Štampa mi je pogazila privatnost. Evo kako sam povratila svoju priču

Nakon što ju je strašna nesreća stavila u naslove tabloida, Kejt Stoun je pronašla način da povrati kontrolu nad svojom pričom - i pomogne drugima da ne izgube svoju privatnost. Saznajte kako je povratila svoju priču u ovom ličnom govoru prožetom humorom i hrabrošću.

Pre pet godina sam stajala
na bini TED-a i govorila o svom poslu.

Ali godinu dana kasnije,

imala sam užasnu nesreću dok sam išla
iz paba jedne mračne noći sa prijateljima,

u Škotskoj.

Dok smo išli putem kroz šumu,
odjednom sam osetila snažan udarac,

a onda i drugi,

i pala sam na zemlju.

Nisam imala pojma šta me je snašlo.

Kasnije sam saznala da je
kapija neke bašte bila otvorena,

pa je divlji jelen protutnjao stazom
i naleteo pravo na mene.

Njegovi rogovi su mi proboli
dušnik i jednjak,

stali kod kičmene moždine
i slomili mi vrat.

Najbolja prijateljica me je
našla kako ležim na podu,

grgoćući u pomoć kroz rupu na vratu.

Fiksirala sam je pogledom,
i iako nisam mogla da govorim,

ona je znala o čemu sam razmišljala.

Rekla mi je: „Samo diši.“

I tako, dok sam se fokusirala na disanje,
obuzeo me je snažan osećaj mira,

ali sam bila sigurna da ću umreti.

Nekako, to me je činilo zadovoljnom,

jer sam se u životu uvek trudila
da budem najbolja, kad god sam mogla.

Pa sam samo nastavila da uživam
u svakom dahu kao u još jednom trenutku -

jedan udah i jedan izdah.

Hitna pomoć je stigla,
bila sam potpuno svesna,

i analizirala sam sve tokom puta,
jer ja sam naučnik:

zvuk guma na drumu,
učestalost uličnih svetiljki,

i na kraju, gradska ulična svetla.

Pomislila sam: „Možda ću preživeti.“

A onda sam se onesvestila.

Stabilizovali su me u lokalnoj bolnici
a zatim vazdušno transportovali u Glazgov,

gde su mi rekonstruisali dušnik
i stavili me u komu.

Dok sam bila u komi, doživela sam
mnoge alternativne stvarnosti.

Bio je to ludi spoj
„Zapadnog sveta“ i „Crnog ogledala.“

Ali to je neka druga priča.

Lokalna TV stanica je uživo
izveštavala ispred bolnice

o naučnici sa Kembridža
koja je bila u komi,

i za koju se nije znalo hoće li živeti
ili umreti, hodati ili pričati.

Nedelju dana kasnije,
probudila sam se iz kome.

I to je bio prvi dar.

Onda sam dobila dar da mislim,
dar da se pomeram,

da dišem

i dar da jedem i pijem.

To je trajalo tri i po meseca.

Ipak, ima jedna stvar
koju mi nikada nisu vratili,

a to je moja privatnost.

Tabloidi su napisali priču o rodu.

Vidite - ja sam transrodna osoba,
nije to ništa strašno.

Pa i moja boja kose ili veličina
cipela su mnogo zanimljiviji.

Kada sam poslednji put govorila ovde -

(Aplauz)

Kada sam poslednji put govorila ovde -

(Aplauz)

na TED-u, nisam govorila
o tome, jer je dosadno.

Jedan škotski list je izašao sa naslovom:

„Transrodnu naučnicu probo jelen.“

I pet drugih listova uradilo je slično.

Na minut, bila sam ljuta.

Ali onda sam pronašla mir.

Evo šta mi je prošlo kroz glavu:
„Igraju se sa pogrešnom ženom,

i neće znati šta ih je snašlo.“

(Smeh)

Ja sam nindža ljubaznosti.

Zapravo i ne znam šta nindža radi,

ali za mene, oni se kreću tiho,
puzaju kroz kanalizaciju,

preskaču krovove,

i pre nego što shvatite, iza vas su.

Oni se ne pojavljuju
sa vojskom, niti se žale,

i laserski su fokusirani na plan.

Dok sam ležala u bolničkom krevetu,

smislila sam plan kako da smanjim šanse

da to urade nekom drugom,

koristeći sistem kakav jeste,
a po cenu žrtvovanja svoje privatnosti.

Ono što su oni rekli milionu ljudi,
ja ću reći 10 miliona ljudi.

Jer kad su besni, ljudi se brane.

Ja ih nisam napadala,

pa su bili bespomoćni.

Pisala sam ljubazna i smirena
pisma ovim novinama.

Novine „The Sun“, pandan
novinama „Fox News“ u UK,

su mi zahvalile na „razumnom pristupu.“

Nisam tražila ni izvinjenje,
ni povlačenje vesti, ni novac,

samo priznanje da su
prekršili sopstvena pravila,

i da je to što su uradili pogrešno.

I na ovom putu, saznala sam ko su oni,

a oni ko sam ja.

I zapravo smo se sprijateljili.

Od tada sam čak popila par čaša vina
sa Filipom iz lista „The Sun.“

Tri meseca kasnije, svi su se složili,

izjave su objavljene jednog petka,

i to je bilo to.

Bar su oni tako mislili.

U subotu sam bila u večernjim vestima,

sa naslovom „Šest nacionalnih
listova priznaju da su pogrešili.“

Voditelj me je pitao:

„Zar ne misliš da je posao novinara

da senzacionalizujemo priču?“

Rekla sam mu: „Ja sam ležala
na šumskom putu, jelen me je probo.

Zar to nije dovoljno senzacionalno?“

(Smeh)

Sada sam ja ispisivala naslove.

Omiljeni mi je bio:

„Jelen mi je zgazio dušnik,
a štampa privatnost.“

Bio je to najčitaniji članak
na onlajn vestima BBC-ja tog dana.

A ja sam se zabavljala.

Do kraja moje nedelje u medijima,

počela sam da koristim svoj
novootkriveni glas i platformu

za širenje poruka ljubavi i dobrote.

Kada sam osetila tu ljutnju i mržnju

prema štampi i novinarima,

morala sam da prepoznam svoju
unutrašnju netrpeljivost prema njima.

Morala sam da se sastanem
i popričam sa tim ljudima

bez predrasuda.

Morala sam da probam da ih razumem,

a za uzvrat, oni su počeli
da razumeju mene.

Šest meseci kasnije, pozvali su me
da se pridružim odboru

koji reguliše štampu.

Nekoliko puta godišnje,
pijem čaj i grickam keks

sa ljudima kao što je urednik lista
„Daily Mail“ Pol Dejkr, koji me pita,

„Pa, Kejt, kakvi su ti bili
prethodni meseci?“

Poštujem ih.

Sada sam jedan od tri člana javnosti

koji sede za stolom -

ne zato što sam drugačija,

već zato što se moj glas
računa, baš kao i bilo čiji.

Ironija je što me,

s vremena na vreme,
pozovu u posetu štamparijama

ove industrije koja propada,

jer neki ljudi misle

da tehnologija o kojoj sam ovde govorila,
prošli put na TED-u, interaktivna štampa,

može zapravo da ih spase.

Čuvajte se svoje
unutrašnje netrpeljivosti,

i napravite prijatelje
od svojih neprijatelja.

Hvala vam.

(Aplauz)