Како је мој мозак поново оживео, а нико није знао за то
-
0:01 - 0:06Замислите да не можете да кажете
„гладан сам“, „боли ме“, -
0:06 - 0:09„хвала“ или „волим те“,
-
0:09 - 0:11да сте заробљени у сопственом телу,
-
0:11 - 0:14телу које не реагује на команде,
-
0:14 - 0:16окружени људима,
-
0:16 - 0:17а ипак потпуно сами,
-
0:17 - 0:19да желите да допрете ван,
-
0:19 - 0:23да се повежете, утешите, учествујете.
-
0:23 - 0:26Током дугих 13 година,
то је била моја реалност. -
0:28 - 0:32Већина нас и не размишља
о причању, о комуникацији. -
0:33 - 0:35Ја сам размишљао пуно о томе.
-
0:35 - 0:38Имао сам пуно времена за размишљање.
-
0:38 - 0:40У току првих 12 година свог живота,
-
0:40 - 0:43био сам нормалан, срећан, здрав дечак.
-
0:43 - 0:45Онда се све променило.
-
0:45 - 0:47Добио сам мождану инфекцију.
-
0:47 - 0:49Доктори нису били сигурни шта је у питању,
-
0:50 - 0:52али су ме лечили најбоље што су знали.
-
0:52 - 0:55Ипак, постепено ми је било све горе.
-
0:55 - 1:00На крају сам изгубио способност
да контролишем покрете, -
1:00 - 1:01гледам људе у очи
-
1:01 - 1:04и, коначно, своју способност говора.
-
1:05 - 1:06Док сам био у болници,
-
1:07 - 1:09очајнички сам желео да одем кући.
-
1:09 - 1:12Рекао сам мајци: „Када кући?“
-
1:12 - 1:17То су биле последње речи
које сам изговорио сопственим гласом. -
1:17 - 1:21На крају нисам прошао ниједан тест
за менталну свесност. -
1:21 - 1:24Мојим родитељима је речено
да је ово исто као да ме нема. -
1:24 - 1:28Биљка са интелигенцијом тромесечне бебе.
-
1:28 - 1:32Речено им је да ме одведу кући
и покушају да уреде да ми је удобно -
1:32 - 1:33док не умрем.
-
1:34 - 1:38Моји родитељи,
заправо целокупна породица, -
1:38 - 1:42проводили су живот бринући о мени
најбоље што су умели. -
1:42 - 1:44Њихови пријатељи су се удаљили од њих.
-
1:44 - 1:46Година се претворила у две,
-
1:46 - 1:47две у три.
-
1:48 - 1:53Чинило се да је особа која сам некада био
почела да нестаје. -
1:53 - 1:58Лего коцкице и електрична кола
која сам волео као дечак су склоњени. -
1:58 - 2:02Премештен сам из своје собе
у другу, практичнију. -
2:02 - 2:04Постао сам дух,
-
2:04 - 2:08избледело сећање на дечака
кога су људи некада познавали и волели. -
2:08 - 2:12У међувремену, мој мозак
је почео да се обнавља. -
2:12 - 2:15Постепено, моја свесност се враћала.
-
2:16 - 2:19Међутим, нико није схватио
да сам се вратио у живот. -
2:19 - 2:21Био сам свестан свега,
-
2:21 - 2:23као и свака друга нормална особа.
-
2:23 - 2:25Могао сам све да видим и разумем,
-
2:25 - 2:28али нисам могао да нађем начин
да обавестим о томе друге. -
2:29 - 2:33Моја личност је била у гробници
наизглед немог тела, -
2:33 - 2:36жив ум невидљив на видљивом месту,
унутар лептирове лутке. -
2:37 - 2:40Погодила ме је сурова реалност
да ћу провести -
2:40 - 2:42остатак живота заробљен у сопственом телу,
-
2:42 - 2:44сасвим сам.
-
2:44 - 2:48Био сам заробљен,
са мислима као јединим друштвом. -
2:48 - 2:50Никада нећу бити избављен.
-
2:50 - 2:53Никада ми нико неће пружити нежност.
-
2:53 - 2:55Никада нећу разговарати са пријатељем.
-
2:55 - 2:57Никада ме нико неће волети.
-
2:58 - 3:02Нисам имао снове, наду,
ништа чему бих се радовао, -
3:02 - 3:05бар ништа пријатно.
-
3:05 - 3:06Живео сам у страху
-
3:06 - 3:07и, искрено,
-
3:08 - 3:11чекао сам да ме смрт ослободи,
-
3:11 - 3:14очекујући да ћу умрети сам у дому за негу.
-
3:15 - 3:18Не знам да ли је уопште могуће
изразити речима -
3:18 - 3:21какав је осећај
да не можете да комуницирате; -
3:21 - 3:24као да ваша личност
нестаје у густој магли, -
3:24 - 3:30а све ваше емоције и жеље
спутане су, угушене и утишане у вама. -
3:30 - 3:34За мене је најгори осећај
била потпуна беспомоћност. -
3:35 - 3:36Само сам постојао.
-
3:37 - 3:39Налазите се на превише мрачном месту
-
3:39 - 3:42јер сте, у неку руку, нестали.
-
3:43 - 3:46Други људи су контролисали
сваки аспект мог живота. -
3:46 - 3:49Одлучивали су шта ћу јести и када,
-
3:49 - 3:53да ли сам окренут на страну
или привезан у инвалидским колицима. -
3:53 - 3:56Често сам проводио дане
постављен испред телевизора, -
3:56 - 3:58гледајући репризе „Барнија“.
-
3:58 - 4:01Мислим да је то што је Барни
толико срећан и весео, -
4:01 - 4:03док сам ја био потпуно несрећан,
-
4:03 - 4:05учинило да будем још горе.
-
4:06 - 4:09Био сам потпуно немоћан
да променим ишта у свом животу -
4:09 - 4:12или то како ме људи гледају.
-
4:12 - 4:15Био сам нем, невидљиви посматрач
људског понашања -
4:15 - 4:18када су мислили да их нико не гледа.
-
4:18 - 4:21Нажалост, нисам био само посматрач.
-
4:21 - 4:25Без начина да остварим комуникацију,
постао сам савршена жртва - -
4:25 - 4:29беспомоћан предмет, наизглед лишен осећања
-
4:29 - 4:33који су људи користили
да испуњавају своје најмрачније жеље. -
4:33 - 4:37Више од десет година,
људи који су били задужени за моју негу -
4:37 - 4:40злостављали су ме физички,
вербално и сексуално. -
4:41 - 4:44Без обзира на то шта су мислили,
ја сам ипак осећао. -
4:44 - 4:46Први пут када се то догодило,
-
4:46 - 4:49био сам шокиран и испуњен неверицом.
-
4:49 - 4:50Како су то могли да ми ураде?
-
4:51 - 4:53Био сам збуњен.
-
4:53 - 4:55Шта сам урадио да заслужим тако нешто?
-
4:55 - 4:59Један део мене је желео да плаче,
а други је желео да се супротстави. -
5:00 - 5:03Преплавили су ме бол, туга и бес.
-
5:03 - 5:05Осећао сам се безвредно.
-
5:05 - 5:07Није било никога да ме утеши.
-
5:08 - 5:11Моји родитељи нису знали да се ово дешава.
-
5:11 - 5:15Живео сам у страху, са сазнањем
да ће се ово дешавати изнова и изнова, -
5:15 - 5:18само никада нисам знао и када.
-
5:18 - 5:20Све што сам знао
је да никада нећу бити исти. -
5:21 - 5:25Сећам се да сам једном слушао
Витни Хјустон како пева: -
5:25 - 5:30„Шта год да ми узму,
не могу ми одузети достојанство“, -
5:30 - 5:33а ја сам мислио: „Хоћеш да се кладиш?“
-
5:35 - 5:39Можда су моји родитељи могли
да открију и помогну, -
5:39 - 5:41али су године константне неге,
-
5:41 - 5:44буђења на свака два сата да ме окрену
-
5:44 - 5:47у комбинацији са њиховим туговањем
над губитком сина, -
5:47 - 5:50узели данак.
-
5:51 - 5:54У току једне у низу жучних расправа
између мојих родитеља, -
5:54 - 5:57у тренутку очаја и безнађа,
-
5:57 - 6:00моја мајка се окренула према мени
и рекла да треба да умрем. -
6:02 - 6:05Био сам шокиран, али док сам размишљао
о томе што је рекла, -
6:05 - 6:09био сам испуњен огромним саосећањем
и љубављу према својој мајци, -
6:09 - 6:12а ипак, нисам могао ништа
да урадим поводом тога. -
6:13 - 6:15Било је пуно тренутака када сам одустајао
-
6:15 - 6:17и тонуо у тамни амбис.
-
6:17 - 6:21Посебно ми је остао у сећању
један моменат. -
6:21 - 6:23Отац ме је оставио самог у колима
-
6:23 - 6:26док је на брзину отишао
да купи нешто из продавнице. -
6:26 - 6:29Случајни пролазник је шетао поред,
-
6:29 - 6:32погледао ме и насмешио се.
-
6:33 - 6:36Никада нећу сазнати зашто,
али тај једноставни чин, -
6:36 - 6:38пролазни тренутак људске повезаности,
-
6:38 - 6:41променио је то како сам се осећао,
-
6:41 - 6:43дајући ми снагу да наставим.
-
6:44 - 6:47Мучила ме је досада,
-
6:47 - 6:50реалност која је често била
претешка да бих је поднео. -
6:50 - 6:54Сам са својим мислима,
градио сам компликоване маштарије -
6:54 - 6:57о мравима који трче по поду.
-
6:57 - 7:02Научио сам да одредим колико је сати
кроз посматрање положаја сенки. -
7:02 - 7:07Када сам научио како се сенке померају
током откуцавања дневних часова -
7:07 - 7:11знао сам колико ће времена проћи
пре него што ме покупе и одведу кући. -
7:11 - 7:15Тренутак када угледам оца
како улази да би ме покупио -
7:15 - 7:17био је најбољи моменат у току дана.
-
7:18 - 7:20Мој ум је постао средство
које сам користио -
7:20 - 7:23или да се искључим
да бих се повукао из реалности, -
7:23 - 7:28или да повећам огроман простор
који бих испуњавао маштањем. -
7:28 - 7:30Надао сам се
да ће ми се стварност променити -
7:30 - 7:33и да ће неко приметити
да сам се вратио у живот. -
7:33 - 7:35Међутим, био сам избрисан
као пешчани замак -
7:35 - 7:38изграђен превише близу таласа,
-
7:38 - 7:42а на мом месту била је особа
коју су људи од мене очекивали. -
7:42 - 7:46За неке сам био Мартин,
празна љуштура, биљка, -
7:46 - 7:50која заслужује оштре речи,
одбацивање, па чак и злостављање. -
7:50 - 7:53За друге сам био дечак
трагично оштећеног мозга -
7:53 - 7:55који је израстао у мушкарца,
-
7:55 - 7:58неко према коме су били добри
и до кога им је стало. -
7:58 - 8:01Добро или лоше, био сам празно платно
-
8:01 - 8:04на које су се пројектовале
моје различите верзије. -
8:05 - 8:08Био је потребан неко нов
да би ме видео у другачијем светлу. -
8:08 - 8:13Жена ароматерапеут је почела да посећује
дом за негу отприлике једном недељно. -
8:13 - 8:16Због интуиције или њене способности
да опажа детаље -
8:16 - 8:18које други нису успели да примете,
-
8:18 - 8:22била је убеђена
да могу да разумем изговорене речи. -
8:22 - 8:25Наговорила је моје родитеље
да ме одведу на тестирање код стручњака -
8:25 - 8:29за аугментативну
и алтернативну комуникацију -
8:29 - 8:30и у току годину дана,
-
8:30 - 8:34почео сам да користим
компјутерски програм да комуницирам. -
8:34 - 8:38Било је веома узбудљиво,
али и фрустрирајуће с времена на време. -
8:38 - 8:40Толико ми је речи било у глави
-
8:40 - 8:43да нисам могао да дочекам да их поделим.
-
8:43 - 8:47Понекад бих изговорио речи упућене себи
само зато што сам могао. -
8:47 - 8:50У себи сам већ имао публику
-
8:50 - 8:53и веровао сам да ће ме,
ако изразим мисли и жеље, -
8:53 - 8:55и други људи послушати.
-
8:55 - 8:57Ипак, када сам почео више да комуницирам,
-
8:57 - 9:00схватио сам да је то заправо само почетак
-
9:01 - 9:03стварања мог новог гласа.
-
9:03 - 9:08Бачен сам у свет у ком нисам био сигуран
како да функционишем. -
9:08 - 9:09Престао сам да одлазим у дом за негу
-
9:10 - 9:13и успео да добијем свој први посао -
да фотокопирам. -
9:13 - 9:17Иако можда звучи једноставно,
било је невероватно. -
9:17 - 9:19Мој нови свет је заиста био узбудљив,
-
9:19 - 9:22али и прилично често
поражавајући и застрашујући. -
9:22 - 9:24Био сам човек-дете
-
9:24 - 9:26и иако је ово често било ослобађајуће,
-
9:26 - 9:27водио сам борбу.
-
9:27 - 9:31Такође сам схватио да је за многе људе
који су ме дуго познавали -
9:31 - 9:36било немогуће да напусте представу
о Мартину коју су имали у својим главама, -
9:36 - 9:37а они које сам управо упознао
-
9:37 - 9:41имали проблема да превазиђу слику
о тихом човеку у инвалидским колицима. -
9:42 - 9:45Схватио сам да су неки људи
хтели да ме саслушају -
9:45 - 9:48само ако бих говорио оно
што се уклапало у њихова очекивања. -
9:48 - 9:50У супротном, занемарили би то
-
9:50 - 9:52и радили оно што мисле да је најбоље.
-
9:53 - 9:55Открио сам да је суштина
праве комуникације -
9:55 - 9:58више од пуког физичког преношења поруке.
-
9:58 - 10:01Ради се о слушању, али и поштовању поруке.
-
10:03 - 10:05Ипак, ствари су се добро одвијале.
-
10:05 - 10:08Моје тело је полако постајало снажније.
-
10:08 - 10:10Радио сам посао везан за компјутере
који сам волео -
10:10 - 10:15и чак сам купио Коџака,
пса о коме сам маштао годинама. -
10:15 - 10:19Ипак, жудео сам да поделим живот са неким.
-
10:19 - 10:24Сећам се да сам гледао кроз прозор
док ме је отац возио кући с посла, -
10:24 - 10:28размишљајући о много љубави у себи
и о томе да немам никога коме бих је дао. -
10:28 - 10:33У тренутку када сам се помирио са тим
да ћу остати сам до краја живота, -
10:33 - 10:35срео сам Џоан.
-
10:35 - 10:38Она је не само најбоља ствар
која ми се икада догодила, -
10:38 - 10:43већ ми је Џоан помогла
да променим погрешне представе о себи. -
10:43 - 10:48Џоан је рекла да се заљубила у мене
због мојих речи. -
10:48 - 10:50Међутим, после свега кроз шта сам прошао,
-
10:50 - 10:52још увек нисам могао
да престанем да верујем -
10:52 - 10:55да нико не може да сагледа ствари
и да не види мој инвалидитет -
10:55 - 10:58и да ме прихвати онаквог какав јесам.
-
10:58 - 11:02Било ми је тешко и да схватим
да сам мушкарац. -
11:02 - 11:05Први пут када ми се неко
обратио као мушкарцу, -
11:05 - 11:07био сам избачен из колосека.
-
11:07 - 11:12Осећао сам потребу
да зверам около и питам: „Ко, ја?“ -
11:12 - 11:14Све се то променило са Џоан.
-
11:14 - 11:16Имамо невероватну везу
-
11:16 - 11:21и схватио сам колико је важна
отворена и искрена комуникација. -
11:21 - 11:25Био сам сигуран, што ми је улило
самопоуздање да отворено причам. -
11:26 - 11:30Почео сам опет да се осећам потпуно,
као човек вредан љубави. -
11:30 - 11:32Почео сам да поново обликујем
своју судбину. -
11:32 - 11:35Мало сам више причао на послу.
-
11:35 - 11:39Изнео сам своју потребу за независношћу
људима око себе. -
11:39 - 11:43То што сам добио средства
за комуникацију је све променило. -
11:43 - 11:47Користио сам моћ речи
да променим погрешне представе -
11:47 - 11:51људи из моје околине,
али и оне које сам имао о себи. -
11:51 - 11:53Комуникација нас чини људима,
-
11:53 - 11:56омогућава нам да остваримо дубље везе
-
11:56 - 11:58са људима из наше околине -
-
11:58 - 11:59кроз приповедање наших прича,
-
11:59 - 12:03изражавање хтења, потреба и жеља,
-
12:03 - 12:06или кроз слушање других,
али истинско слушање. -
12:06 - 12:09Све ове ствари чине да свет
препознаје ко смо. -
12:09 - 12:11Па, ко смо ми без тога?
-
12:12 - 12:16Истинска комуникација побољшава разумевање
-
12:16 - 12:19и ствара брижнији и саосећајнији свет.
-
12:20 - 12:23Некада су на мене гледали
као на неживи предмет, -
12:23 - 12:26као на фантома-дечака без мисли
у инвалидским колицима. -
12:26 - 12:28Данас сам много више од тога -
-
12:29 - 12:31муж, син, пријатељ,
-
12:31 - 12:35брат, власник бизниса,
дипломац са највишим успехом, -
12:35 - 12:38страствени аматерски фотограф.
-
12:38 - 12:41Способност комуникације
ми је пружила све ово. -
12:42 - 12:46Речено нам је да дела говоре
јасније од речи. -
12:46 - 12:48Ипак, питам се
-
12:48 - 12:49да ли је стварно тако.
-
12:51 - 12:54Наше речи, како год да их износимо,
-
12:54 - 12:56су једнако моћне.
-
12:56 - 12:58Било да изговарамо речи гласом,
-
12:58 - 13:00куцамо их очима
-
13:00 - 13:04или их преносимо невербално
некоме ко их изговара уместо нас, -
13:04 - 13:07речи су међу најснажнијим средствима.
-
13:08 - 13:11Дошао сам до вас кроз језиву таму
-
13:11 - 13:13из које су ме извукле брижне душе
-
13:13 - 13:15и сам језик.
-
13:16 - 13:20То што ме данас слушате
додатно ме износи на светлост дана. -
13:20 - 13:22Овде сијамо заједно.
-
13:22 - 13:26Ако постоји најтежа препрека
мом начину комуникације, -
13:26 - 13:28то је онда жеља да понекад викнем,
-
13:28 - 13:33а некада да само тихо шапнем
реч љубави и захвалности. -
13:33 - 13:35Оба звуче исто.
-
13:35 - 13:36Ипак, ако желите,
-
13:36 - 13:40молим вас да замислите следеће две речи
најтоплије што можете - -
13:42 - 13:44хвала вам.
-
13:44 - 13:54(Аплауз)
- Title:
- Како је мој мозак поново оживео, а нико није знао за то
- Speaker:
- Мартин Писторијус (Martin Pistorius)
- Description:
-
Замислите да не можете да кажете „гладан сам“, „боли ме“, „хвала“ или „волим те“, да сте изгубили способност да комуницирате, заробљени у свом телу, окружени људима, а ипак потпуно сами. Током дугих 13 година, то је била реалност Мартина Писторијуса. После мождане инфекције којом се заразио као дванаестогодишњак, Писторијус је изгубио способност да контролише покрете и говори и коначно пао на сваком тесту менталне свесности. Постао је дух. Међутим, почела је да се дешава чудна ствар - његов мозак је сам почео поново да се обнавља. У овом дирљивом говору, Писторијус прича како се ослободио из заробљеничког живота у сопственом телу.
- Video Language:
- English
- Team:
- closed TED
- Project:
- TEDTalks
- Duration:
- 14:08
Ivana Korom approved Serbian subtitles for Martin Pistorius | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for Martin Pistorius | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for Martin Pistorius | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for Martin Pistorius | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for Martin Pistorius | ||
Ivana Korom edited Serbian subtitles for Martin Pistorius | ||
Ivana Krivokuća accepted Serbian subtitles for Martin Pistorius | ||
Ivana Krivokuća edited Serbian subtitles for Martin Pistorius |