Фасцинантна историја гробаља

Танко и високо дрвеће, зарђале капије, трошни камен, усамљени ожалошћени - ово су ствари које нам падају на памет када помислимо на гробља. Али не тако давно, многа места за сахрањивање су била жива, са баштама и уз гомиле људи, а већим делом људске историје уопште нисмо ни сахрањивали мртве. Како су гробља постала оно што су данас? Кит Егенер урања у обичаје у част мртвих, који се стално мењају. [TED-Ed анимација: Ремус и Кики.]

Танко и високо дрвеће,

зарђале капије,

трошни камен,

усамљени ожалошћени -

ово су ствари које нам падају на памет
када помислимо на гробља.

Али не тако давно,

многа места за покоп била су жива,

са баштама у цвату и гомилама људи

који су шетали поред надгробних споменика.

Како су наша гробља постала
оно што су данас?

Нека постоје вековима,

као што је највеће гробље на свету,
Вади ал-Салаам,

на ком је покопано
више од пет милиона људи.

Али већина места која препознајемо
као гробља су много млађа.

Заправо, током већег дела људске историје,

мртве уопште нисмо сахрањивали.

Наши давни преци су се на различите начине
опраштали од својих вољених покојника.

Неке су остављали у пећинама,

друге на дрвећу

или на врховима планина.

Неке су потапали у језера,

одлагали у мора,

ритуално канибализовали

или кремирали.

Сви ови обичаји,

иако неки можда делују чудно данас,

били су начини да се ода
почаст покојницима.

Супротно томе, прве познате сахране

пре око 120 000 година,

вероватно су биле
резервисане за преступнике

и искључивале су их из уобичајених обреда

са наменом да испоштују покојне.

Али прве сахране су откриле
и неке предности у односу на друге праксе:

штитиле су тела
од стрвождера и елемената,

при чему су истовремено
штитиле вољене од призора распадања.

Ове добробити су можда промениле
смер размишљања људи из прошлости

ка гробовима осмишљеним
тако да исказују поштовање покојницима,

а сахране су постале уобичајене.

Некада су ови гробови садржали
практичне или ритуалне предмете,

наговештавајући веровање у загробни живот

у ком би покојницима
била потребна таква оруђа.

Јавни покопи су се први пут појавили
у Северној Африци и Западној Азији

пре око 10 до 15 000 година,

отприлике у исто време
као и сталне насеобине у овим подручјима.

Ова гробља су постала стална места
за одавање почасти мртвима.

Номадски Скити су затрпали степе

хумкама познатим под именом кургани.

Етрурци су градили скупе некрополе,

оивичавајући гробовима
своје улице налик на мрежу.

У Риму су се у подземним
катакомбама чувале

кремационе урне
и нетакнути посмртни остаци.

Реч „гробље“ или „одаја за спавање“

први пут су искористили древни Грци,

који су правили споменике на гробљима

на обронцима својих градова.

У средњовековним европским градовима,

дворишта хришћанских цркава
пружала су ретка места на отвореном

на којима су сахрањивани покојници,

али су се ту организовале и пијаце,
сајмови и други догађаји.

Сељаци су чак ту доводили стоку на испашу,

верујући да је од гробљанске траве
млеко постајало слађе.

Са ширењем градова
у индустријској револуцији,

пространија приградска гробља
заменила су мања градска црквена гробља.

Гробља попут Пера Лашеза у Паризу
од 110 јутара земље

или Маунт Обурн у Кембриџу
у Масачусетсу од 72 јутра земље

била су баште богато украшене цвећем,

препуне извајаних надгробних споменика

и украшених гробница.

Некада луксуз резервисан
за богате и моћне,

гробови са личним обележјима

постали су доступни
за средњу и радничку класу.

Људи су посећивали гробља због сахрана,

али и за годишњице, празнике

или једноставно за послеподневни излазак.

До краја 19. века, са све широм појавом
јавних паркова и ботаничких башти,

гробља су почела да губе посетиоце.

Данас су многа стара гробља
усамљена места.

Нека маме посетиоце
да се врате преко обилазака,

концерата и других атракција.

Али чак и док поново
оживљавамо стара гробља,

поново разматрамо будућност сахрањивања.

Градовима као што су Лондон,
Њујорк и Хонгконг

понестаје места за сахрањивање.

Чак и у местима на којима
простор није тако скучен,

гробља трајно заузимају земљиште

које би се могло искористити
за развој или узгајање.

За традиционалну сахрану
су потребни материјали

као што су метал, камен и бетон,

а могу да загаде земљиште и подземне воде

токсичним хемикалијама.

Уз повећану свест
о цени за животну средину,

људи трагају за алтернативним решењима.

Многи се окрећу кремацији
и сличним праксама.

Поред ових конвенционалнијих пракси,

остаци људи се данас могу
избацити у свемир,

искористити као ђубриво за дрвеће

или претворити у накит,

ватромет,

па чак и мастило за тетоваже.

У будућности би ове опције
могле у потпуности заменити сахране.

Гробља су можда наши најпознатији
споменици покојницима,

али она су само један корак

у процесу који се стално мења,

у знак сећања и поштовања умрлих.