Elizabet Pisani: Seks, droga i HIV - urazumimo se

Naoružana osvežavajućom logikom, domišljatošću i svojim naočarama za "štrebera javnog zdravlja", Elizabet Pizani (Elizabeth Pisani) u današnjim političkim sistemima otkriva bezbrojne nedoslednosti koje sprečavaju da se našim novcem vodi efektivna borba protiv širenja HIVa. Njeno istraživanje sa rizičnim populacijama - od narkomana u zatvoru do seksualnih radnika na ulici u Kambodži - pokazuje mere koje su nekad nelogične i koje bi mogle da uspore širenje ove poražavajuće bolesti.

"Ljudi rade glupe stvari.

To dovodi do širenja HIV-a."

Ovo je nedavno bio naslov u britanskim novinama,

The Guardian.

Interesuje me - podignite ruke - ko se slaže sa ovim?

Dakle, jedna ili dve hrabre duše.

Ovo je zapravo direktan citat jednog epidemiologa

koji se bavi temom HIV-a 15 godina,

ko je radio na četiri kontinenta

i u koga gledate.

A sada ću obrazložiti

da je ovo samo do pola istinito.

Ljudi dobijaju HIV zato što čine glupe stvari,

ali većina njih čini glupe stvari

iz savršeno razumnih razloga.

Sad, "razumno" je dominantna paradigma

u javnom zdravlju.

I ako stavite svoje naočare za štrebera javnog zdravlja,

videćete da, ako ljudima damo informacije koje su im potrebne

o tome šta je za njih dobro, a šta je loše,

ako im date službe

preko kojih mogu da iskoriste te informacije,

malo motivacije,

ljudi mogu donositi razumne odluke

i živeti duge i zdrave živote.

Divno.

To je malo problematično za mene jer ja radim sa HIV-om,

i mada sam sigurna da svi znate

da se kod HIV-a radi o siromaštvu i nejednakosti među polovima,

i ako ste bili na TED-u '07,

radi se o cenama kafe;

ustvari, kod HIV-a se radi o seksu i drogama.

I ako postoje dve stvari koje čine

ljudska bića pomalo iracionalnima,

to su erekcije i adikcija.

(smeh)

Počnimo s tim šta je racionalno za zavisnika.

Sećam se razgovora sa jednim prijateljem Indonežaninom, Frenkijem.

Ručali smo i pričao mi je

o tome kako je bio u zatvoru na Baliju zbog jedne injekcije droge.

I bio je nečiji rođendan i veoma ljubazno su

prokrijumčarili malo heroina u zatvor,

i on ga je velikodušno delio

sa svim svojim kolegama.

Tako su se svi poređali,

svi narkomani u red.

A momak čiji je rođendan bio

napunio je špric

i krenuo da ubrizgava ljudima.

Ubrizga prvom momku

pa briše iglu o svoju majicu,

i onda ubrizga sledećem.

A Frenki kaže, "Ja sam broj 22 u redu,

i mogu da vidim kako mi se igla približava,

a svuda okolo ima krvi.

Postaje sve tuplja i tuplja.

I mali deo mog mozga misli,

'To je tako odvratno

i stvarno opasno',

ali veći deo mog mozga misli,

'Molim te da ostane nešto horsa

kad dođe na mene red'.

Molim te da ostane.'"

I onda dok mi je pričao ovu priču,

Frenki kaže,

"Bože, znaš,

droga te stvarno čini glupim."

I znate, ne možete reći da nije u pravu,

ali zapravo, Frenki je u to vreme

bio zavisnik od heroina i bio je u zatvoru.

Tako je njegov izbor bio ili

da prihvati prljavu iglu ili da se ne uradi.

I ako postoji jedno mesto gde zaista želite da se drogirate,

to je kad ste u zatvoru.

Ali ja sam naučnik

i ne volim da pravim podatke od anegdota,

pa pogledajmo neke podatke.

Pričali smo sa 600 zavisnika

u tri grada u Indoneziji

i pitali smo ih, "Da li znate kako se dobija HIV?"

"O, da. Deljenjem igala."

Mislim, skoro 100%. Da, deljenjem igala.

I "Da li znate gde možete nabaviti čistu iglu

po dostupnoj ceni, kako biste izbegli to?"

"O, da." 100%.

"Mi smo narkomani; znamo gde da nabavimo čiste igle."

"Pa da li nosite iglu?"

Zaista intervjuišemo ljude na ulici,

na mestima gde se okupljaju i drogiraju.

"Da li nosite čiste igle?"

Jedan od četvoro, najviše.

Dakle onda ne iznenađuje

da je proporcija onih koji su zaista koristili čiste igle

svaki put kad su se drogirali u toku prošle nedelje

otprilike 1 od 10,

a onih 9 od 10 deli igle.

Dakle imate ogromno nepoklapanje.

Svi znaju da će

ako dele igle dobiti HIV,

ali bez obzira na to, svi dele.

O čemu se tu radi? Kao, bolje se uradite ako delite ili nešto slično?

Postavili smo to pitanje jednom džankiju i rekao je, "Jeste ludi?

Ne želite da delite iglu baš kao što ne želite da delite

četkicu za zube čak ni s nekim s kim spavate.

Tu postoji taj neki bljak faktor.

Ne, ne. Delimo igle jer ne želimo da idemo u zatvor."

Dakle, u Indoneziji trenutno,

ako nosite iglu sa sobom i policija vas zaustavi,

mogu vas poslati u zatvor.

To malo menja jednačinu, zar ne?

Jer vaš izbor je sada

ili da koristim svoju iglu sada,

ili da delim iglu sada

i dobijem bolest koja će me

možda ubiti za 10 godina,

ili da koristim svoju iglu sada

i odem u zatvor sutra.

Koliko god da džankiji misle

da je stvarno loša ideja da se izlože HIV-u,

misle da je mnogo gora ideja

da provedu sledeću godinu u zatvoru,

gde će se verovatno naći u Frenkijevoj situaciji

i izložiti se HIV-u svakako.

Dakle odjednom postaje savršeno racionalno

da se dele igle.

Sada pogledajmo na to iz ugla zakonodavca.

Ovo je stvarno jednostavan problem.

Barem jednom, motivi su u istoj ravni.

Imamo ono što je racionalno za javno zdravlje.

Želite da ljudi koriste čiste igle

i narkomani žele da koriste čiste igle.

Dakle možemo otkloniti ovaj problem,

tako što ćemo učiniti da čiste igle budu svima dostupne

i otkloniti strah od hapšenja.

Pa, prva osoba koja je to shvatila

i koja je uradila nešto na državnom nivou

je ta poznata liberalka mekog srca,

Margaret Tačer.

Ona je osnovala prvi na svetu

državni program razmene igala,

a ostale zemlje su pratile, Australija, Holandija i još nekoliko drugih,

i u svim tim zemljama, vidite,

nikada se HIV-om nije zarazilo više od

četiri posto intravenskih narkomana.

U mestima koja ovo nisu učinila, Njujorku na primer,

Moskvi, Džakarti,

govorimo o vrhuncu,

jedan od dvoje narkomana

zarazio se ovom smrtnom bolešću.

Margaret Tačer nije uradila ovo

jer gaji veliku ljubav prema narkomanima.

Uradila je to jer je vodila zemlju

koja je imala državni zdravstveni sistem.

Dakle, da nije ulagala u učinkovitu prevenciju,

morala bi da nadoknadi na troškovima

lečenja kasnije,

a očigledno je da su oni mnogo veći.

Dakle ona je donela politički razumnu odluku.

Sad, ako uzmem svoje

naočare štrebera javnog zdravlja

i pogledam ove podatke,

ovo deluje prosto kao pasulj, zar ne.

Ali u ovoj zemlji,

gde vlada očigledno ne oseća da mora

da obezbedi zdravstvenu negu svojim građanima,

imamo mnogo drugačiji pristup.

Ono što radimo u Sjedinjenim Državama

je da analiziramo podatke, beskrajno ih analiziramo.

Znači ovo su analize stotina studija

koje su radile glavne face

naučnog panteona Sjedinjenih Država,

i ovo su studije, priličan broj njih, koje pokazuju

da su programi razmene igala učinkoviti.

Sad, one koje pokazuju da ovi programi nisu učinkoviti -

mislite da je ovo jedan od onih dosadnih dinamičnih slajdova

i da ću da pritisnem svoje dugme i ostatak će da se pojavi,

ali ne, to je ceo slajd.

(smeh)

Nema ništa sa druge strane.

Dakle, potpuno racionalno,

mislili biste

osim što, čekaj malo, političari su takođe racionalni,

i oni odgovaraju na ono što misle da glasači žele.

Znači vidimo da glasači prilično

dobro reaguju na ovakve stvari,

a ne tako dobro na ovakve.

(smeh)

Znači postaje prilično razumno

da se intravenskim narkomanima uskrate usluge.

Pričajmo sada o seksu.

Da li smo razumniji kad se radi o seksu?

Pa, neću ni da spominjem

očigledno iracionalna stanovišta

ljudi kao što je Katolička crkva,

koji nekako misle da ako ljudima date kondome,

svi će da pojure i da upražnjavaju seks.

Ne znam da li Papa Benedikt

gleda TEDTalks na netu,

ali ako gledaš, imam vesti za tebe, Benedikt.

Ja stalno nosim kondome,

ali nikad nemam seks.

(smeh)

To nije tako lako.

Evo, možda ćete vi imati više sreće.

(aplauz)

Ok, ozbiljno,

HIV ustvari nije tako lako

preneti seksualnim putem.

Znači, to zavisi od toga koliko virusa

ima u vašoj krvi i telesnim tečnostima.

Imamo na početku vrlo, vrlo visok nivo virusa,

kad se tek zarazite,

tad počinjete da proizvodite antitela,

i onda se spusti na prilično nizak nivo

u toku dugog vremenskog perioda, 10 ili 12 godina,

vidite povišenje ako dobijete još neku seksualno prenosivu bolest,

ali u osnovi, ništa se ne dešava

dok ne dobijete simptome SIDE.

I do tog stadijuma, ovde,

ne izgledate dobro, ne osećate se dobro,

nemate baš puno seksa.

Znači seksualno prenošenje HIV-a

u osnovi određeno je time koliko partnera imate

u ovim kratkim vremenskim intervalima

kada ste tek zaraženi.

Ovo neke ljude dovodi do ludila,

jer znači da morate da pričate o tome

da neke grupe imaju više seksualnih partnera

u kraćim vremenskim periodima nego neke druge grupe,

a to se smatra stigmatizujućim.

To me je uvek interesovalo,

jer smatram da je stigma loša,

dok je mnogo seksa dobra stvar,

ali ostavićemo to kako jeste.

Istina je da nam je

20 godina vrlo dobrog istraživanja

pokazalo da

postoje grupe ljudi koje su sklonije promeni

velikog broja partnera u kratkom vremenskom roku

i te grupe su, na globalnom nivou,

ljudi koji prodaju seks i njihovi redovniji partneri,

to su gej muškarci iz sveta zabave

koji imaju, u proseku, tri puta više partnera

nego strejt ljudi u svetu zabave,

i to su heteroseksualci

iz zemalja koje imaju

tradiciju poligamije

i relativno visok nivo ženske autonomije

i skoro sve te zemlje nalaze se u istočnoj ili južnoj Africi.

I to se odražava u epidemiji koju danas imamo.

Možete videti ove zastrašujuće cifre iz Afrike.

Ovo su sve zemlje u južnoj Africi

gde su između jedne od sedam

i jedne od tri

svih odraslih osoba

inficirane HIV virusom.

U ostatku sveta

skoro da se ništa ne događa u široj populaciji,

nivoi su vrlo, vrlo niski,

ali imamo neobično visoke nivoe HIV-a

u ovim populacijama koje su izložene najvećem riziku,

dakle kod intravenskih narkomana, seksualnih radnika,

i gej muškaraca.

Primetićete da su to lokalni podaci iz Los Anđelesa.

Prevalenca među gej muškarcima je 25%.

Naravno, ne možete dobiti HIV samo upražnjavanjem nezaštićenog seksa.

HIV možete dobiti samo upražnjavanjem nezaštićenog seksa

sa pozitivnom osobom.

U većem delu sveta,

ovih nekoliko neuspeha prevencije

ne odolevaju,

ovih dana prilično nam dobro ide

u komercijalnom seksu.

Stopa korišćenja kondoma je između 80 i 100%

u komercijalnom seksu u većini zemalja.

I opet, to je zato što su motivi ujednačeni.

Ono što je razumno za javno zdravlje

je takođe razumno za pojedinačne seksualne radnike

jer zaista je loše za posao da imate još jednu seksualno prenosivu bolest.

Niko to ne želi.

A ni klijenti zaista ne žele da odu kući bolesni.

Znači možemo da postignemo

prilično visoku stopu korišćenja kondoma u komercijalnom seksu.

Ali u "intimnim" odnosima

to je mnogo teže jer,

sa vašom ženom ili momkom,

ili nekim za koga se nadate da bi mogao postati nešto od toga,

imamo tu iluziju romantike

i poverenja i bliskosti,

a ništa nije toliko neromantično

kao pitanje "Moj kondom ili tvoj, dušo?".

Znači, suočeni sa ovim,

potrebni su vam prilično jaki motivi

da biste koristili kondome.

Na primer ovo. Ovaj gospodin se zove Džozef.

Sa Haitija je i ima SIDU,

verovatno trenutno nema mnogo seksa,

ali on je podsetnik u narodu

zašto biste možda hteli

da koristite kondome.

Ovo je takođe na Haitiju i podsetnik je

zašto biste želeli da imate seks, verovatno.

Sad, za divno čudo, ovo je takođe Džozef

posle 6 meseci antiretrovirusnog tretmana.

Ne zovemo ga džabe Lazarov efekat.

Ali to menja jednačinu

o tome šta je racionalno

u donošenju odluka u vezi sa seksom.

Znači, šta imamo -

neki ljudi kažu, "O, nije bitno

jer, ustvari lečenje je efikasna prevencija

jer snižava vaše virusno opterećenje i na taj način

čini prenošenje HIV-a težim."

Dakle, ako ponovo pogledate prisutnost virusa u krvi,

ako započnete lečenje dok ste bolesni

šta se dešava? Virusno opterećenje vam opadne.

Ali u poređenju sa čim? Šta se dešava ako se ne lečite?

Pa, umrete,

tako da vaše virusno opterećenje padne na nulu.

I sve ovo zeleno ovde, uključujući i šiljke

koji predstavljaju to da niste mogli stići do apoteke,

ili vam je nestalo lekova, ili ste bili na trodnevnoj neprekidnoj žurci

i zaboravili da uzmete lekove,

ili ste razvili toleranciju na lek, bilo šta,

sve to predstavlja virus

koji ne bi bio tamo, da nije lečenja.

Sada, da li ja govorim, odlična strategija prevencije,

hajde da prestanemo da lečimo ljude?

Naravno da ne. Naravno da ne,

moramo da proširimo antiretrovirusno lečenje što je više moguće.

Ali ja zapravo preispitujem

one ljude koji kažu da je više lečenja

sva prevencija koja nam je potrebna.

To nije baš istinito,

mislim da možemo da naučimo mnogo iz iskustva gej muškaraca

iz bogatih zemalja gde je lečenje široko dostupno

i traje već 15 godina,

i ono što vidimo je

da ustvari stopa upotrebe kondoma,

koja je bila vrlo, vrlo visoka -

gej zajednica je veoma brzo reagovala na HIV

uz izuzetno malo pomoći

štrebera javnog zdravlja, rekla bih -

stopa upotrebe kondoma dramatično je opala zbog lečenja

iz dva razloga.

Jedan je pretpostavka, "O, pa

ako je zaražen onda je verovatno na lekovima,

njegovo virusno opterećenje je nisko, pa sam prilično bezbedan."

A druga stvar je ta da se ljudi jednostavno

ne plaše HIV-a

kao što su se plašili SIDE, i to sa pravom.

SIDA je deformišuća bolest koja vas ubija,

a HIV je nevidljivi virus

zbog kog uzimate tabletu svakog dana.

I to je dosadno,

ali da li je dosadno kao

to da morate da koristite kondom svaki put kad imate seks,

bez obzira koliko ste pijani,

bez obzira koliko ste droge uzeli, šta god?

Ako pogledamo podatke, vidimo

da je odgovor na to pitanje

mhmm.

Ovo su podaci iz Škotske.

Vidite šiljak kod intravenskih narkomana

pre nego što je počeo nacionalni program zamene igala.

Onda je opao,

i kod heteroseksualaca, uglavnom u komercijalnom seksu

i kod narkomana,

ne dešava se mnogo pošto je tretman otpočeo

a to je zbog izjednačavanja motiva

o čemu sam pričala ranije.

Ali kod gej muškaraca

imate dramatičan porast

koji počinje tri ili četiri godine

pošto je lečenje postalo široko dostupno.

Ovo važi za novoinficirane.

Šta to znači?

To znači da udruženi efekat manje zabrinutosti

i veće prisutnosti virusa u populaciji,

više ljudi koji žive duže, zdravije živote,

uz veću verovatnoću da imaju seks

sa HIV-om,

ima veću težinu od efekata niskog virusnog opterećenja,

a to je veoma zabrinjavajuća stvar.

Šta to znači?

Znači da što više lečenja imamo, moramo više da se bavimo prevencijom.

Da li se to dešava?

Ne, a ja to nazivam zagonetkom saosećanja.

Mnogo smo pričali o saosećanju poslednjih nekoliko dana.

A zaista se dešava to da ljudi

ne mogu da se nateraju da obezbede

dobre zdravstvene i seksualne službe za seksualne radnike,

ne mogu da dele igle narkomanima,

ali kad oni prestanu da budu

prestupnici, čije ponašanje ne želimo da praštamo,

i postanu žrtve SIDE,

mi postanemo previše saosećajni

i kupujemo im neverovatno skupe lekove do kraja njihovih života.

To nema nikakvog smisla

sa tačke gledišta javnog zdravlja.

Želim da prepustim poslednju reč Ines.

Ines je prostitutka transseksualac, na ulicama Džakarte.

Ona je devojka s kitom.

Zašto se bavi tim poslom?

Naravno, jer je primorana na to,

jer nema bolju opciju, itd itd,

i kad bismo samo mogli da je naučimo da šije

i našli joj lep posao u fabrici, sve bi bilo dobro.

Ovoliko zarađuju radnici u fabrici na sat, u Indoneziji,

u proseku, 20 centi.

To varira od pokrajine do pokrajine.

Ja razgovaram sa seksualnim radnicima, sa njih 15.000

za ovaj konkretni slajd.

A seksualni radnici kažu da

zarade ovoliko za sat vremena.

Dakle, to nije odličan posao, ali za mnoge ljude

to je stvarno prilično razuman izbor.

OK, Ines.

Imamo načine, imamo znanje i novac

i obavezu da sprečimo HIV.

Ines: I zašto onda broj zaraženih raste?

Sve je to politika.

Kada dođete do politike, ništa nema smisla.

Elizabet Pizani: "Kada dođete do politike, ništa nema smisla."

Dakle, sa tačke gledišta seksualne radnice,

političari su besmisleni.

Sa tačke gledišta štrebera javnog zdravlja,

narkomani prave gluposti.

Mislim, istina je da svako ima drugačije načelo.

Koliko ima ljudskih bića na planeti,

toliko ima i načina da se bude racionalan,

a to je jedna od divota ljudske egzistencije.

Ali ti načini da se bude razuman

nisu nezavisni jedni od drugih.

Znači razumno je

za narkomana da deli igle

zbog glupe odluke koju su doneli političari,

a za političare je razumno

da donesu tu glupu odluku

jer oni odgovaraju na ono

što misle da glasači žele.

Ali o čemu se radi:

mi smo glasači.

Nismo svi glasači, naravno, ali TED je zajednica lidera u idejama,

i mislim da su svi koji su u ovoj sobi

i svi koji gledaju ovo preko interneta

dužni da zahtevaju od svojih političara

da prave propise zasnovane na naučnim dokazima

i zdravom razumu.

Biće nam veoma teško

da pojedinačno utičemo na ono što je razumno

za svakog Frenkija i svaku Ines u svetu.

Ali barem možete iskoristiti svoj glas

da sprečite političare da donose glupe odluke

koje šire HIV.

Hvala vam.

(aplauz)