Kako učiniti da nešto postane viralno?

Koja je tajna pravljenja sadržaja koji će ljudi da vole? Pridružite se izdavaču Bazfida, Dao Guen, da saznate kako njen tim pravi svoje primamljive kvizove, liste i snimke, i naučite više o tome kako su razvili sistem da bi razumeli kako ljudi koriste sadržaje da se povežu i stvore kulturu.

Prošle godine su se udružili
neki zaposleni u Bazfidu

da podvale svom šefu, Ze Frenku,

na njegov rođendan.

Odlučili su da stave porodicu jarića
u njegovu kancelariju.

(Smeh)

Bazfid se nedavno priključio
eksperimentu Fejsbuk uživo,

stoga smo, naravno,

odlučili da prenosimo ceo događaj
uživo na internetu

i uhvatimo momenat kada će Ze da ušeta

i otkrije životinje u svojoj kancelariji.

Mislili smo da će cela stvar
da traje možda 10 minuta,

i da će se nekoliko stotina zaposlenih
ulogovati zbog interne šale.

Međutim, šta se dogodilo?

Ostavljeni su da čekaju:

on je otišao na piće,

bio je pozvan na sastanak,

sastanak se odužio,

otišao je do kupatila.

Sve više i više ljudi počelo je
da se prijavljuje kako bi gledali jariće.

U vreme kada je Ze ušetao,
što je bilo više od 30 minuta kasnije,

90 000 gledalaca gledalo je prenos uživo.

Naš tim je mnogo razgovarao o ovom snimku

i o tome zbog čega je bio toliko uspešan.

To nije bio najveći video uživo
koji smo do tada uradili.

Najveći koji smo uradili
bio je onaj sa fontanom od sira.

Ipak, ovaj je ispao mnogo bolje
nego što smo očekivali.

Šta je to bilo vezano za jariće
u kancelariji što nismo predvideli?

Prosečna osoba bi mogla
da iznese gomilu pretpostavki.

Možda ljudi vole mladunčad životinja.

Možda ljudi vole podvale na poslu.

Možda ljudi vole priče o svojim šefovima

ili rođendanskim iznenađenjima.

Ali naš tim nije zaista razmišljao
o čemu se radilo na snimku.

Mi smo razmišljali

o čemu su ljudi koji su gledali snimak
razmišljali i kako su se osećali.

Pročitali smo neke od 82 000 komentara
koji su napisani tokom snimka,

i pretpostavili smo da su bili uzbuđeni

zato što su učestvovali
u zajedničkom naslućivanju

nečega što će se upravo dogoditi.

Bili su deo zajednice,
pa makar i na sekund,

i to ih je učinilo srećnim.

Stoga smo odlučili da moramo
da testiramo ovu pretpostavku.

Šta bismo mogli da uradimo
da testiramo tu istu stvar?

Sledeće nedelje,

naoružani dodatnim znanjem
da su snimci o hrani veoma popularni,

obukli smo dvoje ljudi u zaštitno odelo

i obmotavali lubenicu gumicama
dok nije eksplodirala.

(Smeh)

Osamsto hiljada ljudi je gledalo

eksploziju lubenice nakon 690. gumice,

čime je to postao najveći događaj
Fejsbuka uživo do sada.

Pitanje koje ja najčešće dobijam je

kako učiniti da nešto postane viralno?

To pitanje je pogrešno samo po sebi;

nije stvar u nečemu.

Stvar je u ljudima koji to nešto rade,

čitaju ili gledaju -

o čemu oni razmišljaju?

Većina medijskih kompanija,
kada razmišljaju o metapodacima,

razmišljaju o predmetu ili formi.

U pitanju su jarići,

u pitanju su podvale na poslu,

u pitanju je hrana,

u pitanju je lista ili video ili kviz,

ima 2 000 reči,

dugačak je 15 minuta,

ima 23 tvitova ili 15 slika.

To je vrsta metapodataka
koja je donekle interesantna,

ali se ona ne bavi onim
što je zaista bitno.

Šta ako bismo se, umesto oznaka
o čemu se u članku ili snimku radi,

u stvari zapitali

kako ovo pomaže našim korisnicima
da zaista urade nešto u svojim životima?

Proše godine, započeli smo projekat

u kom zvanično kategorizujemo
naš sadržaj na ovaj način.

Nazvali smo ga „kulturna kartografija“.

On je ozvaničio praktično znanje
koje smo sticali jako dugo:

ne razmišljajte samo o temi;

razmišljajte takođe, u stvari,
razmišljajte primarno

o funkciji koju vaš sadržaj obavlja
za čitaoca ili gledaoca.

Da vam pokažem mapu koji imamo danas.

Svaki mehurić predstavlja
određenu funkciju

i svaka grupa mehurića u određenoj boji
predstavlja povezane funkcije.

Prvo: humor.

„Zasmejava me.“

Postoji toliko načina da nasmejete nekoga.

Možete se smejati nekome,

možete se smejati nekoj šali sa interneta,

možete se smejati onim starim,
dobrim, neuvredljivim vicevima.

„Ovo sam ja.“ Identitet.

Ljudi sve više koriste medije
da pokažu: „Ovo sam ja.

Ovo je moje vaspitanje,
ovo je moja kultura,

ovo je ono što volim,
ovo je moj tajni užitak,

a ovako se ja smejem sebi.“

„Pomaže mi da se povežem
sa drugom osobom.“

Ovo je jedan od najvećih darova interneta.

Neverovatno je kada nađete nešto

što precizno opisuje vaš odnos sa nekim.

Ovo je grupa funkcija
koje mi pomažu da uradim nešto -

pomažu mi da rešim prepirku,

pomažu mi da naučim nešto
o sebi ili o drugoj osobi,

ili mi pomažu da objasnim svoju priču.

Ovo je grupa funkcija
koji čine da osećam nešto -

čine me radoznalim ili tužnim,
ili mi vraćaju veru u čovečanstvo.

Mnoge medijske kompanije
i tvorci stavljaju sebe

na mesto svoje publike.

Ali u doba društvenih medija,
možemo ići mnogo dalje.

Ljudi su međusobno povezani
putem Fejsbuka i Tvitera,

i sve više koriste medije
da bi komunicirali

i da bi razgovarali.

Ako možemo biti deo uspostavljanja
dublje povezanosti između dve osobe,

onda bismo uradili
pravu stvar za ove ljude.

Da vam dam neke primere kako ovo izgleda.

Ovo je jedna od mojih omiljenih lista:

„32 mema koje trebate poslati
vašoj sestri istog trenutka“ -

istog trenutka.

Na primer: „Kada preturaš
sestri po stvarima

i čuješ da ide uz stepenice.“

Naravno da sam to radila.

„Gledaš kako tvoja sestra strada
zbog nečega što si ti uradila

i optužila nju za to.“

Da, i to sam radila.

Ova lista ima 3 miliona pregleda.

Zašto?

Zato što je veoma dobro ispunila
nekoliko funkcija:

„Ovo smo mi.“

„Povezanost sa porodicom.“

„Zasmejava me.“

Ovo su neki od hiljada i hiljada komentara

koje su sestre poslale jedna drugoj
koristeći ovu listu.

Ponekad otkrijemo šta postiže
nakon činjenica.

Ovaj kviz, „Izaberi stajling i pogodićemo
vaše tačne godine i visinu“,

postao je veoma viralan;
10 miliona pregleda.

Deset miliona pregleda.

Mislim - da li smo zaista ustanovili
tačnu dob i visinu

10 miliona ljudi?

To je neverovatno. Neverovatno.

U stvari, nismo.

(Smeh)

Ispostavilo se da je ovaj kviz
postao veoma popularan

među ženama koje imaju
55 ili više godina -

(Smeh)

koje su bile iznenađene i oduševljene

jer je Bazfid ustanovio da imaju 28 godina
i da su visoke 175 cm.

(Smeh)

„Svrstali su me u 34 godina mlađu
i 18 cm višu grupu.

Oblačim se za sebe
i baš me briga šta drugi misle.

Starost je samo stanje duha.“

Ovaj kviz je bio uspešan
ne zato što je tačan,

već zato što je omogućio
ovim damama veoma bitnu stvar -

da se suptilno hvale.

Sada možemo da primenimo
ovaj način rada čak i na recepte i hranu.

Uobičajena funkcija recepta je da vam kaže
šta da spremite za ručak ili večeru.

Ovako biste normalno
razmišljali o receptu:

smislite koje namirnice
želite da koristite,

recept koji ih sadrži,

i onda možda na kraju dodate funkciju
da bi prošao kod publike.

Međutim, šta ako bismo obrnuli stvari
i razmislili prvo o samoj funkciji?

Jedna naša sesija mozganja
je uključivala i funkciju povezivanja.

Dakle, da li bismo mogli da napravimo
recept koji bi spajao ljude?

Ovo nije normalan proces razmišljanja
kod ljudi koji objavljuju recepte.

Mi znamo da ljudi vole da kuvaju zajedno

i znamo da ljudi vole zajedno
da rešavaju izazove,

pa smo odlučili da smislimo recept
koji će obuhvatiti obe stvari,

te smo postavili sebi izazov:

možemo li navesti ljude da kažu:

„Hej, društvo, hajde da vidimo
možemo li ovo zajedno da uradimo?“

Rezulat je bio snimak pod nazivom
„Najčokoladniji kolači ikada“.

Bio je neverovatno uspešan
u svakom smislu -

70 miliona pregleda.

I ljudi su radili upravo ono
što nam je i bio cilj:

„Hej, Kolet, moramo ovo
da probamo. Jesi li za izazov?“

„Samo napred.“

Ispunilo je svoju svrhu,

a to je bilo da poveže ljude
putem kuvanja i čokolade.

Ja sam stvarno uzbuđena
zbog potencijala koji ovaj projekat ima.

Kada pričamo o ovom načinu rada
sa ljudima koji nam prave sadržaj,

oni ga odmah razumeju,

bez obzira koju oblast pokrivaju,
iz koje zemlje dolaze

ili kojim jezikom govore.

Kulturna kartografija pomogla nam je
mnogo tokom naše obuke zaposlenih.

Kada govorimo o ovom projektu
i ovom načinu rada sa ljudima zaduženim

za reklame i brendove,

oni ga takođe momentalno razumeju,

zato što oglašivači, mnogo češće
nego medijske kompanije,

razumeju koliko je bitno
da se shvati kakvu funkciju

njihov proizvod obavlja za kupce.

Ali razlog zbog kojeg sam najviše
uzbuđena zbog ovog projekta

je zato što menja odnos
između medija i podataka.

Većina medijskih kompanija
razmišlja o medijima kao o „svojim“.

Koliko obožavalaca imam?

Koliko sam pratioca stekao?

Koliko sam pregleda dobio?

Koliko jedinstvenih korisnika
ima u mom skladištu podataka?

Ali to ne predstavlja pravu vrednost
podataka, a to je da su ti podaci vaši.

Ako možemo podacima da predstavimo
ono što vam zaista znači

i ako možemo bolje da razumemo
ulogu koju naš posao obavlja

u vašem stvarnom životu,

onda možemo da pravimo
bolji sadržaj za vas

i tako bolje dopremo do vas.

Ko ste vi?

Kako ste stigli tu gde ste sad?

Gde idete?

Do čega vam je stalo?

Čemu možete da nas podučite?

To je kulturna kartografija.

Hvala.

(Aplauz)