Џејмс Камерон: Пре "Аватара"... радознали дечак

Високобуџетни филмови Џејмса Камерона (који још више зарађују) стварају сопствене измишљене светове. У овом личном говору, он открива своју фасцинацију фантазијом још из детињства - од читања научне фанстатике до роњења у дубинама - и како је то коначно довело до успеха његових хитова "Осми путник", "Терминатор", "Титаник" и "Аватар".

Одрастао сам на стабилној дози научне фантастике.

У средњој школи сам сваког дана

сат времена путовао аутобусом до школе.

И увек сам био уроњен у неку књигу,

научну фантастику,

која би ме одвела у друге светове

и кроз нарацију задовољавала

моју неутољиву радозналост.

Та радозналост се такође изражавала

тако што, кад нисам био у школи,

био сам у шуми,

пешачио и узимао "узорке"

жаба и змија и буба и барске воде

и доносио их кући и посматрао под микроскопом.

Знате, био сам баш залуђеник за науку.

Али све то у покушају да разумем свет,

да разумем границе могућности.

А моја љубав према научној фантастици се

изгледа огледала у свету око мене,

јер касних шездесетих се дешавало

то да смо ишли на месец,

истраживали смо дубине океана.

Жак Кусто је у наше дневне собе улазио

са тим дивним емисијама које су нам показивале

животиње и места у чудном свету

које никада раније нисмо могли ни да замислимо.

Дакле, то је све подсећало

на тај научно фантастични део свега тога.

А ја сам био уметник.

Знао сам да цртам. Да сликам.

Тада нису постојале видео игре

нити оволика засићеност филмовима са специјалним ефектима

или све ове слике које видимо у медијима

и морао сам да стварам слике у својој глави.

Знате, сви смо као деца,

читајући књигу кроз опис аутора,

пројектовали нешто на филмско платно у својим главама.

Ја сам сликао, цртао сам

ванземаљска бића, светове,

роботе, свемирске бродове, све то.

На часовима математике су ме редовно

хватали како жврљам иза уџбеника.

Та креативност је

некако морала да изађе.

Интересантно је да сам због емисија Жака Кустоа

постао веома усхићен око чињенице да

постоји ванземаљски свет на Земљи.

Можда нећу једног дана посетити

ванземаљски свет свемирским бродом.

То је деловало баш мало вероватно.

Али постојао је свет у који бих могао отићи,

овде на Земљи, који је богат и егзотичан

као све што сам замишљао

читајући те књиге.

Тако сам, када ми је било 15 година, одлучио

да ћу постати ронилац.

Једини проблем у вези са тим,

био је да сам живео у сеоцету у Канади,

око 1000км од најближег океана.

Али нисам дозволио да ме то обесхрабри.

Гњавио сам оца док коначно није

пронашао курс роњења у Буфалу, Њујорк,

тачно преко границе од нашег места.

Сертификат сам добио у базену

хришћанске заједнице, усред зиме

у Буфалу, у Њујорку.

Прави океан нисам видео

још наредне две године,

док се нисмо преселили у Калифорнију.

Од тада, у међувремену

од 40 година,

провео сам око 3000 сати под водом,

а од тога 500 сати у подморницама.

Сазнао сам да је свет у дубини океана,

па чак и у плитким океанима,

тако богат невероватним животом,

да је то ван наше маште.

Машта природе је тако неограничена

у поређењу са нашом,

оскудном људском маштом.

И дан данас имам страхопоштовања

према томе што видим приликом роњења.

Моја љубавна прича са океаном и даље траје

и јака је, као и увек.

Али кад сам као одрастао изабрао каријеру,

било је то снимање филмова.

То је изгледало као најбољи начин да се помири

та потреба за причањем прича,

са потребама да стварам слике.

Као дете сам непрестано цртао стрипове.

Дакле, снимање филмова било је начин да се слике

и приче споје. И то је имало смисла.

Наравно, приче које сам бирао биле

су приче научне фантастике: "Терминатор", "Осми путник",

и "Амбис".

У "Амбису" сам спојио моју љубав

према роњењу и снимању филмова.

Знате, спојио сам две страсти.

Кроз "Амбис" се изродило нешто занимљиво,

а то је било преношење одређеног

проблема приче на филм,

а то је да бисмо створили то створење од воде,

ми смо користили компјутерску анимацију.

Тако је настало прво биће меке

површине, прва

анимација коришћена у филму.

Иако филм није ништа зарадио,

једва се исплатио, мислим да сам

био сведок нечему невероватном, а то је да је

публика широм света била очарана

овом очигледном магијом.

Знате, то је закон Артура Кларка,

свака довољно напредна технологија не разликује се од магије.

Они су гледали нешто магично.

Био сам веома узбуђен због тога.

Помислио сам, "Вау, ово је нешто што треба

уврстити у филмску уметност."

У "Терминатору 2", који је био мој следећи филм,

то смо одвели много даље.

У сарадњи са "Industrial light and Magic" направили смо

лика од течног метала. Успех је зависио

од тога да ли ће тај ефекат успети.

И успео је. И поновили смо магију.

Постигли смо исти резултат код публике.

На том смо ипак зарадили мало више.

Дакле, линија која је спајала

та два искуства, показала

је да ће ово бити потпуно нови свет,

потпуно нови свет креативности

за уметнике који се баве филмом.

Са својим пријатељем Стеном Винстоном

који је у то време био врхунски дизајнер

шминке и костима, основао сам

компанију која се звала "Digital Domain".

Њен концепт био је тај

да ћемо прескочити

аналогне процесе оптичких штампача и тако даље,

и ући ћемо право у дигиталну продукцију.

Урадили смо то и задобили смо предност на тржишту неко време.

Али усред деведесетих смо заостајали

са дизајном ликова и створења,

због чега смо уствари и основали компанију.

Написао сам причу "Аватар",

која је стварно требала да границе

визуелних и специјалних ефеката

помери много даље,

са реалистичним хуманим, емотивним ликовима

који су направљени анимацијом.

Сви главни ликови би били анимирани.

И цео би свет био анимиран.

Али граница је узвратила.

Људи у мојој компанији су ми рекли

да још неко време нећемо то моћи да урадимо.

Ставио сам то на полицу и направио други филм о великом броду који тоне.

(смех)

Студију сам идеју представио као "Ромео и Јулија на броду".

Биће то епска романса,

страствен филм.

Потајно, желео сам уствари

да зароним до праве олупине "Титаника".

И зато сам снимио тај филм.

(аплауз)

То је истина. Студио то није знао.

Али убедио сам их. Рекао сам,

"Заронићемо до олупине. Стварно ћемо је снимити.

Користићемо је у уводу филма. Биће

заиста важна. Биће то одлична маркетиншка удица."

Наговорио сам их да финансирају експедицију.

(смех)

Звучи лудо. Ово враћа на причу о

томе како ваша машта ствара реалност.

Јер ми смо створили реалност у којој сам се ја 6

месеци касније нашао у руској подморници

на око 4км дубине у северном Атлантику,

гледајући прави Титаник кроз прозор,

не филм, не у високој резолуцији него заправо.

(аплауз)

То ме је оборило с ногу.

Било је потребно много припрема, морали смо да направимо

камере и светла и свашта.

Али запањио сам се

колико су ови дубоки урони

личили на свемирску мисију.

Знате, било је високотехнолошко

и захтевало је огромно планирање.

Уђете у капсулу, идете доле у тамну

непријатељску околину

где нема наде да се спасете

ако сами не можете да се вратите.

Помислио сам, "Вау. Ја као

да живим у филму научне фантастике.

Ово је стварно кул."

Тако сам се заразио истраживањем океанских дубина.

Наравно, радозналост, научни део тога.

То је било све. Авантура.

Било је то знатижеља. Било је машта.

И било је искуство какво

Холивуд није могао да ми пружи.

Јер знате, могао сам да замислим створење и могли

смо да направимо ефекат. Али нисам могао да замислим

оно што сам видео кроз тај прозор.

У неким од наших наредних експедиција

виђао сам створења у подводним вулканима

и понекад неке ствари које никад нисам видео,

понекад нешто што нико никад није видео,

што није било научно објашњено у

време кад смо ми то видели и снимили.

Дакле то ме је потпуно очарало

и морао сам да видим још.

Тада сам донео чудну одлуку.

После успеха "Титаника",

рекао сам "Океј, паузираћу свој посао

холивудског филмаџије и неко време

ћу бити истраживач са пуним радним временом."

И тако смо почели

да планирамо те експедиције.

На крају смо отишли на "Бизмарк"

и истраживали га са роботским возилима.

Вратили смо се на олупину "Титаника".

Узели смо те роботе које смо направили

који су вукли оптичка влакна.

Идеја је била да уђемо и снимимо

унутрашњост тог брода, што никад није рађено.

Нико никад није видео унутрашњост олупине. Нису имали како

па смо ми направили технологију за то.

Дакле, налазим се ту, на палуби

"Титаника", седим у подморници

и гледам даске налик овима,

на којима знам да је свирао оркестар.

И покрећем мало роботско возило

кроз ходник брода.

Кад кажем "покрећем",

мој ум је у самом возилу.

Осећам као да сам физички присутан

унутар олупине "Титаника".

То је било најнестварније дежа-ву

искуство које сам имао, јер

пре него што бих скренуо за угао, знао сам

шта ће тамо да се налази пре него што

би светла са возила то открила,

јер сам месецима био међу сценографијом

док смо снимали филм.

А сценографија је направљена по истоветном

дупликату планова брода.

Било је потпуно изванредно искуство.

Схватио сам да можете имати

утисак присутности путем технологије,

помоћу ових робота,

онда се ваш ум пребаци у то возило,

у тај други облик постојања.

Било је то стварно значајно.

И можда помало као поглед у то шта ће се дешавати

неколико деценија унапред

кад будемо имали киборг тела

за истраживање или у друге сврхе

у многим

пост-човечним будућностима

које, као љубитељ научне фантастике,

могу да замислим.

Дакле, после ових експедиција сам

заиста почео да ценим шта се тамо налази,

као што су вулкани у дубинама

где се налазе те невероватне животиње.

Заправо имамо ванземаљце на самој Земљи.

Они живе у окружењу хемосинтезе.

Не преживљавају на систему

заснованом на сунчевој светлости, као ми.

И тако виђате животиње које живе поред

извора воде који

имају и до 500 степени целзијуса.

Мислите да није могуће да постоје.

У исто време сам почео

веома да се интересујем и за космологију,

опет, под утицајем научне фантастике из детињства.

На крају сам се спојио са

свемирском заједницом,

стварно повезао са НАСОМ,

седео са њиховим саветодавним одбором,

планирао стварне мисије у свемир,

ишао у Русију, пролазио пред-космонаутске

биомедицинске протоколе

и свакакве ствари да бих

заиста могао да одлетим до међународне станице

са 3Д системима за снимање.

То је било фасцинантно.

Али на крају сам ја повео космологе

са нама у дубине.

Водио сам их да би имали приступа,

астробиологе, научнике о планетама,

људе које су интересовала оваква екстремна окружења,

водио их у вулкане да би видели и

узели узорке са опремом за тестирање итд.

Ми смо правили документарце,

али заправо се бавили науком,

бавили се науком о свемиру.

У потпуности сам затворио круг

од обожаваоца научне фантастике,

знате, као клинац,

до стварног рађења ових ствари.

Знате, током овог пута

откривања,

много сам научио.

Много сам научио о науци. Али сам научио

много и о вођству.

Мислите да режисер мора бити вођа,

капетан брода и такве ствари.

Нисам заиста научио о лидерству

док нисам ишао на ове експедиције.

Јер у једном тренутку сам морао

да кажем "Шта ја радим овде?

Зашто ово радим? Шта добијам од овога?"

Не зарађујемо на овим проклетим емисијама.

Једва останемо на нули. Нема славе у томе.

Људи мисле да сам између "Титаника"

и "Аватара" отишао негде и седео на

плажи и турпијао нокте.

Направио сам све ове документарце

за веома уску публику.

Нема славе, успеха, новца. Шта то радиш?

Радиш због самог задатка,

због изазова -

а океан је најизазовније окружење које постоји,

због узбуђења откривања,

и због чудне везе која настаје

када мала група људи чини тесно повезан тим.

Јер ове ствари смо радили са 10-12 људи

који су заједно радили годинама.

Понекад бивали на мору по 2-3 месеца одједном.

У тој вези схватите

да је најважнија ствар

поштовање које имате према њима

и они према вама, да радите нешто

што некоме другоме не можете да објасните.

Када се вратите на обалу и кажете,

"Морали смо да урадимо то, оптичко влакно,

стањивање и ово и оно",

сва та технологија, све тешкоће,

аспекти људског рада на мору,

то не можете објаснити људима. То можда

имају полицајци или људи у рату који су прошли заједно кроз нешто

и знају да никада не могу то да објасне.

То ствара везу поштовања.

Када сам се вратио на следећи филм,

а то је био "Аватар", покушао сам

да применим тај исти принцип вођства

а то је да поштујете свој тим

и за узврат добијате њихово поштовање.

То је променило динамику.

Опет сам имао мали тим,

неистражену територију,

радио "Аватар", смишљао нову технологију

која раније није постојала.

Изузетно узбудљиво.

Изузетно изазовно.

И постали смо породица, током четири и по године.

Потпуно се променио начин на који снимам филмове.

Људи су говорили како сам, знате,

донео организме из океана и

ставио их на планету Пандору.

За мене је то више био фундаменталан начин пословања,

сам процес који се као резултат тога променио.

Дакле, шта из свега овог можемо закључити?

Знате, које су поуке?

Па, мислим да је на

првом месту радозналост.

То је најмоћнија ствар коју поседујете.

Машта је снага која се

може манифестовати у стварности.

А поштовање вашег тима је

много важније од свих

ловорика на свету.

Млади режисери ми прилазе

и кажу "Дајте ми неки савет".

Ја кажем "Немојте се ограничавати.

Други ће то чинити уместо вас, немојте и ви,

не радите против себе.

И ризикујте."

У НАСИ постоји фраза коју воле:

"Неуспех није опција."

Али неуспех мора бити опција

у уметности и истраживању, јер је то веровање.

И ниједан важан подухват

који је захтевао иновацију

није урађен без ризика.

Морате желети да ризикујете.

То је мисао са којом желим да вас оставим,

било чиме да се бавите,

неуспех је опција,

али страх није. Хвала вам.

(аплауз)