Toni Robins (Tony Robbins): Zašto radimo to što radimo

Toni Robins diskutuje o "nevidljivim silama" koje motivišu ljude na akciju - i "baca kosku" Alu Goru koji sedi u prvom redu.

(Aplauz)

Hvala vam. Moram vam reći da sam izazvan i uzbuđen.

Moje uzbuđenje je: dobijam šansu da uzvratim nešto.

Moj izazov je: najkraći seminar koji
obično držim traje 50 časova.

(Smeh)

Ne preterujem. Radim vikendom i ono što radim -

radim i više, ja podučavam ljude -

ja sam za potpuno predavanje onome o čemu učimo. Recimo kako ste naučili jezik?

Niste ga naučili učeći samo principe,

zašli ste u to i pričali toliko često da je to postala stvarnost.

I na kraju, ovde sam,
osim toga što sam ludi kučkin sin,

i zato što sam ja stvarno u poziciji -

nisam ovde da vas motivišem, očigledno;
vama to ne treba.

A mnogo puta ljudi misle da je to ono što radim,

a u stvari je daleko od toga. Naime, dešava se

da mi ljudi kažu: "Ne treba mi nikakva motivacija."

A ja kažem: "Dobro, to je zanimljivo.
To nije ono što ja radim."

Ja sam "Zašto" čovek. Želim da znam
zašto radite to što radite.

Koji je vaš motiv za akciju?

Šta je to što vas trenutno pokreće u životu?
Ne pre 10 godina.

Da li se ponašate po istom šablonu?
Jer ja verujem

da je aktivirana nevidljiva sila unutrašnjeg pogona,

najvažnija stvar na svetu.

Ovde sam zato što verujem da je emocija snaga života.

Svi mi ovde imamo velike umove.

Znate da većina od nas ovde ima velike umove, zar ne?

Ne znam za drugu kategoriju, ali svi mi znamo kako da mislimo.

Možemo da racionalizujemo bilo šta.

Možemo učiniti da se sve desi.
Možemo - slažem se sa onim što je opisano

pre nekoliko dana, u vezi sa idejom
da ljudi rade za svoj interes.

Ali svi znamo da to ponekad nije tako.

Ne radite sve vreme za svoj interes,

jer kada u to ubacite emocije,

menja se način na koji to funkcioniše.

I tako je divno za nas da mislimo na intelektualan način

o tome kakav je život na svetu, a posebno

oni najpametniji među nama mogu
da igraju tu igru u svojoj glavi.

Ali ja stvarno želim da znam šta vas pokreće.

I želeo bih da vas pozovem da

do kraja ovog govora razmislite gde ste danas,

iz dva razloga. Prvi je: da biste doprineli više. I drugi:

da bismo, nadam se, ne samo bolje razumeli druge ljude,

već da bismo ih možda više cenili
i da bismo stvorili veze

koje mogu da zaustave neke izazove

sa kojima se suočavamo danas u društvu.

Ti izazovi će se samo uvećavati

samom tehnologijom koja nas povezuje,

i zbog koje nam se putevi ukrštaju. I to ukrštanje

ne stvara uvek utisak da "svi sada razumeju svakoga,

i svako svakoga ceni."

Već 30 godina imam opsesiju o tome

šta pravi razliku u kvalitetu ljudskih života?

Šta pravi razliku u njihovom učinku?

Jer to je ono za šta sam plaćen.

Sada moram da pokažem rezultate.

To je ono što radim već 30 godina.
Dobijem telefonski poziv

kada atletičar psihički puca
na nacionalnoj televiziji,

njegov tim je bio u vođstvu,

a sada ne može da se povrati.

I ja moram da uradim nešto odmah

ili ništa drugo nije bitno.
Zovu me

kada dete hoće da izvrši samoubistvo

i ja moram da uradim nešto odmah.
I za 29 godina -

veoma mi je drago što mogu da kažem
da nisam izgubio nijedan slučaj.

Ne znači da jednog dana neću.
Ali za sada nisam,

a razlog je razumevanje ljudskih potreba
o kojima želim da govorim.

Dakle, kada dobijem pozive u vezi
sa učinkom, to je jedna stvar.

Kako napraviti promenu?

Ali isto tako, ja istražujem šta je to

što oblikuje sposobnost čoveka da doprinosi,

da uradi nešto izvan sebe samog.
Možda je pravo pitanje,

znate, ja gledam u život i kažem da u njemu
postoje dve velike lekcije.

Jedna je: postoji nauka o dostignuću,

gde je sve što se događa usavršeno
do neverovatnog nivoa.

To je: "Kako uzmete nevidljivo i
pretvorite ga u vidljivo", zar ne?

Kako ostvarite ono o čemu sanjate?

Bilo da je u pitanju vaš posao, doprinos društvu, novac -

šta god da je to za vas - vaše telo, porodica.

Ali druga životna lekcija koja se retko savlada,
jeste umeće ispunjenosti.

Jer nauka je laka, zar ne?

Znamo pravila. Vi pišete propise. Pratite ih -

i dobijete rezultat. Kada upoznate igru

samo podižete ulog, nije li tako?

Ali kada je u pitanju ispunjenost, to je umetnost.

A razlog je, zato što se radi o zahvalnosti

i o doprinosu. Postoji granica u tome
koliko sami možete osećati.

Dakle, imao sam zanimljivu laboratoriju
da pokušam da odgovorim na pitanje

pravog pitanja, koje glasi: "Koja je razlika

u nečijem životu ako gledate u tog nekog kao u ljude

kojima ste sve pružili? Pružili ste im, na primer, sva sredstva

koja kažu da im trebaju. Niste im dali
100 dolara vredan računar;

već ste im dali najbolji računar. Pružili ste im ljubav,

pružili ste im radost. Bili ste tu da ih utešite.

A ti ljudi veoma često - i siguran sam da znate neke od njih -

završe ostatak života sa svom tom ljubavlju,
obrazovanjem, novcem

provodeći život idući sa rehabilitacije na rehabilitaciju.

A onda upoznate ljude koji su prošli kroz krajnji bol -

psihički, seksualno, duševno, emocionalno zlostavljani -

i ne uvek, ali često, oni postanu neki od ljudi

koji najviše doprinose društvu.

Dakle, pitanje koje moramo sebi da postavimo je, šta je to?

Šta je to što nas oblikuje? Živimo u kulturi terapije.

Većina nas ne ide na terapije,
ali trenutna kultura je takva.

Pod tim mislim da razmišljamo
da smo mi naša prošlost.

I svi u ovoj prostoriji - ne biste bili u ovoj prostoriji

da ste prihvatili tu teoriju -

ali većina društva misli da je biografija sudbina.

Prošlost jednako budućnost. Naravno da je tako
ako živite u prošlosti.

Ali ono što ljudi u ovoj prostoriji znaju

i što moramo da se podsetimo je -

jer možete znati nešto intelektualno,
možete znati šta vam je činiti,

a onda to ne iskoristiti, ne primeniti ga.

Dakle stvarno, podsetićemo se

da je odluka krajnja moć. Stvarno je tako.

Sada, kada pitate ljude, znate:

"Da li ste nekad doživeli neuspeh?"

Koliko od vas je ikada doživelo neuspeh

u nečem značajnom u vašem životu? Kažite: "Ja."

Publika: "Ja."

TR: Hvala za toliku saradnju tamo dole.

(Smeh)

Ali ukoliko pitate ljude: "Zašto nisi postigao nešto?"

Nekoga ko za vas radi ili vašeg partnera

ili samog sebe. Kada ne uspete da postignete cilj,

koji razlog ljudi navode za neuspeh?

Šta vam kažu? Nisu imali - nisu dovoljno znali,

nisu imali znanje. Nisu imali novac.

Nisu imali vremena. Nisu imali tehnologiju. Znate,

ja nisam imao pravog menadžera. Nisam imao...

Al Gor: Vrhovni sud. (Smeh)

Toni robins: I -

(Aplauz)

i -

(Aplauz)

- šta sve to, uključujući i Vrhovni sud, ima zajedničko?

(Smeh)

Oni su dokaz i to možda tačan, da vam nedostaju sredstva.

Možda nemate novac, možda nemate Vrhovni sud,

ali to nije glavni faktor.

(Aplauz)

A vi me ispravite ako grešim.

Glavni faktor nikad nisu sredstva, već snalažljivost.

I ono što konkretno mislim, ne samo kao neka fraza,

jeste ako imate emociju, ljudsku emociju,
nešto što sam ja osetio

od vas prekjuče, na najdubljem nivou koji sam

do sada iskusio i da ste komunicirali s tom emocijom,

verujem da biste pobedili drugog kandidata.

(Aplauz)

Ali, lako je meni da kažem ovom čoveku šta treba da radi.

(Smeh)

Robinse, idiote. Ali znam da kada smo tada gledali debatu,

bilo je emocija koje su blokirale ljudsku sposobnost

da shvati intelekt i kapacitet ovog čoveka.

Kao i način na koji su to neki ljudi shvatili toga dana -

znam ljude koji su želeli da glasaju za tebe, ali nisu

i to me je uznemirilo. Ali bilo je emocija.

Koliko vas zna o čemu govorim? Recite: "Ja."

Publika: "Ja."

TR: Dakle, emocija je to. I ako mi imamo pravu emociju,

možemo sebe naterati da uradimo bilo šta.
Možemo da savladamo situaciju.

Ako ste dovoljno kreativni, zainteresovani za igru, zabavni,

možete li dopreti do svakoga? Da ili ne?

Publika: "Da."

TR: Nemate novca, ali ste dovoljno kreativni i odlučni,

pronaći ćete put. Dakle, to je krajnje sredstvo.

Ali ovo nije priča koju nam ljudi pričaju, zar ne?

Priča koju nam ljudi govore je mnoštvo različitih priča.

Kažu nam da nemaju sredstva, ali na kraju,

ako pogledate ovde - možete prebaciti slajd molim -

koji su razlozi za neuspeh?

Sledeći slajd, molim. Sad mi je prekinuo šablon, kurvin sin.

(Smeh)

Ali mogu vam reći da cenim energiju.

(Smeh)

Šta odlučuje koja ćeš sredstva koristiti?
Rekli smo da odluke oblikuju sudbinu,

koja je moj fokus ovde. Ako odluke oblikuju sudbinu,
ono što je određuje

su tri odluke. Na šta ćete se fokusirati?

Sada, morate da se odlučite na šta ćete se fokusirati.

Ove sekunde, svesno ili nesvesno.
Onog trenutka kada odlučite

da se fokusirate na nešto morate tome dati značenje

i šta god da je, to značenje stvara emociju.

Da li je ovo kraj ili početak? Da li me bog kažnjava

ili me nagrađuje ili je u pitanju sreća?

Emocija, potom, kreira ono šta ćemo
da uradimo ili samu akciju.

Dakle, razmislite o svom životu.

O odlukama koje su oblikovale vašu sudbinu.

Zvuči prenagljeno, ali u poslednjih 5 ili 10 godina,

15 godina, koliko je bilo odluka

umesto kojih bi vam, da ste doneli druge,

život bio potpuno drugačiji? Koliko vas može da se seti?

Iskreno, bolje ili gore? Kažite: "Ja".

Publika: "Ja".

TR: Sve u svemu, možda je bilo tamo gde radite,

tamo ste upoznali ljubav svog života.

Možda je bila odluka karijere. Znam da su geniji iz
Gugla koje sam video ovde -

koliko shvatam njihova odluka je na početku bila

da prodaju svoju tehnologiju.
Šta bi bilo da su to odlučili

umesto da izgrade sopstvenu kulturu?
Kako bi svet bio drugačiji?

Koliko bi im životi bili drugačiji?
Njihov uticaj?

Ove odluke predstavljaju istoriju našeg sveta.

Kada žena ustane i kaže: "Ne, neću da idem u zadnji deo autobusa",

ona nije samo uticala na svoj život.
Ta odluka je oblikovala našu kulturu.

Ili kada neko stoji ispred tenka.
Ili kada ste u poziciji

kao Lens Armstrong i neko vam kaže:

"Vi imate rak testisa." To je prilično teško
za bilo kog muškarca,

posebno ako ste biciklista.

(Smeh).

Imate to u vašem mozgu; u vašim plućima.

Ali na šta je on odlučio da se fokusira?

Drugačije nego mnogi ljudi. Šta je to značilo?

To nije bio kraj, to je bio početak. Šta ću da radim?

A onda osvoji sedam šampionata,
koje nikada nije osvojio

pre raka, zato što je dobio emotivni fitnes,

psihološku snagu. To je razlika u ljudima

koju sam video među tri miliona koje sam upoznao.

Zato što je tako u mojoj laboratoriji.
Bilo je tri miliona ljudi

iz 80 različitih država sa kojima sam
imao priliku da komuniciram

tokom poslednjih 29 godina. I posle nekog vremena,
šablon postane očigledan.

Vidite da Južna Amerika i Afrika

mogu biti povezane na određen način, zar ne?
Drugi ljudi kažu:

"Ma, to je smešno." Jednostavno je.
Dakle, šta je oblikovalo Lensa?

Šta oblikuje vas? Dve nevidljive sile.
Vrlo brzo. Prva: stanje.

Svi smo imali vremena.

Dakle ako ste imali vremena uradili ste nešto
i nakon što ste to uradili

pomislili ste: "Ne mogu da verujem da sam to rekao",

"Ne mogu da verujem da sam to uradio, to je bilo tako glupo" - ko se osećao tako?

Recite: "Ja."

Publika: "Ja".

TR: Da li ste nekad uradili nešto
posle čega ste rekli, "To sam bio ja!"

(Smeh).

Je l' da? To je bilo vaše stanje, ne vaša sposobnost.

Vaš model sveta je ono što vas dugoročno oblikuje.

Vaš model sveta je vaš filter.
To je ono što nas oblikuje.

To je ono što tera ljude da donose odluke.

Kada hoćemo da utičemo na nekoga, moramo znati

šta već utiče na njega.

Verujem da je taj uticaj sačinjen od tri dela.

Prvo, koja je vaša meta? Za čim težite?

A mislim da to nisu vaše želje.

Možete ostvariti svoje želje ili ciljeve.
Koliko vas je ostvarilo cilj

ili želju i pomislilo, je li ovo sve?

Koliko vas je doživelo to? Kažite: "Ja."

Publika: "Ja."

TR: Dakle, imamo potrebe. Verujem da postoji
šest ljudskih potreba.

Drugo, jednom kada saznate koja vas meta pokreće

i otkrijete je zbog istine - ne stvarate je, već je otkrijete -

tada saznate koja je vaša mapa:

koji su to sistemi verovanja koji vam govore
kako da dobijete te potrebe.

Neki ljudi misle da je način da dobijete
te potrebe da uništite svet,

neki ljudi grade nešto, stvaraju nešto, vole nekoga.

I postoji gorivo koje odaberete. Dakle, veoma brzo, šest potreba.

Dozvolite da vam kažem koje su. Prva: sigurnost.

Ovo nisu ciljevi ili želje, ove potrebe su univerzalne.

Svima je potrebna sigurnost da izbegnu bol

i osećaju se barem udobno. Sada, kako to dobiti?

Kontrolisati svakoga? Razviti veštine?
Odustati? Popušiti cigaretu?

I ako ironično, u potpunosti dobijete sigurnost,

iako nam je svima potrebna -

kao kada niste sigurni za svoje zdravlje
ili zdravlje svoje dece

ili za novac, ne razmišljate mnogo o bilo čemu drugom.

Niste sigurni da li će plafon izdržati,

nećete slušati nijednog izlagača.

Ali, dok težimo sigurnosti na drugačiji način,
kada dobijemo totalnu sigurnost,

dobijemo šta? Šta osećate ako ste sigurni?

Šta će se desiti? Kada?

Na koji način? Šta biste osećali?

Umrli biste od dosade. Dakle, Bog nam je,
u svojoj (ženskoj) beskonačnoj mudrosti,

(Smeh)

dao drugu ljudsku potrebu - nesigurnost.

Potrebna nam je raznovrsnost.
Potrebna su nam iznenađenja.

Koliko vas ovde voli iznenađenja? Kažite: "Ja."

Publika: "Ja."

TR: Lažete. Volite iznenađenja koja želite.

(Smeh)

Ona koja ne želite nazivate problemima,
ali su vam potrebna.

Dakle, raznovrsnost je važna. Da li ste nekada iznajmili film

koji ste već gledali? Ko je uradio to?
Nađite nešto da radite sa jebenim životom.

(Smeh)

Dobro. Zašto to radite? Sigurni ste da je to dobro

zato što ste to pročitali ranije, odgledali ranije, ali se nadate

da je prošlo dovoljno vremena da ste zaboravili,
da će izgledati drugačije.

Treća, važna ljudska potreba - značenje.
Svima nam je potrebno da se osetimo

važnim, specijalnim, jedinstvenim.
To možete dobiti zarađujući više novca.

Ili tako što ćete biti produhovljeniji.

Ili dovodeći sebe u situaciju gde stavljate

više tetovaža i minđuša na mesta
koja ljudi ne žele da znaju.

Šta god je potrebno. Najbrži način da postignete značenje,

ukoliko nemate pozadinu, kulturu,
nemate verovanja ni sredstva

ili snalažljivost, jeste nasiljem.
Ako vam prislonim pištolj na glavu

i živim u "kraju", odmah sam značajan.

Od 0 do 10. Koliko visoko? 10. Koliko sam siguran

da ćete reagovati na mene? 10. Koliko je tu nesigurnosti?

Ko zna šta će se sledeće dogoditi? Nekako je uzbudljivo.

Kao kada se popnete u pećinu i radite takve stvari

skroz tamo unutra. Potpuna raznolikost i nesigurnost.

I značajno je, zar ne? Dakle želite
da rizikujete svoj život za to.

Zato je nasilje uvek bilo i uvek će biti oko nas,

ukoliko, kao vrsta, ne promenimo svest.

Danas, možete ostvariti značaj na milion načina,

ali da biste bili značani, morate biti jedinstveni i drugačiji.

Evo šta nam je stvarno potrebno:
povezanost i ljubav - četvrta potreba.

Svi je želimo. Mnogi ljudi se zadovolje povezanošću

zato što je ljubav suviše zastrašujuća.
Ne želite da budete povređeni.

Ko je ovde bio povređen u intimnoj vezi? Kažite: "Ja."

(Smeh)

Ukoliko ne podignete ruku, imali ste
i druge probleme, hajde.

(Smeh)

I opet ćete biti povređeni.

Zar vam nije drago što ste došli u ovu pozitivnu posetu?

(Smeh)

Ali evo istine - povezanost nam je potrebna.
Možemo je postići kroz intimnost,

kroz prijateljstvo, molitvu, šetanje prirodom.

Ako vam ništa od ovoga ne odgovara, nabavite psa.
Ne mačku. Nabavite psa,

zato što kada ga ostavite dva minuta, kao da ste bili odsutni

šest meseci i iako se vratite pet minuta
kasnije radiće ovako, zar ne?

(Smeh)

Svaki čovek nađe način da dobije ove prve četiri potrebe.

Čak i ako lažete sebe, potrebno je
da imate odvojene ličnosti.

Ali poslednje dve potrebe - prve četiri potrebe se zovu

potrebe ličnosti, tako ih ja zovem -

poslednje dve su potrebe duha.

I ovde dolazi do potpunog ispunjenja.
Prve četiri potrebe vas

neće ispuniti. Naći čete način - pušićete,
piti, raditi bilo šta -

da biste postigli prve četiri,
ali poslednje dve - broj pet:

morate se razvijati. Svima nam je jasan odgovor ovde.

Ukoliko se ne razvijate, desiće se šta?
Ukoliko se veza ne razvija,

ukoliko se posao ne razvija,
ukoliko se vi ne razvijate,

nije bitno koliko novca imate,

koliko prijatelja imate, koliko vas ljudi voli,

osećate se veoma loše. I razlog zbog kojeg
se razvijamo, ja mislim je,

da bismo imali nešto vredno da ponudimo.

Jer šesta potreba je potreba da
doprinesemo izvan sebe samih.

Zato što svi znamo, koliko god otrcano zvučalo,

da je tajna življenja davanje. Svi znamo da se u životu
ne radi o nama, kao pojedincu,

već o svima nama. Ova kultura to zna.
Ova prostorija to zna.

I to je uzbudljivo. Kada vidite Nikolasa kako ovde priča o

svom računaru od 100 dolara, najstrastvenija
i najuzbudljivija stvar je

da je on genije, ali on sada ima zanimanje.

Možete osetiti da je drugačiji i to je lepo.

I to zanimanje može dotaći i ostale ljude.
U mom životu,

moj život se promenio kada sam imao 11 godina.

Dan zahvalnosti: nema novca, nema hrane.
I nećemo gladovati,

ali moj otac je bio u totalno lošem stanju.
Moja mama mu je davala do znanja

koliko loše je uprskao. I neko je došao na vrata

i doneo nam hranu. Moj otac je doneo tri odluke.

Ukratko znam koje su bile. Fokusirao se na:
"Ovo je milostinja

Šta to znači? Ja sam beskoristan, šta ću da radim?

Napustiću porodicu." Što je i uradio.
To je bilo jedno od najbolnijih

iskustava u mom životu. Moje tri odluke
su mi pružile drugačiji put.

Rekao sam: "Fokusiraj se na:
"Ima hrane"" - kakav pojam!

(Smeh)

Drugo - ovo je ono što mi je promenilo život,

ovo me je oblikovalo kao čoveka -
"Nečiji poklon,

ne znam čak ni čiji." Moj otac je stalno govorio,

"Nikome nije stalo." I najendom, neko meni nepoznat

ko ne traži ništa, daje mojoj porodici hranu,

brine se o nama. Nateralo me je
da verujem sledeće: "Šta znači

kada je drugima stalo?" I odluka koju sam
zbog toga doneo je da,

ukoliko je strancima stalo do nas
i meni je stalo do njih.

Šta ću uraditi? Uradiću nešto

drugačije što će biti od značaja. Tako sam
sa 17 godina izašao jedan dan

na Dan zahvalnosti. Razmišljao sam godinama o tome da

sakupim dovoljno novca da nahranim dve porodice.

To je bila najzabavnija stvar koju sam uradio
u životu, najdirljivija.

Sledeće godine sam nahranio četiri porodice.
Nikome nisam govorio šta sam radio.

Naredne osam. Nisam to radio zbog slatkih poena,

ali posle osam pomislio sam, dođavola,
dobro bi mi došla pomoć.

(Smeh)

Dakle, otišao sam i šta sam uradio?

Uključio sam svoje prijatelje i razvio kompanije

i onda sam imao 11 kompanija i napravio sam fondaciju.

Danas, 18 godina kasnije, ponosan sam
što smo prošle godine

nahranili 2 miliona ljudi u 35 zemalja putem naše fondacije,

sve tokom praznika: Dana zahvalnosti, Božića -

(Aplauz)

- u različitim državama širom sveta.

Bilo je fantastično.

(Aplauz)

Hvala vam.

(Aplauz)

Dakle, ne govorim vam to da bih se hvalio,
već zato što sam ponosan

na ljudska bića, zato što se uzbude kada doprinose

jednom kada dobiju priliku
da to iskuse, a ne da pričaju o tome.

Konačno - i polako mi ističe vreme
- meta koja vas oblikuje -

evo šta je različito kod ljudi. Imamo iste potrebe,

ali da li ste opterećeni sigurnošću?
Da li je to ono što najviše vrednujete,

ili nesigurnost? Ovaj čovek ovde ne može biti
opterećen sigurnošću

ukoliko se peo kroz one pećine.
Da li ste vođeni značajem

ili ljubavlju? Svima nam je potrebno svih šest, ali koji god

sistem da vas predvodi, naginje vas ka drugačijem pravcu.

I kako se krećete u nekom pravcu,
imate odredište i sudbinu.

Drugi deo je mapa. Mislite o tome
kao o operativnom sistemu

koji vam govori kako da stignete tamo.
I mapa nekih ljudi je,

"Sačuvaću živote drugih ljudih čak i ako ja možda umrem,"

to su vatrogasci. Kod nekih drugih je,

"Ubiću ljude da bih to ostvario."
Oni pokušavaju da ispune

iste potrebe za značajem, zar ne?
Oni hoće da poštuju boga

ili svoju porodicu, ali imaju drugačiju mapu.

Postoji sedam različitih verovanja.
Ne mogu proći kroz sve njih

zato što završavam.
Poslednji deo je emocija.

Rekao bih da je jedan deo mape kao vreme.
Za neke ljude je

dugo vreme 100 godina. Za neke druge, kao što sam ja,

je tri sekunde.

(Smeh)

I sada poslednja koju sam već spomenuo, koju ste osetili.

Ukoliko imate metu i posedujete mapu i recimo -

ne mogu koristiti Gugl zato što volim Mek, a nisu ga napravili

dovoljno dobrim za Mek - dakle ukoliko koristite
"MapKvest" - koliko vas je

u nekom trenutku napravilo fatalnu grešku
da koristi "MapKvest"?

(Smeh)

Koristite ovu stvar i ne dođete do cilja.
Dakle, zamislite

da vam vaša uverenja garantuju
da nikada nećete stići gde želite?

(Smeh)

Poslednja stvar je emocija.

Dakle, evo šta ću vam reći o emociji.
Postoji 6000 emocija

za koje postoji reč u engleskom jeziku,

što je samo lingvistički prikaz, zar ne,

koji se menja sa jezikom. Ali ukoliko
vaše emocije koje preovlađuju -

kad bih imao više vremena, imam
20.000 ljudi ili 1.000 ljudi,

koji treba da napišu sve emocije koje su osetili

u jednoj prosečnoj nedelji. Imaju koliko god
im je potrebno vremena.

Na jednoj strani treba da napišu emocije koje ih ohrabruju,

a na drugoj one obeshrabrujuće.

Pogodite koliko emocija ljudi osete? Manje od 12.

I polovina tih emocija ih čini potištenim.
Dakle imaju pet ili šest

dobrih osećanja, je li tako? To je kao
da se osećaju "srećno, srećno,

uzbuđeno, uh sranje, frustrirano, frustrirano,
preplavljeno, depresivno."

Koliko vas poznaje nekog, ko šta god da mu se desi

nađe način da se iznervira?
Koliko vas poznaje nekog takvog?

(Smeh)

Ili bez obzira šta se im desi, nađu način
da budu srećni ili uzbuđeni.

Koliko vas poznaje nekog takvog? Hajde.

Kada se dogodio 11. septembar - i završiću sa ovim -
bio sam na Havajima.

Bio sam sa 2.000 ljudi iz 45 zemalja.
Prevodili smo

simultano četiri jezika za program

koji sam ja vodio nedelju dana.
Noć pre 11. se zvala

"Emocionalno usavršavanje." Ustao sam,
nisam imao plan za to i rekao sam -

imali smo vatromet - radim lude stvari, smešne stvari -

i na kraju sam prestao - i isplanirao sam šta ću reći

ali nikad ne uradim ono što planiram.
I odjednom sam rekao:

"Kada ljudi počnu stvarno da žive?
Kada se suoče sa smrću."

I onda sam prošao kroz celu stvar o tome da

ukoliko ne biste napustili ovo ostvrvo,
ako biste za devet dana

umrli, koga biste zvali, šta biste rekli,

šta biste uradili? Jedna žena - te noći
kada se 11. septembar dogodio -

jedna žena je došla na seminar i kada je stigla,

njen bivši dečko je bio kidnapovan i ubijen.

Njen prijatelj, njen novi dečko, je želeo
da se venča sa njom i ona je odbila.

On je rekao: "Ukoliko odeš na Havaje, sa nama je gotovo."

Ona je rekla: "Gotovo je." Kada sam završio te noći,
nazvala ga je

i ostavila mu poruku - živa istina - na vrhu zgrade
Svetskog trgovinskog centra

gde je radio. Rekla je: "Dušo, volim te, želim samo da znaš

da hoću da se udam za tebe. Bilo je glupo sa moje strane."
I zaspala je,

zato što je bilo 3 sata ujutru za nas, kada se on javio

sa vrha rekao je: "Dušo, nemaš pojma šta mi to znači."

Rekao je: "Ne znam kako da ti ovo saopštim,

ali dala si mi najlepši poklon jer ja ću umreti."

I ona nam je pustila snimak u prostoriji.

Kasnije je bila kod Lerija Kinga uživo i on je rekao: "Verovatno se pitaš

kako je moguće da se ti ovo dogodi dvaput."
I rekao je:

"Sve što mogu da ti kažem jeste da ovo
mora da je božija poruka za tebe,

draga. Od danas pa nadalje, svakog dana
daj sve od sebe, voli sve svoje.

Ne dozvoli da te bilo šta zaustavi."
Ona završava i čovek ustaje

i kaže: "Ja sam iz Pakistana, ja sam musliman.

Želeo bih da Vas držim za ruku i kažem

"Žao mi je", ali očigledno, ovo je osveta."
Ne mogu vam ispičati ostatak

zato što mi je isteklo vreme.

(Smeh)

10 sekundi.

(Aplauz)

10 sekundi, to je sve. Hoću da budem učtiv.
10 sekundi.

Sve što mogu da vam kažem je,
doveo sam ovoga čoveka na binu

sa čovekom iz Njujorka koji je radio u
Svetskom trgovinskom centru,

zato što je tamo bilo 200 Njujorčana. Više od 50 njih

je izgubilo cele kompanije, prijatelje,
precrtavali su ljude u svojim

telefonima - jedan finansijski trgovac,
žena od čelika je plakala -

precrtavate 30 prijatelja koji su umrli.

I ono što sam rekao ljudima je:
"Na šta ćemo se fokusirati?

Šta ovo znači i šta ćemo uraditi?"

I okupio sam grupu i naterao ljude da se fokusiraju,

ukoliko niste izgubili nikog danas, vaš fokus će biti

kako da budete drugome na usluzi. Postoje ljudi -

jedna žena je ustala i bila je toliko ljuta i vrištala je i vikala.

I tada sam saznao da nije iz Njujorka, nije ni Amerikanka,

ne poznaje nikoga tamo. Pitao sam:
"Da li se Vi uvek ljutite?"

Rekla je: "Da." Grešni ljudi su bili grešni,
tužni ljudi su bili tužni.

I okupio sam ove dve grupe ljudi
i napravio indirektno pregovaranje.

Čovek jevrej sa svojom porodicom
na okupiranoj teritoriji, neko iz Njujorka

ko bi poginuo da je bio na poslu tog dana i ovaj čovek

koji je želio biti terorista i čvrsto to stavio do znanja.

Integracija koja se dogodila je bila snimana

i to ću vam sa zadovoljstvom poslati,
tako da stvarno možete videti

ono što se u stvari dogodilo umesto
da slušate moju verbalnu predstavu.

Dvoje od njih ne samo da su se spojili i

promenili svoja verovanja i morale o svetu,

već su radili zajedno da iznesu, skoro već četiri godine,

kroz razne džamije i sinagoge, ideju

o tome kako stvoriti mir. I on je napisao knjigu, koju je nazvao

"Moj džihad, moj način mira."
Dakle, promena se može dogoditi.

Moj poziv vama je sledeći: istražite vašu mrežu, ovu mrežu ovde -

potrebe, verovanja, emocije koje vas kontrolišu.

Iz dva razloga: da biste pružili veći deo vas samih,
takođe i da biste postigli više,

svi to želimo da uradimo. Ali mislim na davanje,

zato što je to ono što će vas ispuniti. I drugo,

da biste cenili - ne samo razumeli, to je intelektualno,

to je um - ali ceniti šta pokreće druge ljude.

To je jedini način da se naš svet promeni.
Bog vas blagoslovio.

Hvala vam. Nadam se da je ovo bilo korisno.

(Aplauz)