Sajmon Sinek o milenijalcima na radnom mestu

Deo intervjua sa Sajmonom Sinekom iz epizode emisije "Inside Quest".
http://www.insidequest.com/
prevod: Krstić Aleksandra

Šta je pitanje milenijalaca?

Očigledno, milenijalci su
generacija,

koja predstavlja grupu
ljudi

rođenih oko

1994. i kasnije,

i teško se upravlja njima.

Optuženi su da
im je dato pravo.

I da su narcisoidni.
I koristoljubivi.

Da nisu fokusirani.

Da su lenji.

Ali da imaju pravo je
jako.

I zato što mnogo zbunjuju
lidere

dešava se da lideri
pitaju milenijalce:

šta vi želite?

A milenijalci kažu:

Mi želimo da radimo na mestu
koje ima svrhu

- to obožavam -

želimo da
napravimo "uticaj",

znate, šta god to značilo.

(smeh)

Želimo besplatnu hranu i
vreće sa zrnima.

(smeh)

I neko je jasno rekao
neku vrstu svrhe.

Ima i dosta besplatne hrane
i vreće sa zrnima,

i ipak iz nekog razloga

oni i dalje nisu srećni.

A to je zato što,

postoji deo koji
nedostaje.

Ono što sam ja naučio je da...
To mogu podeliti u 4 dela, OK?

Postoje 4 stvari, 4 osobine.

Prva je roditeljstvo,
druga je tehnologija,

treća nestrpljenje i
četvrta sredina.

Generacija, koju zovemo
milenijalci,

previše njih odrasta
kao predmet

- to nisu moje reči -
neuspelih strategija roditeljstva.

Znate...

Gde imamo, na primer,
da im se govorilo da su posebni.

Sve vreme.

Rečeno im je da mogu da
postignu šta god žele u životu.

Samo zato što oni to žele.

OK?

Rečeno im je da...

Neki od njih su dobijali
pohvale na času

ne zato što su zaslužili,
već zato što

su se njihovi roditelji
žalili.

A neki su dobijali
5, ne zato što su ih

zaslužili, već zato što nastavnici
nisu želeli da

da imaju problema
sa roditeljima.

Neka deca dobijaju
medalju za učešće.

Imamo i medalje
za poslednjeg koji dođe,

što je logika, koju znamo,
koja je prilično jasna,

a to je da se smanjuje vrednost
medalje i nagrade onog

koji zapravo radi naporno.
I to zapravo čini da

tu osobu koja dođe
poslednja bude sramota,

zato što znaju da
to nisu zaslužili,

što čini da se
osećaju još gore, OK?

Dakle, uzmete ovu grupu ljudi,
oni diplomiraju, nađu posao

i banu u svet i odmah shvate
da nisu posebni,

mame im ne mogu pomoći
da se unaprede,

da ne dobijate ništa
ako stignete poslednji,

i, uzgred, ne možete imati nešto
samo zato što to želite, OK?

I u sekundi se njihova kompletna
slika razbija.

Pa tako imate jednu celu generaciju
koja odrasta na

niskom samopouzdanju
prethodnih generacija.

Drugi problem je,
da povežemo sa prethodnim,

što rastemo u svetu
Instagrama i Fejsbuka.

Drugim rečima,
filtriramo stvari.

Dobri smo u pokazivanju
drugima da je život fantastičan,

iako sam ja depresivan, zar ne?

Pa tako, svi deluju opasno,
svi deluju kao da će

sve sami rešiti.

A zapravo, uopšte nisu opasni i
većina ljudi ne može sve sama rešiti.

I onda kada ljudi njima
pretpostavljeni pitaju:

šta treba da učinimo?
oni odgovaraju:

ovo treba da učiniš!

A nemaju pojma šta.

(smeh)

Dakle, imate jednu celu generaciju
koja odrasta na niskom

samopouzdanju prethodnih
generacij, OK?

Ne njihovom krivicom!
Ne njihovom krivicom! OK?

Loše su odgajani, OK?

Sad, dodajmo tehnologiju.

Znamo da učešće
društvenih medija

i naših mobilnih telefona
oslobađa hemikaliju

koja se zove dopamin.

Zato kada dobijete poruku
osećate se dobro, zar ne?

Dakle, svi se mi to imali, malo
smo neraspoloženi,

pomalo smo usamljeni,

pa zato šaljete 10 poruka
10 prijateljima,

koje kažu: ćao, ćao, ćao,
ćao, ćao...

(smeh)

Jer je osećaj dobar
kada vam odgovore, zar ne?

(smeh)

Zato brojimo sviđanja,
zato se vraćamo 10 puta

da vidimo da li... Da li
moj profil na Instagramu

usporeno napreduje... Da li sam
učino nešto loše?

Da li im se više ne sviđam?

Tu je trauma za decu samim
brisanjem sa liste prijatelja, zar ne?

Jer znamo kada dobijemo
podršku, dobijemo i dopamin,

i osećaj je dobar!

To je ono što volimo i zato se
konstantno tome vraćamo.

Dopamin je potpuno ista hemikalija
koja se javlja kada

pušimo, pijemo
i kada se kockamo.

Drugim rečima, on je jako,
jako zavistan. OK?

Imamo stroga ograničenja
pušenja, kockanja i

alkohola,

a nemamo ograničenja
društvenih mreža i mobilnih telfona.

Što je ekvivalentno otvaranju
ormarčića sa alkoholom

i govorenju našim tinejdžerima:
hej, ta stvar odraslih

što vas oraspoložava...

(smeh)

Ali to je tačno ono
što se dešava.

Tačno to se dešava, OK?

Tačno to se dešava.

Imate jednu celu generaciju
koja ima pristup

konstantnom grickanju hemikalije
koja se zove dopamin,

preko društvenih mreža i
telefona

dok prolaze kroz visoki stres
adolescenata.

Zašto je ovo bitno?

Skoro svaki alkoholičar je
otkrio alkohol

kada je bio tinejdžer.

Kada smo jako, jako mladi,
jedino odobrenje

koje nam je potrebno,
je odobrenje naših roditelja.

I kako prolazimo kroz adolescenciju,
vršimo tu tranziciju

gde nam je sada potrebno
odobrenje naših vršnjaka.

Jako frustrirajuće za roditelje,
a jako važno za nas,

jer nam omogućuje da
postanemo deo kulture

u pleme koje je van naše
neposredne porodice, OK?

Jako, jako je to stresan i mučan
deo našeg života.

I mi treba da naučimo da
se oslanjamo na naše prijatelje.

Neki, sasvim slučajno, nalaze
alkohol i otupelost od dopamina

kao pomoć u nošenju sa stresom
i anksioznošću adolescencije.

Nažalost ova situacija formira
čvrstu vezu u njihovom mozgu

i do kraja života kada budu pod
jakim stresom neće se obratiti osobi

već flaši. Bilo drušveni stres,
finansijski stres, stres u kraijeri,

sve je to uglavnom glavni
razlog zašto alkoholičari piju, zar ne?

Ono što se dešava je, zato što
dajemo neograničen pristup

tim uređajima za proizvodnju
dopamina i medijima,

je da se taj odnos, u suštini, utemeljuje.
I ono što vidimo kako oni stare je da

ta deca ne znaju kako da formiraju čvrste
i važne veze - njihove reči, ne moje.

Priznaće da su mnoge njihove veze
veštačke. Priznaće da

njihovi drugovi... da ne računaju na
drugove, da se ne oslanjaju na njih,

da se ima je zabavno sa njima,
ali da će ih, takođe, drugovi

otkačiti, ako nešto bolje iskrsne.
Pravi, važni odnosi ne postoje

zato što nikad ne vežbaju veštine i,
što je još gore, nemaju mehanizam

koji će se nositi sa stresom, pa kada
se veliki stres javi, oni se ne okreću

osobi, već uređaju, društvenim mrežama,
stvarima koje nude privremeno olakšanje.

Znamo da, nauka je jasna, ljudi koji
provode više vremena na Fejsbuku

pate od veće stope depresije od onih koji
provode manje vremena na Fejsbuku, OK?

Ove stvari su izbalansirane:
alkohol nije štetan - previše

alkohola je štetno. Kockanje je zabavno -
prekomerno kockanje je opasno, OK?

Nema ničeg lošeg u vezi društvenih mreža i
telefona. To je balans, zar ne?

Ako imate večeru sa prijateljima i kucate
nekom ko nije prisutan, to je problem.

To je zavisnost. Ako sedite na sastanku sa
ljudima koje treba da slušate

i da razgovarate, a stavite telefon
na stolu, okrenutog ili ne,

nebitno je, šaljete podsvesnu poruku
da su ti ljudi jednostavno nebitni sad.

To se dešava i činjenica da ne možete
skloniti telefon je zato što ste zavisni.

Ako se probudite i proverite telefon pre
no što kažete "dobro jutro"

momku, devojci ili partneru, zavisni ste.
I kao i sve zavisnosti, vremenom će

uništiti sve veze, uzeće vremena i novca
i pogoršaće vam život, OK?

Tako da imate generaciju sa niskim
samopouzdanjem, koja nema mehanizam

u borbi protiv stresa, OK?
Sad dodajte nestrepljenje.

Rastu u svetu momentalnog
zadovoljenja.

Ako želite nešto da kupite
odete na Amazon

i stigne sledećeg dana. Želite da
gledate film?

Prijavite se na sajt i gledate film.
Ne proveravate kad se taj film prikazuje.

Želite da gledate TV šou?

Lančano gledanje! Ne morate ni da
čekate iz nedelje u nedelju, zar ne?

Poznajem ljude koji preskaču sezone
samo da bi mogli sve da gledaju

na kraju sezone.

(smeh)

Momentalno zadovoljavanje!

Ako želite da izađete na sastanak,
ne morate ni da naučite kako da budete...

"Heeeeej..."

(smeh)

Ne morate ni da učite ni vežbate
tu veštinu!

Ne mora da vam bude neprijatno
kada kaže "da", a vi mislite "ne",

kaže "ne", a vi mislite "ne", ali "da,
ne morate...

Samo prevucite desno! Beng!
Postao sam dasa!

(smeh)

Ne morate da učite mehanizame
društvenih odnosa. OK?

Sve što želite možete imati
momentalno. Sve što želite -

momentalno zadovoljenje.

Sve osim zadovoljstva na poslu,
jake veze, ne postoji

aplikacija za to.

To su spori, krivudavi, neprijatni,
haotični procesi.

Svakog dana srećem tu divnu, fantastičnu,
pametnu, vrednu decu punu ideala,

koji su upravo diplomirali, tek su počeli
da rade i kad sednem sa njima i

pitam ih: -Kako ide?- i odgovore mi:
-Mislim da ću odustati.-

Ja: Zašto?!, oni: Mislim da ne pravim
uticaj.

Ja: Ovde si tek 8 meseci.
(smeh)

To je kao kada stoje u dnu planine
i imaju taj apstraktni koncept

nazvan "uticaj", koji žele da
naprave u svetu,

što predstavlja vrh planine. Ono što
ne vide je sama planina.

Ne zanima me da li se penjete brzo
ili sporo, to je i dalje planina.

Da.

Stoga, ono što te mlade generacije
moraju da nauče je strpljenje da

nešto od velike, velike vrednosti,
kao što je ljubav ili

ispunjenost na poslu, radost, ljubav
prema životu, samopouzdanje,

set veština, bilo šta od
tih stvari zahteva vreme.

Ponekad možete neke delove da
ubrzate, ali celokupno putovanje

je naporno i dugo i teško i ako ne
pitate za pomoć i naučite te veštine

pašćete sa planine ili ćete...
Najgori slučaj!

Najgori slučaj je, a mi ga već vidimo,
povećana stopa samoubistva

u tim generacijama. Vidimo povećanu stopu
smrti od prekomerne upotrebe narkotika.

Vidimo da sve više i više dece odustaje
od škole ili odsustvuje zbog depresije

za koje se i ne čuje. To je zaista loše!

Najbolji slučaj je - ovo su sve

loše situacije - da ćete imati populaciju
koja raste i ide kroz život i

jednostavno nikada neće naći radost.

Nikada neće naći pravo duboko,
duboko ispunjenje u poslu ili životu.

Samo će proći kroz život i
samo će biti OK...

"Kako je na poslu?!"
"OK. Isto kao i juče."

"Kako ti je u vezi?"
"OK."

To.. To je najbolji slučaj,

koji me dovodi do 4. tačke,
a to je sredina.

Mi uzimamo ovu divnu grupu mlade,
fantastične dece

koja su loše odgojena,
za šta nimalo nisu krivi,

i pustimo ih u jednu korporativnu sredinu,
koja brine više o brojevima nego o deci.

Korporacije više brinu o kratkoročnim
dobitima nego o dugim životima te dece.

Više brinemo od jednoj godini nego o
životnom veku, zar ne?

Dakle, stavljamo ih u korporativnu sredinu
koja im ne pomaže da izgrade samopouzdanje

Ne pomaže im da nauče veštine
kooperacije.

Ne pomeže im da prevaziđu izazove
digitalnog sveta i nađu bolji balans.

Ne pomaže im da prevaziđu potrebu za
momentalnim zadovoljavanjem i ne uče ih

o sreći, uticaju i ispunjenju koje
dobijete nakon teškog rada na nečemu

za šta je potrebno mnogo vremena
i koje se ne može završiti za mesec dana

ili čak godinu dana.

Dakle, uguramo ih u korporativnu sredinu
i najgori deo svega toga je što

oni misle da su oni krivi što ne mogu,
oni misle da su to oni koji ne mogu

da se nose sa svim im,
pa se cela stvar pogoršava, ali nije ako.

Ja sam ovde da im i kažem da
nisu oni krivi, već korporacije,

korporativne sredine, totalni nedostatak
dobrog liderstva u današnjem svetu,

koji i čine da se oni osećaju
onako kako se osećaju.

Loše su odgajani i teško mi je
da to kažem,

ali to je odgovornost kompanije.

Bedak je što to moramo, ali
nemamo izbora, zar ne?

To šta imamo! I voleo bih da kad bi
društo i roditelji radili bolje,

ali nije tako. Pa zato mi moramo da ih
primimo u naše kompanije i

nadoknadimo ono što nedostaje.
Moramo da radimo duplo više

kako bi našli način da izgradimo
njihovo samopouzdanje.

Moramo da radimo duplo više
kako bi našli način da ih naučimo

društvenim veštinama
koje njima nedostaju.

Ne bi smelo da postoje telefoni u
salama za konfenrenciju. Ni jedan! Nula!

I ne mislim da situaciju da
sedite van i kuckate poruku,

mislim da kad čekate da sastanak počne
vi sedite i (kucka po rukohvatima fotelje)

Svi mi ovo radimo, svi sedimo i čekamo da
sastanak počne. Sastanak počinje - OK!

Počinjemo sa sastankom! To nije način
na koji se grade odnosi. Sećate se

kada smo pričali o malim stvarima? Odnosi
se grade ovako: čekamo da sastanak počne

i pitamo: kako ti je otac? Čuo sam da je u
bolnici. - O! Jako je dobro,

hvala na pitnaju. Zapravo, sada
je kod kuće. -

- O, zaista mi je drago.
To je zaista dobra vest. -

Znam, bilo je zaista strašno neko vreme. -
Tako se grade odnosi!

- Hej, jesi dobio onaj izveštaj o... -
- Jao, nisam! -

- Pomoći ću ti s tim. Nikakav problem. -
- Zaista?! -

Tako se gradi poverenje!
Poverenje se ne gradi na jednom događaju,

u jednom danu, čak ni teški dani
ne sagrade poverenje momentalno,

već spora, stabilna doslednost.
Moramo da stvorimo mehanizam u kome

dozvoljavamo tim malim, neškodljivim
interakcijama da se dese, ali

kada dozvolimo telefone u salama za
konferenciju, mi samo... OK!

Imamo sastanak!
Meni omiljno je kada je mobilni

ovako dole, i počnemo ovo...
(smeh)

Telefon zazvoni, a mi...
- Neću se javiti. -

On je gospodin velikodušni, znaš?
(smeh)

Kada imate večeru za prijateljima...
Kada... Ja to radim kada

večeram sa prijateljima. Odlazimo na
večeru zajedno i ostavljamo telefone

kod kuće. Koga bi zvali?
Možda jedan ponese mobilni

u slučaju da pozovemo Uber ili
slikamo večeru. (smeh)

Ma, daj, to je ludo!

Ja nisam... Ja sam idealista, nisam lud.
(smeh)

Ja čak i ne... Mislim, izgledalo je
zaista dobro.

Dakle, nosimo samo jedan telefon.
Isto je kao kod alkoholičara:

razlog zbog kog iznosi alkohol iz kuće je
što ne veruje snazi volje.

Jednostavno nismo dovoljno snažni,
ali kada ukloniš iskušenje

onda biva mnogo lakše.
Pa tako kada kažeš da ne proveravaju

telefone ljudi će ovo učiniti, a neki
odu do toaleta i

šta je što prvo uradio? Pogledamo u
telefon! (smeh)

Jer ne želimo da razgledamo
restoran minut i po, znaš?

Ali ako nemate telefon, jednostavno,
samo uživate u svetu i tu se rađaju ideje.

A konstantno, konstantno, konstantno
angažovanje nije situacija gde se rađaju

inovacije i ideje. Ideje se rađaju
kada mi um luta i kada se pitam.

Onda se dosetite... Pa vidite nešto...
- Kladim se da mogu da učine to. -

To se zove inovacija, zar ne?
Ali mi oduzimamo sve te male trenutke...

Ne bi trebalo... Niko od nas ne bi trebalo
da puni telefon kraj kreveta.

Treba da punimo telefone u dnevnoj sobi.
Uklonite iskušenje!

Ako se probudite u sred noći, jer
ne množete da spavate,

nećete proveriti telefon,
što sve čini gorim.

Ali ako je u dnevnoj sobi, opušteniji ste.
Sve je OK. Hej, hej, ali alarm!

Kupite sat sa alarmom. (smeh)
Košta svega osam dolara. (smeh)

Ja ću vam kupiti sat sa alarmom (smeh)