Najl Feguson: 6 osnovnih aplikacija blagostanja

Proteklih nekoliko vekova, zapadne kulture su uspešno stvarale sebi opšte blagostanje. Istoričar Najl Ferguson postavlja pitanje: "Zašto zapad uspeva u tome, a ostali manje?" On smatra da je u pitanju 6 velikih ideja zapadne kulture -- nazovimo ih 6 osnovnih aplikacija -- koje promovišu bogatstvo, stabilnost i inovaciju. U ovom veku, kaže Najl, ove aplikacije su dostupne svima.

Hajde da govorimo o milijardama.

Hajde da govorimo

o prošlim i budućim milijardama.

Znamo

da je oko 106 milijardi ljudi

živelo na zemlji.

Znamo i da je većina njih umrla.

Takođe znamo

da je većina živela ili živi u Aziji.

Znamo takođe

da je većina njih bila ili jeste vrlo siromašna

i da nisu dugo živeli.

Hajde da govorimo o milijardama.

Da pričamo o

195.000 milijardi dolara bogatstva

koje danas postoji na svetu.

Znamo da je većina tog bogatstva

nastala posle 1800.

Znamo i da je većina

danas u vlasništvu

ljudi koje nazivamo zapadnjacima:

Evropljani, Amerikanci, Australijanci, Novozelanđani.

Iako čine 19% svetske populacije,

Zapadnjaci drže dve trećine svetskog bogatstva.

Istoričari ekonomije

ovo nazivaju "Velika divergencija".

I ovaj slajd ovde

je najjednostavniji prikaz

priče o Velikoj divergenciji

koji vam mogu pokazati.

U suštini je čine dva odnosa

Bruto-domaćeg proizvoda (BDP)

po stanovniku,

odnosno, prosečnog prihoda.

Crvena linija predstavlja

odnos britanskog i indijskog

prihoda po stanovniku.

Plava linija predstavlja

odnos Amerike i Kine.

Ovaj grafikon ide unazad do 1500. godine.

Ovde možete videti

da postoji eksponencijala Velike divergencije.

Počinju na sličnoj razini.

Zapravo, 1500. godine,

prosečan Kinez je bio bogatiji od prosečnog Amerikanca i Kanađanina.

Kada dođete do 1970-ih,

gde je kraj grafikonu,

prosečan Britanac je više od 10 puta bogatiji

od prosečnog Indijca.

Ovo uključuje

i razlike u troškovima života.

Bazira se na paritetu kupovne moći.

Prosečan Amerikanac

je skoro 20 puta bogatiji

od prosečnog Kineza

do 1970-ih.

Ali zašto?

Ovo nije bila samo priča o ekonomiji.

Ako uzmete 10 zemalja

koje su kasnije postale

zapadne imperije,

1500. su one bile prilično male.

Držale su 5% svetske kopnene površine,

16% populacije

i možda 20% svetskog prihoda.

Već 1913.

ovih 10 zemalja, plus SAD,

držale su ogromne globalne imperije --

58% svetske teritorije,

skoro isti procenat populacije

i ogroman udeo, skoro ¾,

svetske ekonomske proizvodnje.

Većina toga je odlazila u matice,

u metropole imperija,

ne u kolonijalne posede.

Za ovo ne možete kriviti samo imperijalizam,

iako su mnogi pokušali,

i to iz dva razloga.

Prvo, imperije nikako nisu nov izum

koji je zapad smislio posle 1500.

Svi su pravili imperije.

Nadmašili su ranije orijentalne imperije

poput mogulske i otomanske.

Imperije, dakle, i nisu sjajno objašnjenje

za Veliku divergenciju.

Setite se

da Velika divergencija dostiže vrhunac 1970-ih,

dosta nakon dekolonizacija.

Ovo pitanje nije novo.

Semjuel Džonson,

veliki leksikograf,

govorio je o ovom kroz lik Raselasa

u svom romanu "Raselas, princ Abisinije",

štampane 1759.

"Kojim sredstvima su Evropljani onda moćni;

zašto, ako oni tako lako mogu doći u Aziju i Afriku

radi trgovine ili osvajanja,

ne mogu Azijati i Afrikanci

napasti njihove obale,

razviti kolonije u njihovim lukama

i nametnuti zakone njihovim prirodnim prinčevima?

Zar ne bi isti vetar koji njih vraća,

nas odveo do njih?"

Ovo je odlično pitanje.

I znate šta,

skoro su ga istovremeno postavljali

i Ostali - oni koji nisu sa zapada,

poput Ibrahima Muteferika,

otomanskog zvaničnika

koji je sa velikim zakašnjenjem doveo štampu

u Otomansko carstvo.

U knjizi iz 1731. on pita:

"Zašto hrišćanske nacije koje su bile tako slabe u prošlosti

u poređenju sa muslimanskim

počinju da dominiraju tolikim zemljama u moderno doba,

pa čak i pobeđuju nekada slavne otomanske armije?"

Za razliku od Raselasa,

Muteferika je imao odgovor na to pitanje

i bio je u pravu.

Rekao je da je to "zbog toga što imaju zakone i pravila

koje je izmislio razum."

To nije geografija.

Možda mislite da Veliku divergenciju možemo objasniti

u okvirima geografije.

Znamo da to je to pogrešno

jer smo napravili dva velika prirodna eksperimenta u 20. veku

da vidimo da li je geografija važnija od institucija.

Uzeli smo sve Nemce,

podelili ih na otprilike pola,

i onima na istoku dali komunizam,

i vidite rezultat.

Za neverovatno kratko vreme

ljudi iz Nemačke Demokratske Republike,

proizveli su Trabanta, tzv. Trabija,

jednog od najgorih automobila ikada,

dok su oni na zapadu proizveli Mercedes-Benc.

Ako mi i dalje ne verujete,

eksperiment smo izvršili i na Korejskom poluostrvu.

Odlučili smo da uzmemo Korejce

sa otprilike istog geografskog područja

sa istom osnovnom tradicionalnom kulturom,

podelili ih na dve grupe, i dali onima sa severa komunizam.

Rezultat je čak veća divergencija

u još kraćem vremenskom periodu

nego u Nemačkoj.

Nisu se toliko razlikovali u dizajnu uniformi za graničnike,

ali u skoro u svakom drugom smislu,

divergencija je ogromna.

Što me dovodi do zaključka

da niti geografija niti nacionalni karakter,

popularna objašnjenja za ovakve stvari,

nisu zapravo važni.

Važne su ideje.

Institucije.

Ovo je sigurno istina

jer je tako rekao jedan Škot.

I mislim da sam jedini Škot ovde na TED-u u Edinburgu.

Dozvolite da objasnim

da je najpametniji čovek na svetu bio Škot.

To je bio Adam Smit --

ne Bili Konoli, niti Šon Koneri --

iako jeste vrlo pametan.

(Smeh)

Smit -- I želim da odete

i poklonite se pred njegovom statuom u Rojal Majlu;

statua je odlična --

Smit je u knjizi "Bogatstvo naroda",

štampanoj 1776. --

ovo je najvažnija stvar koja se desila te godine...

(Smeh)

Naravno.

Bio je omanji lokalni problem u nekim našim kolonijama, ali...

(Smeh)

"Čini se da je Kina već dugo stacionarna

i verovatno je odavno stekla onu količinu bogatstva

koja je u skladu sa prirodom njenih zakona i institucija.

Ali je ova količina možda inferiorna

u odnosu na to šta bi, uz druge zakone i institucije,

priroda zemlje, klime i situacije,

pokazali mogućim."

Ovo je tako tačno i kul.

I rekao je ovo toliko davno.

Ali znate, ovo je TED publika,

i ako nastavim da pričam o institucijama,

prestaćete da me pratite.

Zato ću prevesti ovo u jezik koji razumete.

Hajde da ih nazovemo esencijalnim aplikacijama.

Želim da objasnim da postoji 6 esencijalnih aplikacija

koje su udaljile zapad od ostatka sveta.

Slični su vašim aplikacijama na telefonu,

u smislu da izgledaju vrlo jednostavno.

One su samo ikonice; samo kliknete na njih.

Ali iza ikonica stoji kompleksan kod.

Isto je sa institucijama.

Postoji šest

koje mislim da objašnjavaju Veliku divergenciju.

Prva je konkurencija.

Druga je naučna revolucija.

Treća, zakoni svojine.

Četvrta je moderna medicina.

Peta je potrošačko društvo.

I šesta je radna etika.

Možete probati da vidite da li sam neku propustio

ili ih možete svesti na samo 4,

ali ćete izgubiti.

(Smeh)

Dopustite da ukratko objasnim na šta mislim,

kombinujući rad mnogih istoričara ekonomije

tokom procesa.

Konkurencija znači

ne samo da su postojale na stotine političkih jedinica u Evropi 1500.

već da je u samim jedinicama

bilo konkurencije među korporacijama i vladarima.

Predak moderne korporacije, Korporacija grada Londona,

postojao je u 12. veku.

Ništa slično nije bilo u Kini

gde je postojala jedna jedinstvena država

koja je pokrivala petinu čovečanstva

i svako sa bilo kojom ambicijom

je morao da položi standardizovan test

koji je trajao tri dana i bio vrlo težak.

Uključivao je pamćenje ogromnog broja karaktera

i pisanje vrlo kompleksnih konfučijanskih eseja.

Naučna revolucija se razlikovala

od nauke koja je dostignuta u orijentalnom svetu

na mnogo načina

od kojih je najvažniji bio

da je putem eksperimentalne metode

dao ljudima kontrolu nad prirodom kako ranije nije bilo moguće.

Primer: Bendžamin Robinson je izvršio neverovatnu primenu

Njutnove fizike na balistiku.

Kada to uradite

vaša artiljerija postaje precizna.

Razmislite šta je ovo značilo.

To je stvarno bila ubistvena aplikacija.

(Smeh)

Istovremeno, nigde se drugde ne dešava naučna revolucija.

Otomansko carstvo je bilo blizu Evrope,

ali nije imalo naučnu revoluciju.

Zapravo, uništili su Taki al-Donovu opservatoriju

jer su je smatrali bogohulnom

jer ispituje Božji um.

Zakoni svojine: nije u pitanju demokratija, narode,

već postojanje zakonskog prava na osnovu zakona o imovini.

To je ono što razlikuje

Severnu i Južnu Ameriku.

Možete se pojaviti u Severnoj Americi,

gde ste potpisali sporazum

i rekli: "Radiću bez nadoknade 5 godina,

samo za hranu."

Ali na kraju ćete dobiti 100 jutara zemlje.

Ovo je poklon nekretnina

na donjoj polovini slajda.

Ovo nije moguće u Latinskoj Americi

gde zemlju drži

malobrojna elita koja potiče od konkvistadora.

I ovde možete videti ogromnu divergenciju

kod vlasništva nekretnina na severu i jugu.

Većina ljudi iz ruralnog dela Severne Amerike

je posedovala neku zemlju do 1900.

U Južnoj Americi skoro niko nije.

Ovo je još jedna esencijalna aplikacija.

Moderna medicina je krajem 19. veka

počela da pravi veliki prodor

u borbi protiv zaraznih bolesti koje su ubijale mnoge.

I ovo je bila esencijalna aplikacija --

koja je davala život

jer je udvostručila, a potom i više nego udvostručila životni vek čoveka.

Čak je to učinila

u evropskim imperijama.

Čak i u mestima poput Senegala,

počevši od 20. veka,

veliki napredak je učinjen u javnom zdravstvu

i životni vek je počeo da raste.

Ništa brže nije rastao

nakon što su ove zemlje dobile nezavisnost.

Imperije nisu bile baš toliko loše.

Potrebno vam je potrošačko društvo

da bi industrijska revolucija imala poentu.

Potrebni su ljudi koji kupuju gomilu odeće.

Svi ste kupili neku odeću u poslednjih mesec dana.

Garantujem.

To je potrošačko društvo

i ono stimuliše ekonomski rast

više od tehnoloških promena.

Japan je bio prvo društvo van zapada

koje je ovo usvojilo.

Alternativa,

koju je predlagao Mahatma Gandi,

bila je trajna institucionalizacija siromaštva.

Danas mali broj Indijaca

misli da je trebalo krenuti

putem Mahatme Gandija.

Na kraju, radna etika.

Maks Veber je mislio da je ovo bilo specifično za protestante.

Pogrešio je.

Bilo koja kultura može prisvojiti radnu etiku

ako postoje institucije

koje će stvoriti podsticaj za rad.

Ovo znamo

jer danas radna etika

nije samo fenomen protestanata sa zapada.

Zapravo, zapad je izgubio radnu etiku.

Danas prosečan Korejac

godišnje radi 1000 sati više

od prosečnog Nemca --

hiljadu.

I ovo je deo

vrlo neobičnog fenomena

a to je kraj Velike divergencije.

Ko sad ima radnu etiku?

Pogledajte rezultate takmičenja iz matematike

koja su radili 15-godišnjaci.

Na vrhu međunarodne tabele,

prema poslednjim studijama "PISA",

nalazi se šangajska oblast Kine

Jaz između Šangaja

i Velike Britanije i SAD-a

je kao razlika između Britanije i SAD-a

naspram Albanije i Tunisa.

Verovatno pretpostavljate

da pošto je "iPhone" dizajniran u Kaliforniji,

ali sklopljen u Kini

da zapad i dalje vodi u tehnološkim inovacijama.

Grešite.

Kod patenata

nema pogovora da istok vodi.

Ne samo da je Japan već neko vreme na čelu,

već je Južna Koreja dostigla treće mesto,

a Kina samo što nije prestigla Nemačku.

Zašto?

Jer esencijalne aplikacije se mogu preuzeti.

One su otvorenog tipa.

Bilo koje društvo može usvojiti ove institucije,

a kada to učine,

postižu ono što je zapad uspeo nakon 1500.

samo brže.

Ovo je Velika rekonvergencija,

i najveća priča vašeg života.

Jer ste njeni svedoci.

Naša generacija je ta

koja će biti svedok kraja dominacije zapada.

Prosečan Amerikanac je bio više od 20 puta bogatiji

od prosečnog Kineza.

Sada je 5 puta,

a uskoro ce biti 2, 5 puta.

Zato sam hteo da završim sa tri pitanja

o budućim milijardama

do 2016. godine,

kada će SAD predati prvo mesto

u ekonomiji Kini.

Prvo: Da li se ove aplikaciju mogu izbrisati?

Da li smo mi u tom procesu

na zapadu?

Drugo pitanje je

da li je redosled preuzimanja važan?

I da li bi Afrika mogla da pogreši u ovom redosledu?

Očigledna implikacija modernih istoričara ekonomije

jeste da je vrlo teško preći u demokratiju

pre nego što si ustanovio

pouzdane zakone o privatnom vlasništvu.

Upozorenje: to možda neće raditi.

I treće, može li Kina

bez esencijalne aplikacije broj tri?

To je pitanje koje je Džon Lok sistematizovao

kada je rekao da je sloboda ukorenjena u pravima privatnog vlasništva

i zaštiti zakona.

Ovo je osnova

zapadnog modela

predstavničke vlasti.

Ova slika pokazuje uništavanje studija

kineskog umetnika Ai Veiveia

u Šangaju ranije ove godine.

Sada je ponovo slobodan

nakon privremenog pritvora, kao što znate.

Ali mislim da njegov studio nije obnovljen.

Vinston Čerčil je jednom definisao civilizaciju

na predavanju iz sudbonosne 1938.

I mislim da je uspeo da pogodi suštinu:

"To znači društvo osnovano na mišljenju civila.

Da su nasilje, vladavina ratnika i despotskih vođa,

uslovi logora i rata, pobune i tiranije

zamenjene parlamentom u kom nastaju zakoni

i nezavisnim sudovima

u kojima se ti zakoni primenjuju.

To je civilizacija --

i na njenom tlu neprekidno rastu

sloboda, udobnost i kultura",

ono o čemu TED-ovci najviše brinu.

"Kada civilizacija vlada zemljom,

ona pruža širinu i smireniji život

ljudima."

Ovo je istina.

Ne mislim da je propast zapadne civilizacije

neizbežan

jer ne mislim da istorija funkcioniše

po ovom tipu životnog ciklusa,

koje je predivno ilustrovao Tomas Kol

na slikama "Put imperije".

Istorija ne funkcioniše tako.

To nije kako se zapad uzdigao,

i ne mislim da će tako pasti.

Zapad može pasti vrlo iznenadno.

To se dešava kompleksnim civilizacijama

jer uglavnom funkcionišu

na ivici haosa.

Ovo je jedan od najdubljih uvida

proisteklih iz istorijskih studija kompleksnih institucija

poput civilizacija.

Ipak se možemo održati

uprkos ogromnom teretu duga koji smo nagomilali,

uprkos dokazu da smo izgubili radnu etiku

i drugih istorijskih amajlija.

Ali je jedno sigurno,

Velika divergencija

je došla do kraja, narode.

Veliko hvala.

(Aplauz)

Bruno Đusani: Najl,

interesuje me

tvoje mišljenje o drugoj regiji sveta koja cveta

a to je Latinska Amerika.

Šta misliš o tome?

Najl Ferguson: Ja zapravo ne govorim samo

o usponu istoka;

Govorim o usponu svega što nije zapad,

što uključuje i Južnu Ameriku.

Jednom sam pitao kolegu sa Harvarda

"Ej, je li Južna Amerika deo Zapada?"

On je bio ekspert za istoriju Latinske Amerike.

Rekao je: "Ne znam. Moraću da razmislim o tome."

Ovo govori nešto važno.

Mislim da ako pogledate šta se dešava posebno u Brazilu,

ali i Čileu,

koji je po mnogo čemu predvodio put

u transformisanju ekonomskih institucija,

da ih čeka svetla budućnost.

Tako da je moja priča zapravo

isto toliko o konvergenciji u Amerikama,

koliko o konvergenciji u Evroaziji.

BĐ: I stiče se utisak

da Severna Amerika i Evropa

ne obraćaju pažnju

na ove trendove.

Uglavnom se bave jedni drugima.

Amerikanci misle da će evropski model sutra propasti.

Evropljani misle da će američke partije sutra eksplodirati.

I deluje da je to jedino što ih zanima u poslednje vreme.

NF: Mislim da fiskalna kriza

koju vidimo u razvijenom zapadu danas, s obe strane Atlantika,

je u suštini ista stvar,

samo u drugom obliku,

u smislu političke kulture.

I to je kriza koja ima svoj strukturni aspekt

koji delom ima veze sa demografijom.

Ali naravno i sa velikom krizom

koja je pratila preteranu moć,

preterane pozajmice u privatnom sektoru.

Ta kriza,

koja je privukla toliko pažnje, uključujući moju,

mislim da je površni fenomen.

Finansijska kriza je relativno mali istorijski fenomen,

koji je samo ubrzao

ovu veliku promenu

kojom se završava 500 godina dominacije zapada.

Mislim da je u tome njegova prava važnost.

BĐ: Najl, hvala ti. (NF: Hvala, Bruno)

(Aplauz)