.

Zavisnost od rada, kupovine,

interneta, video igara.

Zavisni od moći je imaju,

ali uvek hoće još.

Korporacije uvek žele da poseduju više.

Zavisnost od nafte

ili bar od zarade i onoga

što zahvaljujući nafti imamo.

Pogledajte negativne posledice po okolinu.

Uništavamo planetu na kojoj

živimo zbog raznih zavisnosti.

Zavisnosti imaju pogubnije

društvene posledice

nego kokain i heroin na moje pacijente.

A ipak, one se nagrađuju i poštuju.

Direktor duvanske kompanije

sa najvećim profitom ima najveću platu.

Ne snosi nikakve zakonske posledice.

Poštovani je član

upravnih odbora nekoliko kompanija.

Bolesti izazvane pušenjem

ubiju godišnje 5.5 miliona ljudi u svetu,

četristo hiljada samo u SAD-u.

Ti ljudi su zavisni od profita

i to toliko zavisni

da poriču

posledice svojih postupaka,

a to je tipično za zavisnike.

Prestižno je biti navučen

na profit bez obzira na cenu.

Dakle, prihvatljivo i prestižno su proizvoljni

fenomeni u našem društvu

i što veća šteta, to zavisnost

izaziva veće poštovanje.

[Mit]

Mit je da droga stvara zavisnost.

Rat protiv nje se bazira na ideji

da ako zabraniš drogu,

obračunaćeš se sa zavisnošću.

Ako zavisnost shvatimo šire,

videćemo da nijedna supstaca

ili ponašanje sami po sebi

ne stvarajuju zavisnost.

Mnogi kupuju, a nisu kupoholičari.

Nisu svi zavisni od hrane.

Svi koji piju nisu alkoholičari.

Pitanje je šta izaziva zavisnost.

Kombinacija podložne osobe i potencijalno

zarazne supstance ili ponašanja

čini da se zavisnost razvije.

Ukratko, zavisnost ne izaziva droga,

već podložnost osobe dovodi

do zavisnosti od supstance ili ponašanja.

[Životna sredina]

Da bismo razumeli

šta neke ljude čini podložnima,

pogledajmo njihova iskustva.

Stara, ali i dalje široko rasprostranjena

ideja da je zavisnost genetska

je naučno neodrživa.

Naprotiv, određena životna iskustva

čine ljude podložnima.

Ona ne samo da formiraju

karakter i psihološke potrebe čoveka,

nego i sam mozak, a taj proces

počinje još u materici.

[Prenatalni period]

Utvrđeno je da ako se

majke u trudnoći nerviraju,

deca često razviju

osobine koje utiru put zavisnostima.

Razvoj je oblikovan

psihološkim i socijalnim okruženjem.

Na čovekovu biologiju utiču

životna iskustva još iz materice.

Okruženje deluje na nas

i pre rođenja,

dok smo još fetusi putem informacija

koje dolaze kroz majčinu cirkulaciju,

hormone, hranljive materije.

Odličan primer za ovo

je holandska Gladna zima.

Tokom nacističke okupacije Holandije 1944-te

sva hrana je

prebačena u Nemačku.

Za tri meseca je više desetina

hiljada ljudi umrlo od gladi.

Kakve su posledice ovoga?

Da ste tada bili fetus u drugom ili trećem

tromesečju, naučili biste nešto posebno.

Pokazalo se da je to period

kada telo uči o svom okruženju.

Koliko je preteće to mesto napolju?

Koliko izdašno? Koliko hrane stiže

kroz majčin sistem?

Ako ste gladovali tokom tog perioda,

telo vam je zauvek programirano

da oskudeva u šećeru i masnoćama,

pa čuva i najmanje količine.

Ako ste tada bili fetus u Holandiji,

sada verovatno imate

visok krvni pritisak

i poremećen metabolizam.

Tu se uticaj okruženja neočekivano pojavljue.

Potomci laboratorijskih životinja izloženih

stresu u trudnoći skloniji su

kokainu i alkoholu kad porastu.

Jedno britansko istraživanje navodi

da žene maltretirane u trudnoći

u posteljici imaju viši nivo

hormona stresa kortizola

i da njihova deca imaju

predispozicije za stvaranje zavisnosti.

Stres pre rođenja priprema teren

za razna mentalna oboljenja.

Izraelsko istraživanje dece

čije su majke bile trudne

pred početak rata 1967-me

pokazuje da njihovi potomci

češće imaju šizofreniju

u odnosu na ostale.

Ima mnogo dokaza da prenatalni

uticaji imaju veliki uticaj na razvoj ljudi.

[Rano detinjstvo]

Razvoj čovekovog mozga

se odvija

uglavnom posle rođenja

i pod uticajem okoline.

Uporedite čoveka sa konjem

koji trči čim se rodi

i videćete da smo vrlo nerazvijeni.

Priznaćete da takvu snagu, koordinaciju pokreta

i oštrinu vida ne razvijemo

do druge godine života.

To je zato što se mozak konja

razvija u sigurnosti materice,

a kod nas počinje posle rođenja.

Kako naša glava raste,

razvijamo se u ljudsko biće,

a razvoj prednjeg dela mozga

je ono što odlikuje našu vrstu.

Pritom hodamo dvonoške, što rezultira

sužavanjem karlice.

Zbog uže karlice i veće glave

rađamo se pre vremena.

Mozak životinja

se razvija unutar materice,

a kod ljudi posle rođenja

i u velikoj meri je pod uticajem okoline.

Koncept nervnog Darvinizma znači da se

sklopovi na koje sredina pozitivno utiče

razviju optimalno, a da se ostali

ili ne razviju ili ne razviju optimalno.

Ako bebu sa savršenim vidom

držite u mraku pet godina,

oslepeće, jer je neuronima vida

za razvoj potrebno svetlo.

Bez podsticaja čak i sklopovi

aktivni po rođenju

atrofiraju i izumru, a novi se ne razvijaju.

[Pamćenje]

Važan uticaj na ponašanje

odrasle osobe imaju rana iskustva,

čak i ona najranija,

iskustva do kojih ne doseže sećanje.

Postoje dve vrste pamćenja.

Eksplicitno pamćenje je ono

kada možete da se setite činjenica,

detalja, epizoda, okolnosti.

Deo mozga koji kodira sećanje,

hipokampus,

ne počinje razvoj pre godinu i po dana,

a završava ga mnogo kasnije.

Zbog toga se skoro niko

ne seća prvih 18 meseci.

Postoji i druga

vrsta, implicitno,

emotivno pamćenje.

U njemu se emotivna iskustva i tumačenje

koje dete stvara integrišu u mozgu

u mreže, koje se ispoljavaju

i bez određenog sećanja.

Jasan primer za to je

što se usvojeni ljudi često

osećaju odbačenima.

Ne sećaju se usvajanja,

ni odvajanja od majke

jer nemaju čime da se sete,

ali sećanja na razdvajanje i odbacivanje

ostaju urezana u mozgu.

Oni češće nego drugi

osećaju odbačenost

i emotivnu uznemirenost,

kada misle da nisu

prihvaćeni.

Kod usvojenih osoba

ovo je izraženo

zbog funkcije implicitne memorije.

Prema literaturi i mom iskustvu,

ljudi koji pate od zavisnosti

većinom su bili zlostavljani kao deca

ili su pretrpeli

velike emotivne gubitke.

Emotivno i implicitno oni pamte

svet koji nije bezbedan

ni prijateljski, staratelje kojima nisu verovali

i odnose nesigurne

za prepuštanje.

Zbog toga se

ne upuštaju

u bliske odnose,

ne veruju starateljima,

lekarima i drugima koji žele da pomognu,

a svet vide kao nesigurno mesto.

Za to je odgovorna isključivo implicitna memorija

koja pamti potisnute detalje.

[Dodir]

Prevremeno rođena deca

mesecima su u inkubatorima

okružena aparatima.

Danas znamo

da deset minuta milovanja dnevno

ubrzava razvoj mozga.

Ljudski dodir je ključan za razvoj,

a bebe koje niko ne uzme u ruke umiru.

Ljudima su neizmerno važni

dodir i bliskost.

U našem društvu postoji sklonost

da se roditeljima govori da ne drže

decu u rukama kada plaču da ih ne bi razmazili,

ili da bi naučila

da spavaju noću.

Zanemarujemo dečje potrebe.

Čak i ako odustanu i nastave da spavaju,

mozak im se samo ugasi.

Tako se brane da ne pate

zbog roditeljskog napuštanja,

ali indirektno ona pamte

da nikoga nije briga.

[Detinjstvo]

Mnoge razlike su izgrađene u ranom detinjstvu.

Naravno da se iskustva roditelja

sa životom u nemaštini,

prenose na decu

i kroz postporođajnu depresiju majke,

i kada su roditelji nervozni

sa decom jer su imali loš dan

ili su jednostavno premoreni.

Sada već veoma dobro znamo

da ta iskustva usmeravaju dečji razvoj,

Senzitivnost deteta nije greška evolucije,

ona postoji i kod drugih vrsta,

čak se i sadnice prilagođavaju

okruženju u kome niču.

Ljudi se prilagođavaju društvenim odnosima.

To znači da su pažnja ili odbijanje

koje iskusiš u detinjstvu

u stvari, uzorak sveta u kome odrastaš.

Kada odrastaš

boreći se za ono što želiš,

čuvaš leđa, gledaš sebe, ne veruješ nikome,

i kada rasteš u u društvu u kome

zavisiš od zajedništva, saradnje, empatije,

dobrih odnosa sa drugima ljudima,

prolaziš kroz drugačiji

emotivni i kognitivni razvoj.

Zahvaljujući ranoj osetljivosti,

roditelji su, iako nesvesno,

sistem za prenošenje iskustava

o svetu u kome živimo.

Dečiji psihijatar, Vinikot, kaže da u detinjstvu

dve stvari mogu da krenu po zlu.

Ili se desi nešto što ne treba,

ili se ne desi nešto što treba.

U prvoj grupi su dramatična,

nasilna iskustva i napuštenost

mnogih pacijenata koji su zavisnici.

Nije trebalo da se desi, ali jeste.

Često čak i kad ne postoji stres,

deca ne dobijaju

preko potrebnu

koncentrisanu pažnju roditelja.

Ona nisu ni zlostavljana,

ni zapostavljana ni traumatizovana,

ali im roditelji

nisu emotivno dostupni

do čega dolazi zbog

stresova u roditeljskom okruženju.

Psiholog Alan Šor zove to "najbližim napuštanjem".

Roditelji su fizički prisutni,

a emotivno odsutni.

Proveo sam

četrdesetak godina života

radeći sa najvećim nasilnicima,

ubicama i siledžijama

pokušavajući da shvatim šta izaziva nasilje.

Otkrio sam da su najnasilniji kriminalci

kao deca bili žrtve zlostavljanja

kakva nisam mogao ni da zamislim

da postoje.

Nisam imao ideju kakvim su

sve izopačenostima izložena

deca u našem društvu.

Najnasilniji ljudi su i sami preživeli

pokušaje ubistva, često od strane

roditelja ili drugih bliskih osoba,

ili su bili svedoci

ubistava najbližih članova porodice.

Buda tvrdi da je sve međuzavisno.

Kaže: "U jednom je sve, u svemu jedno".

Ništa ne može da se razume nezavisno od sredine.

List sadrži sunce, nebo i zemlju.

Danas znamo da to važi svuda,

posebno u ljudskom razvoju.

Moderna nauka to zove

bio-psiho-socijalna priroda ljudskog razvoja.

Biologija ljudi veoma zavisi

od interakcije sa društvenim

i psihološkim okruženjem.

Psihijatar i istraživač Danijel Sigel

sa Univerziteta u Los Anđelesu

koristi termin "interpersonalna

neurobiologija", što znači

da rad nervnog sistema

umnogome zavisi od ličnih odnosa.

Pre svega sa starateljima i

drugim važnim figurama u životu,

a zatim i sa čitavom kulturom.

Ne možemo da razdvojimo

neurološko funkcionisanje čoveka

od okoline u kojoj je odrastao

i u kojoj živi.

To je tako čitavog života,

ne samo kada smo nemoćni

i zavisimo od drugih,

nego i kad odrastemo, sve do smrti.

[Kultura]

Ljudi su živeli u različitim društvima.

Društva u kojima se lovilo i sakupljao plen

bila su veoma egalitarna,

zasnovana na podeli hrane i razmeni dobara.

Male grupe ljudi živele su

od lova i potrage za hranom.

Bili su okruženi ljudima koje

poznaju celog života,

rođacima i članovima porodica.

U tom svetu bilo je

velike fluidnosti između različitih grupa,

a veoma malo

materijalnih dobara.

Tako izgleda skoro cela ljudska istorija.

To omogućava mnogo drugačiji svet.

Ono što dobijamo je smanjenje nasilja.

Organizovano nasilje nije

postojalo kroz celu istoriju

čovečanstva i to je opštepoznato.

Gde smo pogrešili?

Nasilje nije univerzalno.

Nije simetrično raspoređeno među ljudima.

Količina nasilja varira u različitim društvima.

Postoje društva praktično bez nasilja,

dok druga uništavaju sama sebe.

Neke anabaptističke verske grupe

upražnjavaju strogi pacifizam

kao Amiši, Menoniti i Huteriti.

Unutar ovih grupa, kao kod Huterita

još nije zabeležen slučaj ubistva.

U velikim ratovima, poput II svetskog,

prilikom mobilizacije,

ljudi su odbijali da služe vojsku.

Radije su išli u zatvor.

U kibucima u Izraelu stopa nasilja

je toliko niska da kriminalno sudstvo

često šalje prestupnike,

ljude koji su počinili zločin,

da žive u kibicima da bi

naučili da žive bez nasilja.

Tamo se tako živi.

Društvo nas u značajnoj meri oblikuje.

Društvo u širem smislu podrazumeva i teološke,

metafizičke, jezičke uticaje.

Okruženje utiče i na to da li život

shvatamo kao greh ili nešto lepo,

plaćamo li u zagrobnom životu cenu

za način života, ili je to nevažno.

Sva velika društva su individualistička

ili kolektivistička,

i u njima se ljudi razlikuju,

imaju različite stavove

a verujem i različite mozgove.

Amerika je izrazito individualističko društvo.

Kapitalizam je sistem koji omogućava

sve veće napredovanje u piramidi,

ali sve manje sigurnosnih mreža.

Što je društvo slojevitije, srećete

sve manje vršnjaka i ljudi sa kojima

možete da imate odnose,

a sve više neslaganja i beskonačnih hijerarhija.

Svet u kome nemate partnere je

svet sa malo altruizma.

[Ljudska priroda]

Nemoguć zadatak je da probamo

da iz ugla nauke razumemo

kakva je priroda ljudske prirode.

Svesni ste na neki način

da priroda ljudske prirode

nije ograničena sama sobom.

Kod ljudi postoji više društvenih

razlika nego kod svih drugih vrsta,

više sistema verovanja, porodičnih struktura,

načina vaspitanja dece.

Naš kapacitet za različitost je ogroman.

U našem društvu akcenat je na takmičenju

i bezobzirnom iskorišćavanju

drugih ljudi.

Profitiranje na problemima drugih

i veoma često stvaranje

problema zarad ostvarivanja profita

vladajuća ideologija opravdava

pozivajući se na nepromenljivu ljudsku prirodu.

Dakle, mit našeg društva je

da su ljudi prirodno

konkurentno nastrojeni, osobeni i sebični.

Stvarnost je sasvim suprotna.

Ljudi imaju određene potrebe

i jedini način da se shvati naša priroda

je da se one prepoznaju.

Ljudi imaju potrebu za druženjem i bliskošću,

da vole, da budu voljeni

i prihvaćeni onakvi kakvi su.

Ako su ove potrebe zadovoljene,

razvijamo se u saosećajne,

kooperativne i empatične osobe.

Dakle,

česte suprotnosti u društvu

u stvari su poremećaji ljudske prirode,

jer malo njih ostvaruje svoje potrebe.

Može da se govori o ljudskoj prirodi,

ali samo o osnovnim potrebama

koje su instinktivne

i rezultiraju određenim osobinama

ako su zadovoljene,

a potpuno drugačijim ako nisu.

Dakle, kada shvatimo

da je ljudski organizam,

koji je veoma prilagodljiv

i omogućava opstanak u različitim uslovima,

uslovljen zahtevima sredine

i ljudskim potrebama,

ukazuje se socijalni imperativ.

Kao što telu treba hrana,

ljudski mozak traži pozitivne stimulanse iz okruženja

tokom celog razvoja,

a istovremeno ima potrebu

za zaštitom od negativnih uticaja.

Ako se ne desi ono što treba,

ili se dogodi šta ne treba,

jasno je da se otvaraju vrata ne samo

mnogim mentalnim i fizičkim bolestima,

nego i mnogim štetnim ponašanjima.

Ako usmerimo pažnju ka spolja

i pogledamo današnji svet,

moramo da se zapitamo

da li su savremeni uslovi života

dobri za naše zdravlje, da li

temelj našeg socio-ekonomskog

sistema pozitivno utiče

na ljudski i društveni napredak

ili naše društvo ide protiv

osnovnih zahteva evolucije

neophodnih da se stvori i održi

lično i društveno blagostanje?

[Drugi deo: Socijalna patologija]

Pitate se gde sve počinje?

Naša stvarnost je, u stvari, svet

u stanju kumulativnog kolapsa.

[Tržište]

Ono počnje sa Džonom Lokom

koji je uveo privatnu svojinu.

On daje tri pretpostavke pravednog privatnog

prava i svojine:

mora da ostane dovoljno za druge,

svojina ne sme da se ošteti,

i najvažnija, mora da se uloži rad u nju.

Ako udružite svoj rad sa svetom,

imate pravo na proizvod.

Dok ima dovoljno za ostale,

dok ne oštećujete svojinu

i ne dozvoljavate da propada, sve je u redu.

Dugo je radio na raspravi o vladi

koja je i danas kanonski tekst

za ekonomska, politička i pravna tumačenja

i nezabilazno štivo u udžbenicima.

Postavio je ove pretpostavke,

ali dok još razmišljate da li ste

za privatnu svojinu,

jer Lok pruža solidnu i snažnu odbranu

privatne svojine u ovom tekstu,

on ih odbacuje.

Radi to lako, u jednoj rečenici.

Kaže: "Novac je uveden

prećutnim pristankom ljudi...",

ali pri tome

ne kaže da pretpostavke više ne važe,

a upravo je tako.

Više nije reč o proizvodu,

o imovini koju stičete svojim radom,

već novac kupuje rad.

Više nije važno

da li ostaje dovoljno za druge,

niti da li to nekom šteti.

Novac, kao ni zlato, ne može

da izgubi vrednost,

pa ne može biti ni uzrok gubitaka,

što je smešno - nije reč

o novcu, već o posledicama.

To su sve same besmislice.

Najalarmantnija je logička iluzija

koja mu prolazi, jer odgovara

interesima vlasnika kapitala.

Adam Smit ide još dalje i dodaje

i religiju na to.

Lok kaže da je bog sve stvorio,

njegovo je pravo,

a Smit dodaje

da nije samo njegovo.

Nije baš to rekao,

ali tako ispada, jer kaže

da se ne radi samo o vlasništvu,

već o predodređenosti, zadatosti.

Zadati su investitori koji kupuju rad.

Zadat je i rad koji kupuju i ostvareni profit

i nastala nejednakost.

Sve je to zadato.

To je ta njegova velika ideja,

kao i ostale, usput predstavljena.

Ono što ljudi prodaju je ponuda,

ono što se kupuje je potražnja.

Kako bismo mogli da izjednačimo

ponudu i potražnju

i postignemo ravnotežu?

Ovo je jedan od osnovnih

ciljeva ekonomije,

a on kaže da će to da uradi

"nevidljiva ruka tržišta".

Tako dolazimo do "Boga".

Prema Loku, samo nam nije dao

pravo na svojinu, potrebna sredstva

i prirodna prava.

Sada je sistem postao Bog.

Morate da pročitate celo

Smitovo "Bogatstvo naroda"

da biste našli ovaj citat:

"Nedostatak osnovnih sredstava

ograničava reprodukciju siromašnih.

Priroda može da se izbori sa ovim

jedino eliminisanjem svoje dece."

Anticipirao je tamnu stranu teoriju evolucije

mnogo pre Darvina.

Zvao ih je "radnička rasa".

Kao što vidite, radi se o rasizmu

i opravdava se ubijanje

nebrojeno mnogo dece,

jer nevidljiva ruka ujednačava

ponudu i potražnju.

Vidite koliko je "Bog" mudar ?

Danas ima mnogo zaraznih,

smrtonosnih, eko-genocidalnih pojava

koje, na neki način,

imaju začetak u Smitovoj teoriji.

Kada se osvrnemo na originalni koncept

tzv."slobodnog tržišta" - kapitalistički sistem

koji su stvorili prvi ekonomisti

poput Smita,

vidimo da je namena "tržišta" bila

razmena stvarne, opipljive i korisne robe.

Smit nije ni pretpostavio

da će najunosniji ekonomski sektor

postati arena za finansijsku razmenu,

takozvano ulaganje,

gde se novac

stiče kretanjem drugog novca

u igri izvan zakona koja ne donosi

nikakvu korist društvu.

Bez obzira na Smitovu nameru,

sve to se dešava

zbog osnovnog principa ove teorije:

novac se tretira kao roba.

U svim svetskim ekonomijama,

bez obzira na društveni sistem,

za novcem se juri isključivo zbog novca.

Suština ideje kojoj je Adam Smit

u svojoj religioznoj raspravi mistično kvalifikovao

kao „nevidljivu ruku” je da će

uski sebični interes

sticanja te fiktivne vrednosti

nekako magično iznedriti

ljudsko i društveno blagostanje i napredak.

Realnost je da se interes monetarnog podsticaja,

koji neki zovu „novčanim aspektom vrednosti”,

potpuno odvojio od temeljnog

životnog interesa koji bismo mogli nazvati

„životnim aspektom vrednosti”.

Posledica je kompletna zbrka

u ekonomskoj doktrini

između ta dva aspekta.

Smatra se da novčani aspekt vrednosti

obezbeđuje životnu vrednost,

da ako se proda više robe

i BDP (bruto domaći proizvod) raste

raste i blagostanje, a da BDP

možemo smatrati osnovnim pokazateljem

društvenog zdravlja.

Eto tu vidite zabunu.

Govori se o novčanom aspektu vrednosti

koji čine svi prihodi

dobijeni prodajom robe,

a oni to brkaju sa životnom reprodukcijom.

Dakle, na samom početku u sistem je

ugrađen amalgam novčanog

i životnog aspekta vrednosti.

Imamo posla sa strukturnom zabunom

koja postaje sve pogubnija

kako se novčani aspekt udaljava

od proizvodnje uopšte.

Ovo je sistemska greška

i to fatalna sistemska greška.

[Dobro došli u mašinu]

Danas se retko čuje da iko govori

o napretku u svojoj zemlji ili društvu

u kontekstu fizičkog blagostanja, sreće,

poverenja ili socijalne stabilnosti.

Ekonomski pokazatelji nam se

prezentuju na apstraktan način.

Bruto domaći proizvod, indeks cena,

vrednost akcija, stopa inflacije

i tako dalje.

Govori li to išta o realnoj vrednosti

kvaliteta života ljudi? Ne.

To su samo novčani pokazatelji

i ništa više.

Bruto domaći proizvod (BDP) zemlje

je vrednost prodatih dobara i usluga.

On se dovodi u vezu

sa životnim standardom ljudi.

U SAD je na zdravstvo potrošeno

17% BDP-a u 2009. godini,

što je više od 2,5 triliona dolara.

To je pozitivan ekonomski pokazatelj.

Po toj logici bilo bi čak

i bolje za ekonomiju SAD

da zdravstvene usluge koštaju još više.

Tri ili pet triliona dolara

kreiralo bi veći rast,

više radnih mesta, a ekonomisti bi time

dokazivali visok životni standard u zemlji.

Čekajte malo,

šta zdravstvena zaštita reprezentuje?

Bolesne ljude i ljude na samrti.

Bap tako, što je više bolesnih u Americi,

ekonomija je jača.

Ne preterujem i nisam ciničan.

Ako pogledamo sa strane,

vidimo da BDP

ne odražava stanje zdravlja

na bilo kom nivou,

nego je, u stvari, mera

industrijske neefikasnosti

i socijalne degradacije.

Što BDP više raste, stvari postaju

sve gore po lični i socijalni integritet

i životnu sredinu.

Morate da stvarate probleme da biste pravili profit.

U postojećem poretku nema dobiti

od spašavanja života, vraćanja prirodne ravnoteže,

od pravde, mira ili bilo čega sličnog.

U tome jednostavno nema profita.

Postoji jedna izreka:

„Donesi zakon i napravićeš posao.”

Praviš ga ili advokatu ili nekom drugom.

Kriminal, dakle, pravi posao,

baš kao što ga pravi

i nesreća na Haitiju.

U SAD-u imamo oko dva miliona

zatvorenika

od kojih su mnogi

u privatnim zatvorima.

Deonice Vakenhata,

američke popravne korporacije,

zavisi od trenutnog broja zatvorenika.

To je bolesno,

ali je to odraz onoga

što ekonomska logika nalaže.

Kakav je to ekonomski obrazac,

šta održava naš ekonomski sistem?

Potrošnja.

Još tačnije, ciklična potrošnja.

Kada se spustimo

do temelja tržišne ekonomije,

ostaje obrazac monetarne razmene

koja ne sme da se zaustavi,

čak ni bitnije uspori,

ako želimo da opstane

nama poznati svet.

Na ekonomskoj pozornici glavni glumci su

zaposleni, poslodavac

i potrošač.

Zaposleni prodaje rad za platu poslodavcu.

Poslodavac ostvaruje prihod prodajom

roba i usluga potrošaču,

a potrošač je samo druga uloga

zaposlenog i poslodavca,

njihovo trošenje omogućava

sistemu nastavak neprestane potrošnje.

Sistem globalne trgovine zasniva se

na pretpostavci da će uvek biti

dovoljno potražnje u društvu

da se novac brzo okrene

i da se održi potrošački proces.

Što je brži tempo potrošnje,

to je veći tzv. ekonomski rast

i tako se mašina okreće.

Samo malo.

Mislio sam da je ekonomija namenjena

štednji.

Zar štednja ne podrazumeva zaštitu,

efikasnost i smanjenje gubitaka?

Kako sistem koji zahteva potrošnju,

što veću to bolju,

efikasno štiti ili štedi?

Nikako.

Cilj tržišnog sistem je poptuno suprotan onome

što bi ekonomija trebalo da bude:

efikasna i orijentisana na potrošača

i materijal za proizvodnju dobara

potrebnih za svakodnevni život.

Naša planeta ima ograničene resurse.

Bili su potrebni milioni godina

da nastane nafta,

a milijarde da nastanu minerali.

Sistem koji namerno podržava

ubrzanu potrošnju

zarad ekonomskog rasta je ludilo

koje vodi uništenju ekosistema.

Smanjenje otpada bi bilo efikasno.

Smanjenje otpada?

Ovaj sistem je puniji otpada nego bilo koji

drugi sistem u istoriji planete.

Svaki aspekt organizacije života je

u kritičnom stanju

i preti da se raspadne i sruši.

Svi relevantni časopisi u proteklih

30 godina govore isto:

svi aspekti života su u lošem stanju,

kao i socijalni programi,

dostupnost vode...

Probajte da nađete neki aspekt života

koji nije ugrožen i narušen.

Ne možete.

Nema nijednog i to je vrlo zabrinjavajuće.

Ne shvatamo uzročno-posledični mehanizam,

niti ga prihvatamo.

Bezumno nastavljamo dalje,

iznova i iznova radimo isto

čak i kada je očigledno da ne funkcioniše.

Činjenica je da se ne radi

o ekonomskom sistemu,

već upravo suprotno, anti-ekonomskim sistemom

[Anti-ekonomija]

Poznato je da konkurentni

tržišni model ima za cilj

"stvaranje najkvalitetnijih dobara po najnižoj ceni".

Tim konceptom se opravdava

konkurentnost na tržištu.

Pretpostavlja se da je kranji rezultat

proizodnja dobara boljeg kvaliteta.

Ako rešim da napravim sto, prirodno je

da želim da ga napravim od najboljeg

mogućeg materijala

da bi trajao što je duže moguće.

Zašto da pravim nešto nekvalitetno

pa da posle to radim opet,

trošeći još materijala i energije?

Iako je to logično u fizičkom svetu,

u tržišnom svetu

smatra se iracionalnim

i ne dolazi u obzir.

Ne možete da proizvodite

najkvalitetniji proizvod

ako želite da održite prednost na tržištu

i ostanete pristupačni potrošaču.

Bukvalno sve što se pravi

u globalnoj ekonomiji je lošeg kvaliteta

čim se proizvede,

jer je matematički nemoguće

napraviti visokotehnološki, efikasan

i strateški održiv proizvod.

Ovo se događa jer tržišni sistem

zahteva da "cenovna efikasnost",

potreba da se smanje troškovi,

postoji u svakom segmentu proizvodnje,

od cene rada do cene

materijala, pakovanja...

Ova strategija se koristi da bi se

osiguralo da se kupuju njihovi proizvodi

pre nego proizvodi konkurencije,

koja radi istu stvar da bi im

proizvodi bili konkurentni i pristupačni.

Ova rasipnička posledica sistema

naziva se "unutrašnja zastarelost".

Ovo je samo deo većeg problema.

Vodeći princip tržišne ekonomije,

koga nema ni u jednom udžbeniku,

je sledeći:

"Ništa ne može da ima duži vek trajanja

od onoga što može da se izdrži

da bi se nastavila ciklična potrošnja"

Važno je da se stvari kvare i da im

rok ističe nakon nekog vremena.

Ovo se naziva "planirana zastarelost"

i to je kamen temeljac tržišne strategije

svih proizvodnih korporacija.

Malo njih priznaje

da ova strategija postoji

i najčešće je maskiraju kao

"unutrašnju zastarelost", koju smo spominjali

i ignorišu i čak zataškavaju

napretke u tehnologiji

i mogućnost stvaranja trajnijeg proizvoda.

Kao da već nije dovoljno štetno

to što sistem sprečava

dugotrajnost i efikasnost dobara,

planirana zastarelost namerno

smatra dugotrajnost proizvoda

lošom za održivu cikličnu potrošnju,

a samim tim i za tržište.

Drugim rečima, održivost proizvoda

zapravo je obrnuta ekonomskom rastu

i zato postoji direktan podsticaj da se

obezbedi kratak rok trajanja

svake proizvedene stvari.

Sistem nikako drugačije ne bi funkcionisao.

Samo jedan pogled na more deponija širom sveta

pokazuje realnost „zastarelosti”.

Milijarde jeftino napravljenih telefona,

računara i ostale tehnologije

pune plemenitih, teško dostupnih materijala

poput zlata, koltona i bakra,

propadaju u ogromnim količinama.

Radi se uglavnom o prostim kvarovima

koji bi se u društvu orijentisanom na čuvanje

lako popravili, čime bi

rok trajanja bio produžen.

Nažalost, koliko god to bilo logično,

u stvarnosti, na planeti sa ograničenim

resusima, posmatrano sa tržišnog

aspekta, to je nesumnjivo neisplativo.

U jednoj rečenici:

"Efikasnost, održivost i očuvanje

neprijatelji su našeg ekonomskog sistema."

Isto kao što se fizička dobra

stalno proizvode i umnožavaju

bez obzira na uticaj na okruženje,

i uslužna industrija funkcioniše po istom sistemu.

Ne postoji novčana korist

od rešavanja problema

koji su trenutno prisutni.

Isto tako,

poslednje što medicinske institucije žele

je lek za bolesti kao što je rak,

jer bi se time izgubilo mnogo radnih mesta i novca.

Isto tako,

kriminal i terorizam su dobra stvar,

bar sa ekonomskog aspekta,

jer zapošljavaju policiju.

koja kupuje skupe proizvode za obezbeđenje,

da ne govorimo o isplativosti zatvora

koji su privatni i stvaraju profit.

Šta je sa ratom? Ratna industrija

u Americi ima ogromnog udela u BDP-u.

To je najprofitnija industrija, a pravi

oružje za ubijanje i uništavanje.

Omiljena igra ove industrije je da diže stvari u vazduh,

pa da ih onda ponovo gradi,

što vidimo po milijardama dolara

potrošenih na rat u Iraku.

Poenta je da su negativne

odlike društva vrlo

isplative za industriju,

a da su pokušaji rešavanja problema,

očuvanja i zaštite životne sredine

potpuno ekonomski neodrživi.

Upravo zato, kad god

vidite da BDP raste u nekoj zemlji

svedoci ste povećanja potreba

bilo stvarnih ili izmišljenih.

Potražnja je, po definiciji, posledica neefikasnosti.

Veća potražnja znači veću neefikasnost.

[Poremećen sistem vrednosti]

Američki san je zasnovan

na razularenoj potrošnji.

Zasnovan je na činjenici

da su masovni mediji,

a naročito komercijalno reklamiranje

korporacija koje zahtevaju stalni rast,

isprali mozak

većini ljudi u Americi i svetu.

Tvrdnja da je posedovanje stvari

i mogućnost neograničene kupovine

preduslov za sreću,

jednostavno nije tačna.

Zašto ljudi onda i dalje kupovinom

podržavaju ekološki genocid,

čiji su efekti kumulativni?

Ovo je klasično uslovljavanje.

Određeno ponašanje im je nametnuto

i to rezultira određenim ponašanjima

i ciljevima.

Koriste sva raspoloživa sredstva

i hvale se kako mogu

da uđu čak i u umove odojčadi.

Ono što deca slušaju od malena

uslovljava ih ka brendovima.

Sad razumete kako su

ljudi postali takve budale.

Naučeni su da budu takvi.

Sistem vrednosti je poremećen.

Ovo je potvrda o podložnosti

ljudskog uma.

Najbolji dokaz za tvrdnju

da su ljudi podložni

i da se lako uslovljavaju i vode

pomoću uticaja iz okoline

je svet

komercijalnog oglašavanja.

Ne možete da se ne divite

nivou ispranosti mozgova,

programiranim robotima, "potrošačima"

kojima je jedini cilj da uđu

u radnju i potroše 4000$

na tašnu koja se pravi

za deset dolara u robovskim

radionica na istoku,

samo zbog statusa koji neka marka

navodno predstavlja u kulturi.

Drevne tradicije koje povećavaju

poverenje i povezanost u društvu

pale su pod uticaj

potrošačkih vrednosti. Nekoliko puta

godišnje razmenjujemo beskorisna sranja.

Jasno je zašto ljudi danas

žude za kupovinom i posedovanjem.

Od detinjstva su uslovljeni

da očekuju materijalna dobra

čak i od porodice i prijatelja.

Činjenica je da je temelj svakog društva

njegov sistem vrednosti,

a naše jedino može

da funkcioniše ako u njemu

postoji naglašena potrošnja,

neophodna za održanje tržišnog sistema.

Pre 75 godina potrošnja u Americi

bila je po osobi

upola manja od današnje.

Današnja potrošačka kultura

napravljena je i nametnuta

zbog potrebe za sve većom

i većom potrošnjom.

Zato korporacije danas troše

više para na reklamu,

nego na proizvodnju dobara.

Vredno rade na stvaranju lažnih potreba

i vrlo su uspešni u tome.

[Ekonomisti]

Ekonomisti, u stvari, uopšte nisu ekonomisti.

Oni promovišu novčane vrednosti

i svi njihovi modeli

su zasnovani na novčanoj

razmeni i profitabilni su

za jednu ili obe strane,

ali potpuno odvojeni

od stvarnog sveta.

U Ohaju neki starac nije mogao da plati struju,

možda ste čuli za to.

Isključili su mu je i on je umro.

Razlog isključenja

je što nije profitabilno ostaviti je

uključenu, jer račun nije plaćen.

Mislite da je ovo u redu?

Prava odgovornost

nije na elektrodistribuciji,

nego na komšijama, prijateljima i saradnicima

koji nisu bili

milosrdni

i omogućili mu, kao pojedincu,

da plati svoj račun.

Hm.

Da li sam dobro čuo?

Rekao je da su za smrt

čoveka prouzrokovanu

nedostatkom novca

odgovorni drugih ljudi

i da je to stvar milosrđa?

Ako je tako, onda nam treba

mnogo plaćenih reklama,

kutija za donacije po radnjama

i gomile kasica-prasica

za milijarde ljudi koji umiru od gladi

širom planete

u sistemu koji Milton Fridmen promoviše.

Bilo da se bavite filozofijom

Fridmena, Hajeka,

Kejnza, Misiza ili nekog drugog

tržišnog ekonomiste,

osnova njihovih obrazloženja

retko se nalazi izvan novčanog niza.

To je kao religija.

Analize potrošnje, politika stabilizacije

deficitarnog trošenja, ukupna potražnja

postoje kao beskrajan,

na sebe upućen i samoopravdavajući ciklus,

iz kojeg su ljudske potrebe, prirodni resursi

i svi oblici fizičkog života koji su na strani

efikasnosti sasvim isključeni

i zamenjeni predstavom da će ljudi,

nadmećući se za materijalnu prednost,

motivisani sopstvenim niskim interesima,

stvoriti održivo, zdravo i balansirano društvo.

Čitavoj ovoj teoriji

nedostaje životna koordinata.

Šta to rade?

Oni zapravo prate novčani niz.

O tome se radi, monetarna vrednost

određuje šta nam je važno.

Prvo, to je sistem bez životnih koordinata.

Bez životnih koordinata!

Drugo, svi ti agenti rade

pre svega za svoju ličnu korist.

Misle samo na sebe

i kako da izvuku najviše.

To je vladajuće shvatanje racionalnosti:

lično unapređenje se

postiže unapređenjem

finansijskog stanja i imanja.

A šta je sa društvenim odnosima?

Nebitni su ako ne donose korist.

A šta je sa prirodnim resursima?

Služe samo za eksploataciju.

Šta je je porodicom sposobnom da preživi?

Nema je. Ona mora da ima

novac da bi kupila bilo kakvo dobro.

Zar ekonomija ne bi trebalo

da se bavi i ljudskim potrebama,

zar to nije najvažnija stvar?

„Potrebe” ne postoje ni u vašem rečniku.

One su se pretvorile u „želje”.

A šta je želja?

Novac stvara želju za kupovinom.

Ako je to zaista tako, to nema veze

sa potrebom.

Potreba je kada ti ne treba novac,

nego ti je očajno potrebna voda,

Potreba se ne zadovoljava zlatnom WC šoljom.

Kuda sve ovo ide?

Niz zlatnu WC šolju.

To nazivate ekonomijom?

Kada bolje razmislite,

to je verovatno najbizarnija

obmana u istoriji ljudske misli.

[Monetarni sistem]

Do sada smo se fokusirali na tržišni sistem,

koji je samo polovina

globalne ekonomske paradigme.

Druga polovina je monetarni sistem.

Dok se tržišni sistem bavi ljudskim interakcijama

u igri za profit kroz rad,

proizvodnju i distribuciju,

monetarni sistem je skup osnovnih pravila

koja određuju finansijske institucije,

stvarajući, između ostalog,

uslove za tržišni sistem.

On barata pojmovima koje često čujemo:

kamatne stope, zajmovi, dugovi, zalihe novca,

inflacija i slično.

Počupali biste kosu dok slušate

naklapanja monetarnih ekonomista:

„Umerena preventivna dejstva otklanjaju potrebu

za kasnijim drastičnijim merama”.

Priroda i posledice ovog sistema

su, u stvari, vrlo proste.

Ekonomijom,

globalnom ekonomijom,

upravljaju tri stvari.

Bankarski sistem i banke

koje štampaju novac ni iz čega.

To im omogućava postojanje kamate.

Kada pozajmiš novac, moraš da vratiš

više nego što si uzeo,

čime se novac stvara ni iz čega,

a to mora da se potkrepi stvaranjem još novca.

Živimo u paradigmi beskonačnog

rasta, poznatoj i kao Poncijeva šema.

Ništa ne može neprestano da raste,

to nije moguće.

Veliki psiholog Džejms Hilman je rekao:

"U telu nakon izvesnog

broja godina raste samo rak.".

Ne treba da raste samo količina novca,

već i broj potrošača,

onih koji plaćaju kamatu

i stvaraju još novca, što je nemoguće

na ograničenoj planeti.

Ljudi su sredstvo za stvaranje novca

koji stvara još novca

i održava sistem da se ne raspadne.

To je ono što se danas događa.

Samo dve stvari svako treba da zna

o monetarnom sistemu.

Prvo: sav novac je stvoren iz duga.

Novac je ozakonjen dug,

bilo da potiče od obveznica,

hipoteka ili kreditnih kartica.

Drugim rečima, kada bi se sav dug

izmirio ovog trenutka,

u opticaju ne bi ostao nijedan dolar.

I drugo: kamata se obračunava na svaki zajam,

a novac da se ona plati

ne postoji u zalihama novca.

Glavnica se stvara putam pozajmica

i samo je ona u opticaju.

Dakle, kada bi se svi dugovi izmirili,

ne samo da ništa ne bi ostalo u opticaju,

nego bi bilo nemoguće vratiti ogroman

deo novca, jer on u stvari ne postoji.

Neminovne posledice svega navedenog su

inflacija

i bankrot.

Što se tiče inflacije, ona je istorijski trend

u svim zemljama na svetu

i njen glavni uzrok je

neprekidan rast novca

koji je potreban

za naplatu kamate i održavanje sistema.

Što se tiče bankrota,

on se javlja kao oblik pada duga.

Do njega dolazi kod pojedinca,

firme ili države

kod kojih naplata duga

više nije moguća.

Ipak, postoji i svetla strana,

bar što se tiče tržišnog sistema.

Dug stvara pritisak

i robovanje platama.

Kada smo dužni, mnogo lakše

pristajemo na nižu platu

i postajemo jeftina roba.

Korporacijama odgovara da ima

mnogo ljudi koji su finansijski zavisni.

Isto to se radi i sa čitavim državama.

Svetska banka i Međunarodni monetarni fond,

koji uglavnom zastupaju interese

multinacionalnih korporacija,

daju državama ogromne zajmove

s visokim kamatnim stopama,

a kad dođe do toga da one

ne mogu da ih otplate,

nalažu krizne mere.

Korporacije preuzimaju fabrike,

koriste jeftinu radnu snagu i otimaju resurse.

To se zove tržišna efikasnost.

Ni to nije sve.

Postoji i jedinstveni hibrid

monetarnog i tržišnog sistema

koji se zove berza.

Ona apsolutno ništa ne proizvodi,

već služi samo za kupoprodaju novca.

Šta se dešava kada dođe do duga?

Baš tako - njime se trguje.

Zarađuje se na kupoprodaji duga,

refinansiranju kredita,

osiguranju potrošačkih zajmova

i na složenijim šemama koje

maskiraju dugove čitavih država.

Takav je bio aranžman

između Goldman Saks banke i Grčke,

koji je skoro uništio evropsku ekonomiju.

Na berzi i Vol Stritu

javlja se novo ludilo

rođeno iz novčanog toka vrednosti.

Sve što treba da znate o tržištu

objavljeno je pre nekoliko godina

u „Vol Strit žurnalu”

u članku „Lekcije poremećenog investitora”.

U njemu je detaljno objašnjeno zašto su

ljudi sa lakšim oštećenjem mozga

bolji investitori od ljudi

sa normalnim moždanim funkcijama.

Zato što osobe sa lakšim

oštećenjem mozga nisu saosećajne.

To je poenta, ako niste saosećajni,

bićete dobar investitor.

i zato Vol strit stvara bezosećajne ljude.

Raditi tamo znači donositi odluke

i trgovati bez griže savesti

i pomisli kako će to što radiš

uticati na druge ljude.

Oni u stvari odgajaju robote.

To su ljudi koji nemaju dušu,

a pošto ne žele više ni da plaćaju ljude,

počeli su da koriste prave robote,

kompjutere za trgovanje.

Goldman Saks je u berzanskom skandalu

na njujorškoj berzi koristio takozvani

„kolektor”, kompjuter koji je

trgovao na berzi

koristeći veliki broj porudžbina

da bi sakupljao

sitniš sa berze.

Tako im je novac pristizao po ceo dan.

U jednom tromesečju prošle godine su

trgovali dva meseca bez gubitaka

i tako zarađivali milione dolara dnevno.

Pa to je statistički nemoguće!

Dok sam radio na Vol stritu,

svako je svakog podmićivao.

Broker je podmićivao menadžera kompanije,

menadžer kompanije regionalnog menadžera,

a regionalni menadžer je

podmićivao nacionalnog menadžera.

Tamo je to sasvim normalno.

Ko dobija najveći božićni bonus

na berzi? Interna kontrola,

činovnik koji sedi tamo po ceo dan

i vodi računa o tome

da ne prekršite neko pravilo

i da se "povinujete" zakonu.

Naravno, sve dok možete

da podmitite službenika

povinujete se zakonu!

Kako je prevara postala sistem?

Ona više nije nusproizvod,

nego sistem.

Kao ona stara šala Vudija Alena:

"Doktore, moj brat misli da je pile."

"Neka uzme tabletu

i rešiće problem."

"Ne, doktore, ne razumete,

trebaju nam jaja."

Razumete?

Trgovina lažnim potraživanjima

između banaka da bi se

stvorile plate i bonusi

postala je

mašina za proizvodnju

državnog ekonomskog razvoja

koji, u suštini, trguje lažnom potražnjom

koju je nemoguće ikad optlatiti.

Ne obrađuju, ne stvaraju i ne obezbeđuju ništa.

Ako napišem 20 milijardi dolara na salveti

i prodam je Dž. P. Morganu, pa i on

na nekoj salveti napiše isto,

a onda zamenimo salvete

i obojica platimo jedan 1% provizije,

napravićemo veliku božićnu premiju.

Obojica imamo salvetu od 20 milijardi,

koja nema stvarnu vrednost sve dok

sistem više ne bude mogao da apsorbuje

lažne salvete i tada tražimo

od vlade da nam pomogne.

Zbog Vol strita i globalnog tržišta

danas postoji oko 700 triliona dolara

neizmirenih lažnih potraživanja,

derivata,

spremnih da dožive slom.

Vrednost deset puta veća

od bruto domaćeg proizvoda

čitave planete.

Videli smo kako su vlade

pomagale korporacijama i bankama,

a početni kapital su pozajmile

od tih istih banaka.

Sada čitave države dobijaju pomoć

od konglomerata drugih država

preko međunarodnih banaka.

Pitanje je kako da pomognemo planeti?

Sve zemlje na svetu su preopterećena dugovima.

Ovi ogromni neplaćeni dugovi

koji postoje tek su početak računice.

Procenjuje se da samo u SAD-u

porez na prihod uskoro mora da se uveća

za 65% po osobi da bi se pokrile kamate.

Ekonomisti kažu da će za nekoliko decenija

60% država u svetu da bankrotira.

Samo malo, da razjasnimo ovo.

Ceo svet će da bankrotira,

šta god to značilo,

zbog ideje koju zovemo "dug",

a koja stvarno ne postoji.

To je samo igra koju smo izmislili,

na uštrb dobrobiti

milijardi ljudi.

Masovna otpuštanja, karton naselja, beda,

nametnute mere štednje, zatvaranje škola,

gladna deca i drugi oblici siromaštva u porodici,

a sve to zbog jedne izmišljotine.

Zar smo toliko jebeno glupi?

Hej! Mars, čoveče.

Pomoći ćeš bratu?

Odrasti, klinac.

Šta ima, Saturne?

Sećaš se nebule sa kojom sam te upoznao

pre nekog vremena?

Slušaj, Zemljo,

postaješ dosadna.

Sve ti je dato, a razbacuješ se.

Imaš gomilu resursa i svesna si toga.

Odrasti već jednom

i preuzmi odgovornost.

Tvoja majka je očajna.

Prepuštena si sama sebi.

Ma da, kako god.

[Zdravstvo]

Sada kada smo razmotrili sve,

od rasipnog tržišnog sistema

do dužničkog monetarnog sistema,

koji čine monetarno-tržišnu paradigmu

i definišu savremenu globalnu ekonomiju,

najvažnija i najpogubnija posledica

čitavog ovog sistema

je nejednakost.

Kada je reč o tržišnom sistemu

koji dovodi do monopola i gomilanja moći,

on pre svega puni džepove bogatih,

koji su moćni

iako su potpuno beskorisni.

Surova činjenica je

da menadžer sa Vol strita

uzima preko 300 miiliona dolara godišnje,

a ne doprinosi apsolutno nikako,

a da naučnik koji traži lek

koji bi mogao da spase čovečanstvo,

zaradi najviše 60 000, i to ako ima sreće.

Kada je reč o monetarnom sistemu,

klasna podela je ugrađena u njegovu strukturu.

Ako, na primer,

imate milion dolara i oročite ga

sa 4% kamate,

zaradićete 40 000 dolara za godinu dana,

bez ikakvog društvenog doprinosa.

Kada osoba iz niže klase digne kredit

da kupi kuću ili kola,

ona plaća kamatu koja,

u stvari,

otplaćuje milioneru njegovih 4%.

Krađa od siromašnih na račun bogatih

je temeljni aspekt monetarnog sistema.

Ovo možemo da nazovemo "strukturnim klasizmom".

Iako je klasno društvo kroz istoriju

uvek smatrano nepravednim,

činjenica je

da 1% ljudi danas drži 40% bogatstva planete.

Čak i ako zanemarimo materijalnu

jednakost, iza nejednakosti

se krije nešto

što izaziva pogoršanje opšteg zdravlja.

Čini mi se da nas često zbunjuje kontrast

između ekonomskog uspeha naših društava,

koja su očigledno veoma bogata,

i brojnih socijalnih poraza.

Na osnovu stopa mentalnih oboljenja,

upotrebe droga, nasilja

ili samopovređivanja među decom,

jasno je da u našim društvima nešto

ozbiljno nije u redu.

Podaci koje sam opisao

jasno pokazuju ono što ljudi oduvek

osećaju - da je nejednakost razorna

i da nagriza društvo.

Ispostavilo se da je taj osećaj sasvim ispravan.

Psihološke i društvene posledice nejednakosti

ispoljavaju se pre svega kroz osećanja

više i niže vrednosti.

Takve podele

idu zajedno sa poštovanjem i nepoštovanjem.

Ljudi sa dna osećaju nepoštovanje

i zbog toga ima više nasilja

u društvima veće nejednakosti.

Najčešći uzrok nasilja su osećanja niže vrednosti

i nepoštovanja.

Ako bi trebalo da izdvojim jedan princip,

princip koji bi bio najvažniji

za prevenciju nasilja,

to bi bila jednakost.

Najznačajniji faktor

koji uzrokuje stopu nasilja

je stepen jednakosti odnosno nejednakosti

u nekom društvu.

Nejednakost je najvažniji razlog

zbg kog društva ne funkcionišu.

Kada je nejednakost velika,

sve ide naopako,

bilo da je reč o kriminalu

zdravlju, mentalnim bolestima...

Veoma je uznemirujuće što, kada je reč o zdravlju,

jednostavno ne smete da budete

ili se rodite siromašni.

Vaše zdravlje direktno zavisi od vašeg

"zdravstvenog socio-ekonomskog statusa".

Što vam je niži

socio-ekonomski status,

vaše zdravlje je lošije

i podložniji ste raznim bolestima.

Što ste siromašniji,

životni vek se skraćuje,

smrtnost novorođenčadi je veća.

Najvažnije pitanje je

zbog čega te razlike postoje.

Jednostavnan i očigledan odgovor je

da ako ste bolesni,

niste dovoljno produktivni,

a to stvara socioekonomske razlike.

Bez velike greške

vrlo jednostavno možemo

na osnovu socio-ekonomskog

statusa nekog desetogodišnjaka

da predvidimo njegovo zdravlje

nekoliko decenija kasnije.

To je dokaz te uslovljenosti.

Ako mislite da je to samo zato što siromašni

ne mogu da priušte lekara,

niste u pravu.

To nema veze sa tim,

jer se ovo dešava

i u zemljama sa jedinstvenom

zdravstvenom zaštitom.

Još jedno „objašnjenje”:

bi moglo da bude: što si

siromašniji pre ćeš da propušiš,

propiješ se i skloniji si rizičnom ponašanju.

To možda ima veze, ali istraživanja pokazuju

da ima veze samo u trećini slučajeva.

Šta je onda objašnjenje?

Preostaje nam da to objasnimo

stresom koji siromaštvo izaziva.

Što si siromašniji, i to počev

od osobe za dolar siromašnije

od Bila Gejtsa,

to si lošijeg zdravlja.

To nam govori nešto veoma važno:

veza između zdravlja i siromaštva

počiva na osećanju siromaštva.

Postajemo sve više svesni da hronični stres

ozbiljno utiče na zdravlje,

a ubedljivo najveći izvor stresa

je kvalitet društvenih odnosa.

Ništa tako ne narušava

kvalitet društvenih odosa

kao socio-ekonomsko raslojavanje u društvu.

Nauka je pokazala

da bez obzira na bogatstvo,

stres življenja u podeljenom društvu

dovodi do velikog broja bolesti.

Što su veće razlike, to su bolesti teže.

Životni vek je duži gde je ova razlika manja.

Broj narkomana je manji što je razlika manja.

Mentalno bolesnih je manje što je razlika manja.

Poverenje među ljudima

veće je u zemljama gde su

društvena raslojavanja manja.

Obrazovna postignuća su veća kad su razlike manje.

Ubistava je manje u zemljama sa većom jednakošću.

Kriminal i broj zatvorenika je manji

kada su razlike manje.

Ima toga još: smrtnost odojčadi,

gojaznost, maloletničke trudnoće ređi su

u društvima sa većom jednakošću.

Najzanimljivije je što

u takvim društvima ima više inovacija,

što podriva rasprostranjeno shvatanje da je

takmičarsko društvo kreativnije i inventivnije.

Sem toga, poznata britanska

„Vajthol studija” potvrdila je

da postoji društvena raspodela bolesti

od vrha socio-ekonomske skale

prema dnu.

U najnižem društvenom sloju

4 puta je veća smrtnost

od posledica srčanih oboljenja

u odnosu na najviši sloj,

bez obzira na dostupnost zdravstvene zaštite.

Što je finansijski status lošiji,

u proseku je lošije i zdravlje.

Ovaj fenomen je posledica

psiho-socijalnog stresa

koji je uzrok najvećih poremećaja

u savremenom društvu.

A šta je njegov uzrok?

Monetarni tržišni sistem.

Budite sigurni da

najgori razarač ekologije,

najveći izvor otpada, uništenja i zagađenja,

najjači generator nasilja, ratova,

kriminala, siromaštva, izumiranja vrsta, nehumanosti,

osnovni uzrok društvenih i ličnih neuroza,

psihičkih oboljenja - depresije i anksioznosti,

najdublji izvor društvene paralize

koja koči razvoj novih metodologija,

ugrožava zdravlje, globalnu održivost

i napredak na ovoj planeti

nije neka korumpirana vlada ili zakonodavstvo,

neka prljava korporacija ili bankarski kartel,

neka greška u ljudskoj prirodi

ili tajna svetska zavera.

Uzrok leži

u samom temelju našeg

društveno-ekonomskog sistema.

[Deo 3: Projekat Zemlja ]

Zamislite na trenutak da možemo

da napravimo potpuno novu civilizaciju.

Šta ako bismo otkrili

planetu potpuno identičnu Zemlji

s tom razlikom

što se na njoj

još nisu pojavili ljudi?

Koliko bi tu mogućnosti bilo!

Nema država, gradova, zagađenja, stranaka,

samo iskonsko okruženje.

Šta bismo uradili?

Prvo nam treba cilj, zar ne?

Možemo da kažemo da bi cilj bio opstanak,

i to ne puko preživljavanje, već optimalan,

zdrav i napredan život.

Većina ljudi ima želju da živi

i da to bude bez patnje.

Zbog toga bi osnova nove civilizacije

morala da bude održiva

i da uzme u obzir

materijalne potrebe

svih ljudi,

otklanjajući sve što može

da bude štetno na duge staze.

Ako bi nam cilj bila maksimalna održivost,

pitanje je kako bismo to postigli.

Kakav bi bio naš pristup?

Da vidimo.

Politika bi trebalo da je metod
socijalnog funkcionisana na Zemlji.

Šta doktrine republikanaca, liberala,

konzervativaca ili socijalista kažu o oblikovanju društva?

Ama baš ništa!

A šta je sa religijom?

Sigurno je veliki tvorac ostavio neka uputstva.

Ni tu ne nalazim ništa.

Dobro, šta nam onda preostaje?

Čini mi se da nam preostaje nauka.

Naučni metod je jedinstven po tome što zahteva

da se svaka ideja proveri i potvrdi

i sve do čega dođe podložno je opovrgavanju.

Za razliku od religije i politike,

nauka nema ego

i prihvata da sve do čega je došla

može da se opovrgne.

Ona sve preispituje i stalno se razvija.

To mi zvuči prilično razumno.

Kako bismo, sa naučnim znanjem

koje trenutno posedujemo

i sa ciljem maksimalnog očuvanja

ljudske vrste,

započeli proces izgradnje društva?

Prvo pitanje je šta

nam je potrebno da bismo opstali?

Odgovor je jasan, resursi planete.

Potreba nam je voda za piće, energija,

sirovine od kojih pravimo oruđa i domove.

Zemlja je izvor resursa

neophodnih za naš opstanak.

Kada ovo uvidimo,

treba da saznamo šta imamo i gde se to nalazi.

To zahteva veliki broj ispitivanja.

Treba da lociramo svaki resurs na planeti

i njegovu količinu i dostupnost.

Od naslaga bakra, preko mesta

najpogodnijih za korišćenje energije vetra,

do prirodnih izvora vode,

broja riba u okeanima

i plodnog zemljišta na kome bi se uzgajala hrana.

Ipak, pošto ćemo

da koristimo ove resurse,

ne možemo samo da ih lociramo i identifikujemo,

već i da ih pratimo.

Bilo bi veoma loše ako bi nam

nečega ponestalo.

Trebalo bi pratiti ne samo eksploataciju,

već i stopu obnovljivosti resursa:

koliko je drvetu potrebno da izraste

ili izvoru da se dopuni.

To se zove „dinamička ravnoteža".

Ako sečemo drveće brže nego što ono raste,

imamo ozbiljan problem, jer je to neodrživo.

Kako da napravimo tačan inventar,

naročito kada su resursi

rasuti širom planete?

Veliki rudnici minerala su u Afrci,

energija je na Srednjem istoku,

plimski potencijal na obali Severne Amerike,

najveći izvori sveže vode u Brazilu...

Ponovo stara dobra nauka ima predlog:

radi se o „teoriji sistema”.

koja kaže da je tkivo čitavog prirodnog sveta,

od čoveka preko zemljine biosfere,

do gravitacione sile solarnog sistema

jedan veliki prepleten sistem u sinergiji.

Pošto čovekove ćelije formiraju

organe, a sistemi organa organizam,

za čiji opstanak su nužni resursi planete,

hrana, vazduh i voda, životno smo povezani

sa Zemljom.

Priroda nalaže da napravimo inventar

i pratimo podatke da bismo upravljali sistemom.

Globalni sistem za upravljanje resursima

obuhvatio bi svaki resurs na planeti.

Nema alternative. Ako nam je cilj opstanak

na duže staze, moramo da vodimo računa o svemu.

Treba da se pozabavimo i proizvodnjom.

Kako da koristimo resurse?

Kakav je proizvodni proces i na šta

da obratimo pažnju da bismo ga

prilagodili maksimalnoj održivosti?

Prva činjenica koja se nameće je

da moramo sve da čuvamo.

Resursi na planeti nisu neiscrpni,

zato je važna strategija.

Strateška zaštita je apsolutno neophodna.

Drugo, uviđamo da su neki resursi

manje pogodni za upotrebu od drugih.

Činjenica je da korišćenje nekih od njih

pogubno utiče na okolinu,

a time i na naše zdravlje.

Na primer, nafta i fosilna goriva kako god ih

koristili, ispuštaju štetne materije u okolinu.

Zbog toga treba da ih koristimo

što ređe možemo, a najbolje nikad.

Srećom, imamo energiju sunca, vetra, talasa,

plime, toplotni diferencijal, geotermalne mogućnosti

da napravimo takvu strategiju potrošnje

da izbegnemo tzv. negativne retroakcije,

sve što može da štetiti okruženju,

pa i nama samima.

Nazovimo to "strateškom bezbednošću"

i dodajmo i to našoj "strateškoj zaštiti".

Ipak, ni to nije sve.

Biće nam potrebna i "strategija efikasnosti"

za samu mehaniku proizvodnje.

Postoje tri protokola

koje apsolutno moramo da poštujemo.

Prvo, svaki proizvod mora

da traje što je duže moguće.

Što je kraći rok trajanja

trebaće nam više resursa

i stvaraćemo više otpada.

Drugo, kada se nešto pokvari

ili zbog nečega prestane da se koristi,

treba ga reciklirati da bi se maksimalno iskoristilo.

Ovaj protokol mora da se poštuje tokom

čitavog procesa proizvodnje.

Treće, tehnologijama poput elektronike, koje se

brzo razvijaju i najbrže zastarevaju,

treba praviti takve stvari

koje je mogue lako prepravljati.

Niko ne želi da baci čitav računar

zato što je jedan deo otkazao ili zastareo.

Treba praviti prilagodljive delove,

standardizovane i univerzalno zamenjive,

koji su u skladu sa tehnološkim trendovima.

Kad shvatimo da su „strateško očuvanje”,

„strateška zaštita” i „strateška efikasnost”

čisto tehnička pitanja

oslobođena stavova i predrasuda ljudi,

ubacićemo te strategije u računar

koji vrši relevantne proračune

i omogućava nam da nađemo

apsolutno najbolji metod

za održivu proizvodnju.

Iako možda zvuči komplikovano,

to je običan digitron,

jedan fleksibilan sistem

za odlučivanje i nadgledanje,

kakav se ponegde u svetu

već koristi. Naš bi samo bio mnogo veći.

Dakle,

radi se o sistemu za upravljanje resursima

i o sistemu za upravljanje proizvodnjom,

koji su kompjuterizovani u cilju najveće

efikasnosti, očuvanja i sigurnosti.

Ljudski um ili skup umova ne mogu da prate

sve podatke koji moraju da se prate.

To mogu i treba da rade računari.

Tako stižemo do sledećeg nivoa: distribucije.

Koju strategija ima najviše smisla?

Najkraće rastojanje

između dve tačke je prava linija,

a za transportne mašine potrebna je energija.

Što je manja udaljenost, veća je efikasnost.

Proizvoditi na jednom kontinentu i slati na drugi

ima smisla samo ako je proizvodnja

u nekoj oblasti nemoguća.

U suprotnom smo na gubitku.

Ako bismo lokalizovali proizvodnju, transport bi

bio lak, brz i štedela bi se energija.

To se zove "strategija blizine",

i znači da maksimalno

skraćujemo put dobara,

sirovina i gotovih proizvoda.

Naravno, moramo da znamo

koja dobra transportujemo i zašto.

To spada u kategoriju potražnje.

Potražnja je ono što je ljudima potrebno

da budu zdravi i da žive kvalitetno.

Materijalne potrebe ljudi

kreću se od osnovnih životnih potrepština

kao što su hrana, čista voda i zaklon,

do stvari za rekreaciju i relaksaciju,

što su važni faktori

ukupnog zdravlja pojedinca i društva.

Napravićemo još jedno istraživanje.

Na osnovu ljudskih potreba

ustanovićemo potražnju i počećemo proizvodnju.

Pošto će potražnja da varira

po različitim regionima, trebaće nam

sistem za praćenje potražnje i distribucije,

da bismo izbegli viškovi i nestašice.

Ovo nije nova ideja,

to rade svi veći trgovinski lanci

da bi imali odgovarajuće zalihe,

samo sada razmišljamo na globalnom nivou.

Ipak, ne možemo da razumemo potražnju

ako ne znamo stvarno iskorišćenje robe.

Da li je logično i održivo da svako ima

komad svega proizvedenog, iako mu to ne treba?

Ne, to bi bilo rasipništvo.

Ako nam nešto treba u proseku

45 minuta dnevno,

mnogo je bolje

da to svakome bude na raspolaganju

onda kada mu je potrebno.

Zaboravili smo da roba nije cilj,

već samo sredstvo.

Kad shvatimo da je kod robe

važna samo njena namena,

vidimo da je ograničenje

koje danas zovemo vlasništvo,

u ekonomskom smislu rasipno

i ekološki nelogično.

Zato treba osmisliti model strateške dostupnosti.

To bi bila osnova našeg

„sistema potražnje i distribucije”.

Roba bi bila dostupna

kada god i gde god

bi bilo kome od nas bila potrebna.

U okviru mreže snabdevanja,

centralni i regionalni centri

smešteni blizu mesta stanovanja

bili bi funkcionalno rešenje.

Svako bi mogao da uđe, uzme neki artikal,

koristi ga i vrati kad mu više ne treba.

Slično kao u bibliotekama.

Osim lokalno, u stambenoj oblasti,

slični centri snabdevanja

posebne namene postojali bi u oblastima

gde se neka roba često koristi,

čime bi se štedela energija transporta.

Sistem praćenja potražnje povezao bi se

se sistemom upravljanja proizvodnjom,

i sistemom upravljanja resursima.

Oni bi činili jedinstvenu globalnu upravljačku

mašinu za uravnoteženo snabdevanje,

koja bi osiguravala održivost

brigom o našim ograničenim resursima

i najkvalitetnijoj proizvodnji

strateški dizajnirane robe

koja bi se distrubuirala

na najpametniji i najefikasniji način.

Jedinstvenost pristupa baziranog na očuvanju,

suprotnom svim dosadašnjim,

je u tome što je ovaj logičan, temeljan,

empirijski proces očuvanja i efikasnosti

jedini koji obezbeđuje održivi opstanak na planeti,

a može da donese nešto neviđeno u ljudskoj istoriji:

izobilje. Dostupnost svega

ne samo malom delu stanovništva,

nego čitavoj ljudskoj populaciji.

Ovakav ekonomski model,

sistematski globalni pristup

upravljanju resursima i procesima,

osmišljen da odgovorno

brine o celom čovečanstvu

na najefikasniji, održivi način,

mogli bismo da nazovemo

EKONOMIJA BAZIRANA NA RESURSIMA.

Ovu ideju je definisao 1970. godine

strukturalni inženjer Žak Fresko.

On je shvatio da je društvo u koliziji

sa prirodom i sobom, da je neodrživo

i da ćemo, ako se stvari ne promene,

ovako ili onako da uništimo sami sebe.

Žak, znate da ovo možemo

da napravimo sa onim što

danas znamo ili samo pretpostavljate?

Sve to znamo da napravimo i treba nam

deset godina da promenimo lice zemlje

i pretvorimo je u raj.

Izbor je na vama.

Takmičenje u nuklernom naoružanju,

razvoj novih oružija,

pokušaji da se problemi reše

glasanjem za ovu ili onu partiju...

Politika je ogrezla u korupciji.

Ponoviću:

komunizam, socijalizam, fašizam, demokrate,

liberali - samo trošimo ljudska bića.

Sve organizacije koje veruju u bolji život:

ne postoje problemi crnaca,

Poljaka, Jevreja ili Grka,

problemi žena - to su ljudski problemi.

Ne bojim se nikoga i ni za koga ne radim,

niko ne može da me razvlasti.

Nemam šefa.

Bojim se da živim u savremenom društvu,

koje vrvi od nekompetentnosti.

Slobodno tržište je prestalo

da bude korisno pre 35 godina.

Ako se ne budemo promenili, nestaćemo.

Horor filmovi će da postanu stvarnost,

loša rešenja

i politika

će biti deo tog filma.

Ljudi često koriste termin „hladna nauka”

jer je nauka analitična,

a ne znaju ni šta to znači.

Nauka daje najpribližniju sliku toga

kako sveta zaista funkcioniše.

Ona jednostavno govori istinu.

Naučnik ne poušava da se dopadne,

on iznosi svoja otkrića.

Naučnici sve preispituju

i ako jedan utvrdi da neki materijal

ima određene osobine,

drugi će ponoviti eksperiment

i dobiće potpuno isti rezultat.

Naučnik će, iako matematički izračuna

da krilo aviona može

da izdrži neko opterećenje,

ipak da stavi džakove peska na njega

pre nego što kaže

da mu je proračun bio tačan ili netačan.

Volim taj sistem jer je nepristrasan

i ne veruje bezrezervno matematici.

I nju takođe morate da testirate.

Treba proveriti svaki sistem

koji je moguće proveriti

i sve odluke treba bazirati na istraživanju.

Ekonomija zasnovana na resursima

primenjuje na društvo naučni metod

koji se danas ne poštuje.

Društvo je tehnički proizvod.

Najefikasnije metode očuvanja zdravlja,

proizvodnje, distribucije i infrastrukture

nude nauka i tehnologija,

a ne politika i monetarna ekonomija.

Društvo funkcioniše kao avion,

nema republikanske ili liberalne aviotehnologije.

Isto tako, priroda je

ogledno polje naše nauke

i definisan sistem.

Na nama je da je razumemo.

Ona ne mari za ono što

subjektivno mislite i u šta verujete.

Možete da birate:

ili da usvojiite zakone prirode

i živite u skladu sa njima

doprinoseći zdravlju i održanju,

ili da se uludo inatite.

Ma kako snažno verovali

da možete da hodate po zidu,

sila gravitacije vam to ne dozvoljava.

Ako ne jedete, umrećete.

Ako odojče ne oseti dodir, umreće.

Možda zvuči grubo, ali priroda diktira pravila.

Možemo ili da budemo u harmoniji sa njom

ili da trpimo neminovne negativne posledice.

Dakle, resursno-bazirana ekonomija je

skup dokazanih saznanja o životu,

gde se odluke zasnivaju

na optimalnom odnosu opstanka ljudi i prirode.

Ona poštuje empirijsku „osnovu života”

i potrebe svakog čoveka,

bez obzira na politiku i religiju.

Ovde nema kulturnog relativizma.

To nije pitanje stava,

ljudsje potrebe su ljudske potrebe.

Slobodan pristup svežem vazduhu,

zdravoj hrani i čistoj vodi,

kao i sigurno, očuvano i nenasilno

okruženje, neophodni su

za mentalno i fizičko zdravlje,

razvoj sposobnosti

i opstanak vrste.

Resursno-bazirana ekonomija se

temelji na resursima kojima raspolažemo.

Ne možete samo da dovedetei ljude na ostrvo

ili da sagradite grad za 50.000 stanovnika

bez pristupa osnovnim potrepštinama.

Kada kažem "sveobuhvatan sistemski pristup"

mislim na inventar lokalnih resursa

i kapacitete određene oblasti,

ne samo na arhitekturu,

ne samo na projekat.

Projekat mora da bude takav

da unapređuje ljudski život.

To zovem sveobuhvatnim načinom razmišljanja.

Hrana, odeća, dom, toplina, ljubav,

sve su to osnovne ljudske potrebe

i ako bilo koju uskratite,

dobijate ponižene ljude, manje sposobne za život.

Ekonomija bazirana na resursima je sistemski pristup

korišćenju resursa, proizvodnji i distribuciji,

zasnovan na realnim ekonomskim „strategijama”

koje garantuju efikasnost

i održivost u svakoj oblasti ekonomije.

Razmišljamo dalje o logičnom projektovanju.

Šta je sledeće?

Gde se sve ovo materijalizuje?

U gradovima.

Gradovi su bitna odlika moderne civilizacije.

Uloga im je da omoguće lak pristup potrepštinama

kao i veću društvenu podršku i interakciju zajednice.

Kako bismo osmislili idealan grad?

Kog bi oblika trebalo da bude?

Kvadrata, trapeza?

Oblik koji bi bio idealan

da bi udaljenosti bile ravnomerne

je krug.

Šta grad treba da sadrži?

Potrebne su nam stambena, energetska,

industrijska i poljoprivredna oblast.

Potrebni su nam, takođe, i prostori

za kulturu, rekreaciju, obrazovanje.

Potreban nam je park,

prostori za zabavu i kulturne manifestacije,

obrazovanje i istraživački rad.

Pošto se radi o kružnom rešenju,

racionalno je smestiti sadržaje u pojaseve

zavisno od toga koliko prostora traže

a tako će biti i lako pristupačni.

Odlično.

Hajde da konkretizujemo ovu ideju.

Prvo treba da razmotrimo

osnovnu infrastrukturu grada:

vodovod, odvode za smeće

i transport energije.

Mrežni koncept vodovoda i kanalizacije koji i danas

postoji možemo da proširimo

i na odvođenje otpada i isporuke.

Nema više đubretara ni poštara.

Za to bismo mogli da upotrebimo

automatske pneumatske cevi i slične tehnologije.

Isto važi i za saobraćaj.

Treba da bude integrisan i dizajniran

da smanji ili ukloni potrebu za automobilima.

Električni tramvaji, transporteri

i vozovi prevozili bi vas

po gradu, čak i gore-dole,

a povezivali bi i gradove među sobom.

Ako bi automobili bili neophodni,

njima bi, radi sigurnosti, upravljao satelit.

Ova tehnologija, u stvari, već funkcioniše.

U udesima pogine 1,2 miliona ljudi godišnje,

a povređenih bude oko 50 miliona.

To je apsurd koji može da se izbegne.

Uređeni gradovi i automatizovana vozila

ovo praktično eliminišu.

Poljoprivreda.

Nasumičnim i jeftinim industrijskim metodama,

primenom pesticida i preteranim đubrenjem,

uništili smo većinu

obradive zemlje na planeti

i sami sebe zatrovali.

Industrijski i poljoprivredni otrovi

prisutni su u svakom čoveku, pa i kod odojčadi.

Srećom, imamo sjajnu alternativu:

hidroponična i aeroponična sredstva

smanjuju upotrebu đubriva i vode

do 75% u odnosu na trenutnu.

Hranu možemo organski da uzgajamo

na višespratnim farmama.

Pedeset spratova po jutru zemlje

praktično ukida potrebu

za pesticidima i ugljovodonikom.

To je budućnost industrijske obrade hrane.

Efikasna, čista i ima je u izobilju.

Ti napredni sistemi biće deo

poljoprivredne zone grada

i snabdevaće hranom sve stanovnike,

isključujući potrebu za uvozom,

štedeći vreme, otpad i energiju.

Kada smo kod energije,

energetski pojas će planski pristupiti

dobijanju struje iz obnovljivih izvora:

vetra, sunca, geotermalnih izvora i toplotnih diferencijala,

a u blizini vode iz plime i talasa.

Da bismo izbegli oscilacije i osigurali

pozitivan energetski bilans,

ovi izvori radiće u integrisanim sistemima,

pokretati jedni druge

i skladištiti višak energije

u podzemne kondenzatore,

tako da ništa ne propada.

Sem energije potrebne gradu,

neki delovi bi nezavisno mogli

da generišu struju fotogalvanskim bojama,

pretvaračima pritiska, efektom termoparova

i drugim nedovoljno iskorišćenim tehnologijama.

Ovo otvara pitanje

kako da se uopšte napravi

takva tehnologija?

To nas dovodi do proizvodnje.

U industrijskoj zoni bi, sem bolnica,

bilo središte proizvodnje.

Ova zona bi bila potpuno lokalizovana,

a sirovine bi se dobijale po pravilima

globalnog sistema upravljanja resursima,

a u skladu sa konkretnom potražnjom grada.

Što se tiče tehnike proizvodnje,

trebalo bi da razmotrimo otkrića

do kojih se došlo nedavno,

a koja nose korenite promene.

Reč je o mehanizaciji

ili automatizaciji rada.

Pogledajte oko sebe i videćete

da je skoro sve što koristimo

napravljeno automatski.

Cipele, odeću, kućne aparate, automobile...

Sve su to napravile automatizovane mašine.

Možemo li da kažemo da sva ta

tehnološka dostignuća nisu uticala na društvo?

Ne možemo.

Ovi sistemi diktiraju nova ustrojstva

i potrebe i čine mnoge stvari zastarelima.

Dakle, eksponencijalno smo napredovali

u razvoju i upotrebi tehnologije.

Automatika će sigurno i dalje da se razvija,

te nema smisla da se tehnologija zaustavlja.

Automatizacija rada primenom tehnologije

je u osnovi svih velikih društvenih promena.

Od otkrića pluga i prelaska na zemljoradnju,

preko parne mašine i industrijalizacije,

do našeg informatičkog doba

i razvoja savremene elektronike i računara.

Kod današnjih naprednih metoda proizvodnje,

mehanizacija sama evoluira.

Prevazilazimo stare metode

sklapanja delova u celinu,

i prelazimo na napredniji način proizvodnje

celog proizvoda u jednom procesu.

Kao inženjer, fasciniran sam biologijom

jer je puna neverovatnih inženjerskih poduhvata.

Ona proučava stvari koje se same dupliraju

i najbolje definiše život.

Intrigira me i ideja o mašinama

koje se same dupliraju.

Rep-rap je trodimenzionalni štampač

koji povežete sa računarom

i umesto dvodimenzionalnih printova

pravite prave trodimenzionalne objekte.

3D štampači nisu ništa novo,

oni postoje već 30 godina.

Rep-Rap može da odštampa sopstvene delove.

Ako imaš takav štampač,

možeš da ga napraviš prijateljima

ili da odštampaš mnogo korisnih stvari.

Od osnovnih stvari za domaćinstvo,

do kompletne školjke za auto.

Trodimenzionalno štampanje ima potencijal

da transformiše sve vrste proizvodnje,

uključujući i izgradnju kuća.

Contour Crafting je

fabrička tehnologija trodimenzionalnog

štampanja u kojoj direktno iz kompjuterskog

modela gradimo trodimenzionalne objekte.

Korišćenjem ove tehnologije, biće moguće

izgraditi kuću od 180 kvadrata

za jedan dan potpuno mehanizovano.

Ljudi su zainteresovani za automatsku gradnju

jer ona zaista ima prednosti.

Na primer, građevinarstvo je fizički naporno,

pa iako obezbeđuje dosta radnih mesta,

stvara probleme i velike komplikacije.

Građevinarstvo je naopasniji posao,

opasniji od rudarstva i poljoprivrede.

Na tom poslu se u svim zemljama najviše gine.

Drugi problem je otpad.

Prosečna kuća u Americi izbaci 3-7 tona otpada.

To je previše u odnosu na efekte,

a znamo da se oko 40% materijala

u svetu koristi u gradjevinarstvu.

Rasipaju se energija i resursi,

a okolina se ozbiljno ugrožava.

Pravljenje kuća od drveta, čekićem i ekserima

je apsurdno pored današnje tehnologije

i taj način će da nestane

kao i radnička klasa pred industrijalizacijom.

Nedavno je objavljena studija ekonimiste Dejvida Autora,

koji kaže da je srednja klasa iščezla

i da je zamenjena automatima.

Jednostavno, mehanizacija je produktivnija,

efikasnija i izdržljivija od ljudskog rada

u svakom sektoru današnje ekonomije.

Mašinama ne treba godišnji odmor, pauza, penzija,

a mogu da rade bez prestanka.

Njihov učinak i preciznost

prevazilaze svaki ljudski rad.

Suština je u tome da je ljudski rad

prevaziđen i nepraktičan,

a sve veća nezaposlenost

je rezultat evolucije

tehnološke efikasnosti.

Godinama su tržišni ekonomisti

poricali porast „tehnoloških viškova",

zato što se činilo da novi sektori

uspevaju da uposle višak radnika.

Višak danas prelazi u uslužni sektor

koji zapošljava 80% radne snage

u Americi i većini industrijskih zemalja.

Ipak, i ovaj sektor je pred

velikim izazovom zbog automatizovanih

kioska, restorana, pa čak i prodavnica.

Ekonomisti danas konačno

priznaju ono što su godinama poricali:

ne samo da tehnologija ugrožava

poslove svuda u svetu

i dovodi do globalne ekonomske krize,

već što je recesija dublja,

industrija se brže mehanizuje.

Nije se primećivalo da što je

mehanizacija brža radi uštede novca,

to se više ljudi otpušta

i time se smanjuje kupovna moć.

To znači da iako korporacije

mogu sve da proizvedu jeftinije,

sve manje ljudi može nešto da kupi

bez obzira koliko je jeftinije.

Suština je u tome da se igra

„rad za platu” polako bliži kraju.

U stvari, ako malo razmislite

o poslovima koji danas postoje,

a koji bi odmah mogli da se automatizuju,

75% svetske radne snage moglo bi

sutra da bude zamenjeno mašinama.

Zato u ekonomiji baziranoj na resursima

nema monetarno-tržišnog sistema.

Ne postoji novac,

ni potreba za njim.

Resursno-bazirana ekonomija

prepoznaje efikasnost mehanizacije

i prihvata sve što ona nudi.

Ne protivi joj se, kao mi danas.

Zašto? Jer je neodgovorno

ne obraćati pažnju na održivost i efikasnost.

To nas vraća na gradski sistem.

U središtu je centralna kupola

u kojoj nisu samo kuće,

edukativni centri i transportna središta,

već i kompjuter koji upravlja

tehničkim operacijama grada.

Grad je velika automatizovana mašina

sa senzorima u svakom delu

koji prate izgradnju,

prikupljanje energije, proizvodnju, distribuciju.

Da li će ljudi morati da ga nadgledaju

u slučaju kvara?

Verovatno hoće,

ali njihov broj će

vremenom da se smanjuje.

Biće potrebno otprilike

tri posto gradske populacije

za obavljanje ovih poslova.

Uveravam vas

da u ekonomskom sistemu

osmišljenom da brine o vama

i obezbedi dobrobit,

nećete morate da se povinujete

svakodnevnim diktaturama

poslova koji su većinom beskorisni

ili društveno besmisleni.

Nećete se boriti sa dugom koji

ne postoji da biste preživeli.

Garantujem vam da će ljudi dobrovoljno

da održavaju i poboljšavaju sistem

koji zaista brine o njima.

Uz priču o stimulaciji

često se čuje stav

da bi bez spoljnog pritiska

da se „zarađuje za život”

ljudi samo besposleno sedeli,

pretvarajući se u debele lenjivce.

To je besmislica.

Sistem rada koji danas postoji

ne samo da ne otklanja lenjost,

nego je proizvodi.

Sećate se da ste u detinjstvu

bili puni života, zainteresovani,

kreativni i radoznali.

Kasnije vas sistem natera

da se fokusirate na zarađivanje novca.

Usmeravaju vas

od osnovne škole do fakulteta,

da postanete deo sistema

koji zapravo služi samo

jednom procentu bogatih.

Naučna Istraživanja su pokazala

da u inovativnim i kreativnim poslovima

ljudi nisu motivisani zaradom.

Samo stvaranje je nagrada.

Novac je stimulacija samo za proste,

"mehaničke” poslove za koje smo

pokazali da mogu da obavljaju i mašine.

Kada je u pitanju inovativnost,

za šta je čovekov ume stvoren,

dokazano je da je novac kočnica

i smetnja kreativnom mišljenju.

Zbog toga Nikola Tesla, braća Rajt

i drugi pronalazači čiji je doprinos

čovečanstvu ogroman,

nikada nisu želeli novčane nagrade.

Novac je, u stvari, lažni pokretač

i donosi mnogo više štete

nego koristi.

Dobro jutro, deco. Molim za tišinu.

Voleo bih da mi kažete

šta želite da budete kad porastete.

Ko želi prvi da odgovori?

Da čujemo, Sara.

Želim da radim u Mekdonaldsu kao moja mama.

Porodična tradicija, znači?

A ti, Linda?

Kad porastem, želim da budem

prostitutka na ulicama Njujorka!

Glamurozna devojka, a?

Vrlo ambiciozno.

A ti, Tomi?

Kad porastem, želim da budem

bogati biznismen koji radi

na Volstritu i profitira

od kolapsa stranih ekonomija.

Preduzimljivo.

Lepo je što imate različita interesovanja.

[Žrtve kulture]

Ekonomija bazirana na resursima

primenjuje naučni metod na društvo

ne samo kroz tehničku efikasnost.

Uzima se u obzir opšta dobrobit

čoveka i društva.

Čemu socijalni sistem, na kraju krajeva,

ako ne obezbeđuje sreću i miran suživot?

Važno je da naglasmo da će

ukidanje novčanog sistema

i zadovoljenje osnovnih potreba,

gotovo istog časa dovesti do globalnog

smanjenja kriminala za 95%,

jer više neće biti šta da se ukrade i proneveri.

95% zatvorenika je u zatvorima zbog

zločina vezanih za novac ili drogu,

a narkomanija je poremećaj, a ne zločin.

Šta je sa ostalih 5%,

zaista nasilnih ljudi?

Da li je su oni

nasilni samo radi nasilja,

da li su to prorpdno zli ljudi?

Razlog zbog koga iskreno mislim

da su moralne procene ljudskog nasilja

čist gubitak vremena,

je taj što one ne doprinose

ni razumevanju uzroka,

ni prevenciji nasilnog ponašanja.

Pitaju me da li verujem u ideju praštanja kriminalcima.

Moj odgovor na to je

da ne verujem u oproštaj

ništa više nego u osudu.

Tek kada celo društvo priđe

problemu nasilja kao problemu

javnog zdravlja i preventivne medicine,

a ne kao moralnom zlu,

tek kada promenimo

stavove, očekivanja i sistem vrednosti,

uspećemo da smanjimo nasilje.

Nećemo više da ga stimulišemo

kao što sada radimo.

Ako tražite pravdu, razočaraćete se.

To ne postoji.

Ljudi su proizvod svoje okoline.

Ako ih učite da budu rasisti puni predrasuda,

ako odrastaju u takvom okruženju,

zašto ih posle krivite?

Oni su žrtve svoje podkulture

i potrebna im je pomoć.

Moramo da izmenimo okruženje

koje uzrokuje devijantno ponašanje,

to je rešenje,

a ne da šaljemo ljude u zatvor.

Zato su opasni sudije‚ advokati,

sloboda izbora i slični koncepti,

koji pružaju netačne informacije.

Ova osoba je zla, ova je serijski ubica.

Serijske ubice se stvaraju,

kao što vojnici postaju serijske ubice sa puškama.

Oni postaju mašine za ubijanje,

ali njih ne smatramo ubicama

zato što je to "normalno".

Krivimo ljude, kažemo za nekoga

da je nacista ako je mučio Jevreje.

Nije, vaspitali su ga da to radi.

Mogli bismo da kažemo da ljudi

imaju slobodu izbora

i da su slobodni da odlučuju

samo ako niko na njih ne utiče,

a to uopšte nije tako.

Na odluke svakog od nas utiče

kultura u kojoj živimo, naša porodica

i dominantne vrednosti.

Na nas se utiče i ne postoji sloboda izbora.

Koja je najbolja država na svetu?

Nisam obišao svet, ne znam

dovoljno o drugim kulturama da bih odgovorio.

Niko tako ne odgovori.

Bez razmišljanja kažu da je

Amerika najbolja zemlja na svetu.

Bili ste u Indiji? Nisu.

U Engleskoj? Nisu.

U Francuskoj? Ni tamo.

Na čemu temeljite taj stav?

Nemaju odgovor, pa se ljute.

Pitaju ko sam ja

da im govorim šta da mislie.

Nadam se da razumete da su ti ljudi zastranili.

Oni nisu odgovorni za svoj stav,

oni su žrtve kulture,

na njih utiče kultura u kojoj žive.

[4. deo: Uspon]

Kada pričamo o resursno-baziranoj ekonomiji,

obično postoji veliki broj prigovora...

[Hej!]

[Hej!]

[Stani malo!]

[To o čemu prčaš je marksizam, druže.]

[Staljin je pobio milijarde ljudi zbog takve ideje.]

[Moj otac je umro u gulagu!]

[Komunisto! Fašisto!]

[Ako mrziš Ameriku, idi!]

Polako, smirite se.

[Smrt novom svetskom poretku!]

[Smrt novom svetskom poretku!]

I dok je raslo bezumlje

šokirane i zbunjene publike,

govornik je dobio infarkt i umro,

a film proglašen komunističkom propagandom je uništen.

[Sistemska greška]

[Pokrenuta rezervna kopija, popravljeno]

Kada ovako nešto kažem članovima

nekog kluba pametnjakovića

kao što je Rimski klub ili neki sličan,

kažu da sam marksist.

Kakav marksista, odakle im ta ideja?

Uhvatili su se za stereotip i ne puštaju.

To je njihov sveti gral

i baš im je zgodno. Pitaju me

da li sam socijalista, komunista ili kapitalista.

Kažem da nisam ništa od toga.

Zar su to jedine opcije?

Te političke konstrukcije

su delo teoretičara ubeđenih da su

resursi planete neiscrpni.

Nijedna od ovih političkih filozofija

ne razmatra mogućnost krajnje nestašice.

I komunizam i socijalizam i slobodno tržište

i fašizam su deo društvene evolucije.

Ne možete samo preskočiti iz jedne

kulture u drugu,

postoje međusistemi.

Pre svih tih "izama" su životne potrebe

o kojima sam malopre pričao,

skup uslova neophodnih

za svaki naredni dah.

Vazduh koji udišete,

voda koju pijete, sigurnost,

dostupnost obrazovanja,

sve ono što delimo i koristimo,

a bez čega život nije moguć.

Moramo da se spustimo na zemlju.

Najvažnije u životu nije neki "izam",

već analiza životnih vrednosti.

[Nedopustivo]

Prosta istorijska činjenica je

da dominantna intelektualna kultura

bilo kog društva odražava

interese dominantne grupe ljudi.

U robovlasničkom društvu

stavovi o ljudima i njihovim pravima

odražavaju potrebe robovlasnika.

U društvu zasnovanom na mogućnosti

jednog broja ljudi da kontrolišu i profitiraju

na račun miliona drugih,

dominantna intelektualna kultura

odražava potrebe te grupe ljudi.

Ako malo razmislite, videćete

da ideje koje prožimaju psihologiju,

sociologiju, istoriju,

ekonomiju i političke nauke,

suštinski odražavaju interese elite.

Akademici koji ih previše preispituju

guraju se u stranu

ili se proglašavaju radikalnima..

Dominantne vrednosti u kulturi

podržavaju i forsiraju

ono što ta kultura nagrađuje.

Pošto se danas uspeh i status

mere materijalnim bogatstvom

a ne stvarnim doprinosima,

jasno je zašto su stvari onakve kakve jesu.

Živimo u sistemu poremećenih vrednosti,

odvojeni od prirode,

gde je zdravlje pojedinca i društva

neuporedivo manje važno

od nagomilavanja bogatstva i profita.

Ovaj poremećaj kao virus

prožima svaki segment života:

vladu, medije, zabavu, čak i akademiju.

Ugrađeni zaštitni mehanizmi

čuvaju sistem od svega

što može da ga ugrozi.

Sledbenici monetarno-tržišne religije,

samoproklamovani čuvari statusa-kvo

traže načine da spreče svako mišljenje

koje osporava njihova uverenja.

Najpopularniji način je projektovani dualizam.

Ako niste republikanac, onda ste demokrata,

ako niste hrišćanin, sigurno ste satanista.

Ako mislite da društvo može da bude

bolje, da se, recimo,

brine za svakog čoveka,

onda ste utopista.

Najgora od svih je tvrdnja

da ako niste za „slobodno tržište”

onda ste protivnik slobode.

Ja sam zagovornik slobode!

Uvek kada čujete reč „sloboda”

ili frazu "intervencija vlade"

t, kada se dešifruje, sasvim sigurno znači:

sprečavanje maksimizacije obrtanja novca

i stvaranja još novca u privatnom vlasništvu.

Kad god čujete fraze poput

„više pogodnosti za građane”;

„izbor slobode umesto tiranije” i slično,

uvek možete da ih tumačite isto

i naći ćete istu vezu svaki

put kad to izgovore.

Ovo možemo da nazovemo sintaksom,

vadajućom sintaksom značenja i vrednosti.

Koriste je i kada toga nisu svesni,

pa čak i ako kažu da nisu tako mislili,

to je ipak ono što rade.

Kao što koristimo gramatiku

i pridržavamo se pravila,

a da ih nismo ni svesni.

Nazivam to „sintaksom vladajućih vrednosti”.

Kada god upotrebe neku od fraza

„intervencija vlade”, „odsustvo slobode”,

„sloboda”, „progres” ili „razvoj”

možete to da prevedete na isto značenje.

Naravno, kad čujete reč "sloboda",

obično uz nju ide

i reč "demokratija".

Fascinantno je koliko ljudi danas

veruju da imaju stvarni uticaj

na postupke svojih vlada,

zaboravljajući da je

u našem sistemu sve na prodaju.

Jedino što je važno je novac

i niko ne sluša aktiviste

koji govore o etici i odgovornosti.

U tržišnom sistemu su političari, zakonodavstvo,

i svaka vlada na prodaju.

20 triliona dolara koje su banke dobile

od 2007. godine je suma

kojom bi, na primer, globalna

energetska infrastruktura mogla

da se zameni novom metodologijom.

Umesto toga, pomaže se institucijama

koje ne pomažu društvu,

koje bi sutra mogle da se

ukinu bez ikakve štete.

Nastavlja se prevara da politika

i političari postoje radi dobrobiti građana.

Činjenica je da je politika biznis,

i da je, kao i sve tržišne sisteme,

najviše od svega zanima lični interes.

Iskreno, ne verujem u političku akciju.

Sistem se sužava i širi po portebi,

prilagođava se promenama.

Pokret za građanska prava

se prilagođava onima čija je zemlja.

Znaju gde je njihov lični interes,

da je određena količina slobode dobra.

Povremeno glasanje daje ljudima

iluziju slobode i mogućnosti izbora.

Besmislen izbor, jer odemo kao robovi i kažemo

„Glasao sam”. Debata je završena

i pre nego što počne, a svi ostali

su marginalizovani i nabeđeni

da su komunisti ili nelojalni

ili kako se već kaže „čudaci”

i sad je to „zavera”. Uspeli su u tome.

Sve to samo da niko ne pomisli

da su se moćnici u stvari udružili.

To nije istina, ti si „čudak”, teoretičar zavere!

Dva su odbrambena mehanizma ovog

sistema koji stalno dolaze u prvi plan.

Prvi je ideja da ovaj sistem "pouzrokuje"

materijalni napredak koji postoji na planeti.

Nije tako.

Dva su osnovna uzroka

tog takozvanog "bogatstva"

i porasta populacije koji danas postoje.

Eksponencijani napredak tehnologije,

dakle naučna genijalnost,

i otkriće obilne ugljovodonične energije na kojoj

počiva čitav društveno-ekonomski sistem.

Slobodno tržište ili kapitalistički ili monetarni

tržišni sistem, nazovite ga kako hoćete,

samo eksploatiše ova dva dostignuća

uz nakaradni sistem interesa, uz neravnomerno

i nepravedno korišćenje i podelu plodova.

Druga odbrana su socijalne predrasude

stvarane dugogodišnjom propagandom.

Predrasude da svaki drugi

društveni sistem vodi ka tiraniji.

Pominju se imena Staljina, Maoa,

Hitlera i njihove žrtve.

Iako su ovi ljudi bili despoti

i zastupali despotska društvena rešenja,

kada razmišljamo o igri smrti

i sistematskom, svakodnevnom

masovnom ubijanju ljudi,

ništa nije uporedivo sa ovim danas.

Glad, bar ona u prošlom veku,

nije bila posledica nedostatka hrane.

već posledica ogromnog siromaštva.

Ekonomski resursi nisu ravnomerno raspoređeni.

Siromašni prosto nemaju novca

da kupe hranu

što bi mogli da imaju novca.

Ovo je primer strukturalnog nasilja.

Još jedan primer. U Africi i drugim područjima,

ali posebno akcentujem Afriku,

desetine miliona ljudi umire od side.

Oni ne umiru zato što

ne znamo da lečimo sidu.

U bogatim zemljama milioni obolelih

drže se zadivljujuće dobro

zahvaljujući terapiji koju primaju.

Ljudi zaraženi sidom u Africi

ne umiru zbog HIV virusa,

umiru jer nemaju novac za lekove

koji bi ih održavali u životu.

Gandi je jednom rekao:

„Siromaštvo je najsmrtonosniji oblik nasilja.”

Ovo je apsolutno tačno.

Ono ubija više ljudi nego svi ratovi u istoriji zajedno,

više nego sva ubistva,

više nego sva samoubistva.

Strukturalno nasilje ne samo da ubija

više od sveg nasilnog ponašanja,

strukturalno nasilje je

osnovni uzrok nasilnog ponašanja.

[Pad proizvodnje nafte]

Nafta je jedan od osnovnih elemenata

na kome je izgrađena današnja civilizacija.

10 kalorija energije - nafte i prirodnog gasa,

ode na svaku kaloriju u našoj ishrani.

Đubrivo se pravi od prirodnog gasa,

pesticidi od nafte. Mašine na naftu

sade, oru, navodnjavaju, žanju,

prevoze, pakuju. Umotavamo hranu

u plastiku, a sva plastika je nafta.

Na jednu auto-gumu ode

7 galona nafte. Nafta je svuda.

Samo zahvaljujući nafti danas na Zemlji

živi skoro 7 milijardi ljudi.

Otkriće ove jeftine energije,

ekvivalentne neprestanom radu

milijardi robova,

radikalno je promenilo svet u prošlom veku,

a populacija je porasla 10 puta. Međutim,

do 2050-te, zalihe nafte će zadovoljavati

potrebe manje od polovine ljudi

ako nastavimo sa ovakvim životom.

Potreba za promenom načina života je ogromna.

Danas se troši 6 barela nafte na 1 pronađen.

Pre pet godina, trošilo se

4 barela na svaki pronađeni.

Za godinu dana će se trošiti 8

na jedan koji se izvadi.

Ono što me uznemirava

je odsustvo bilo kakvog stvarnog napora vlada

i lidera naftne industrije da to promene.

Samo ponegde se koristi energija vetra

i ponegde energija plime.

Ima pokušaja da automobili budu štedljiviji,

ali to uopšte nije ozbiljno,

već samo sporadično,

što je prilično zastrašujuće.

Vlade koje vode ekonomisti koji ne mare

za sve ovo o čemu pričamo,

stimulišu potrošnju u nadi da će doći do boljitka,

da će da se vrate prošla vremena.

Nastavljaju da štampaju novac bez pokrića.

Čak i ako se ekonomija oporavi

i ako dođe do ponovnog uspona,

biće to samo na kratko,

u najboljem slučaju na nekoliko meseci,

pre nego što zalihe opet presuše.

Cene će opet da porastu

i doći će do još dublje recesije.

Vrtimo se u začaranom krugu.

Ekonomski rast, besmislene

cene, a onda sve stane.

I sve se ponavlja, samo što sada

više nema jeftine energije.

Došli smo do kraja, proizvodnja nafte opada.

Ne možemo da je izvlačimo više i brže,

postrojenja se gase, cena nafte pada,

kao početkom 2009. A onda dođe do „oporavka”,

pa cena ponovo raste.

Nedavno se popela na oko 80$

po barelu, ali ni po toj ceni,

zbog finansijskog i ekonomskog kolapsa,

ljudi ne mogu da je priušte.

Danas se dnevno proizvodi 86 miliona barela.

Za 10 godina nečim će morati

da se zameni 14 miliona barela dnevno.

Ne postoji zamena

ni za 1% te potražnje.

Ako brzo nešto ne učinimo,

imaćemo ogromnu nestašicu energije.

Velika je greška što ranije nismo uvideli

da je potreban zajednički rad

na razvoju

održivih oblika energije.

Mislim da će naši unuci s pravom

moći da pitaju: „Znali ste

da trošite ograničena dobra,

zašto ste gradili ekonomiju

na nečemu što će da nestane?”

Po prvi put u ljudskoj istoriji

suočavamo se sa gubitkom resursa

ključnog za naš opstanak.

Suština cele priče je da,

iako ponestaje nafte, ekonomski sistem

i dalje forsira kancerogeni model rasta

da bi ljudi kupovali još automobila

da bi BDP i broj radnih mesta

rastao, iako se time propast ubrzava.

Postoji li alternativa ekonomiji

zasnovanoj na ugljovodoniku ?

Naravno, ali promene

ne možemo da ostvarimo unutar

protokola tržišnog sistema,

jer se tu nova rešenja mogu

primeniti samo putem mehanizma profita.

Ljudi ne ulažu

u obnovljivu energiju, jer tu nema zarade.

Ovo bi bilo moguće

samo uz velike troškove.

Tu nema nikakvog novčanog podsticaja,

a u ovom sistemu bez njega se ne radi.

Pad proizvodnje nafte

je samo jedna od mnogih posledica

sve bržeg uništavanja okoline i društva.

Polako nestaje i sveže vode,

koja je osnova naše egzistencije,

što trenutno oseća

2,8 milijardi ljudi, a do 2030-te

taj broj će da se popne na 4 milijarde.

Što se tiče hrane,

uništavanje zemlje na kojoj se

uzgaja 99,7% hrane

40 puta je brže od njenog obnavljanja,

a u poslednjih 40 godina

30% zemljišta postalo je neplodno.

Da ne pominjemo ugljovodonik,

kičmu poljoprivrede, sa čijim nestajanjem

gubimo i zalihe hrane.

S današnjom potrošnjom,

do 2030-te godine biće nam

potrebne dve planete za opstanak.

A šta je sa uništavanjem

biološke raznovrsnosti koja

dovodi do nestanka vrsta

i destabilizacije životne sredine?

Uz ove što smo pomenuli,

postoji stalni rast populacije,

pa se predviđa da će do 2030-te

biti više od 8 milijardi ljudi.

Samo proizvodnja energije

morala bi da bude 44% veća.

Pošto je novac jedini inicijator akcije, možemo li

da očekujemo da će države

moći sebi da priušti ogromne

promene neophodne za revoluciju

u poljoprivredi, proizvodnji vode, energiji?

Globalna dužnička šema

polako zaustavlja svet.

Trenutna nezaposlenost

postaće sasvim normalna

i svakodnevna stvar zbog

fenomena tehnološkog viška.

Ta radna mesta neće se vratiti.

Kakva je šira društvena perspektiva?

Siromaštvo se od 1970-te udvostručilo

zahvaljujući ovom sistemu.

S obzirom na trenutno stanje,

mislite da neće biti

sve više siromaštva,

patnje i masovnog gladovanja?

[Početak]

Neće biti nikakvog oporavka.

Ovo nije samo duga depresija

iz koje ćemo jednom izaći.

Nakon novih ekonomskih slomova

uslediće masovni građanski nemiri.

Kada države ostanu bez novca

za pomoć nezaposlenima,

kada ljudi sasvim izgube poverenje

u izabrane vođe, zahtevaće promenu

ukoliko se pre toga ne poubijamo

ili ne uništimo okruženje.

Plašim se da ćemo dospeti u ćorsokak

i to me ozbiljno brine.

Činimo sve što možemo da to izbegnemo.

Pred nama je velika životna tranzicija.

Suočeni smo sa suštinskom promenom

života kojim smo živeli tokom poslednjeg veka.

Moramo da usaglasimo ekonomiju

sa resursima planete,

a resursi su životinjski i biljni svet

i zdrava životna sredina.

Monetarni sistem neće da odustane

dok ne ubije i poslednje ljudsko biće.

Imajte na umu da će oni koji vladaju

da učine sve da ostanu na vlasti

Iskoristiće vojsku, lagaće,

svim sredstvima će da brane moć.

Neće se predati, jer ne znaju

za drugi sistem koji bi održao njihov soj.

[Uživo iz Njujorka]

[Globalni protesti ruše svetsku ekonomiju]

[London, uživo]

[Kina, uživo]

[Južna Afrika, uživo]

[Španija, uživo]

[Rusija, uživo]

[Kanada, uživo]

[Saudijska Arabija, uživo]

[Kriminal na zapadu u porastu]

[UN proglasile globalno vanredno stanje]

[Globalna nezaposlenost dostiže 65%]

[Strah od svetskog rata]

[Nestašice hrane zbog dužničkog sloma]

[Povuci reč]

[Mada još nema izveštaja o nasilju,

u toku su do sad neviđeni protesti,

bilioni dolara se sistematski podižu

sa bankovnih računa

širom sveta

i očigledno izbacuju

pred vrata centralnih banaka.]

[OVO JE TVOJ SVET]

[OVO JE NAŠ SVET]

[REVOLUCIJA JE SADA]

[WWW.THEZEITGEISTMOVEMENT.COM]