Šta „makijavelistički“ zaista znači - Pazit Kalon i Aleks Džendler

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/what-machiavellian-really-means-pazit-cahlon-and-alex-gendler

Od Šekspirovih drama do savremene TV drame, beskrupulozni intrigant za koga cilj uvek opravdava sredstva postao je poznata vrsta lika kojeg volimo da mrzimo. Vekovima smo koristili jednu reč da opišemo takve likove: makijavelistički. Ali da li je moguće da smo sve vreme pogrešno koristili tu reč? Pazit Kalon i Aleks Džendler istražuju poreklo ovog termina.

Lekciju priredili: Pazit Kalon i Aleks Džendler, režija: TOGETHER.

Od Šekspirovih drama
do savremene TV drame,

beskrupulozni intrigant
za koga cilj uvek opravdava sredstva

postao je poznata vrsta lika
kojeg volimo da mrzimo.

Toliko je zapravo poznat,
da smo vekovima

koristili jednu jedinu reč da opišemo
takve likove: makijavelistički.

Ali da li je moguće da smo sve vreme
pogrešno koristili tu reč?

Državnik iz 16. veka, Nikolo Makijaveli,

napisao je mnoga dela istorije,
filozofije i drame.

Ali njegova dugotrajna ozloglašenost

proistekla je iz kratkog političkog eseja
poznatog pod imenom Vladalac,

formulisanog kao savet
sadašnjim i budućim vladarima.

Makijaveli nije bio prvi
koji je ovo uradio,

zapravo, postoji čitava tradicija dela
poznatih kao „ogledala za vladare“

koja datiraju iz starog veka.

Ali, za razliku od svojih prethodnika,

Makijaveli nije pokušao
da opiše idealnu vladu

niti da podstakne svoje čitaoce
da vladaju pravedno i časno.

Umesto toga, fokusirao se
na pitanje moći -

kako je steći i zadržati je.

Tokom decenija nakon svog objavljivanja,

Vladalac je stekao đavolsku reputaciju.

Tokom verskih ratova u Evropi,

i katolici i protestanti
su krivili Makijavelija

za podsticanje dela nasilja i tiranije
koje su činili njihovi protivnici.

Do kraja veka,

Šekspir je koristio reč „Makijavelijanac“
da označi nemoralnog oportunistu,

što je direktno dovelo do naše popularne
upotrebe reči „makijavelistički“

kao sinonima za manipulativnu podlost.

Na prvi pogled,

reputacija Vladaoca kao priručnika
za tiraniju čini se zasluženom.

Kroz celu knjigu, čini se da je Makijaveli
potpuno nezainteresovan za moralnost,

osim ukoliko je korisna
ili štetna za održavanje moći.

Na primer, vladarima se poručuje
da uzmu u obzir sve neophodne zločine

kako bi preuzeli vlast,

i da ih izvrše jednim potezom

kako bi osigurali buduću stabilnost.

Napadanje susednih teritorija
i ugnjetavanje verskih manjina

se pominju kao efikasni načini
za okupiranje naroda.

Što se tiče ličnog ponašanja vladaoca,

Makijaveli savetuje
da odaje utisak da je pun vrlina

kao što su iskrenost i darežljivost,

ali da bude spreman da ih napusti
čim mu interesi postanu ugroženi.

I, kao najpoznatije,
naveo je da je za vladara

„mnogo sigurnije da ga se plaše
nego da ga vole“.

Traktat se čak završava
obraćanjem Lorencu de Medičiju,

nedavno postavljenom vladaru Firence,

u kome ga poziva da ujedini rasparčane
gradove-države Italije pod svojom vlašću.

Mnogi su opravdali Makijavelija govoreći
da je motivisan nesentimentalnim realizmom

i željom za mirom u Italiji rastrzanoj
unutrašnjim i spoljnim sukobima.

Prema ovom mišljenju,

Makijaveli je prvi shvatio tešku istinu:

veće dobro političke stabilnosti

vredno je bilo koje neprijatne taktike
koja je potrebna da bi se postigla.

Filozof Ajzaja Berlin je izneo
pretpostavku da se, umesto amoralnosti,

Vladalac poziva na moralnost Stare Grčke,

stavljanje slave države iznad
hrišćanskog ideala spasenja pojedinca.

Ali ono što znamo o Makijaveliju
se možda ne uklapa u ovu sliku.

Ovaj autor je 14 godina služio
u svojoj rodnoj Firenci kao diplomata,

odlučno braneći izabranu republičku vladu

od onih koji su pretendovali na vlast.

Kada je porodica Mediči preuzela vlast,

ne samo da je izgubio svoj položaj,

već su ga čak mučili i prognali.

Imajući to u vidu,

ovaj pamflet koji je napisao
iz izgnanstva možemo čitati

ne kao odbranu vladavine,

već kao zajedljiv opis
načina na koji funkcioniše.

Zaista, prosvetitelji kao što je Spinoza

videli su ga kao upozorenje
slobodnim građanima na razne načine

na koje ih mogu potčiniti
slavoljubivi vladari.

Zapravo, oba tumačenja
bi mogla biti tačna.

Makijaveli je možda napisao
priručnik za tiranske vladare,

ali je, podelivši ga, takođe otkrio karte
onima kojima će se vladati.

Na taj način,

izvršio je preokret
u političkoj filozofiji,

postavivši osnove za Hobsa
i buduće mislioce

da izučavaju ponašanje ljudi
na osnovu njihove konkretne stvarnosti

umesto unapred formiranih ideala.

Kroz svoju brutalnu i šokantnu iskrenost,

Makijaveli je nastojao
da sruši popularne zablude

o tome šta moć zaista podrazumeva.

I kao što je napisao prijatelju
neposredno pre svoje smrti,

nadao se da će ljudi „naučiti put
do pakla kako bi pobegli iz njega“.