Путовање кроз губитак и тугу

У свом брутално искреном, иронично смешном и веома читаном размишљању о смрти „Можда желите да се удате за мог мужа“, покојна књижевница и режисерка Eјми Краус Розентал дала је свом супругу Џејсону јавну дозволу да крене даље и потражи срећу. Годину дана после њене смрти Џејсон даје искрен увид у болни процес пролажења кроз губитак, као и извесну тиху мудрост за свакога ко је искусио тугу која мења живот.

Tри речи могу да објаснe зашто сам овде:

Ејми Краус Розентал.

При крају Ејминог живота,

под дејством морфијума
и у условима кућне неге,

Њујорк Тајмс је објавио њен чланак

за колумну „Модерна љубав“
3. марта 2017. године.

Преко пет милиона људи
га је прочитало широм света.

Чланак је био неподношљиво тужан,

иронично смешан

и брутално искрен.

Говорио је о нашем заједничком животу,

али у центру сам био ја.

Наслов је гласио: „Можда желите
да се удате за мог супруга.“

Био је то врло креативан
лични оглас за мене.

Ејми је буквално оставила празнину
коју је требало да попуним

новом љубавном причом.

Пола мог живота била ми је супруга.

Партнер у подизању троје дивне,
сада већ одрасле деце,

и заиста, била је моја девојка.

Много тога смо имали заједничког.

Волели смо исту врсту уметности,

исте документарце, исту музику.

Музика нам је била велики део живота.

Делили смо исте вредности.

Били смо заљубљени

и наша љубав је јачала
све до њеног последњег дана.

Ејми је била плодна књижевница.

Поред два револуционарна мемоара,

издала је више од 30 дечјих књига.

Књига коју је писала
са нашом ћерком Парис,

„Драга девојчице“,

постхумно је стигла на прво место
на листи бестселера Њујорк тајмса.

Била је самозвани режисерчић.

Имала је 155 центиметара,
а њени филмови нису били тако дугачки.

(Смех)

Њени филмови су приказивали
њену природну моћ да окупи људе.

Била је изванредни говорник,

разговарала је са децом
и одраслима свих година,

по целом свету.

Моја прича о болу јединствена је
само зато што је јавна.

Међутим, ни процес туговања
није био само моја прича.

Ејми ми је дозволила да наставим даље
и веома сам захвалан на томе.

За нешто више од годину дана
мог новог живота

научио сам неколико ствари.

Испричаћу вам како сам прошао

кроз тугу и са тугом.

Пре тога, важно је да вам кажем нешто

о крају живота,

јер је то обликовало
моје емотивно стање од тада.

Смрт је табу тема, зар не?

Ејми је појела свој последњи оброк
9. јануара 2017. године.

Проживела је некако још два месеца

без чврсте хране.

Лекари су рекли
да може добијати негу код куће

или у болници.

Нису нам рекли да ће Ејми
изгубити пола своје тежине,

да више никад неће лећи
са својим мужем,

и да ће се одлазак до спаваће собе
ускоро чинити као маратон.

Неговање код куће заиста одаје утисак
дивног амбијента за умирање.

Сјајно је што нема машина која пиште,

стално се укључују и искључују,

нема ремећења због узимања лекова,

умире се у кругу породице.

Максимално смо се трудили
да последњим недељама дамо смисао.

Често смо говорили о смрти.

Сви знају да ће им се то неминовно десити,

али било је олакшање
отворено разговарати о томе.

Причали смо о темама попут родитељства.

Питао сам Ејми како да постанем
најбољи могући родитељ у њеном одсуству.

У тим разговорима
пружала ми је самопоуздање,

нагласивши какав сјајан однос
имам са њима, и да ја то могу.

Знам да ће бити много прилика

када ћу пожелети
да заједно доносимо одлуке.

Увек смо били усклађени.

Бићу толико одважан да предложим

да овакве разговоре водите сада

док сте здрави.

Немојте чекати, молим вас.

Као део њене неге,
организовали смо групне посете.

Било је то храбро с њене стране,
иако је почела физички да пропада.

Имали смо вече Краусових,

са њеним родитељима, две сестре и братом.

Затим су били на реду пријатељи
и шира породица.

Сви су причали дивне приче
о Ејми и о нама.

Ејми је имала огроман утицај
на своје верне пријатеље.

Али, кућна нега није баш тако лепа
за чланове породице који остају.

Бићу мало приснији
и рећи ћу вам да ме, све до данас,

прогањају сећања на те последње недеље.

Сећам се одласка у купатило унатрашке,

помагања Ејми да пружи сваки корак.

Осећао сам се јаким.

Нисам некa момчина,

али руке су ми изгледале и деловале
тако здраво у односу на њено крхко тело.

То тело је пропало у нашој кући.

Прошле године, 13. марта,

моја супруга је умрла
од рака јајника у нашем кревету.

Носио сам њено беживотно тело

низ наше степенице,

кроз нашу трпезарију

и нашу дневну собу,

до колица која су чекала

да је одведу на кремирање.

Та слика никад неће изаћи из моје главе.

Ако знате некога ко је прошао
кроз искуство неге смртно оболелих,

уважите то.

Реците да сте чули овог Џејсона

како говори колико је тешко
живети са таквим успоменама,

и да сте на располагању
ако икада пожели да прича о томе.

Можда неће хтети,

али лепо је повезати се са неким
ко живи са тим сликама свакодневно.

Можда звучи невероватно,
али мене нико није питао.

Ејмин есеј је довео до тога
да моје туговање буде јавно.

Многи читаоци који су ми се обратили
дивно су описали своја размишљања.

Ејмин утицај је био дубљи и вреднији

него што смо ми и њена породица знали.

Неки одговори које сам добио помогли су ми
током интензивног процеса туговања,

због њиховог хумора,

као овај имејл од једне читатељке

која је прочитала чланак и изјавила:

„Удаћу се за вас када будете спремни -

(Смех)

под условом да заувек престанете са пићем.

Без других услова.

Обећавам да ћу вас надживети.

Хвала.“

Није да не волим добру текилу,
али не баш толико.

Како да одбијем овакву понуду?

(Смех)

До суза сам се смејао
читајући ову опаску од пријатеља:

„Сећам се шабатне вечере код вас,

када ме је Ејми учила како се праве
крутони од кукурузног хлеба.

Само је Ејми налазила
креативност у крутонима.“

(Смех)

Дана 27. јула, само пар месеци
после Ејмине смрти,

мој отац је умро од компликација

услед Паркинсонове болести
са којом се борио деценијама.

Морао сам да се запитам,
колико је човек у стању да поднесе?

Шта нас чини способним
да издржимо ове преломне губитке

и да наставимо даље?

Да ли је ово била проба?

Али зашто моја породица и моја дивна деца?

Потрага за одговорима је,
нажалост, доживотна мисија,

али кључ мог опстанка

је Ејмина изречена и веома јавна објава

да морам наставити.

Управо то радим целе године.

Покушавам да иступим
у потрази за радошћу и лепотом

коју знам да овај живот уме да нам пружи.

Али, реалност је следећа:

породична окупљања,

присуство венчањима
и догађајима у славу Ејми,

колико год је све то мило,

тешко је издржати.

Кажу да сам невероватан.

„Како се тако добро држиш
у тим тренуцима?“

Кажу: „Тако достојанствено.“

Па, знате шта?

Већином сам заиста тужан.

Често осећам да сам у хаосу,

и знам да су та осећања присутна
и код других преживелих супружника,

деце, родитеља

и других чланова породице.

У јапанском зену постоји израз „шоџи“,

што се преводи као „рођење-смрт“.

Не постоји раздвојеност
између живота и смрти

осим танке линије која их спаја.

Са рођењем, или радосним, дивним,
виталним деловима живота,

и са смрћу, ониме чега бисмо се отарасили,

треба да се суочимо подједнако.

У овом новом животу у којем сам се нашао

чиним све да прихватим овај концепт
док настављам напред, тугујући.

Првих месеци по Ејминој смрти

био сам сигуран да ће осећање очаја
увек бити присутно,

да ће ме прождирати.

На срећу, ускоро сам добио
неке савете који су обећавали.

Обратило ми се много њих из табора оних
који су изгубили супружника.

Посебно је једна пријатељица,
која је такође изгубила животног партнера,

стално понављала:
„Џејсоне, наћи ћеш ти радост.“

Нисам разумео о чему је говорила.

Како је то могуће?

Али, пошто ми је Ејми дала јавно одобрење

да потражим срећу,

сад је и доживљавам, повремено.

Нашао сам је плешући целу ноћ
на концерту групе LCD Soundsystem,

на мушком путовању са братом
и најбољим пријатељем или ортаком са факса

где сам упознао сјајне људе
које дотад нисам познавао.

У посматрању како сунчев зрак
обасјава мој радни сто у хладном дану,

ступа на њега, леже ту,

док ми је топлота обузимала тело.

Радост ми пружају
и моја три сјајна детета.

Мој син Џастин,

који ми шаље своју слику
са једним старијим господином

са јаким подлактицама,
и текст: „Управо сам упознао Попаја“,

са огромним кезом на лицу.

(Смех)

Затим његов брат Мајлс, који одлази на воз

на први дан посла након што је дипломирао,

застаје, погледа ме и пита:

„А шта сам заборавио?“

Одмах сам га уверио:
„Сто посто си спреман. Само напред.“

И моја ћерка Парис,

док заједно шетамо
по парку Батерси у Лондону,

по нагомиланом лишћу,

док је сунце светлуцало у рано јутро
када смо ишли на јогу.

Лепота је ту да се открије,

а мислим да лепоту несавршене врсте,

али и то је ипак лепота.

Са једне стране, када видим
тако нешто, хоћу да кажем:

„Ејми, јеси ли видела ово?
Јеси ли чула ово?

Ово је превише лепо
да га не поделиш са мном.“

Са друге стране,

сада доживљавам ове моменте

на потпуно нови начин.

Пронашао сам лепоту у музици,

у моменту са најновијег албума
Манчестер оркестра,

када песма „Странац“

бесприметно пређе у песму „Зраци сунца“,

или очаравајућа лепота песме
Лука Ситал-Синга „Убија ме“,

када хор чита:

„Убија ме што ниси са мном.

Живим срећно, али осећам кривицу."

Лепоте има у једноставним
моментима које живот нуди,

начин сагледавања света
који је био део Ејмине ДНК,

као када на јутарњем путу на посао

гледам одсјај сунца на језеру Мичиген,

или кад застанем и гледам
како сунце обасјава,

у различитим периодима дана,

кућу коју смо заједно градили;

чак и после чикашке олује,
кад гледам нагомилани снег

у целом комшилуку,

или провирим у ћеркину собу

док вежба на бас гитари.

Чујте, желим да разјасним
да сам веома срећна особа.

Имам дивну породицу
која ме воли и подржава.

Имам средства за лични развој
у време туговања.

Али било да ли је реч о разводу,

о губитку посла
на којем сте вредно радили,

или о изненадној смрти члана породице,

или о спором и болном умирању,

волео бих да вам понудим

оно што сам ја добио:

једно празно парче папира.

Шта ћете ви урадити
са намерно остављеном празнином,

са својим новим почетком?

Хвала.

(Аплауз)