Kako možemo da jedemo svoju okolinu

Šta bi zajednica trebalo da uradi sa neiskorišćenim zemljištem? Da zasadi hranu, naravno. Energično i duhovito, Pem Varhurst na TEDSalon-u deli priču o tome kako su ona i tim uzgajivača- volontera preobratili površine neiskorišćenog zemljišta u zajedničke bašte i kako su promenili priču o hrani u svojoj zajednici.

Želja da se život živi drugačije
može se javiti

na nekim od najneuobičajenijih mesta.

Ovo je mesto odakle ja dolazim,
Todmorden.

To je pijačni grad na severu Engleske,

15 000 stanovnika,
između Lidsa i Mančestera,

sasvim normalan pijačni grad.

Nekada je izgledao ovako,

a sada više izgleda ovako,

sa voćem, povrćem i biljkama
koje bujaju na sve strane.

Mi to zovemo
propagandno baštovanstvo.

Ugao na staničnom parku,

plato ispred zdravstvenog centra,
bašte ispred kuća,

pa čak i ispred policijske stanice.

Imamo jestive staze pored kanala,

i groblja koja bujaju.

Zemljište je veoma dobro.
(Smeh)

Čak smo izmislili i novi vid turizma.

Zove se "Biljni turizam"
i verovali ili ne,

ljudi dolaze sa svih strana sveta
da čačkaju u našim zasađenim platoima

čak i kada nema mnogo rastinja.

Ali, to započinje razgovor.

I, znate, ne radimo to
zato što nam je dosadno.

Radimo to zato što želimo
da započnemo revoluciju.

Pokušali smo da odgovorimo
na ovo jednostavno pitanje:

možemo li da nađemo zajednički jezik
koji spaja različite periode,

prinose i kulture koji će
pomoći ljudima da sami

nađu novi način da žive,

da vide prostore oko sebe drugačije,

da razmišljaju o resursima
koje koriste drugačije,

da se ponašaju drugačije?

Možemo li da pronađemo taj jezik?

I zatim, možemo li
da umnožimo te akcije?

Odgovor bi bio da,

a taj jezik bi bio - hrana.

Dakle, pre tri i po godine,
nekolicina nas

sela je za kuhinjski sto

i jednostavno smo
izmislili čitavu stvar (Smeh).

(Aplauz)

Osmislili smo veoma prost plan
koji smo predstavili na javnom sastanku.

Nismo se konsultovali.
Nismo pisali izveštaj.

Dosta je svega toga.
(Smeh)

I rekli smo na tom javnom sastanku
u Todmordenu:

hajde da zamislimo da je naš grad

fokusiran oko tri tanjira:

tanjir zajednice - način na koji
živimo naš svakodnevni život,

tanjir obrazovanja -
ono što učimo našu decu u školi

i nove veštine koje delimo između sebe;

i tanjir biznisa - šta radimo
sa novcem u džepu

i koji biznis biramo da podržimo.

Sada, zamislimo te tanjire zadrmane

akcijama zajednice u vezi sa hranom.

Ako počnemo da vrtimo
jedan od tih tanjira,

to je zaista dobro,
to počinje da osposobljava ljude,

ali ako zavrtimo tanjir zajednice

uz pomoć tanjira obrazovanja,
a onda uz pomoć tanjira biznisa,

dobijamo pravi šou,
dobijamo akcionu scenu.

Počinjemo sami da gradimo otpornost.

Počinjemo iznova da stvaramo zajednicu.

I to smo uradili bez ijednog prokletog
dokumenta strategije.

(Aplauz)

I još nešto.

Nismo tražili ničiju dozvolu
da ovo uradimo,

jednostavno to radimo.
(Smeh)

I sigurno ne čekamo da ček

upadne u poštansko sanduče
pre nego što počnemo,

i najvažnije od svega,
nismo obeshrabreni

sofisticiranim argumentima koji kažu

da su ove male akcije besmislene
naspram sutrašnjih problema,

jer sam ja videla snagu malih akcija,

i ona je fantastična.

Dakle, nazad na javni skup.
(Smeh)

Predstavili smo taj predlog
na javnom skupu, dve sekunde,

i prostorija je eksplodirala.

Nikada, nikada nisam doživela
tako nešto u svom životu.

I bilo je isto u svakoj prostoriji,
u svakom gradu

gde god smo ispričali našu priču.

Ljudi su spremni i reaguju
na priču o hrani.

Oni žele pozitivne akcije
u kojima mogu da učestvuju,

i duboko u sebi, oni znaju da je vreme

da preuzmu ličnu odgovornost

i ulože u više ljubaznosti
jedni prema drugima

i ka svom okruženju.

I od kad smo imali taj sastanak
pre tri i po godine,

ovo je bila jedna luda vožnja.

Počeli smo sa razmenom semena,
veoma jednostavne stvari,

i onda smo uzeli deo zemlje,

duž glavnog puta,
koji je u suštini bio toalet za pse,

i preobratili smo ga
u veoma lepu biljnu baštu.

Uzeli smo ugao parkinga na stanici

koju ste videli i napravili smo
biljne površine

da budu zajedničke
i da svako sam bere.

Posetili smo i neke doktore.
Upravo je napravljen

zdravstveni centar u Todmordenu
vredan 6 miliona funti,

i iz nekih razloga koje ja
ne mogu da shvatim,

okružen je bodljikavim biljkama.
(Smeh)

Dakle, otišli smo kod doktora rekavši:
"Da li biste imali nešto protiv da ih povadimo."

Rekli su: "Apsolutno ne,
ukoliko imate dozvolu za planiranje

i ukoliko to uradite na latinskom
i ukoliko ih utrostručite."

I to smo i uradili - (Smeh) -
i sada je tamo drveće voća

žbunje i trave i povrće

oko ordinacije tog doktora.

Ima dosta i drugih primera,
kao kukuruz

koji je ispred policijske stanice,

i dom starih gde smo zasadili hranu

koju oni beru i gaje.

Ali nije samo gajenje u pitanju,

jer smo svi mi deo ove slagalice.

Radi se i o onim kreativnim ljudima
u vašoj zajednici

i izradi nekih sjajnih dizajna
u tim biljnim površinama

koje opisuju ljudima šta tamo raste,

jer ima mnogo ljudi
koji zapravo ne prepoznaju

vrstu povrća dok nije u plastici

sa instrukcijama na pakovanju.
(Smeh)

Znači, imamo neke ljude
koji su dizajnirali ove stvari,

"Ako izgleda ovako, molimo vas
ne berite, ali ako izgleda ovako,

poslužite se."

Ovde se radi o deljenju
i investiranju u ljubaznost.

A za one ljude koji ne žele
ni jedno od toga,

oni možda znaju da kuvaju,

mi ih oberemo sezonski
i onda odemo na ulicu,

ili u bar ili u crkvu

ili bilo gde gde ljudi žive.

Ovde se radi o tome
da odlazimo ljudima i kažemo:

"Mi smo svi deo lokalne
slagalice hrane,

mi smo svi deo rešenja."

I onda, pošto znamo
da imamo "biljne turiste"

i veoma ih volimo
i apsolutno su fantastični,

mislili smo, šta bismo mogli
da im ponudimo za još bolji doživljaj?

Onda smo smislili,
bez pitanja naravno,

"Neverovatno jestivu zelenu putanju".

Ovo je putanja izložbenih bašti,

i jestivih staza,
predela koji su dobri za pčele,

i to je staza koju smo dizajnirali

koja vodi ljude kroz ceo naš grad,

pored kafića i prodavnica,
kroz pijacu,

ne samo tamo-amo od supermarketa,

i nadamo se da,
pored izmene putanje ljudi

kroz naš grad,
menjamo i njihov način ponašanja.

Zatim, tu je drugi tanjir,
tanjir obrazovanja.

Dakle, imamo partnerstvo
sa srednjom školom.

Osnovali smo kompaniju.
Kreiramo i pravimo

akvaponik jedinicu
na zemljištu koje je bilo

napušteno iza srednje škole,

i tamo ćemo gajiti ribu i povrće

u voćnjaku sa pčelama,

i učenici nam pomažu da to napravimo,

i oni su zaduženi za sve
i pošto je zajednica bila

veoma raspoložena da sarađuje
sa srednjoškolcima

sada se i u školi uči poljoprivreda,

i pošto se uči poljoprivreda,
mi smo počelli da razmišljamo,

kako da toj deci koja nisu imala
nikakvih kvalifikacija ranije,

ali su veoma raspoložena za uzgajanje,

kako možemo da im obezbedimo
još praktičnog iskustva?

Dobili smo neku površinu zemlje

od lokalnog rasadnika.

Bila je veoma blatnjava,
ali na zaista neverovatan način,

u potpunosti predvođeni volonterima,
preobratili smo je

u povrtnjak - centar za obuku.

Znači, tu su plastenici,
izdignute površine sa povrćem

i sve što vam je potrebno
da osetite zemlju pod prstima

i pomislite da možda ima posla za vas
u toj oblasti u budućnosti.

I zbog tih naših akcija,
neki lokalni profesori su predložili:

"Znate, mogli bismo da pomognemo
da se osmisli

komercijalni kurs hortikulture za vas.

Ne postoji ni jedan za sada."

Dakle, to je u izradi
i počeće kasnije u toku godine,

i sve je eksperimentalno
i sve je na volonterskom nivou.

Zatim, tu je i treći tanjir,

jer ako hodate kroz jestivi predeo,

i ako stičete nove veštine
i ako počinjete da bivate

zainteresovani za ono
što raste sezonski,

možete poželeti da trošite
više svog novca

za podršku lokalnim proizvođačima,

ne samo povrća, već i mesa, sira i piva

i bilo čega drugog.

Ali onda, mi smo samo
grupa građana, znate.

Mi smo svi volonteri.
Šta zapravo možemo da uradimo?

Tako da smo uradili neke proste stvari.

Sakupljali smo sredstva.
Dobili smo neke table

na kojima smo napisali
"Neverovatno jestivo" na vrhu,

i dali smo ih lokalnim prodavcima

koji su napisali šta prodaju
svake nedelje.

Veoma popularno. Ljudi su se okupljali
oko označenog proizvoda.

Prodaja je rasla.

I onda, porazgovarali smo
sa seljacima i rekli smo:

"Mi smo zaista ozbiljni u vezi sa ovim"

ali nam oni nisu baš poverovali,
pa smo pomislili

u redu, šta možemo da uradimo?
Znam. Ako možemo da napravimo

kampanju oko jednog proizvoda
i pokažemo im

da postoji lokalna lojalnost
tom proizvodu,

možda će se predomisliti
i videti da smo ozbiljni.

Lansirali smo kampanju -
jer me to jednostavno zabavlja -

koju smo nazvali
"Svako jaje je važno."

Stavili smo ljude na našu "mapu jaja."

To je stilizovana mapa Todmordena.

Bilo koga ko prodaje višak jaja

na kapiji svoje bašte, legalno,
svojim komšijama,

označili smo tamo.
Počeli smo sa četvoro prodavaca

a sada ih imamo 64,
i rezultat toga je bio

da su ljudi odlazili u prodavnice

i tražili lokalna Todmordenska jaja,
i rezultat toga je bio

da su neki farmeri podigli broj
domaćih kokoški i uz to

su prešli i na tovne piliće,

i iako su ovo baš sitni koraci,

to povećanje lokalnog
ekonomskog poverenja

počinje da se pokazuje na više načina,

i sada imamo seljake koji prave sir

udvostručili su stada i broj retkih svinja,

prave pite sa mesom i ostale stvari

koje ne bi radili pre.

Imamo povećanje tezgi
koje prodaju lokalne proizvode,

i u istraživanju koje su lokalni studenti
uradili za nas,

49% svih trgovaca hranom u gradu
je reklo da je njihova prodaja

porasla kao rezultat ovoga
što mi radimo.

A mi smo samo volonteri
i ovo je samo eksperiment.

(Smeh)

E sada, ovo nije nuklearna fizika.

Nije mnogo pametno
i nije potpuno originalno.

Ali okuplja i uključuje dosta ljudi.

Ovo nije pokret za te ljude

koji će sebe na neki način izdvojiti.

Ovo je pokret za sve.

Mi imamo moto: "Ako jedete, upadate."
(Smeh)

(Aplauz)

Svih uzrasta, prihoda i kultura.

To je prava luda vožnja,

ali vratimo se na prvo pitanje
koje smo postavili:

možemo li da ponovimo sve?
Da. Sigurno možemo.

Više od 30 gradova u Engleskoj
sada okreće

"Neverovatno jestivi" tanjir.

Na koji god način oni žele to da urade,
kako oni odluče,

oni pokušavaju da žive
svoje živote drugačije,

i širom sveta,
imamo zajednice u Americi

i Japanu - neverovatno je, zar ne?
Mislim,

Amerika, Japan, Novi Zeland.

Ljudi su nas posetili posle zamljotresa
na Novom Zelandu

da bi pripojili malo ove javne svesti

u vezi sa uzgajanjem,
u srce Krajstčerča.

I ništa od ovoga ne zahteva
nikakav novac

i ništa od ovoga
ne zahteva birokratiju,

ali zahteva drugačije razmišljanje

i spremnost da zaobiđete budžet
i radne programe

da biste stvorili podržavajući okvir

od kojeg zajednica može da odskoči.

A već imamo i neke sjajne ideje.

Naša lokalna vlast je već odlučila
da svuda napravi mesta

za "Neverovatno jestivo"
i kao podršku tome

odlučila da uradi dve stvari.

Prvo, napraviće registar
slobodnog zemljišta

koje imaju i staviti ga na raspolaganje
da bi zajednice

mogle da ga koriste gde god da žive,

i to će podupreti dozvolama.

I svakome od njihovih radnika je rečeno

da ako mogu,
pomognu zajednicama da rastu

i pomognu im da održavaju
svoja mesta za gajenje.

Iznenada, vidimo akcije
lokalne samouprave

na licu mesta.
Vidimo da je ozbiljno.

Konačno odgovaramo kreativno
na ono što je Rio tražio od nas,

a ima još mnogo toga
što može da se uradi.

Navešću nekoliko stvari.
Prvo, molim vas prestanite

da sadite bodljikavo bilje
oko javnih zgrada. To je traćenje prostora.

(Smeh)
Drugo, molim vas napravite

jestive predele da bi naša deca
počela da hodaju

pored hrane svakoga dana,
kroz naše glavne ulice,

kroz parkove, gde god da se kreću.

Inspirišite lokalne planere da stave
površine sa hranom u centar grada

i u gradski plan, da ih ne potiskuju

na ivice naselja gde niko ne zalazi.

Ohrabrite škole da ovo shvate ozbiljno.

Ovo nije vežba drugog reda.

Ako želimo da inspirišemo
buduće farmere,

onda nam dozvolite
da kažemo svakoj školi,

da stvori osećaj svrhe oko važnosti

okoline, lokalne hrane i zemlje.

Stavite to u srce školske kulture,

i stvorićete drugačiju generaciju.

Ima toliko stvari koje mogu
da se urade, ali naposletku

ovo je nešto veoma jednostavno.

Kroz organski proces,

kroz povećanje priznanja
malim akcijama,

započinjemo, konačno,
da verujemo u sebe ponovo,

i da verujemo u svoje mogućnosti

da stvorimo drugačiju
i prijatniju budućnost,

i po mom mišljenju,
to je fenomenalno.

Hvala vam.
(Aplauz)

(Aplauz)

Hvala vam mnogo.
(Aplauz)