Rid Montagju (Read Montague): Šta saznajemo iz 5.000 mozgova

Miševi, bube i hrčci nisu više jedini način proučavanja mozga. Funkcionalna MR omogućava naučnicima da prate moždanu aktivnost ljudskih bića koja su živa, dišu i donose odluke. Rid Montagju objašnjava kako nam ovakva tehnologija pomaže u shvatanju komplikovanih načina putem kojih komuniciramo jedni sa drugima.

Drugi ljudi.
Svi su zainteresovani za druge ljude.

Svi imaju veze sa drugim ljudima

i zanimaju ih ove veze

iz raznih razloga.

Dobre veze, loše veze,

dosadne veze, sumnjičave veze,

a ja ću se fokusirati
na centralni deo

interakcije koji se odvija u vezama.

Dakle, ja ću kao inspiraciju
uzeti činjenicu da nas sve

zanima interakcija sa drugim ljudima

i tu ideju ću u potpunosti osloboditi
svih komplikovanih detalja

i pretvoriću taj
pojednostavljeni objekat

u naučno istraživanje
i doći ću do prvih faza,

osnovnih faza novih otkrića
o tome šta se dešava

unutar dva mozga u toku
simultane interakcije.

Ali pre nego što to uradim,
govoriću vam o par stvari

koje su to omogućile.

Prva je ta da sada možemo
bezbedno da osluškujemo

aktivnosti zdravog mozga.

Bez igala ili radioaktivnosti,

bez ikakvog kliničkog razloga,
možemo ići niz ulicu

i snimati mozgove vaših
prijatelja i suseda

dok obavljaju razne kognitivne zadatke
i pri tome koristimo

metodu koja se naziva funkcionalno oslikavanje
magnetnom rezonancijom.

Svi ste verovatno čitali o tome ili
ste čuli o tome u nekom obliku.

Dozvolite da vam u dve rečenice
objasnim o čemu se radi.

Svi smo čuli za MR (magnetna rezonancija).
Tokom nje se koriste magnetna polja

i radio talasi
i uzimaju se snimci vašeg mozga

ili vašeg kolena, vašeg stomaka,

slike u sivim tonovima koje su
zamrznute u vremenu.

Tokom 1990-ih otkriveno je
da ove mašine

mogu da se koriste
i na drugi način

i to tako da možete da uzmete
mikroskopske snimke

krvotoka sa stotine hiljada
mesta u mozgu.

Okej, pa šta?
Zapravo, promene u nervnoj

aktivnosti mozga,
ono što pokreće vaš mozak,

ono što čini da softver
u vašem mozgu radi,

usko je povezano sa promenama
u krvotoku.

Ako napravite snimak krvotoka,
imaćete nezavistan

prikaz moždane aktivnosti.

Ovo je doslovno revolucija
u kognitivnoj nauci.

Uzmite bilo koju oblast kognicije,
pamćenje

planiranje, razmišljanje o vašoj svekrvi,

ljutnju, emocionalne reakcije
i lista se nastavlja,

stavite ljude u funkcionalne MR aparate

i posmatrajte kako ove varijable
utiču na aktivnost mozga.

Ideja je u ranoj fazi
i još je nedovršena,

ali pre 20 godina, nismo imali ništa.

Nismo mogli ovako da istražujemo na ljudima.
Ne na zdravim ljudima.

To je izazvalo bukvalnu revoluciju
i otvorilo nas je

ka novim eksperimentalnim pripremama.
Neurobiolozi

kao što znate, eksperimentišu na

crvima, glodarima, vinskim mušicama
i sličnim oblicima života.

A sada, možemo da eksperimentišemo
i na ljudskim bićima.

Možemo da koristimo ljudska bića
u istraživanju i oblikovanju

tog softvera u ljudskim bićima
i sada imamo nekoliko

razvijenih bioloških mera za to.

Ok, daću vam primer
eksperimenata koje ljudi rade,

a koji je u oblasti koju zovemo
vrednovanje.

Vrednovanje je ono što i mislite
da jeste, znate?

Ako biste uzeli da upoređujete
vrednost dveju kompanija

to biste uradili da otkrijete koja
ima veću vrednost.

Kulture su otkrile ključnu odliku vrednovanja
još pre nekoliko hiljada godina.

Ako želite da uporedite narandže i vetrobrane,
šta ćete uraditi?

Pa, ne možete da poredite
narandže i vetrobrane.

Oni se ne mogu mešati.
Ne mogu se stavljati u isti koš.

Umesto toga, konvertovaćete ih
po skali zajedničkih vrednosti,

staviti ih na tu skalu
i tako ih vrednovati.

Pa, vaš mozak isto mora
da uradi nešto poput toga,

a mi počinjemo da shvatamo
i identifikujemo

sisteme u mozgu koji
učestvuju u vrednovanju,

a jedan od njih uključuje
sistem neurotransmitera

čije ćelije se nalaze
u korenu vašeg mozga

i šalju supstanciju dopamin
do ostatka vašeg mozga.

Neću zalaziti u detalje,
ali ovo je važno otkriće

o kome sada znamo dosta.

Ovo je samo mali deo toga,
ali je bitan jer

to su neuroni koje biste izgubili
ako biste dobili Parkinsonovu bolest

i to su takođe neuroni koji
stradaju zbog bukvalno

svake droge, a to ima smisla.

Droga bi ušla u vaš sistem
i promenila

način na koji vrednujete svet.
Ona menja način

na koji vrednujete simbole
vezane za drogu koju koristite

i čine da to stavljate
iznad svega ostalog.

Ali evo ključne odlike.
Ovi neuroni takođe

utiču na način na koji cenimo
apstraktne ideje

i ovde sam stavio nekoliko
simbola koje cenimo

iz raznih razloga.

Imamo bihejvioralne super moći
u našem mozgu

koje bar delimično uključuju dopamin.

Mi možemo da ignorišemo svaki instinkt
za preživljavanjem zbog ideje,

samo zbog ideje.
Nijedna druga vrsta to ne može.

1997. pripadnici kulta Kapija raja
počinili su masovno samoubistvo

zasnovano na ideji da je
postojao svemirski brod

koji se krio u repu tada vidljive
komete Hejl-Bop

i koji je trebalo da ih prenese na sledeći nivo.
Bio je to neverovatno tragičan događaj.

Više od dve trećine njih završilo je fakultete.

Ali poenta ovde je da su oni bili sposobni da
zanemare svoj instinkt za preživljavanjem

koristeći upravo one sisteme
koji su postojali

kako bi ih terali da prežive.
To zahteva mnogo kontrole.

Jednu očiglednu stvar sam
izostavio iz ove priče,

koja je u fokusu ostatka
mog govora

a to su drugi ljudi.

Isti ovi sistemi vrednovanja
se primenjuju

kada vrednujemo interakciju
sa drugim ljudima.

Dakle, isti ovaj dopaminski sistem,
koji se navuče na drogu

koji vas natera da se parališete
kada dobijete Parkinsonovu bolest,

koji učestvuje u raznim oblicima psihoze,

takođe se primenjuje kod vrednovanja
interakcije sa drugim ljudima

i kod pridavanja važnosti
gestovima koje činite

kada ste u interakciji sa nekim drugim.

Daću vam primer ovoga.

Vi posedujete toliku ogromnu moć
obrade podataka

u ovom području da na to
jedva obraćate pažnju.

Daću vam nekoliko primera.
Evo jedne bebe.

Ona ima tri meseca.
I dalje kaki u pelene i ne ume da računa.

U rodu je sa mnom. Nekome će biti
veoma drago što je ovde na ekranu.

Možete pokriti jedno njeno oko i
i dalje pročitati

nešto u njenom drugom oku,
a ja vidim neku radoznalost

u jednom oku i možda malo
iznenađenosti u drugom.

Evo jednog para.
Dele jedan zajednički trenutak,

a mi smo čak uradili i eksperiment
gde možete da isečete

razne delove ove slike,
a da i dalje vidite

da oni dele isto osećanje.
To se dešava paralelno.

E sada, elementi scene takođe
nam to govore,

ali možete to pročitati direktno
sa njihovih lica,

a ako uporedite njihova lica sa normalnim licima,
bio bi to veoma suptilan signal.

Evo još jednog para.
On se obraća nama,

a ona očigledno pokazuje, znate,

ljubav i divljenje prema njemu.

Evo još jednog para.
(Smeh)

I čini mi se da ne vidim ljubav
i divljenje sa leve strane. (Smeh)

Zapravo, ja znam da mu je to sestra
i prosto možete da ga vidite

kako govori:
"Ok, radimo ovo samo za slikanje,

a posle ćeš da mi kradeš slatkiše
i da me udaraš u lice." (Smeh)

Ubiće me što sam ovo pokazao.

U redu, šta onda ovo znači?

Ovo znači da posedujemo ogromnu
količinu moći obrade podataka.

To uključuje dubinske sisteme
u našem mozgu, u dopaminergičkim

sistemima koji postoje kako bi vas terali
da jurite seks, hranu i so.

Oni vas drže u životu.
Daje im celinu, daje

takvu bihevijoralnu snagu koju smo
nazvali super moć.

Pa kako to možemo da uzmemo
i napravimo nekakvu isceniranu

društvenu interakciju i pretvorimo to
u naučno istraživanje?

A kratak odgovor bio bi: kroz igre.

Ekonomske igre. Ono što mi radimo je
da se bavimo dvama poljima.

Jedno polje se zove eksperimentalna ekonomija.
Drugo polje se zove bihevijoralna ekonomija.

Mi krademo njihove igre i sprovodimo
ih prema našim potrebama.

Ovo vam prikazuje jednu od igara koja
se zove igra ultimatuma.

Crvena osoba dobija sto dolara
i može da ih podeli

sa plavom osobom.
Recimo da crveni hoće da zadrži 70,

a plavom nudi 30. Dakle, on plavom
nudi podelu 70-30.

Kontrola prelazi na plavog
i on kaže: "Prihvatam"

i u tom slučaju on dobija novac.
Ili plavi kaže:

"Odbijam" i u tom slučaju niko
ne dobija ništa. Ok?

Dakle, razumna odluka
po ekonomistima bi bila

prihvatiti sve ponude koje
ne uključuju nulu.

Šta ljudi rade? Ljudi su ravnodušni
na 80-20 podelu.

Na 80-20, može se bacati novčić kako bi
se odlučilo da li prihvatiti ili ne.

A zašto je to tako?
Pa znate, jer ste iznervirani.

Besni ste. To nije poštena ponuda,
a vi znate kako ona izgleda.

Ovakva igra se radi u mojoj laboratoriji
i još mnogima širom sveta.

To vam samo daje primer stvari koje

ove igre ispituju.
Zanimljivo je da ove igre

zahtevaju od vas mnogo
kognitivnog materijala.

Morate biti sposobni da uđete u raspravu
sa odgovarajućom drugom osobom.

Morate biti sposobni da se setite
šta ste uradili.

Morate biti dostojni situacije
da biste to uradili.

Onda morate da ažurirate svoj model
na osnovu signala koje dobijete

i morate da uradite nešto zanimljivo,

a to je da morate da uradite
procenu skrivenih misli.

Što znači da morate da procenite
šta druga osoba očekuje od vas.

Morate da šaljete signale kako biste
upravljali vašom slikom u njenoj svesti.

Kao razgovor za posao.
Sedite preko puta nekoga,

taj neko već ima prethodno stvorenu
sliku o vama,

vi šaljete signale preko stola
kako biste promenili tu sliku

sa postojeće na onakvu
kakva vi želite da bude.

Mi smo toliko dobri u tome,
da ni ne obraćamo pažnju na to.

Ovakva istraživanja to koriste.
Razumete?

Radeći ovo shvatili smo da se ljudi

ponašaju kao kanarinci
u komunikativnim situacijama.

Kanarinci su korišćeni
kao biosenzori u rudnicima.

Kada bi nivo metana ili
ugljen-dioksida porastao,

ili kada bi nivo kiseonika opao,
ptice bi izgubile svest

pre ljudi, tako da je to služilo
kao sistem upozoravanja:

Hej, izlazite iz rudnika.
Stvari baš i ne stoje najbolje.

Ljudi dođu na raspravu i čak
i u ovim veoma ograničenim,

odglumljenim društvenim interakcijama,
gde se

radi samo o razmenjivanju raznih brojeva,

ljudi unose veliku osećajnost u to.

Tako da smo shvatili da možemo
ovo da iskoristimo i u stvari,

dok smo to radili,
a uradili smo to sada sa

više hiljada ljudi, mislim na oko

pet ili šest hiljada. Zapravo, kako
bismo od ovoga napravili

biološko istraživanje,
treba nam i veći broj od ovoga

mnogo veći.
Ali u svakom slučaju,

pojavili su se šabloni,
a mi smo uzeli

te šablone, pretvorili ih
u matematičke modele

i iskoristili te matematičke modele
kako bismo napravili nova otkrića

o ovim situacijama.
Ok, pa šta?

Pa, to da je ovo vrlo lepo
merilo ponašanja,

ekonomske igre nam donose
predstavu optimalne igre.

To možemo da izračunamo
u toku igre.

I to možemo da iskoristimo da, takoreći,
isklešemo ponašanje.

Evo jedne kul stvari.
Pre šest ili sedam godina,

oformili smo tim.
Tada je to bilo u Hjustonu, u Teksasu.

Sada je u Virdžiniji i Londonu.
I napravili smo softver

koji će povezati sprave za funkcionalnu
magnetnu rezonancu

preko interneta. Mislim da smo
to tada uradili sa oko šest

mašina, ali fokusirajmo se na dve.

Dakle, usklađujemo mašine
bilo gde u svetu.

Mi usklađujemo mašine,
namestimo ih na te

odglumljene društvene interakcije
i prisluškujemo dva

mozga u interakciji. Prvi put,

ne moramo da posmatramo
samo individualne proseke,

ili da svako individualno igra kompjuter
ili da pokušamo da pravimo

zaključke na taj način. Možemo da
proučavamo individualne dijade.

Možemo da proučavamo način na koji
jedna osoba komunicira da drugom,

da povećamo broj osoba i počnemo
da pravimo nova otkrića

o granicama normalne kognicije,

ali ono što je još bitnije, možemo
da stavimo ljude

sa klasično definisanim mentalnim oboljenjima
ili oštećenjima mozga

u ove društvene interakcije i da ih
koristimo u istraživanju toga.

Dakle, mi smo započeli ovaj napor.
Imali smo nekoliko pogodaka,

nekoliko, verujem, početnih otkrića.

Mislimo da ovo ima budućnost.
Ali to je naš način

ulaska u to i redefinisanja,
sa novim rečnikom,

matematičkim, zapravo,
koji je suprotan standardnom

načinu na koji vidimo
mentalna oboljenja,

karakterišući ove bolesti,
koristeći ljude

kao ptice u interakciji.
Odnosno, iskorišćavamo činjenicu

da zdrav partner glumi nekoga
sa teškom depresijom,

ili nekoga sa spektrom autističnih poremećaja,

ili nekoga sa hiperkinetičkim poremećajem.

Koristimo to kao nekakve biosenzore,
a zatim koristimo

kompjuterske programe da modeliramo
tu osobu i to nam daje

neku procenu toga.

Još je rano i tek počinjemo,
širimo se

po svetu.
Evo nekoliko naših saradnika.

Središte se, ironično,

nalazi u Malom Roanoku,
u Virdžiniji.

Drugo središte nalazi se u Londonu,
za sada, a ostala

su u procesu. Nadamo se da ćemo
u nekom trenutku moći

da otkrijemo podatke.
Komplikovan je problem

napraviti ovo dostupnim za ostatak sveta.

Ali mi takođe proučavamo samo mali deo

onoga što nas kao ljudska bića
čini zanimljivim i stoga

bih da pozovem druge ljude
koje ovo zanima

da nas pitaju o softveru
ili da čak potraže pomoć

oko toga kako da napreduju u tome.

Ostaviću vas sa jednom mišlju za kraj.

Zanimljiva stvar kod proučavanja kognicije

je da smo, na neki način, bili ograničeni.

Samo nismo imali instrumente kojima bismo
posmatrali mozgove u simultanoj

interakciji.

Činjenica je, pak,
da čak i kad smo sami,

mi smo izuzetno društvena bića.
Nismo samotni um

izgrađen od osobina koje ga drže u životu

nezavisno od drugih ljudi.
Zapravo, naši umovi

zavise od drugih ljudi.
Oni zavise od drugih ljudi

i očituju se u drugim ljudima,

tako da pojam onoga ko ste,
vi često ne znate

ko ste dok ne vidite sebe u
interakciji sa drugim ljudima

koji su vam bliski,
ljudima koji su vaši neprijatelji,

ljudima koji su sumnjičavi
prema vama.

Dakle, ovo je prvi korak ka
korišćenju tih saznanja

o tome šta nas čini ljudskim bićima
i pretvaranju toga u alat

i pokušaju dobijanja novih saznanja
o mentalnim oboljenjima.

Hvala na pažnji.
(Aplauz)

(Aplauz)