Šta sam naučila kao zatvorenik u Severnoj Koreji

Marta 2009. godine, severno-korejski vojnici su zarobili novinarku Junu Li i njenu koleginicu Loru Ling dok su snimale dokumentarni film na granici sa Kinom. Sud ih je osudio na dvanaest godina prinutnog rada, ali su američke diplomate na kraju ugovorile njeno oslobađenje. U ovom iznenađujućem, veoma ljudskom govoru, Li deli svoje iskustvo o tome kako je živela kao neprijatelj u pritvoru 140 dana i o majušnim znakovima čovečnosti njenih čuvara koji su je održali u životu.

Nedavno sam pročitala
u časopisu „Harvard biznis rivju“

šta mlada generacija radnika želi.

Stvar koja je ostavila utisak
na mene je bila -

nemoj samo pričati o promeni,
već napravi promenu.

Malo sam starija od vas,

možda mnogo starija od vas,

ali ovo je baš isti cilj koji sam imala
kada sam bila na fakultetu.

Želela sam da sama promenim nešto
za one koji žive u nepravdi;

to je razlog zbog kojeg sam postala
novinarka dokumentarnih programa,

razlog zbog kojeg sam bila

zarobljenik u Severnoj Koreji 140 dana.

Bio je 17. mart 2009. godine.

To je Dan svetog Patrika za sve vas,

ali to je bio dan koji je okrenuo
moj život naopačke.

Moja ekipa i ja smo snimali dokumentarac
o izbeglicama iz Severne Koreje

koje su živele ispod granice
ljudskog dostojanstva u Kini.

Bili smo na granici.

Bio je to naš poslednji dan snimanja.

Nije bilo žičane ograde,

ili rešetaka

ili znaka da pokaže da je to granica,

ali ovo je mesto koje mnogo izbeglica
iz Severne Koreje koristi

kao mesto za prebeg.

Još uvek je bila zima

i reka je bila zamrznuta.

Kada smo bili na sredini smrznute reke,

snimali smo o uslovima hladnog vremena

i okoline

sa kojima su stanovnici Severne Koreje
morali da se nose

u potrazi za slobodom.

I, iznenada, jedan član
moje ekipe je uzviknuo:

„Vojnici!“

Osvrnula sam se

i tamo su bila dva niska vojnika
u zelenim uniformama sa puškama

koja su jurila za nama.

Svi smo potrčali što smo brže mogli.

Molila sam se da me ne upucaju u glavu.

I mislila sam

da ću, ako sam na tlu Kine,

biti sigurna.

I uspela sam da stignem do kineskog tla.

Tada sam videla svoju koleginicu,
Loru Ling, kako je pala na kolena.

Nisam znala šta da uradim
u tom trenutku,

ali sam znala da je ne mogu
ostaviti samu tamo

kada je rekla: „Juna, ne osećam noge.“

U trenu su nas ta dva
korejska vojnika okružila.

Nisu bili puno viši od nas,

ali bili su odlučni da nas odvedu
u svoju vojnu bazu.

Molila sam i vikala za bilo kakvu pomoć

u nadi da će se neko pojaviti iz Kine.

Stajala sam tamo,
ponašajući se tvrdoglavo

prema obučenom naoružanom vojniku.

Pogledala sam ga u oči.

Bio je tek dečak.

U tom trenutku je podigao
pušku da me udari,

ali sam videla da je oklevao.

Oči su mu poigravale,

a njegova puška je i dalje bila podignuta.

Stoga sam viknula na njega:

„Okej, okej, poći ću sa vama.“

Ustala sam.

Kada smo stigli u njihovu vojnu bazu,

vrtelo mi se u glavi
od svih ovih mogućih loših ishoda,

a izjava moje koleginice
nije bila od pomoći.

Rekla je: „Mi smo neprijatelj.“

Bila je u pravu - bili smo neprijatelj.

Takođe je trebalo da se bojim.

Ali, neprekidno sam imala
ova čudna iskustva.

Ovoga puta, jedan oficir
mi je doneo svoj kaput

da mi bude toplo

zato što sam izgubila svoj kaput
na zaleđenoj reci

dok sam se borila
sa jednim od ovih vojnika.

Reći ću vam na kakva
čudna iskustva mislim.

Odrasla sam u Južnoj Koreji.

Za nas, Severna Koreja je
uvek bila neprijatelj,

čak i pre nego što sam se rodila.

Jug i Sever su u primirju 63 godine,

od kraja Korejskog rata.

Dok smo odrastali na Jugu
tokom 80-ih i 90-ih godina,

slušali smo propagandu o Severnoj Koreji.

Čuli smo toliko slikovitih priča,

kao što je priča o malom dečaku
kojeg su severnokorejski špijuni

brutalno ubili samo zato što je rekao:

„Ne volim komuniste.“

Ili, gledala sam seriju crtanih filmova

o južnokorejskom dečaku

koji je poražavao
ovu veliku, debelu, crvenu svinju

koja je predstavljala vođu
Severne Koreje u to vreme.

A posledica neprekidnog slušanja
ovih užasnih priča

usadila je jednu reč u moju mladu glavu -

„neprijatelj“.

Mislim da sam ih
u nekom trenutku dehumanizovala

i stanovnici Severne Koreje
su postali izjednačeni

sa vladom Severne Koreje.

Da se vratim svom pritvoru.

Bio je drugi dan

boravka u ćeliji.

Nisam spavala otkada sam bila
napolju na granici.

Ovaj mladi čuvar je došao u moju ćeliju,

ponudio mi malo kuvano jaje

i rekao: „Ovo će ti dati
snagu da nastaviš.“

Znate li kako izgleda

primiti mali znak pažnje
iz ruke neprijatelja?

Kada god su bili ljubazni prema meni,

pomislila sam da me čeka najgore
nakon te ljubaznosti.

Jedan oficir je primetio moju nervozu.

Rekao je: „Da li misliš
da smo svi mi crvene svinje?“,

aludirajući na crtani film
koji sam vam upravo pokazala.

Svaki dan je ličio na psihološku borbu.

Istražitelj me je postavljao za sto

šest dana u nedelji

i primoravao me da pišem
o svom putovanju, radu,

iznova i iznova, dok nisam napisala
priznanje koje su želeli da čuju.

Nakon oko tri meseca pritvora,

sud Severne Koreje me je osudio

na dvanaest godina prinudnog rada.

Stoga sam samo sedela u svojoj sobi
i čekala da budem prebačena.

Tada zaista nisam imala
ništa drugo da radim,

pa sam posmatrala dva ženska čuvara

i slušala šta su pričale.

Čuvar A je bila starija

i studirala je engleski.

Delovala je kao da potiče
iz imućne porodice.

Često se pojavljivala
u raznobojnim haljinama

i tada je volela da se pravi važna.

Čuvar B je bila mlađa

i veoma je lepo pevala.

Volela je da peva pesmu Selin Dion
„Moje srce će nastaviti“;

ponekad previše.

Znala je kako da me nesvesno muči.

(Smeh)

Ova devojka je provodila mnogo vremena
u nanošenju šminke ujutru,

kao što možete videti u životu
svake druge mlade devojke.

Volele su da gledaju kineske drame -

produkciju boljeg kvaliteta.

Sećam se da je čuvar B rekla:

„Ne mogu više da gledam
naše televizijske emisije nakon ovoga.“

Prekoreli su je

zbog omalovažavanja televizijskih emisija
snimljenih u njenoj državi.

Čuvar B je bila slobodoumnija nego čuvar A

i čuvar A ju je često korila
kad god bi rekla šta misli.

Jednog dana su pozvale sve koleginice -

ne znam odakle su došle -

da dođu na mesto
gde sam ja bila zatvorena,

a mene su pozvale

u svoju prostoriju za čuvare

i pitale su me

da li veze za jednu noć
zaista postoje u Americi.

(Smeh)

Ovo je država u kojoj mladim parovima
nije čak ni dozvoljeno

da se drže za ruke u javnosti.

Nisam imala pojma
kako su došle do te informacije,

ali bile su postiđene i kikotale su se
čak i pre nego što sam išta rekla.

Mislim da smo sve zaboravile
da sam bila njihov zarobljenik

i delovalo je kao da sam se ponovo vratila
u svoju učionicu u srednjoj školi.

Saznala sam da su ove devojke takođe
odrasle gledajući sličan crtani film,

jedino sa propagandom usmerenom
ka Južnoj Koreji i Americi.

Počela sam da shvatam
odakle je bes ovih ljudi dolazio.

Ako su ove devojke odrasle učeći
da smo mi neprijatelj,

bilo je potpuno prirodno da nas mrze,

kao što sam se ja njih plašila.

Međutim, u tom trenutku,
bile smo samo devojke

koje su delile ista interesovanja

van naših ideologija
koje su nas razdvajale.

Podelila sam ove priče sa svojim
tadašnjim šefom na TV stanici „Karent“

nakon što sam došla kući.

Njegova prva reakcija je bila:

„Juna, da li si čula
za stokholmski sindrom?“

Da, i jasno se sećam

osećaja straha,

pretnji

i rasta napetosti
između mene i istražitelja

kada smo pričali o politici.

Sasvim sigurno je postojao zid
koji nismo mogli preskočiti.

Ipak, mogli smo videti
jedno drugo kao ljudska bića

kada smo pričali o porodici,

svakodnevnom životu

i važnosti budućnosti naše dece.

Bilo je to mesec dana
pre nego što sam došla kući.

Veoma sam se razbolela.

Čuvar B je navratila
do moje sobe da se pozdravi

zato što je napuštala centar za pritvor.

Pobrinula se za to
da nas niko ne gleda,

ni čuje,

i tiho je rekla:

„Nadam se da ćes se uskoro oporaviti

i vratiti svojoj porodici.“

To su ovi ljudi -

oficir koji mi je doneo svoj kaput,

čuvar koji mi je ponudio kuvano jaje,

ove žene čuvari koje su me pitale
o zabavljanju u Americi -

oni su ti kojih se sećam
iz Severne Koreje -

ljudska bića kao mi.

Severnokoreanci i ja nismo bili
ambasadori svojih država,

ali mislim da smo predstavljali

ljudsku rasu.

Sada sam se vratila kući i svom životu.

Sećanje na ove ljude bledi
kako vreme prolazi.

Nalazim se na ovom mestu

gde čitam i slušam
kako Severna Koreja provocira SAD.

Shvatam koliko je lako

ponovo ih videti kao neprijatelja.

Međutim, moram da nastavim
da se podsećam da, kada sam bila tamo,

da sam mogla da vidim čovečnost,

a ne samo mržnju

u očima neprijatelja.

Hvala.

(Aplauz)