Итај Талгам: Руководи попут великих диригената

Оркестарски диригент се суочава са врхунским изазовом руковођења, стварањем савршене хармоније без изговарања речи. У овом очаравајућем говору, Итај Талгам показује јединствене стилове шест великих диригената 20. века, као илустрацију за пресудне лекције за вође.

Магични тренутак, магични тренутак дириговања.

јесте када се попнете на сцену. Оркестар седи.

Сви се, знате, усвиравају и свашта нешто.

И попнем се на подијум.

Знате, овај мали простор диригента.

Или пре одељење, отворено одељење,

са доста простора.

И ипсред све те буке,

направите сићушан покрет.

Слично овом, не одвећ раскошан, нити одвећ префињен, овакав.

И изненада, из хаоста настане - ред.

Бука постане музика.

И то је фантастично. И вуче ме

да мислим како је све то због мене.

(Смех)

Сви ови велики људи, виртуози,

они праве буку и ја сам им за то потребан.

Не баш. Да је то то,

уштедео бих вам предавање

и научио вас покрету.

Тако бисте могли широм света

да урадите ову ствар у било којој трупи или шта год желите,

и добили бисте савршену хармонију. То не ради.

Хајде да погледамо први снимак.

Надам се да ћете мислити да је то добар пример хармоније.

И онда да поразговарамо о томе како настаје.

(Музика)

Да ли је било лепо?

То је била врста успеха.

Сад, коме би требало да захвалимо за успех?

Мислим, очигледно је да оркестарски музичари

свирају лепо,

оркестар Бечке филхармоније.

Они често ни не гледају диригента.

Онда имате публику која тапше, да,

која узима учешће у стварању музике.

Знате, бечка публика се обично не меша у музику.

Ово је најближе фешти оријенталног трбушног плеса

што ће те икада добити у Бечу.

(Смех)

За разлику од, нпр. Израела, где публика кашље све време.

Знате, Артур Рубинштајн, пијаниста, говорио је да

"Свуда у свету, људи који имају грип, одлазе доктору.

У Тел Авиву они долазе на моје концерте."

(Смех)

Тако, то је врста традиције.

Али бечка публика то не ради.

Овде они излазе из своје обичности, само да би били део тога,

да постану део оркестра, и то је сјајно.

Знате, публика као ви, да,

чини догађај.

Али шта је са диригентом? Шта можете рећи да

диригент, у ствари, ради?

Хм, он је био срећан.

И ја ово често показујем старијим менаџерима.

Људи се изнервирају.

"Долазиш на посао. Како си тако срећан?"

Нешто мора да није у реду, да? Али он шири срећу.

И ја мислим да срећа, важна је ствар ова срећа,

не долази само из

његове приче и његовог уживања у музици.

Радост је у омогућавању да се

приче других људи чују у исто време.

Имате причу оркестра као професионалног тела.

Имате причу оркестра као заједнице. Да.

Имате приче појединаца

у оркестру и у публици.

И имате друге приче, непримећене.

Људи који су направили ову дивну концертну салу.

Људи који су направили ове Страдиваријусе, Аматије, све дивне инструменте.

И све ове приче се чују у исто време.

То је прави доживљај живог концерта.

То је разлог да се изађе из куће. Да?

А не раде сви диригенти баш то.

Хајде да видимо неког другог, великог диригента.

Рикардо Мути, молим вас.

(Музика)

Да, то је било кратко, али сте могли да видите

да је то потпуно другачија фигура. Зар не?

Он је одличан. Он тако заповеда. Да?

Тако јасно. Можда мало превише јасно.

Можемо ли направити малу демонстрацију? Да ли бисте ви били мој оркестар на тренутак?

Можете ли отпевати, молим вас, прву ноту Дон Ђованија?

Треба да отпевате "Ааааа", и ја ћу вас зауставити.

У реду? Спремни?

Публика: ♫ аааааааааа ... ♫

Итај Талгам: Хајде, са мном. Ако то урадите без мене

осећам се сувишним чак и више него досад.

Молим вас, сачекајте на диригента.

Сада ме гледајте. "Аааааа" и ја ћу вас зауставити. Хајдемо.

Публика: ♫ ... Ааааааааа... ♫

(Смех)

Итај Талгам: Касније ћемо попричати.

(Смех)

Али... Постоји упражњено место за...

Али -- (Смех)

-- могли сте да видите да можете зауставити оркестар једним прстом.

Па, шта Рикаро Мути ради? Он ради нешто попут овога...

(Смех)

И онда -- нешто као -- (смех)

Тако да су не само инструкције јасне,

већ и казне, шта ће се десити ако не урадите оно што вам каже.

(Смех)

Па, да ли то ради? Да, ради --

до одређне тачке.

Када су питали Мутија, "Зашто диригујете тако?"

Одговорио је, "Ја сам одговоран."

Одговоран пред њим.

Не, он није мислио на Њега. Он мисли на Моцарта,

који је -- (смех) -- као треће седиште од центра.

(Смех)

Па, рекао је "Ако сам --

(Аплауз)

ако сам одговоран према Моцарту,

ово ће бити једина прича коју сам испричао.

То је Моцарт како га ја, Рикардо Мути, разумем."

И знате шта се десило Мутију?

Пре три године добио је писмо које је потписало

свих 700 запослених у Ла Скали,

запослени музичари, мислим музичари, у коме је писало,

"Ви сте велики диригент. Ми не желимо да радимо са Вама. Молимо дајте оставку."

(Смех)

"Зашто? Зато што нам не дате да се развијамо.

Ви нас користите као инструменте, не као партнере.

И наше уживање у музици, итд... итд..."

Тако је морао да да отказ. Није ли то дивно?

(Смех)

Он је фин момак. Он је заиста фин момак.

Па, можете ли то радити са мање контроле

или другом врстом контроле?

Погледајмо следећег диригента, Рихарда Штрауса.

(Музика)

Бојим се да ће вам се учинити да сам се закачио за њега јер је стар.

То није истина. Када је био младић

око 30те, написао је оно што је назвао

"Десет заповести за диригенте."

Прва је била: Ако се ознојиш до краја концерта

то значи да мора да си нешто урадио погрешно.

То је прва. Четврту ћете више волети.

Она каже: Никада не гледај у тромбоне ---

то ће их само подстаћи.

(Смех)

Па, цела идеја је да се пусти

да се догоди само од себе.

Без мешања.

Али како се догоди? Да ли сте га видели

како окреће стране у партитури?

Сад, или је сенилан,

и не памти сопствену музику, јер је он написао музику.

Или он, заправо, преноси веома јаку поруку, говорећи,

"Хајде народе. Морате свирати како је написано."

Тако то није моја прича. Нити је ваша прича.

То је само извођење написане музике,

без интерпретације."

Интерпретација је права прича извођача.

Па, не, он то не жели. То је друга врста контроле.

Да видимо другог супер-диригента,

немачког супер-диригента. Херберт вон Карајан, молим вас.

(Музика)

У чему је разлика? Да ли сте видели очи? Затворене.

Да ли сте видели руке?

Да ли сте видели овакав покрет? Да вам оддиригујем. Два пута.

Једном попут Мутија, и ви ћете -- (тапше) -- тапшнути, само једном.

И онда попут Карајана. Да видимо шта се догађа. Океј?

Као Мути. Спремни? Јер Мути...

(Смех) У реду? Спремни? Хајмо.

Публика: (Тапше)

Итај Талгам: Хмм... опет.

Публика: (Тапше)

Итај Талгам: Добро. Сада као Карајан. Пошто сте већ увежбани,

да се концентришем, затворим очи. Хајде, хајде.

Публика: (Тапше) (Смех)

Итај Талгам: Зашто не заједно? (Смех)

Зато што нисте знали када да свирате.

Сада вам могу рећи, чак ни Берлинска Филхармонија

не зна када да свира.

(Смех)

Али ћу вам рећи како они то раде. Без цинизма.

То је немачки оркестар, да?

Они гледају Карајана. И онда гледају један другог.

(Смех)

"Да ли разумеш шта овај лик хоће?"

И после тога,

они заправо гледају један другог, и први свирач оркестра

води читав ансамбл кроз заједничко свирање.

И када су питали Карајана о томе

он је рекао, "Да, највећа штета

коју могу учинити мом оркестру јесте

да им дам јасно упутство.

Зато што би то

спречило чланове ансамбла да слушају један другог

што је у оркестру неопходно."

Па то је сјајно. Шта са његовим погледом?

Зашто су очи затворене?

Постоји дивна прича о Карајану кад је дириговао у Лондону.

Дао је сигнал флаутисти овако.

Човек није имао појма шта да ради. (Смех)

"Маестро, уз дужно поштовање, када треба да почнем?"

Шта мислиште шта је био Крајанов одговор? Када да почне?

О да. Рекао је, "Почните кад више не будете могли да издржите."

(Смех)

То значи да знате да немате ауторитет да промените било шта.

То је моја музика. Права музика је само у Карајановој глави.

И ви морате да погодите моје мисли. Тако да сте под огромним притиском

јер вам не дајем упутство,

а опет, треба да погодите моје мисли.

Тако, то је друга врста, веома духовна, а опет

веома чврста врста контроле.

Да ли можемо другачије да је урадимо? Наравно да можемо. Вратимо се

првом диригенту ког смо видели:

Карлос Клајбер, његово име. Следећи видео, молим вас.

(Музика)

(Смех) Да.

Па, то је другачије. Али зар то није контролисање на исти начин?

Не, није, јер им он не говори шта да ураде.

Када он уради ово, то није,

"Узми свог Страдиваријуса и као Џими Хендрикс,

разби га о под." То није то.

Он говори, "Ово је покрет музике.

Ја отварам простор за тебе

да поставиш још један слој

интерпретације."

То је друга прича.

Али како им то успева заједно

ако им не даје упутства?

То је као да сте на ролер-костеру. Да?

Нисте добили никаква упутства,

али вас сама сила процеса држи на месту.

То он ради.

Интересантно је да, наравно, ролер-костер заправо не постоји.

То није физичка ствар. Он је у главама свирача.

И то их претвара у партнере.

Имате план у својој глави.

Знате шта да радите, иако вам Клајбер не диригује.

Тек ту и тамо. Ви знате шта да урадите.

И ви постајете партнер градећи ролер-костер,

да, звуком,

док се, заправо, возите.

То је веома узбудљиво за ове свираче.

Они морају да оду у санаторијум на две недеље, после тога.

(Смех)

То је веома заморно. Да?

Али је то најбоље музицирање, као ово.

Али наравно да није само у питању мотивација

и давања доста физичке енергије.

Такође морате бити веома професионални.

И погледајте поново овог Клајбера.

Можемо ли следећи видео, брзо?

Видићете шта се деси када се погреши.

(Музика) Поново видите леп говор тела.

(Музика)

И ево га трубач који

ради нешто не баш онако како треба.

Наставимо са снимком. Гледајте.

Видите, други пут за истог свирача.

(Смех) И трећи пут за истог свирача.

(Смех)

"Сачекај ме после концерта.

Морам пар речи са тобом..."

Знате, када је потребно, ауторитет је ту. То је веома важно.

Али ауторитет није довољан да људе учини вашим партнерима.

Да погледамо следећи снимак, молићу. Видите шта се овде дешава.

Можда сте изненађени што видите Клајбера

као овако хиперактивног човека.

Он диригује Моцарта.

(Музика)

Цео оркестар свира.

(Музика)

Сада нешто друго.

(Музика)

Видите? Он је присутан 100 посто,

али не заповеда, не говори шта да се ради.

Пре ужива у ономе што солиста ради.

(Музика)

Још један соло. Видите шта можете уочити овде.

(Музика)

Погледајте у очи.

У реду. Да ли сте видели?

Пре свега, то је врста комплимента који сви волимо да добијемо.

То није одговор. "То је "Мммм..." Да, то долази одавде.

То је добра ствар.

Друга ствар је

да се ради о контролисању,

али на веома посебан начин.

Када Клајбер уради -- да ли сте видели очи,

почевши одавде? (Пева)

Знате шта се догађа? Гравитације нема.

Клајбер не само да ствара процес,

већ ствара и услове у свету

у коме се процес дешава.

Па је опет, обоиста

потпуно аутономан

и стога срећан и поносан на свој рад,

и креативан и то све.

Ниво на ком Клајбер управља је на потпуно другом нивоу.

Контрола више није игра нулте суме.

Ви имате контролу. Ви имате контролу. И све што саберете,

кроз партнерство, даје најбољу музику.

Код Клајбера су у питању процеси.

Код Клајбера су у питању услови света.

Али морате имати процес и садржај да створите значење.

Лени Бернштајн, мој лични маестро.

Пошто је био велики учитељ,

Лени Бернштајн је увек почињао од значења. Погледајте ово, молићу.

(Музика)

Сећате ли се лица Мутија, са почетка?

Он је имао диван израз, али само један.

(Смех)

Да ли сте видели Ленијево лице?

Знате зашто? Зато што је смисао музике бол.

И ви свирате болан звук.

И погледате у Ленија и он пати.

Али не на начин да пожелите да станете.

То је патња попут уживања на јеврејски начин, као што кажу.

(Смех)

Али можете видети музику на његовом лицу.

Можете видети палицу како је испала из руке. Нема више палице.

Сада сте у питању ти, свирач,

који прича причу.

Сада је обрнуто. Ти причаш причу. И ти причаш причу.

И макар накратко, ти постајеш приповедач

кога заједница, читава заједница, слуша.

И Бернштајн то омогућава. Зар то није дивно?

Сад, ако радите све ствари, о којима смо причали, заједно

и можда још неке,

можете доћи до ове дивне тачке рада без рада.

И, за последњи видео, мислим да је ово једноставно најбољи наслов.

Мој пријатељ Петар је рекао,

"Ако волиш нешто, подари га." Па, молићу.

(Музика)

(Аплауз)