Priča o dva politička sistema

Na zapadu je to uvreženo mišljenje: kako neko društvo napreduje, tako postaje kapitalistička, višepartijska demokratija. Tačno? Erik X. Li, kineski investitor i politikolog, se ne slaže. U ovom provokativnom govoru koji pomera granice, on od publike traži da razmisli o tome da postoji više od jednog načina da se upravlja uspešnom, modernom nacijom.

Dobro jutro.

Moje ime je Erik Li i ovde sam se rodio.

Ali ne, ja se nisam tu rodio.

Ovde sam rođen:

Šangaj, na vrhuncu Kulturne revolucije.

Moja baka mi je rekla da je čula

zvuk pucnja zajedno sa mojim plačem.

Dok sam odrastao, pričali su mi priču

koja je objasnila sve
što je trebalo da znam o čovečanstvu.

Ovako je zvučala.

Sva ljudska društva se razvijaju linearno,

počinjući od primitivnih društava,
zatim robovlasničkog društva,

feudalizma, kapitalizma, socijalizma

i na kraju, pogodite gde završavamo?

U komunizmu!

Pre ili kasnije, sveukupno čovečanstvo,

bez obzira na kulturu, jezik,
nacionalnost,

stiže do ovog poslednjeg stupnja

političkog i društvenog razvoja.

Ljudi čitave planete će se ujediniti

u ovom raju na Zemlji

i živeće zauvek srećno.

Ali pre nego što stignemo tamo,

učestvujemo u borbi dobra i zla,

dobrote socijalizma i zla kapitalizma

i dobrota će pobediti.

To je, naravno, bila meta-priča

izdvojena iz teorija Karla Marksa.

I Kinezi su joj poverovali.

Pričali su nam tu veliku priču
dan za danom.

Postala je deo nas i verovali smo u nju.

Ta priča je bila bestseler.

Oko jedne trećine ukupne populacije sveta

je živelo pod uticajem te meta-priče.

Onda se svet preko noći promenio.

Ja, razočaran neuspelom
religijom svoje mladosti,

otišao sam u Ameriku
i postao Berkli hipik.

(Smeh)

Dok sam rastao, nešto drugo se desilo.

Kao da jedna velika priča
nije bila dovoljna,

ispričana mi je još jedna.

Ova je bila podjednako velika.

Ona takođe tvrdi da se sva ljudska društva

razvijaju linearno ka jedinstvenom kraju.

Ovako je zvučala:

sva društva, bez obzira na kulturu,

bila to hrišćanska, muslimanska,
konfučijanska,

moraju se razvijati
iz tradicionalnih društava,

u kojima su grupe osnovne jedinice,

ka modernim društvima,
u kojima su pojedinci

suverene jedinice

i svi ovi pojedinci su, po definiciji,
racionalni

i žele jednu stvar:

glas.

Pošto su svi oni racionalni,
jednom kada su im dati glasovi,

oni stvaraju dobru vladu

i žive zauvek srećni.

Raj na Zemlji, još jednom.

Pre ili kasnije,
izborna demokratija će biti

jedini politički sistem
svih država i svih ljudi,

sa otvorenim tržištem
koje će ih sve obogatiti.

Ali pre nego što stignemo tamo,
učestvujemo u borbi

između dobra i zla.

(Smeh)

Dobrota pripada onima
koji su demokratije

i oni imaju misiju da je šire svetom,

ponekad silom,

protiv zla, onih koji ne drže izbore.

(Video) Džordž H.V. Buš:
Novi svetski poredak...

(Video) Džordž H.V. Buš:
...koji zaustavlja tiraniju u svetu...

(Video) Barak Obama:
...jedinstveni standard za sve

koji žele da imaju moć.

Erik K. Li: Sad -

(Smeh) (Aplauz)

I ova priča je postala bestseler.

Prema navodima Kuće slobode,

broj demokratija je porastao
sa 45 1970. godine

na 115 u 2010. godini.

U poslednjih 20 godina,
zapadnjačke elite su neumorno

išle planetom propagirajući ovu viziju:

mnogobrojne partije
se bore za političku moć

i glasanje za neku od njih

je jedini put ka spasenju

sveta u razvoju koji večno pati.

Oni koji poveruju u ovu viziju
su predodređeni da uspeju.

Ostali su osuđeni na propast.

Ali ovog puta,
Kinezi nisu poverovali u nju.

Prevari me jednom...

(Smeh)

Ostatak je istorija.

Za samo 30 godina,
Kina je napredovala

od jedne od najsiromašnijih
poljoprivrednih zemalja na svetu

do druge najveće ekonomije sveta.

Šestopedeset miliona ljudi

je izbavljeno iz siromaštva.

80% ukupne svetske populacije
koja je izbavljena iz siromaštva

u tom periodu je izbavljeno u Kini.

Drugim rečima,
sve nove i stare demokratije

zajedno su činile mali deo

onoga što je jedna, jednopartijska država
uradila bez glasanja.

Vidite, ja sam odrastao na ovom:
kuponima za hranu.

Meso je deljeno u porcijama,
ljudi su u jednom trenutku

dobijali nekoliko stotina grama mesečno.

Bespotrebno je reći
da sam ja jeo porcije svoje bake.

Zapitao sam se, šta nije u redu sa ovim?

Evo me ovde, u svom rodnom gradu,

moj biznis naveliko raste.

Preduzetnici osnivaju kompanije
svakog dana.

Srednja klasa se širi brzinom i rasponom

neviđenim u ljudskoj istoriji.

Ali ipak, prema velikoj priči,

ništa od ovoga ne bi trebalo da se dešava.

Zato sam uradio jedinu stvar
koju sam mogao - proučavao sam je.

Da, Kina jeste jednopartijska država

koju vodi Kineska komunistička partija,
Partija

i oni ne raspisuju izbore.

Napravljene su tri pretpostavke

u dominantnim savremenim
političkim teorijama.

Takav sistem je operativno krut,

politički zatvoren i moralno nezakonit.

To su pogrešne pretpostavke.

Njihova suprotnost je istinita.

Prilagodljivost, meritokratija
i zakonitost

su tri određujuće osobine

kineskog jednopartijskog sistema.

Većina politikologa će nam reći

da jedan jednopartijski sistem
nije sam po sebi sposoban

za samoispravljanje.

Neće dugo opstati jer nije prilagodljiv.

Evo sada činjenica.

Tokom 64 godine vođenja
najveće države na svetu,

domet politike Partije je širi

od bilo koje druge države
u skorijoj istoriji,

od radikalne kolektivizacije zemljišta
do Velikog skoka napred,

zatim privatizacije
poljoprivrednog zemljišta,

Kulturne Revolucije,

reforme tržišta Donga Šaopinga,

zatim je naslednik Jiang Zemin napravio
ogroman politički iskorak

otvorivši članstvo Partije
privatnim biznismenima,

nešto što je bilo nezamislivo
u vreme Maove vladavine.

Dakle, Partija se ispravlja
na poprilično dramatične načine.

Institucionalno, donose se novi zakoni

kako bi se ispravile
prethodne disfunkcije.

Na primer, ograničenje mandata.

Političke vođe su zadržavale
svoje pozicije ceo život

i to su često koristili
kako bi nagomilavali moć

i produžili svoju vladavinu.

Mao je otac savremene Kine,

ali je ipak njegova preduga vladavina
dovela do katastrofalnih grešaka.

Zato je Partija uvela ograničenje mandata

sa obaveznim odlaskom u penziju
između 68. i 70. godine.

Jedna stvar koju često čujemo je:

"Političke reforme su zaostale
za ekonomskim reformama"

i "Kini je preko potrebna
politička reforma."

Ali ova tvrdnja je retorička zamka,

skrivena iza političkih predrasuda.

Vidite, neki su a priori odredili

kakve promene žele da vide

i samo takve promene
nazivaju političkom reformom.

Istina je, političke reforme
nikada nisu prestajale.

U poređenju sa pre 30 godina,
20, pa čak i pre 10 godina,

svaki vid kineskog društva,

kako se državom vlada,

od najmanjeg lokalnog nivoa
do najvišeg centra,

danas je neprepoznatljiv.

Takve promene jednostavno nisu moguće

bez osnovnih političkih reformi.

Sada bih vam rekao da je Partija

vodeći svetski ekspert
u političkim reformama.

Druga pretpostavka je
da se u jednopartijskoj državi

moć koncentriše u rukama nekolicine

i loše upravljanje i korupcija
iz toga slede.

Uistinu, korupcija je veliki problem,

ali hajde da prvo pogledamo širi kontekst.

Ovo će vam možda zvučati kontraintuitivno.

Partija je jedna od najvećih meritokratija

od svih političkih institucija
u svetu danas.

Najviše vladajuće telo Kine,
Politbiro, ima 25 članova.

U najskorijem Politbirou, samo pet od njih

je poticalo iz privilegovanih položaja
takozvani kneščići.

Ostalih 20, uključujući
i predsednika i premijera,

poticalo je iz potpuno običnih položaja.

U većem centralnom komitetu
koji ima oko 300 članova,

procenat onih koji su rođeni

kao bogati i moćni je još manji.

Velika većina viših kineskih vođa

je radila i takmičila se
na svom putu ka vrhu.

Uporedite to sa vladajućom elitom

u razvijenim i državama u razvoju.

Mislim da ćete shvatiti
da je Partija blizu vrha

što se tiče vertikalne pokretljivosti.

Onda je pitanje, kako je to moguće

u sistemu koji vodi jedna partija?

Sada dolazimo
do moćne političke institucije,

koja je malo poznata zapadnjacima:

Organizacioni odsek partije.

Ovaj odsek funkcioniše poput ogromnog

motora ljudskih resursa
kojem bi pozavidele

i neke od najuspešnijih korporacija.

On rukovodi rotirajućom piramidom

koju čine tri dela:

civilna služba, državna preduzeća

i društvene ogranizacije
poput univerziteta

ili zajednice.

Oni čine odvojene,
ali integrisane karijere

za kineske službenike.

Oni regrutuju diplomce
za nezahtevne pozicije

u sva tri dela i oni počinju sa dna,

koje se zove kejuan [službenik].

Zatim ih unapređuju

kroz četiri rastuća elitna čina:

fuke [zamenik rukovodioca odeljka],
ke [rukovodilac odeljka],

fuku [zamenik rukovodioca odseka]
i ku [rukovodilac odseka].

Ovo nisu pokreti iz filma "Karate Kid".

Ovo je ozbiljno.

Raspon položaja je širok,

od rukovođenja bolnicom u selu

do stranih investicija u gradskoj oblasti

i menadžera u kompaniji.

Jednom godišnje,
Odsek ocenjuje njihov učinak.

Razgovaraju sa njihovim nadređenima,
njihovim vršnjacima,

njihovim podređenima.
Ocenjuju njihovo lično ponašanje.

Vrše ankete javnog mnjenja.

I onda unaprede pobednike.

Tokom njihovih karijera, ovi kadrovi

mogu da se kreću kroz sva tri dela.

Vremenom, dobri napreduju
preko četiri početna nivoa

na fuđu [zamenik šefa biroa]
i đu [šef biroa] nivoe.

Tada zalaze u visoko činovništvo.

Do tog trenutka, tipičan zadatak bi bio

upravljanje oblašću
sa populacijom u milionima

ili kompanijom sa hiljadama miliona dolara
u prihodima.

Samo da bih vam pokazao
koliko je konkurentan sistem,

u 2012. godini,
bilo je 900 000 fuke i ke nivoa,

600 000 fuku i ku nivoa

i samo 40 000 fuđu i đu nivoa.

Posle đu nivoa,

najbolji napreduju još nekoliko činova

i u svoje vreme
stignu do Centralnog komiteta.

Taj proces traje dve do tri decenije.

Da li pokroviteljstvo igra neku ulogu?
Da, naravno.

Ali zasluge ostaju osnovni pokretač.

U suštini, Organizacioni odsek vodi

modernu verziju kineskog vekovima starog

sistema podučavanja.

Novi predsednik Kine, Ći Jinping,

je sin bivšeg vođe, što je veoma neobično,

prvi njegove vrste koji je uspeo
da zauzme vrhovni posao.

Čak i njegova karijera
je trajala 30 godina.

Počeo je kao rukovodilac sela

i dok je ušao u Politbiro,

rukovodio je oblastima ukupne populacije

od 150 miliona ljudi

i ukupnim BDP-om od 1,5 biliona dolara.

Nemojte sada da me pogrešno razumete, OK?

Ovo ne treba nikog da uvredi.
To je samo činjenica.

Džordž V. Buš, sećate se njega?

Ovo nije uvreda.

(Smeh)

Pre nego što je postao guverner Teksasa,

ili Barak Obama,
pre nego što je postao predsednik,

ne bi mogao da postane
ni rukovodilac malog okruga

u kineskom sistemu.

Vinston Čerčil je jednom rekao
da je demokratija

užasan sistem osim svih ostalih.

Očigledno nije čuo za Organizacioni odsek.

Sad, Zapadnjaci uvek pretpostave

da su višepartijski izbori
sa univerzalnim pravom glasa

jedini izvor političke legitimnosti.

Jednom su me pitali:
"Partija nije izglasana na izborima.

Gde je izvor njene legitimnosti?"

Rekao sam: "Možda njena sposobnost?"

Svi znamo činjenice.

1949. godine,
kada je Partija preuzela vlast,

Kina je bila ukaljana građanskim ratovima,
raskomadana stranim agresijama,

prosečni stanovnik
je u to vreme živeo 41 godinu.

Danas, Kina je druga
najveća svetska ekonomija,

industrijski pokretač
i njeni stanovnici žive

u sve većem blagostanju.

"Pew Research" ispituje javno mnjenje Kine

i evo brojki
iz poslednjih nekoliko godina.

Zadovoljstvo zbog smera
u kom se kreće država: 85 procenata.

Oni koji misle da žive bolje
nego pre pet godina:

70 procenata.

Oni koji očekuju
da će budućnost biti bolja:

ogromnih 82 procenta.

"Financial Times" ispituje stavove mladih
širom sveta

i ovo su brojke, potpuno nove,
objavljene prošle nedelje.

Devedeset tri procenta generacije Y u Kini

je optimistično
u pogledu budućnosti svoje države.

Ako ovo nije legitimitet,
onda ne znam šta je.

U poređenju,
većina izbornih demokratija širom sveta

pati od sumornih učinaka.

Ne moram da objašnjavam ovoj publici

koliko je disfunkcionalna, od Vašingtona
do glavnih gradova Evrope.

Uz nekoliko izuzetaka, ogroman broj

država u razvoju
koje su prihvatile izborne režime

još uvek muči siromaštvo i demonstracije.

Vlade se izaberu i onda padnu

ispod 50 procenata podrške
za nekoliko meseci

i ostanu tako i pogoršaju se
do sledećih izbora.

Demokratija postaje trajni ciklus

izglasavanja i kajanja.

Ovim tempom,
plašim se da je demokratija,

ne jednopartijski sistem Kine,
ta koja je u opasnosti

od gubljenja legitimiteta.

Ne želim da stvorim pogrešan utisak

kako je u Kini sve sjajno i bajno na putu

ka nekoj vrsti supermoći.

Država se suočava sa ogromnim izazovima.

Socijalni i ekonomski problemi
koji se javljaju

sa bolnim promenama
poput ovih su zapanjujući.

Zagađenje je jedan. Bezbednost hrane.
Problemi sa brojem populacije.

Na političkom frontu,
najgori problem je korupcija.

Korupcija se proširila i podriva sistem

i njegov moralni legitimitet.

Ali većina analitičara
postavlja pogrešnu dijagnozu ovoj bolesti.

Oni smatraju da je korupcija
rezultat jednopartijskog sistema

i da, kako bismo je izlečili,

treba da odbacimo ceo sistem.

Ali pažljiviji pogled
bi nam pokazao nešto drugo.

"Transparency International" rangira Kinu

između 70. i 80. mesta
u poslednjih nekoliko godina,

od 170 država i napreduje.

Indija, najveća demokratija na svetu,

94. i nazaduje.

Od sto ili više država
koje su rangirane ispod Kine,

više od polovine čine izborne demokratije.

Ako su izbori lek za korupciju,

kako to da ove države
ne mogu da je izleče?

Ja sam preduzetnik.
Ja pravim opklade.

Ne bi bilo fer da završim ovaj govor,

a da prethodno ne postavim
nekoliko prognoza.

Pa, evo ih.

U sledećih 10 godina,
Kina će nadmašiti SAD

i postaće najveća ekonomija sveta.

Prihod po glavi stanovnika
će biti pri vrhu

svih država u razvoju.

Korupcija će biti umanjena,
ali ne eliminisana

i Kina će napredovati 10 do 20 mesta,

iznad 60 po T.I. sistemu rangiranja.

Ekonomske reforme će se ubrzati,
političke reforme će se nastaviti

i jednopartijski sistem
će ostati stabilan.

Živimo u sumraku jedne ere.

Meta-priče koje prave univerzalne tvrdnje

podbacile su u 20. veku

i podbacuju u 21. veku.

Meta-priča je rak

koji ubija demokratiju iznutra.

Sada želim nešto da razjasnim.

Nisam ovde kako bih podigao optužnicu
protiv demokratije.

Naprotiv, mislim da je demokratija
doprinela

usponu Zapada i stvaranju
savremenog sveta.

Univerzalne tvrdnje
koje mnoge zapadnjačke elite

postavljaju o svom političkom sistemu,
oholost,

to je u samom središtu
trenutne bolesti Zapada.

Kada bi proveli samo malo manje vremena

pokušavajući da nametnu svoj način drugima

i malo više posvetili
političkim reformama kod kuće,

možda bi pružili bolju šansu
njihovoj demokratiji.

Politički model Kine nikada neće potisnuti

izbornu demokratiju jer,
za razliku od nje,

ne pretvara se da je univerzalan.

Ne može se izvoziti.
Ali to je i poenta.

Značaj primera Kine nije to

da on pruža alternativu,

već to što on pokazuje
da alternative postoje.

Hajde da završimo ovu eru meta-priča.

Komunizam i demokratija
su možda ideali za pohvalu,

ali era njihovog
dogmatičnog univerzalizma je završena.

Hajde da prestanemo da govorimo
ljudima i našoj deci

da postoji samo jedan način
da rukovodimo sobom

i jedinstvena budućnost ka kojoj

sva društva moraju da evoluiraju.

To je pogrešno. To je neodgovorno.

I najgore od svega, dosadno je.

Neka univerzalnost
napravi mesta za pluralitet.

Možda nas čeka zanimljivije doba.

Jesmo li dovoljno hrabri da ga dočekamo?

Hvala vam.

(Aplauz)

Hvala vam. Hvala vam. Hvala.

Bruno Đuzani:
Eriče, ostani sa mnom na par minuta,

želim da ti postavim par pitanja.

Mislim da bi se većina ljudi ovde,
a i u zapadnim državama uopšte,

složila sa tvojom izjavom o analizi

da demokratski sistemi
postaju disfunkcionalni,

ali istovremeno, dosta ljudi

bi uznemirila pomisao
da postoji neizabrani autoritet

koji, bez ikakve forme nadzora
ili konsultacije,

odlučuje koji su to nacionalni interesi.

Koji su to mehanizmi u modelu Kine

koji dozvoljavaju ljudima da kažu

da je nacionalni interes,
kako si ga ti nazvao, pogrešan?

EKL: Znaš, Frenk Fukujama, politikolog,

kineski sistem je nazvao
"odgovorna autoritarnost".

To nije potpuno tačno, ali je približno.

Ja znam najveću kompaniju
za ispitivanje javnog mnjenja

u Kini, OK?

Znate ko je njihov najveći klijent?

Kineska vlada.

Ne samo centralna vlada,

već i gradska vlada, pokrajinska vlada,

sve do oblasti lokalnih komšiluka.

Oni sprovode ankete sve vreme.

Jeste li zadovoljni odnošenjem smeća?

Jeste li zadovoljni opštim smerom
kojim se kreće država?

Dakle, u Kini postoje
različite vrste mehanizama

koji reaguju na zahteve i mišljenje ljudi.

Moja poenta je, mislim da bi trebalo
da se oslobodimo

misli da postoji samo jedan
politički sistem -

izbori, izbori, izbori -

na koji vlada reaguje.

U stvari, nisam siguran
da izbori još uvek stvaraju

odgovorne vlade u svetu.

(Aplauz)

BĐ: Izgleda da se mnogi slažu.

Jedna od osobina demokratskog sistema

je mogućnost za izražavanje
građanskog društva.

Ti si pokazao brojke o podršci

koju imaju vlada i službena lica u Kini.

A onda si samo pomenuo druge elemente,

poput velikih izazova i, naravno,

ima dosta drugih podataka
koji govore drugačije:

desetine hiljada nemira i protesta

i protesta za životnu sredinu, itd.

Dakle, izgleda da ti želiš da pokažeš
da u modelu Kine

ne postoji mogućnost
za izražavanje građanskog društva

izvan Partije.

EKL: U Kini postoji
promenljivo građansko društvo,

bilo da je reč o životnoj sredini
ili nečem drugom.

Ali ono je drugačije.
Ne biste ga prepoznali.

Zato što, po zapadnjačkim definicijama,
takozvano građansko društvo

mora da bude odvojeno ili čak u opoziciji

političkog sistema,

ali taj koncept je nepoznat
kineskoj kulturi.

Hiljadama godina,
postojalo je građansko društvo,

ali ono je dosledno i povezano

i deo političkog sistema i mislim da je to

velika kulturološka razlika.

BĐ: Eriče, hvala ti što si podelio to
sa TEDom. EKL: Hvala vam.