Prvi i poslednji kralj Haitija

Pogledajte celu lekciju: https://ed.ted.com/lessons/the-first-and-last-king-of-haiti-marlene-daut

Kraljevski par Haitija na svoje krunisanje dočekan je gromoglasnim aplauzom. Nakon što je primio svoju ukrašenu krunu, Henri Kristof se popeo na svoj tron koji se uzdizao 20 metara. Međutim, uzbuđeni posmatrači nisu slutili da će prvi kralj Haitija ujedno biti i njegov poslednji. Ko je bio ovaj revolucionar? Marlena Daut izlaže kako je čovek koji je bio porobljen po rođenju napredovao u službi i postao kralj.

Lekcija: Marlena Daut; režija: Studio Kabong.

Kraljevski par Haitija dočekan je
na svoje krunisanje gromoglasnim aplauzom.

Nakon što je primio svoju
ukrašenu krunu i skiptar,

Anri Kristof se popeo na svoj tron
koji se uzdizao 20 metara.

Međutim, uzbuđeni posmatrači
nisu ni slutili da će prvi kralj Haitija

ujedno biti i njegov poslednji.

Porobljen po rođenju na ostrvu Grenada,

Kristof je proveo detinjstvo seleći se
od jednog do drugog karipskog ostrva.

Sa samo 12 godina, 1779. godine

pridružio se svom gospodaru
u pomaganju američkim revolucionarima

u Bici kod Savane.

Ova dugačka opsada bila je Kristofov
prvi susret sa nasilnom revolucijom.

Postoji malo sačuvanih zapisa

o Kristofovom životu
neposredno posle rata.

Tokom naredne decenije,

znamo da je radio kao zidar
i kao konobar u hotelu

u francuskoj koloniji San Domingo,
kako se Haiti tada zvao.

Godine 1791, kada su se robovi
te kolonije pobunili,

Kristof je dobio još jednu priliku
da se bori za slobodu.

Na čelu sa Tusenom Luvertirom, pobunjenici
su se borili protiv vlasnika plantaža,

kao i protiv britanskih i španskih sila
koje su želele kontrolu nad ostrvom.

Kristof je brzo napredovao u službi,

dokazavši da je ravnopravan
sa iskusnijim generalima.

Do 1793. godine,

Luvertir je uspešno oslobodio
sve robove Santa Dominga

i do 1801. ostrvo je funkcionisalo
kao poluautonomna kolonija.

Međutim, za to vreme, Napoleon Bonaparta
došao je na vlast u Francuskoj

i kao glavni cilj imao je vraćanje
ropstva i francuske prevlasti

širom carstva.

Francuki pokušaji da uspostave ropstvo
naišli su na žestoki otpor,

gde je general Kristof
čak i zapalio prestonicu

kako bi sprečio vojnu okupaciju.

Najzad, pobuna i epidemija žute groznice

naterali su francuske vojnike
da se povuku,

ali borba nije bila bez gubitaka.

Luvertir je zarobljen i ostavljen
da umre u francuskom zatvoru;

sudbina koju će i Kristofov devetogodišnji
sin deliti samo nekoliko godina kasnije.

Nakon revolucije,

Kristof i generali Žan Žak Desalin
i Aleksandar Petion

došli su na ugledne položaje
u novoj vladi.

Godine 1804, Desalin je proglašen
za cara nezavisnog Haitija.

Međutim, njegova želja da bude apsolutni
vladar odvratila je njegove pristalice.

Konačno, Desalinova vladavina
podstakla je političku zaveru

koja se završila njegovim
atentatom 1806. godine.

Borba oko vlasti koja je usledila,
dovela je do građanskog rata

koji je podelio zemlju na dva dela.

Do 1807, Kristof je bio
predsednik na severu u Kapu Aitjenu,

a Petion je vladao na jugu
od Port o Prensa.

Petion je pokušao da ostane dosledan
demokratskim korenima revolucije,

oblikujući svoju republiku
po uzoru na SAD.

Čak je podržavao i antikolonijalne
revolucionare iz drugih zemalja.

Ovakva politika kupila mu je pristalice,

ali je usporila trgovinski
i ekonomski razvoj.

Sa druge strane, Kristof je imao
konkretnije planove za nezavisni Haiti.

Raspodelio je zemlju narodu,

ali je kontrolu nad poljoprivredom
još uvek imala država.

Uspostavio je i trgovinu
sa mnogim stranim zemljama,

uključujući i Veliku Britaniju i SAD

i obećao da se neće mešati
u njihovu spoljnu politiku.

Čak je sagradio i ogromnu Tvrđavu
za slučaj da Francuzi ponovo napadnu.

Kako bi postigao sve ovo,
Kristof je ustanovio obavezan rad,

a kako bi ojačao svoju moć,
proglasio je sebe za kralja 1811. godine.

Tokom svoje vladavine, živeo je
u otmenoj palati - Sansusi

zajedno sa svojom ženom
i njihovo troje dece.

Kristofovo kraljevstvo doživelo je
brz napredak u trgovini, industriji,

kulturi i obrazovanju.

Dovodio je poznate evropske umetnike
na haićansku kulturnu scenu,

kao i evropske učitelje kako bi
uspostavio javno obrazovanje.

Međutim, iako je kralj isprva
bio popularan među narodom,

njegovi zakoni o radu
budili su neprijatno sećanje

na ropstvo za koje su se
Haićani borili da unište.

Njegova sve autoritarnija politika
vremenom je izgubila podršku,

a njegovi protivnici sa juga
postali su snažniji.

U oktobru 1820, njegova vladavina
se tragično završila.

Nekoliko meseci nakon teškog šloga
koji mu je onemogućio da vlada,

ključni članovi njegove vojske
prebegli su u južnjačke snage.

Izdan i utučen,
kralj je izvršio samoubistvo.

Danas, tragovi Kristofove složene istorije

još uvek se mogu naći
u trošnim ostacima njegovih palata

i u zaostavštini Haitija kao prve nacije
koja je trajno ukinula ropstvo.