Natanijel Kan o filmu "Moj arhitekta"

Natanijel Kan (Nathaniel Kahn) prikazuje inserte iz svog dokumentarca "Moj arhitekta", koji govori o njegovom stremljenju da razume svog oca, legendarnog arhitektu Luja Kana. To je film pun značenja za svakoga ko želi da razume vezu između umetnosti i ljubavi.

Ono što sam želeo da kažem u vezi sa snimanjem filma - u vezi sa ovim filmom -

razmišljajući o nekim od divnih govora koje smo čuli ovde,

Majkl Mošen i neki govori o muzici,

ideja da postoji linija naracije

i da muzika postoji u vremenu.

Film takođe postoji u vremenu, to je iskustvo

kroz koje bi trebalo proći emotivno.

Snimajući ovaj film osećao sam kako tako mnogo dokumentaraca koje sam video

govori o učenju nečega,

ili o znanju ili ga vode krupni kadrovi ili ideje.

A želeo sam da ovaj film vode emocije

i da stvarno prati moje putovanje.

I umesto da ga napravim od krupnih kadrova, sastavljen je od scena

a ljude upoznajemo usput.

Vidimo ih samo jednom.

Ne vraćaju se nekoliko puta, tako da je ovo zaista hronika putovanja.

Nešto kao život, kad jednom uđete u njega

ne možete izaći.

Želim da vam prikažem dva inserta,

prvi je pomalo nabacan,

samo tri kratka trenutka, četiri trenutka

sa troje ljudi koji su večeras ovde.

Ne pojavljuju se tako u filmu,

jer oni su deo mnogo većih scena.

Izvanredno se nadograđuju međusobno.

To se završava kratkim klipom moga oca, Lua,

koji priča o nečemu što mu je veoma drago,

a to su slučajnosti života.

Mislim da je on osećao da su najveće stvari u životu slučajne,

možda potpuno neplanirane.

Ta tri odlomka prati scena

po meni njegove najznačajnije zgrade,

a to je zgrada u Daki, u Bangladešu.

Izgradio je tamošnju prestonicu.

Mislim da ćete uživati u ovoj zgradi, nikada nije viđena,

fotografisana je, ali nikada nije snimljena na filmu.

Mi smo bili prva filmska ekipa tamo.

Dakle, videćete slike ove izvanredne građevine.

Zapamtite par stvari kad je vidite,

u potpunosti je izgrađena rukama,

mislim da su kran dobili poslednje godine.

U potpunosti je izgrađena ručno, na skelama od bambusa,

ljudi su nosili korpe betona na glavama,

ubacivali ih u kalupe.

To je prestonica ove zemlje,

a trebalo je 23 godine da se izgradi,

što je nešto zbog čega su tamo veoma ponosni.

Trajalo je koliko i Tadž Mahal.

Nažalost, trajalo je toliko da Lu nije stigao da je vidi gotovu.

Umro je 1974.

Zgrada je završena 1983.

Znači nastavilo se mnogo godina

posle njegove smrti.

Setite se toga kada vidite zgradu,

nekada stvari kojima toliko stremimo u životu, ne vidimo gotove.

To me je stvarno pogodilo u vezi sa mojim ocem,

u smislu da je verovao

da nekako, radeći te stvari,

dajući na način na koji je on davao, nešto dobro će proizaći,

čak i usred rata, bio je rat u Pakistanu u jednom momentu,

radovi su se potpuno zaustavili ali on je nastavio,

jer je misilo "Kada rat bude gotov

biće im potrebna ova zgrada."

Dakle, to su ta dva inserta koja želim da prikažem.

Pustite traku.

(aplauz)

Ričard Sol Vurman: Sećam se kako sam ga slušao na Penu.

Došao sam kući i rekao ocu i majci,

"Upravo sam upoznao čoveka, nema puno posla,

nekako je ružan, smešnog glasa,

nastavnik je u školi.

Znam da nikada niste čuli za njega, ali zapamtite danas,

da ćete jednoga dana čuti za njega,

jer je stvarno neverovatan čovek."

Frenk Geri: Čuo sam da je imao nekakvu varijantu sa Ingrid Bergman. Je l' to tačno?

Natanijel Kan: Ako je imao, bio je srećnik.

(smeh)

NK: Stvarno ste to čuli?

FG: Da, kada je bio u Rimu.

Moše Safdi: Bio je pravi nomad.

Znate, kada sam ga poznavao dok sam bio u birou,

on bi došao sa puta i bio bi u kancelariji

dva ili tri dana non stop, a onda bi se spakovao i otišao.

Bio bi u kancelariji do 3 ujutru, radio s nama,

a bilo je nešto nomadsko u njemu.

Mislim, koliko god je njegova smrt na železničkoj stanici tragična,

toliko je dosledna njegovom životu, znate?

Ja često mislim kako ću umreti u avionu,

ili na aerodromu,

ili dok džogiram i nemam dokumenta kod sebe.

Ne znam zašto mi se to urezalo

iz sećanja na način na koji je umro.

Bio je nomad u srcu.

Luj Kan: Kako su naša postojanja zapravo slučajna

i tako puna uticaja okolnosti.

Čovek: Mi smo jutarnji radnici i dolazimo stalno ovde,

uživamo u šetnji, lepoti grada i atmosferi,

ovo je najlepše mesto u Bangladešu.

Ponosni smo na to.

NK: Ponosni ste?

Čovek: Da, to je nacionalna slika Bangladeša.

NK: Da li znate nešto o arhitekti?

Čovek: Arhitekti? Čuo sam za njega, on je [nejasno] arhitekta.

NK: Zapravo, ja sam ovde jer ja sam sin tog arhitekte,

on je bio moj otac.

Čovek: O! Otac je Luj Farakan?

NK: Da. Ne, ne Luj Farakan, Luj Kan.

Čovek: Luj Kan, jeste!

(smeh)

Čovek: Vaš otac, je l' živ?

NK: Ne, umro je pre 25 godina.

Čovek: Drago nam je što ste došli.

NK: Hvala.

NK: Tata je nikada nije video završenu.

Ne, nikada ovo nije video.

Šamsul Vers: Bilo je skoro nemoguće graditi za zemlju kao što je naša.

Pre 50 godina nije bilo ničega, samo pirinčana polja,

i pošto smo ga pozvali

on je osećao da ima veliku odgovornost.

Želeo je da bude Mojsije ovde, dao nam je demokratiju.

On nije političan čovek,

ali u ovom obliku dao nam je

instituciju demokratije, iz koje možemo da se izdignemo.

Na taj način je to bitno.

Nije mario koliko novca ima ova zemlja,

niti da li će ikada uspeti da završi zgradu,

ali nekako je uspeo da je izgradi ovde.

I ovo je njegov najveći projekat, ovde, u najsiromašnijoj zemlji na svetu.

NK: Koštao ga je života.

ŠV: Da, platio je. Platio je životom za ovo

i zbog toga je velik i mi ćemo ga se sećati.

Ali je bio i čovek,

a njegov neuspeh u porodičnom životu

se neizbežno povezuje sa velikanima.

Ali mislim da će njegov sin ovo razumeti

i neće mu uzeti za zlo

ili se osećati zapostavljenim.

Njemu je bilo stalo na neki drugačiji način,

ali potrebno je vreme da bi se to razumelo.

U socijalnom aspektu svog života

bio je kao neko dete, uopšte nije bio zreo.

Nije mogao ničemu da kaže "ne",

i zato, jer nije mogao da kaže "ne" stvarima,

imamo ovu zgradu danas.

Vidite, jedino na taj način ga možete razumeti.

Ne postoji druga prečica

ili neki drug put da ga razumete.

Ali mislim, dao nam je ovu zgradu

i mi saosećamo sa njim,

on nam je dao ljubav.

Verovatno vama nije mogao dati pravu vrstu ljubavi,

ali za nas, dao je ljudima pravu vrstu ljubavi,

to je važno.

Morate to razumeti.

Imao je ogromnu količinu ljubavi,

voleo je sve.

Voleo je sve, a nekada nije video

one najbliže,

a to je neizbežno za ljude njegovog ugleda.

(aplauz)