Игла у безброј пластова сена: откривање насељивих светова - Ериел Енбар (Ariel Anbar)

Погледајте целу лекцију: http://ed.ted.com/lessons/a-needle-in-countless-haystacks-finding-habitable-planets-ariel-anbar

Међу милијардама галаксија и звезда, како проналазимо насељиве светове који су слични Земљи? Шта је најважније за одржавање живота у облику у каквом га познајемо? Ериел Енбар пружа списак ставки везаних за проналажење живота на другим планетама.

Лекцију припремио: Ериел Енбар, анимација: TED-Ed.

Свемир садржи
око 100 милијарди галаксија.

Свака од ових галаксија садржи
око 100 милијарди звезда.

Многе од ових звезда имају планете
које круже око њих.

Па, како тражимо живот
у том огромном пространству?

То је као потрага за иглом
у трилионима стогова сена.

Можда бисмо желели
да усредсредимо потрагу

на планете за које знамо
да подржавају нама познати живот -

на оно што називамо насељивим световима.

Како такве планете изгледају?

Да бисмо одговорили на то питање,
не гледамо ван.

Уместо тога, гледамо у себе, у Земљу,

јер је ово једина планета у свемиру
за коју засигурно знамо да је насељива.

Када погледамо у Земљу из свемира,
видимо плави, водени свет.

Није случајност то што је
3/4 површине покривено океанима.

Због својих јединствених
хемијских и физичких својстава,

вода је од апсолутно суштинског значаја
за сав живот који познајемо.

Тако, посебно смо узбуђени када наиђемо
на светове на којима има воде у изобиљу.

На срећу, вода је веома честа у свемиру.

Међутим, животу је потребна вода
у облику течности, а не леда или паре,

а то је мало ређе.

Да би планета имала течну воду
на површини, важне су три ствари.

Као прво, планета треба да буде
довољно велика да би сила гравитације

задржавала молекуле воде
да не одлете у свемир.

На пример, Марс је мањи од Земље,
те има мању гравитацију,

а то је важан разлог због ког Марс
има веома танку атмосферу

и што нема океане на својој површини.

Као друго, планета мора
имати атмосферу. Зашто?

Зато што је без атмосфере
планета у вакууму,

а течна вода није стабилна у вакууму.

На пример, наш Месец нема атмосферу,
те ако проспете нешто воде на Месец,

или ће испарити као пара,

или ће се смрзнути
до чврстог стања да формира лед.

Без притиска у атмосфери,
течна вода не може преживети.

Као треће, планета треба да буде
на одговарајућој удаљености од звезде.

Ако је превише близу,
површинска температура

премашиће тачку кључања воде

и океани ће се претворити у пару.

Ако је превише удаљена,
површинска температура

пашће испод тачке замрзавања воде,

узрокујући да се океани претворе у лед.

Ватра или лед.

За живот какав познајемо,
ниједно није довољно.

Можете замислити да савршена зона

у којој вода остаје у течном стању
изгледа помало као појас око звезде.

Тај појас називамо насељива зона.

Када тражимо насељиве светове,
дефинитивно желимо да потражимо

планете у насељивим зонама
око њихових звезда.

Ова подручја су најбоља
за проналажење планета

као што је Земља.

Међутим, док су насељиве зоне
прилично добра места

да се започне потрага
за планетама са животом,

постоји пар компликација.

Као прво, не значи да је планета насељива

само зато што је у насељивој зони.

Узмите за пример планету Венеру
у нашем Сунчевом систему.

Да сте астроном који тражи ванземаљце,

мислили бисте да има
шансе за постојање живота -

њена величина је одговарајућа,
има атмосферу

и у насељивој је Сунчевој зони.

Астроном у потрази за ванземаљцима
могао би је видети као Земљиног близанца.

Међутим, Венера није насељива,
бар не на површини

и не животом који познајемо;
превише је врела.

Разлог томе је да је њена атмосфера
пуна угљен диоксида,

важног стакленичког гаса.

У ствари, њена атмосфера

скоро се у потпуности састоји
од угљен диоксида

и скоро је 100 пута гушћа
него наша атмосфера.

Резултат је да је температура
на Венери довољно врела да отопи олово,

а планета је сува као барут.

Проналажење планета одговарајуће величине
и раздаљине од њихових звезда

само је почетак.

Такође желимо да знамо
и састав њихових атмосфера.

Друга компликација се јавља
када се помније загледамо

у планету Земљу.

Током прошлих 30 година,
открили смо микробе

који живе у најразличитијим
екстремним животним срединама.

Налазимо их у пукотинама стена
километрима испод наших стопа,

у кључалој води океанског корита,

у киселој води термалних извора

и у капима облака
километрима изнад наших глава.

Ови тзв. екстремофили нису ретка појава.

Неки научници процењују
да је маса микроба који живе у дубинама

једнака маси живота на Земљиној површини.

Овим подземним микробима
не требају океани или Сунчева светлост.

Ова открића сугеришу
да су планете које су налик Земљи

само врх астробиолошког брега.

Могуће је да је живот опстао
у изданима изнад површине Марса.

Можда микроби бујају
на Јупитеровом сателиту, Европи,

где се течни водени океани
вероватно налазе испод ледене коре.

Још један океан испод површине
Сатурновог сателита, Енцеладе,

извор је гејзера који избијају у свемир.

Да ли су можда ови гејзери киша микроба?

Да ли можемо да пролетимо
кроз њих да бисмо сазнали?

Шта је са животима
о којима немамо сазнања,

који користе неку другу течност
уместо воде?

Можда смо ми луда бића која живе

у необичној и екстремној животној средини.

Можда је стварна насељива зона
толико велика

да постоји на милијарде игала
у овим трилионима стогова сена.

Можда је на глобалној слици

Земља једина међу различитим врстама
насељивих светова.

Једини начин да сазнамо
је да изађемо и истражимо.