Život iznad straha | Karina Holekim (Karina Hollekim) | TEDxBucharest

Ovaj govor održan je na lokalnom TEDx događaju, nezavisno od TED konferencija.

Karina Holekim, prva atletičarka koja je završila BASE skijanje, preživela je strašnu nesreću i vratila se kao pobednik. U ovom govoru priča o momentima koji mogu da nam promene život zauvek, o snazi volje, o strasti.

(Video i muzika)

Da, to sam bila ja.

Nisam bila neka izuzetna devojka,

ali radila sam neke izuzetne stvari.

Ne mogu se mnogi poistovetiti
sa BASE skakačima,

ali pokretačka snaga,

koja nas tera da pratimo svoje snove
i sačuvamo dete u sebi,

mislim da postoji u svima nama.

Vodila sam malo neobičan život

ali moja priča je univerzalna.

Radi se o potrazi za strašću u životu,

o izboru života koji želiš živeti,

i da se nikad ne predaš.

Kada sam bila u osnovnoj školi,

učiteljica me je zamolila da pričam
o svojim snovima.

Ispričala sam kako sam sanjala
da letim kao ptice.

Mislila sam da su ptice
najsrećnija stvorenja na svetu.

Divila sam se njihovoj slobodi
i sposobnosti igranja u vazduhu.

Učiteljica mi je rekla da je to lep san,

ali da moram naučiti
da budem realističnija u životu,

jer ljudi ne mogu da lete.

Nikad nisam odustala
od tog sna iz detinjstva,

i, da znate, naučila sam da letim.

BASE skakanje ima alarmantno visok
stepen smrtnosti,

i da bismo odbranili naš sport,

često se koristimo crnim humorom.

Kad god smo bili pod stresom
ili nervozni zbog mogućeg ishoda,

uvek bismo se pitali:
"А šta može da zataji?"

То je bio mehanizam
za odbranu i preživljavanje

kad smo bili pod stresom,
i delovao je.

Kao BASE skakačica i freeski skijašica
živela sam u svetu snova.

Život mi je bio ispunjen
snimcima i slikama,

helikopterima i privatnim avionima.

Neki najpoznatiji proizvođači
bili su mi sponzori.

Rasturala sam.

Ovakav mi je bio svaki dan.

(Muzika)

(Video)

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Svetsko prvenstvo u paraglajdingu

je bio veliki šou,

bila sam pozvana da skačem
i zabavljam u pauzama.

Atmosfera u avionu je bila vedra,

lako smo došli do poslednjeg dana.

Nismo bili ni zabrinuti, ni nervozni.
Radili smo ovo stotine puta.

Iskakali smo iz aviona.

Imala sam kameru na kacigi,
snimala sam ostale.

Leteli smo uporedo, pravili S-okrete
iznad i ispod jedni drugih,

a dim, pričvršćen za noge,

pratio je svaki naš pokret
i stvarao divni oblik na nebu.

Došlo je vreme da se otvori padobran

i da se bezbedno spustim
na travnati teren ispred gledalaca.

Kad sam povukla padobran,
čula sam tapšanje

i uzvikivanje hiljade ljudi ispod mene

i vrisnula sam od čiste sreće!

Tada sam shvatila
da je nešto pošlo naopako.

(Video)

Na vrhuncu karijere, moj san se raspršio.

Za deset sekundi, iz raja
sam se zatekla u paklu.

Moi padobran se bez kontrole
vrteo prema tlu.

Zategao se vez koji se
upetljao u kanape.

Prvo sam pomislila: "Srediću."

Ali uskoro, brzina rotacije
postigla je 100 km na sat,

a vez je bio ogroman.

Gubila sam već pijatelje na ovaj način

i shvatila sam da ću
na isti način umreti.

Osećala sam se glupo.

Toliko opasnih stvari sam
uradila u životu,

a sad ću ovako umreti?

U rutinskom skoku iz aviona?

Nisam videla svoj život
kako mi treperi pred očima.

Nisam se uplašila smrti.
Jednostavno, nisam htela da umrem.

Volela sam svoj život.

Jedina pomisao koja je prostrujila
kroz moj mozak

u tih par sekundi, bila je:
"Reši problem.

Moraš da rešiš problem.

Možeš ti to!"

Tada sam se spremila na udarac.

Udarila sam u zemlju i sve se zacrnilo.

Sa više od 100 km na sat

udarila sam u veliku stenu na tlu.

Slomila sam sve od kukova na dole.

Imala sam četri preloma na
levoj butnoj kosti,

polomljena oba kolena,

i 21 otvoreni prelom sa desne strane.

Ali, ta stena mi je sačuvala leđa,

glavu,

i što je najvažnije, ostala sam živa.

Probudila sam se
dva dana kasnije u bolnici

i doktor pored mene nije me baš razvedrio,

mada je naglasio da sam imala sreće.

Okolišao je o infekcijama u mom telu,

i kako su uspeli da mi sačuvaju
desnu nogu do daljeg posmatranja.

"Do daljeg posmatranja? Kako to mislite?"

Tada je završio, sa zaključkom:

Toliko sam se povredila, da neću moći
nikad više da hodam.

Nisam mogla da progovorim od šoka.

Grlo mi se skupilo.

Osetila sam da mi suze kvase oči,
ali nisam mogla da plačem.

Nisam progovorila ni reč.

Nisam ga ništa ni pitala.

Onda se okrenuo, videla sam samo
leđa belog mantila

dok je odlazio do sledećeg pacijenta.

Mojom sobom je odjekivao
zvuk zalupljenih vrata.

Svaki dan sam plakala, nedelju dana.

Nisam imala snage,
plašila sam se budućnosti,

nisam videla svetlo na kraju tunela.

Po glavi su mi se vrzmale svakakve misli
i pitanja bez odgovora.

Od čega ću da živim?

To je bio moj posao!

Što je još važnije, to sam bila ja.

Zar nikad neću moći da imam porodicu?

Bila sam frustrirana, tužna,

i vezana za kolica na neodređeno vreme.

I šta činiti?

Provela sam četiri meseca u bolnici.

Imala sam 20 operacija,

lekari su mi odstranili 12 cm butne kosti,

jer je istrunula zbog bakterija.

Jedino rešenje je bila amputacija.

Probudila sam se na intenzivnoj nezi
posle poslednje operacije

i ugledala sam doktora kako se smeši.

Sad sam bila već četiri meseca u bolnici.

Nikad nisam videla doktora koji se smeši.

Rekao je da su našli
parče trave i zemlju

unutar noge, između čelika.

Pošto su odstranili travu,

lečenje je završeno.

Od tog momenta

rešila sam da se otarasim
negativne energije.

Čak i kad sam živela u snovima,

dugo vremena sam se osećala loše,

žudela šta je sledeće,

umesto da cenim sadašnji trenutak.

Posle svega, ipak mi je
pružena druga šansa.

Normalno, ne hodamo okolo
zahvalni što smo živi,

ni ja to ne činim,

ali oni poslednji trenuci,
dok sam se vrtela dole ka zemlji,

dali su mi perspektivu.

Shvatila sam da mi je vreme
na Zemlji ograničeno.

Shvatila sam da bi jednog dana
moglo biti kasno.

Ako sam htela da učinim nešto,

trebalo je odmah.

Ovde sam imala 42 kg.

malo manje nego danas.

Moj cilj nije bio
da ponovo naučim da hodam.

Htela sam nešto više.

Trebalo mi je nešto što bi
aktiviralo emocije,

nešto, zbog čega bih poželela
da ustanem ujutru.

Trebala mi je vizija.

Moj san je bio da se vratim planinama

i slobodnom spustu.

Od malena sam pomerala granice.

Napustila sam posao programera
da bih sledila svoj san.

Bila sam prva devojka na svetu
koja se bavi BASE skijanjem.

Morala sam da se nosim sa ovim,

preobrazim ga u bolnički krevet
i koristim odatle.

Nije bilo lako.

Ni pre nije bilo lako,

a sad je bilo još teže,

ali, kako smo navikli da kažemo:

"А šta može da krene naopako?"

Prvi put u životu
zavisila sam od drugih.

Nikad se nisam osećala tako ranjivo,

bespomoćno.

Morala sam da naučim
najosnovnije veštine,

veštine nekog dvogodišnjaka:

veštinu hodanja.

Baš je ironično.

Ceo život sam pokušavala
da budem posebna,

različita,

a sada sam samo želela da budem normalna.

U tom stanju nisam imala snage
za velike promene.

Morala sam da usmerim energiju
na nešto što će biti od značaja.

Shvatila sam moć malih promena,

i da one mogu biti od značaja
na duže staze.

Koji je to bio momenat
kada sam izabrala svoj život?

Kad sam se odlučila za borbu?

Da li je to bio dan kada sam se
probudila posle nesreće?

Ili, kada mi je lekar rekao da više nikad
neću moći da hodam?

Ili dan posle?

Istina je ta, da odlučujem svakog dana,

svakog jutra kad se probudim,

svake noći pre odlaska na spavanje.

Nije se tek tako desilo,
ja sam odlučila tako.

Dobro je što sam shvatila da ja odlučujem,

jer sad sam ja glavna.

Nisam birala događaje koji su se desili,

ali mogu da odlučim
kako da se odnosim prema njima.

Svest o tome da imam izbora

čini sve mnogo lakšim.

Trebalo mi je šest meseci

da naučim kako se obuvaju čarape.

Trebalo mi je tri godine da ponovo
naučim da hodam.

Trebalo mi je četri godine da se
vratim na padine,

a šest godina da ponovo
uživam u njima.

Pre dve godine stajala sam na visokom
planinskom vrhu u Norveškoj.

Trebalo mi je pet godina da ponovo
stignem tamo,

pet godina treniranja, neizvesnosti,

straha od neuspeha,

ali radost zbog povratka me je

načinila ponovo kompletnom osobom.

(Muzika)

(Video)

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Imam dar.

Imam talenat da vidim budućnost

i da se vratim u drugačiji život.

Kako biste se vi promenili,
da se vama ovo dogodilo?

Ja sam se odlučila za život,

nema veze i da sam morala
da provedem ostatak života

u onim kolicima, ni za tim
ne bih žalila.

Mada pomaže, ne morate da se polomite
skokom iz aviona,

da biste preuzeli nešto u svom životu.

Samo se setite da nam je vreme
na Zemlji ograničeno.

Postarajte se što pre,

jer kad se završi dan,
stvarno me plaši

strah od neuspeha,

a jedini neuspeh je

da nisam uopšte pokušala.

Ako bih morala da kažem nešto
svom budućem detetu,

to bi bilo: "Imaš samo jedan život.

Živi ga, jer šta može da krene naopako?

Hvala.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)

Hvala. Doviđenja.

(Aplauz)