Američki starosedeoci kao ratni zarobljenici

U pokušaju da fotografiše siromaštvo u Americi, put je Arona Hjuija odveo u indijanski rezervat Pajn Ridž u kome ga je borba za život naroda Lakota - zaprepašćujuća i većim delom zanemarena - naterala da promeni mišljenje. Pet godina kasnije, njegove uznemirujuće fotografije isprepletene šokantnom lekcijom iz istorije predstavljene su u ovom hrabrom govoru na TEDxDU.

Ovde sam danas da vam pokažem
svoje fotografije naroda Lakota.

Mnogi od vas su čuli za narod Lakota,

ili bar za veću grupu plemena

koji se zovu Sijuksi.

Lakote su jedno od mnogih plemena
koja su preseljena sa svoje zemlje

u logore za ratne zarobljenike,

koji se sada zovu rezervati.

Rezervat Pajn Ridž,

predmet današnje prezentacije,

lociran je oko 120 km jugoistočno

od Blek Hilsa u Južnoj Dakoti.

Poznat je i kao

Logor za ratne zarobljenike broj 334,

i to je mesto gde Lakote danas žive.

Ako je iko od vas čuo za AIP,

Američki Indijanski Pokret

ili za Rasela Minsa,

ili Lenarda Peltijera,

ili za sukobe kod Oglale,

onda znate da je Pajn Ridž krizno žarište

za indijanska pitanja u SAD.

Pozvali su me danas da govorim

o svom odnosu sa Lakotama,

a to je veoma teško za mene.

Jer ako niste primetili moju boju kože,

ja sam belac,

i to je velika prepreka
u rezervatu starosedelaca.

Videćete mnogo ljudi
na mojim fotografijama danas,

dosta sam se zbližio s njima
i prihvatili su me kao člana porodice.

Nazvali su me bratom, ujakom

i pozivali me iznova i iznova
tokom pet godina.

Ali u Pajn Ridžu,

ja ću uvek biti ono što oni zovu "vašiču".

A "vašiču" je reč na jeziku Lakota

koja znači ne-Indijanac.

Ali još jedno značenje ove reči je

"onaj koji uzima najbolje meso za sebe."

I to je ono što želim da istaknem -

onaj koji uzima najbolje parče mesa.

To znači pohlepan.

Bacite pogled oko sebe
u ovom auditorijumu.

Nalazimo se u privatnoj školi
na američkom zapadu,

sedimo na crvenim stolicama od baršuna,

s novcem u džepovima.

I ako sagledamo svoj život,

mi zaista jesmo uzeli

najbolje parče mesa.

Pogledajmo nekoliko fotografija

ljudi koji su izgubili

da bismo mi dobili.

I znajte, kada budete videli njihova lica,

da ovo nisu slike samo naroda Lakota,

one predstavljaju sve domorodačke narode.

Na ovom parčetu papira

nalazi se istorija koju sam naučio

od mojih prijatelja i porodice Lakota.

Ono što sledi je hronološki prikaz

sklopljenih sporazuma,
prekršenih sporazuma,

i pokolja prerušenih u bitke.

Počeću od 1824.

"Ono što je poznato
kao Biro za indijanska pitanja

otvoreno je u okviru Ratnog departmana

najavljujući od samog početka agresiju

u našem odnošenju
prema američkim starosedeocima.

1851:

sklopljen je prvi sporazum u Fort Laramiju

jasno obeleživši granice nacije Lakota.

Prema sporazumu,

te teritorije su suverena nacija.

Da su granice ovog sporazuma održane -

a po pravnoj osnovi trebalo je da budu -

ovako bi SAD izgledale danas.

10 godina kasnije,

Zakon o domaćinstvima,
koji je potpisao predsednik Linkoln,

izazvao je priliv belih doseljenika
na zemlju starosedelaca.

1863:

Ustanak Santi Sijuksa u Minesoti

završava se vešanjem 38 muškaraca Sijuksa,

najveće masovno pogubljenje
u istoriji SAD.

Pogubljenje je naredio predsednik Linkoln

samo dva dana

nakon što je potpisao
Proklamaciju o emancipaciji.

1866. početak gradnje
transkontinentalne železenice -

početak nove ere.

Zemlju smo prilagodili prugama i vozovima

da bi skratili sebi
put kroz srce Lakota nacije.

Sporazumi su završili kroz prozor.

Kao odgovor na to, tri plemena Lakote
pod vođstvom poglavice Crvenog Oblaka

napalo je i porazilo
američku vojsku mnogo puta.

Želim da ponovim ovaj deo.

Lakote su porazile američku vojsku.

1868: Drugi sporazum u Fort Laramiju

jasno garantuje suverenitet
Velike nacije Sijuksa

i Lakotino vlasništvo
nad svetim brdima Blek Hils.

Vlada takođe obećava zemlju i pravo lova

u okolnim državama.

Obećali smo da će područje oko reke Pauder

biti zatvoreno za sve belce.

Sporazum je izgledao kao potpuna pobeda

za Crvenog Oblaka i Sijukse.

Zapravo, ovo je jedini rat
u američkoj istoriji

u kome je vlada sklopila mir

tako što je pristala
na sve zahteve neprijatelja.

1869:

završena je transkontinentalna železnica.

Počela je da prevozi,
između ostalog i veliki broj lovaca,

koji su počeli
da ubijaju bizone na veliko,

eliminišući izvor hrane,
odeće i skloništa za Sijukse.

1871:

Zakon o aproprijaciji Indijanaca

pretvorio je sve Indijance
u vladine štićenike.

Pored toga, vojska je izdavala naređenja

kojima je zapadnim Indijancima
zabranila da napuštaju rezervate.

Svi zapadni Indijanci su u tom trenutku

postali ratni zarobljenici.

Takođe, 1871.

smo završili sa sklapanjem sporazuma.

Problem sa sporazumima je taj što
omogućavaju plemenima da postoje

kao suverene nacije,
a to ne smemo dozvoliti;

jer smo imali planove.

1874:

General Džordž Kaster je objavio
otkriće zlata na teritoriji Lakota,

tačnije na Blek Hilsu.

Vest o zlatu je dovela
do masivnog doseljavanja belaca,

na teritoriju Lakota.

Kaster preporučuje da Kongres nađe način

da okonča sporazume sa Lakotama

što je moguće pre.

1875: počinje rat s Lakotama

zbog kršenja sporazuma iz Fort Laramija.

1876:

26. jula,

kada je krenula da napadne selo Lakota,

Kasterova Sedma konjica poražena je

u bici kod Litl Big Horna.

1877.

Veliki Lakota ratnik i poglavica Ludi Konj

predao se kod Fort Robinsona.

Kasnije je ubijen u pritvoru.

1877. je ujedno i godina
kada smo našli način

da zaobiđemo sporazume iz Fort Laramija.

Novi dogovor predstavljen je
poglavicama i starešinama Sijuksa

u kampanji pod nazivom
"prodaj ili gladuj".

Potpišite papire ili neće biti hrane
za vaše pleme.

Samo 10% odraslih muškaraca
je potpisalo.

Prema Fort Laramijskom sporazumu,

bar tri četvrtine plemena moralo je

da otpiše zemlju.

Ta klauzula je očigledno zanemarena.

1887: Dozov zakon.

Nema više zajedničke svojine
nad zemljom u rezervatima.

Rezervati su rasparčani
na parcele od po 65 hektara,

i podeljeni Indijancima ponaosob,

a višak im je oduzet.

Plemena su izgubila milione hektara.

Američki san o privatnoj svojini

pokazao se kao veoma lukav način

da se rezervat razdeli
dok od istog ne ostane ništa.

Taj potez uništio je rezervate,

tako da je sa svakom novom generacijom

bivalo lakše deliti ih dalje i prodavati.

Većina preostale zemlje

i veliki broj placeva u okviru rezervata

sada su u rukama belih vlasnika rančeva.

Još jednom, najbogatiji deo zemlje
odlazi vašičuu.

1890. je godina koju smatram

najvažnijom u ovoj prezentaciji.

Ovo je godina Pokolja na Vundid Ni Kriku.

29. decembra,

američke trupe opkolile su kamp
Sijuksa na Vundid Ni Kriku,

i iskasapile poglavicu Veliko Stopalo

i još 300 ratnih zarobljenika,

koristeći novo rafalno oružje,

koje ispaljuje eksplodirajuće metke,

poznato kao Hočkis mitraljez.

Za ovu takozvanu bitku,

Kongres je dodelio 20 medalja časti

Sedmoj konjici.

Do današnjeg dana,

ovo je najveći broj medalja časti

ikad dodeljenih za jednu bitku.

Više medalja časti je ovde dodeljeno

za ubijanje kako žena tako i dece

nego u bilo kojoj bici
u Prvom svetskom ratu,

Drugom svetskom ratu,

Koreji, Vijetnamu,

Iraku ili Avganistanu.

Pokolj na Vundid Ni Kriku

smatra se završetkom indijanskih ratova.

Kad god posetim mesto

masovne grobnice na Vundid Niju,

ja ne vidim samo grobnicu

Lakota ili Sijuksa,

već grobnicu svih domorodačkih naroda.

Sveti čovek Crni Los kazao je:

"Nisam tada znao

koliko toga se završilo.

Sada, kada se osvrnem

sa ovog visokog brega moje starosti,

još uvek mogu videti zaklane žene i decu

kako leže na gomili ili razbacani naokolo

duž čitavog klanca

jasno kao što sam ih video

svojim mladim očima.

I vidim da je još nešto umrlo
tamo u krvavom blatu,

i ostalo sahranjeno u vejavici.

San jednog naroda umro je tamo.

Bio je to divan san."

Ovim događajem

započela je nova era
u istoriji američkih domorodaca.

Sve se može izmeriti

u okviru događaja pre i posle Vundid Nija.

Jer u tom trenutku,

sa prstom na obaraču mitraljeza Hočkis,

američka vlada javno je pokazala
svoj stav prema pravima domorodaca.

Dosadili su im sporazumi.

Dosadila su im sveta brda.

Dosadili su im plesovi duhova.

I dosadilo im je
da ih Sijuksi uznemiravaju.

Zato su izneli svoje topove.

"Još uvek želiš da budeš Indijanac,"
rekli su,

sa prstom na obaraču.

1900:

populacija Indijanaca u SAD
spala je na minimum -

manje od 250.000,

u poređenju sa procenjenih 8 miliona

iz 1492.

Premotajmo unapred.

1980:

Najduži sudski spor u istoriji SAD,

Narod Sijuksa protiv Sjedinjenih Država,

vodio se na Vrhovnom sudu SAD.

Sud je utvrdio da,
kada su Sijuksi preseljeni u rezervate

i tri miliona hektara njihove zemlje

postalo dostupno doseljenicima
u potrazi za zlatom,

uslovi drugog sporazuma iz Fort Laramija

bili su prekršeni.

Sud je izrekao

da je područje Blek Hilsa oduzeto ilegalno

i da cena prvobitne ponude

treba biti isplaćena Sijuksima uz kamatu.

Kao nadoknadu za Blek Hils,

sud je dodelio samo 106 miliona dolara

narodu Sijuksa.

Sijuksi su odbili novac
jednoglasnim povicima:

"Blek Hils nije na prodaju."

2010:

Statistika o stanju
domorodačke populacije danas,

više od veka nakon Pokolja na Vundid Niju,

otkriva posledice kolonizacije,

prisilno migriranje

i prekršavanje sporazuma.

Nezaposlenost u rezervatu Pajn Ridž

kreće se između 85 i 90 odsto.

Građevinski ured
ne može da izgradi nove objekte,

a postojeći su u procesu raspadanja.

Mnogi su beskućnici,

a oni sa kućama zbijeni su
u istrulelim zgradama

sa čak i do pet porodica.

39 odsto domova u Pajn Ridžu

nema struje.

Najmanje 60 odsto domova u rezervatu

preplavljeno je toksičnom crnom buđi.

Preko 90 odsto populacije

živi ispod državne granice siromaštva.

Stopa tuberkuloze u Pajn Ridžu

je približno osam puta viša
od državnog proseka.

Stopa smrtnosti odojčadi

je najviša na kontinentu

i oko tri puta viša od državnog proseka.

Rak grlića materice je pet puta češći

od državnog proseka.

Stopa odustajanja od školovanja
doseže 70 odsto.

Smenjivanje nastavnika

je osam puta češće od državnog proseka.

Neretko, bake i dede podižu svoje unuke

jer roditelji, usled odavanja alkoholizmu,

nasilja u porodici i opšte apatije,

nisu u stanju da to čine.

50 odsto populacije
iznad 40 godina starosti

boluje od dijabetesa.

Očekivani životni vek za muškarce

je između 46 i 48 godina -

gotovo jednako

Avganistanu i Somaliji.

Poslednje poglavlje
svakog uspešnog genocida

je ono kada opresor

može dići ruke i reći:

"Bože, šta to sebi čine ovi ljudi?

Ubijaju jedni druge.

Ubijaju sami sebe

dok ih mi gledamo kako umiru."

Tako smo došli u posed
naših Sjedinjenih Država.

Ovo je nasleđe

vidljive sudbine.

Zarobljenici se i dalje rađaju

u logorima za ratne zarobljenike

iako stražara već odavno nema.

Ovo su kosti koje su ostale

nakon što im je oduzeto svo meso.

Jednom davno,

niz događaja pokrenuli su

ljudi koji izgledaju kao ja, vašiču,

željni zemljišta i vode

i zlata sa planina.

Ti događaji proizveli su domino efekat

koji još uvek traje.

Koliko god mi
kao dominirajuće društvo bili udaljeni

od masakra iz 1890.

ili niza prekršenih sporazuma
od pre 150 godina,

ja vas svejedno moram pitati,

kako doživljavate današnju statistiku?

Kakva je veza

između ovih slika stradanja

i istorije koju sam vam upravo pročitao?

I koji deo te istorije

je zapravo vaš?

Da li je išta od toga
vaša odgovornost danas?

Rečeno mi je da mora biti nešto
što možemo učiniti.

Mora biti nekog poziva na akciju.

Jer toliko sam dugo stajao po strani

zadovoljan svojom ulogom svedoka,

samo snimajući fotografije.

Jer rešenje je, čini se,
tako daleko u prošlosti,

da mi ništa manje od vremenske mašine

neće pomoći da ga pronađem.

Stradanje domorodačkih naroda

nije jednostavan problem.

Nije to nešto u čemu bi svako
mogao učestvovati

kao što je pomoć Haitiju,

suzbijanje side ili borba protiv gladi.

Rešenje tog problema

mnogo je složenije za dominirajuće društvo

od, recimo, čeka na 50 dolara,

ili crkvenih akcija

krečenja kuća išaranih grafitima,

ili neke porodice iz predgrađa

koja donira kutiju odeće
koju više ne želi.

Dakle, u koji nas položaj to postavlja?

Sleganje ramenima u mraku?

Sjedinjene Države

svakodnevno nastavljaju

da krše uslove sporazuma

iz 1851. i 1868.

u Fort Laramiju.

Ono što ja predlažem danas -

moja TED želja je:

ispoštujmo sporazume.

Vratimo im Blek Hils.

Šta će oni s njim raditi nije vaša stvar.

(Aplauz)