Zašto je naš kvocijent inteligencije viši nego kod naših baba i deda

Zovu ga "Flin efekat" - činjenica da svaka naredna generacija ima bolje rezultate na testovima inteligencije od prethodne. Da li zapravo postajemo pametniji ili samo razmišljamo drugačije? U ovom brzom okretu po kognitivnoj istoriji 20. veka, moralni filozof Džejms Flin ukazuje da su promene u načinu na koji razmišljamo imale iznenađujuć (ali ne i uvek pozitivan) ishod.

Poći ćemo na kratko putovanje

kroz kognitivnu istoriju 20. veka,

jer tokom tog veka,

naši umovi su se zapanjujuće menjali.

Kao što znate,
kola koja su ljudi vozili 1900.

su se menjala jer su putevi bolji,

a i zbog tehnologije.

I naš um se takođe menjao.

Od ljudi koji su se suočavali
sa opipljivim svetom

i analizirali taj svet u smislu

koliko od njega imaju koristi

do ljudi koji se suočavaju
sa veoma kompleksnim svetom,

a to je svet u kome
smo morali da razvijemo

nove mentalne navike, nove navike uma.

A to uključuje stvari poput

oblačenja tog sveta u klasifikaciju,

uvođenja apstrakcije
koje pokušavamo da učinimo

logičnim,

i toga da hipotetično shvatamo ozbiljno,

to jest, razmišljamo o onome
što je moglo da bude,

pre nego o onome što jeste.

Ova dramatična promena
je privukla moju pažnju

kroz masivan porast
kvocijenta inteligencije tokom vremena,

koji je zaista masivan porast.

To jest, ne rešavamo tačno
samo nekoliko dodatnih pitanja

na testu inteligencije.

Odgovorimo tačno na mnogo više pitanja

od svake sledeće generacije,

sve do vremena kad su testovi izmišljeni.

Ako merite KI ljudi od pre jednog veka

po savremenim normama

oni bi imali prosečan KI 70.

Ako nas merimo po njihovim normama,

mi bismo imali 130.

Ovo donosi mnoga pitanja.

Da li su naši bliski preci bili

na ivici mentalne retardiranosti?

Jer je 70 obično rezultat
za mentalnu retardaciju.

Ili smo svi mi maltene nadareni?

Jer je 130 granica za nadarenost.

Ja ću sad probati da obrazložim
i treći izbor

koji više rasvetljava od druga dva,

i da bismo ovo shvatili,

hajde da zamislimo da je Marsovac
došao na Zemlju

i našao uništenu civilizaciju.

A ovaj Marsovac je bio arheolog,

i našao je bodove sa meta,

koje su ljudi koristili za gađanje.

Prvo su pogledali 1865. god.

i videli da je u minuti,

ispaljivan jedan metak u centar.

Onda su našli da je u 1898.

bilo 5 metaka u centru u minutu.

A u 1918. su gađali sto metaka u centar.

Najpre bi taj arheolog bio zbunjen.

Rekao bi, vidite, ovi testovi
su napravljeni tako

da se sazna koliko je ljudima
bila mirna ruka,

koliko im je bio oštar vid,

da li su imali kontrolu
nad svojim oružjem.

Kako su ove osobine
mogle da se poboljšaju

u tolikoj meri?

Mi sada, naravno, znamo odgovor.

Da je taj Marsovac
pogledao na bojna polja,

saznao bi da su ljudi imali samo muskete

u doba građanskog rata,

a da su imali repetirke

u doba Špansko-američkog rata,

a da su imali mašinke

u doba Prvog svetskog rata.

I drugim rečima,

oprema u rukama prosečnog vojnika

je bila odgovorna za rezultat,
ne bolja oštrina oka

ili mirnoća ruke.

Ono što sada treba da zamislimo
je mentalna artiljerija

koju smo pokupili tokom tih sto godina,

i mislim da će nam jedan mislilac
u tome pomoći,

a to je Lurija.

Lurija je posmatrao ljude

neposredno pre Savremenog doba,

i našao je da su ovi ljudi

odbijali da klasifikuju opipljiv svet.

Hteli su da ga raščlane

na sitne komade koje su mogli da koriste.

Našao je da su odbijali

da zaključuju šta je hipotetično,

da razmišljaju o onome
što bi moglo da bude

i na kraju je uvideo
da se nisu dobro nosili

sa apstraktnim pojmovima ili koristili
logiku za rešavanje apstrakcija.

Sad ću vam dati neke primere
njegovih razgovora.

On je pričao sa vođom osoblja

u ruralnoj Rusiji.

Oni su imali,
kao što je to bilo normalno 1900.

oko 4 godine škole.

Pitao bi tu osobu,

šta zajedničko imaju vrane i ribe?

I čovek bi odgovorio:
"Nemaju ništa zajedničko.

Znate, ja mogu da jedem ribu,
vranu ne mogu da jedem.

Vrana može da kljuca ribu.

Riba ne može ništa vrani."

A Lurija bi upitao:
"Zar nisu i jedno i drugo životinje"?

"Naravno da nisu",
čovek bi odgovorio.

"Jedna je riba.

Druga je ptica."

I zanimalo ga je

šta se može učiniti
sa tim opipljivm stvarima.

Onda je Lurija našao drugog čoveka,

i rekao mu:

"U Nemačkoj nema kamila,

Hamburg je grad u Nemačkoj.

Ima li kamila u Hamburgu"?

I čovek bi odgovorio,

"Pa, ako je dovoljno veliki,
trebalo bi da tamo ima kamila".

Lurija bi ga upitao:
"A šta ti moje reči nagoveštavaju"?

On bi odgovorio:
"Pa, možda je to malo selo,

i nema mesta za kamile."

Drugim rečima, nije želeo
da na ovo gleda

kao ni na šta drugo do opipljiv problem

i navikao je da su kamile u selima

i nije bio sposoban
da upotrebi nešto hipotetično,

da se zapita šta ako nema kamila
u Nemačkoj.

Treći intervju je bio

sa osobom o Severnom polu.

I Lurija je rekao:
"Na Severnom polu je uvek sneg.

Gde god uvek ima snega,
medvedi su beli.

Koje boje su medvedi
na Severnom polu"?

A odgovor je bio: "Takva stvar

treba da se reši uz dokaz.

Ako bi mudrac
došao sa Severnog pola

i rekao mi da su medvedi beli,

možda bih mu poverovao,

ali svaki medved kog sam ja video
je smeđe boje (mrki medved)".

Tako da vidite,
i ova osoba je takođe odbila

da razmišlja ispod opipljivog sveta

i da nešto analizira
kroz svakodnevno iskustvo,

a toj osobi je bilo važno

koje su boje medvedi -

to jest, morala je da lovi medvede.

Nisu bili voljni
da se unesu u to razmišljanje.

Jedan od njih je rekao Luriji

"Kako možemo da rešimo stvari
koje nisu pravi problemi?

Nijedan od ovih problema nije pravi.

Kako da se odnosimo prema njima?"

Sada, ove tri kategorije -

klasifikacija,

korišćenje logike u apstraktnim pojmovima,

shvatati hipotetično ozbiljno -

kakvu razliku one prave u stvarnom svetu,

izvan sobe za testiranje?

I daću vam još nekoliko ilustracija.

Prvo, skoro svi danas dobiju
diplomu srednje škole.

To jest, sa 4 smo prešli
na 8 godina školovanja,

na 12 godina formalnog obrazovanja,

i 52% Amerikanaca

je imalo neku vrstu
tercijarnog obrazovanja.

Ne samo da danas imamo
više obrazovanja,

čiji je veliki deo naučni,

a naukom ne možete da se bavite
a da ne klasifikujete svet.

Ne možete da se bavite naukom
a da ne ponudite hipotezu.

Ne možete da se bavite naukom
a da je ne učinite logičnom.

A stvari su se promenile,
čak i u osnovnoj školi.

Kad se gledaju ispiti iz 1910. godine

koje je država Ohajo
davala četrnaestogodišnjacima,

nađeno je da su to ispiti

za opipljive podatke
koji su važni u društvu.

Bilo je pitanja kao što su:

koji su glavni gradovi 44 ili 45 država

koje su postojale u to vreme?

Kad se gledaju ispiti

u državi Ohajo iz 1990.

svi su o apstraktnim pojmovima.

Bilo je pitanja kao što je:

zašto je najveći grad u državi
retko i glavni grad?

I trebalo je da razmišljaš

da je državno zakonodavstvo
kontrolisano ruralnom sredinom

i da su mrzeli velike gradove,

pa umesto da stave da je glavni grad
u velikom gradu,

on je u sedištu okruga.

Glavni grad je postavljen u Olbani,
a ne Njujork.

U Harisburg, a ne u Filadelfiju.

I tako dalje.

Tako da se pravac obrazovanja promenio.

Učimo ljude da hipotetično
shvataju ozbiljno,

da koriste apstraktno
i da ih logično povezuju.

Šta je sa zapošljavanjem?

Pa, 1900. 3% Amerikanaca

imalo je profesije
koje su bile kognitivno zahtevne.

Samo 3% su bili advokati
ili doktori ili predavači.

Danas se 35% Amerikanaca

bavi kognitivno zahtevnim profesijama,

ne samo profesijama kao što je advokat,

doktor, naučnik ili predavač,

već mnogim, mnogim podprofesijama

koje imaju veze sa tim da li si tehničar,

kompjuterski programer.

Čitav niz profesija
sada ima kognitivnu potrebu.

I možemo da ispunimo
očekivanja zaposlenja

u modernom svetu
tako što smo kognitivno

mnogo fleksibilniji.

I ne samo da ima mnogo više ljudi

u kognitivno zahtevnim profesijama.

Same profesije su unapređene.

Uporedite lekara iz 1900.

koji je stvarno imao samo
nekoliko kečeva u rukavu,

sa savremenim lekarom
opšte prakse ili specijalistom

koji imaju godine naučnog obučavanja.

Uporedite bankara iz 1900,

kome je trebao samo dobar računovođa

i da zna ko je pouzdan
u lokalnoj zajednici

za otplaćivanje hipoteke.

Bankari trgovci,
koji su porazili svet

su možda bili moralno nemarni,

ali su kognitivno bili vrlo sposobni.

Otišli su mnogo ispred bankara iz 1900.

trebalo je da gledaju
kompjuterske projekcije

za tržište stambene izgradnje.

Trebalo je da dobiju komplikovan
kvadrat kolateralne obaveze duga

da bi spojili dug

i da bi napravili da dug izgleda
kao profitabilan objekat.

Morali su da pripreme slučaj
da bi pridobili agencije za rejting

da im ovo odobre,

iako su u mnogo slučajeva,
u stvari podmitili rejting agencije.

I takođe su morali da nateraju ljude

da prihvate ovu takozvanu dobit

i da za nju daju pare

iako su bile visoko osetljive.

Ili pogledajte današnjeg poljoprivrednika.

Mislim da je današnji menadžer
na imanju mnogo drugačiji

od onog iz 1900.

Tako da nije samo bilo širenja

u kognitivno zahtevnim profesijama.

Takođe je došlo do unapređenja zadataka

advokata, doktora i kojih još,

koji su povećali zahteve
naših kognitivnih mogućnosti.

Ali pričao sam
o obrazovanju i zaposlenju.

Neke navike uma koje su se razvile

tokom 20. veka

su se isplatile u neočekivanim oblastima.

Ja sam prvobitno moralni filozof.

Jedva da imam godišnji iz psihologije,

i ono što me zanima uopšte uzev
je moralna rasprava.

Sada, tokom prošlog veka,

u razvijenim nacijama
kao što je Amerika,

moralna debata je napredovala

jer mi ono što je hipotetično
shvatamo ozbiljno,

i mi takođe univerzalije
shvatamo ozbiljno

i tražimo logičke veze.

Kad sam se vratio kući
sa fakulteta 1955.

u vreme Martina Lutera Kinga,

mnogo ljudi se vratilo kući u to vreme

i počelo sa raspravama
sa svojim roditeljima i babama i dedama.

Moj otac je rođen 1885,

i bio je blago rasno pristrasan.

Pošto je bio Irac,
mnogo je mrzeo Engleze,

a ni za druge nije imao mnogo emocija.

(Smeh)

Ali je mislio da su crnci niža rasa

I kad smo pitali naše roditelje,
babe i dede,

"Kako biste se vi osećali da se
sutra ujutru probudite kao crnci?"

oni su rekli da je to
najgluplja stvar koju si ikada rekao.

Da li ste ikad znali nekoga
ko se probudio ujutru...

(Smeh)

kao crnac?

Drugim rečima,
bili su fiksirani u konkretnim

normama i ponašanjima
koje su nasledili.

Nisu hteli da uzimaju u obzir
nešto hipotetično,

a bez toga,

vrlo je teško da se pokrenu
moralni argumenti.

Morate da kažete, zamislite da ste

u Iranu, i zamislite da su vaši rođaci

svi doživeli kolateralnu štetu

iako ništa loše nisu učinili.

Kako biste se osećali povodom toga?

I ako neko iz starijih generacija kaže,

pa, naša vlada se brine o nama,

i na njihovoj je vladi
da se brine o njima,

oni ne žele da nešto hipotetično
ozbiljno shvate.

Ili uzmite oca Muslimana
čija ćerka je silovana,

i on oseća da je vezan čašću
da je ubije.

Dakle, on se odnosi
prema svojim normama

kako da su drvlje, kamenje
i stenje koje je on nasledio,

i da nikakvom logikom
ne mogu da se pomere.

To su samo nasleđene norme.

Danas mi kažemo nešto kao

dakle, zamisli da te neko
onesvesti i siluje?

Da li zaslužuješ da budeš ubijen?

On bi odgovorio, pa to nije po Kuranu.

To nije jedan od mojih principa.

Dobro, danas principi
postaju univerzalni.

Utvrdite da su apstrakcije
i koristite logiku na njima.

Ako imate princip kao što je,

ljudi ne treba da pate
ako nisu krivi za nešto,

a onda da isključite crnce

morate da napravite izuzetke, zar ne?

Morate da kažete, dobro,
to što je koža crna,

ne može da se pati samo zbog toga.

Mora da su crnci nekako uprljani.

I onda treba da donesemo
empirijski dokaz, zar ne,

i da kažemo, kako možete
da smatrate da su svi crnci uprljani

kad je Sveti Avgustin bio crnac
i Tomas Soul je crnac.

I onda možete da pokrenete
moralni argument

jer se ne odnosite prema moralnim
pricipima kao opipljivim entitetima.

Odnosite se prema njima
kao prema univerzalijama

da bi bile logične.

A sada, kako se sve ovo razvilo
iz testova inteligencije?

To je ono što me je prvo i pokrenulo
na kognitivnu istoriju.

Ako pogledate testove inteligencije,

vidite da su rezultati bili najviši
u određenim oblastima.

Podtest sličnosti Vekslerovog testa

je o klasifikaciji,

i postignuti su ogromni rezultati

na tom podtestu klasifikacije.

Ima drugih delova
skupa testa inteligencije

koji su o logici apstraktnog.

Neki od vas su možda radili
Ravenove progresivne matrice,

koje se sastoje od analogija.

A 1900, ljudi su mogli
da rešavaju proste analogije.

To jest, ako biste im rekli:
mačke liče na divlje mačke.

Na koga liče psi?

Oni bi rekli: na vukove.

Ali do 1960. ljudi su mogli
da reše Ravenove testove

na složenijem nivou.

Ako biste pitali: ako imamo
dva kvadrata koje prati trougao,

šta prati dva kruga?

Odgovorili bi polukrug.

Kao što je trougao polovina kvadrata,

polukrug je polovina kruga.

Do 2010, diplomci sa koledža bi,
ako biste im rekli

dva kruga prati polukrug,

a šta prati dve šesnaestice?

Oni bi rekli osmica,
jer je to polovina od 16.

Što će reći, daleko su odmakli
od opipljivog sveta u razmišljanju

da su čak mogli da ignorišu

postojanje simbola koji su u pitanju.

A sada ću reći nešto vrlo rastužujuće.

Nismo napredovali u svim poljima.

Jedan od načina na koji
bismo hteli da se nosimo

sa napretkom savremenog sveta

je kroz politiku,

i nažalost, možete da imate
humane moralne principe,

možete da klasifikujete, da koristite
logiku kod apstraktnih pojmova,

i ako se ne osvrćete na istoriju
i na druge zemlje,

ne možete da se bavite politikom.

Primećeno je, da je glavni pravac
među mladim Amerikancima,

da čitaju sve manje istorije i književnosti

i literature o stranim zemljama,

i da su u suštini bez istorije.

Žive pod staklenim zvonom sadašnjice.

Ne razlikuju Korejski rat
od Vijetnamskog.

ne znaju ko je bio saveznik Amerike
u Drugom svetskom ratu.

Razmislite koliko bi drugačija
bila Amerika

da svaki Amerikanac zna
da je ovo peti put

da Zapadne vojske idu u Avganistan
da naprave red

i ako bi imali neku ideju
šta se tačno desilo

u ta prethodna 4 puta u Avganistanu.

(Smeh)

A desilo se, da nisu ni odlazili,

a od njih ni traga u pesku.

Ili zamislite koliko bi stvari
bile drugačije

da većina Amerikanaca
zna da su nas lagali

o 4 od naših 6 poslednjih ratova.

Jer znate, nisu Španci potopili
ratni brod Mejn,

Luzitanija nije bila samo obično plovilo

već je bila napunjena municijom,

Severni Vijetnam nije napao Sedmu flotu,

i Sadam Husein naravno
nije voleo Al Kaidu

i nije imao nikakve veze sa njima,

a administracija je ubedila 45% ljudi

da su oni braća po oružju,

kad bi on obesio nekog
na najbližu banderu.

Ali neću da završim ovaj govor
u pesimističnom tonu.

Dvadeseti vek je pokazao
ogromne kognitivne rezerve

u običnim ljudima koje smo sad uvideli,

a aristokratija je ubeđena

da prosečna osoba ne može da uspe,

da nisu sposobni da podele
svoja razmišljanja

ili svoje kognitivne mogućnosti.

Lord Kurzon je jednom rekao

da je video ljude da se kupaju
u Severnom moru,

i da je pitao:
"Zašto mi niko nije rekao

kako ovi iz nižeg reda imaju beo ten".

Kao da su gmizavci.

Dikens je bio u pravu, a ovaj ne.
[ispravka: citat Radjarda Kiplinga].

Kipling je rekao:
"Pukovnikova žena i Džudi O'Grejdi

su jednake bez obzira na boju kože".

(Aplauz)