Zašto je radoznalost ključna za nauku i medicinu

Nauka je proces učenja koji uključuje eksperimentisanje, neuspeh i reviziju, pa tu ni medicina nije izuzetak. Kevin B. Džouns, koji se bavi istraživanjem kancera, suočava se sa velikim nepoznanicama u hirurgiji i medicinskoj nezi sa jednostavnim odgovorom: iskrenošću. U ovom misaonom govoru o prirodi znanja, Džouns pokazuje kako nauka postiže najbolje rezultate kada naučnik skromno prizna šta je to što još uvek ne razume.

Nauka.

Baš ona reči koja mnoge od vas
asocira na nesrećne trenutke dosade

na časovima biologije ili fizike
u srednjoj školi.

Međutim, dopustite da vas uverim
da ono što ste tamo radili

nema baš mnogo veze sa naukom.

To je bilo ono „šta“ u nauci.

To je bila istorija
onoga što su drugi otkrili.

Ono što mene kao naučnika najviše zanima

u nauci je „kako“.

Jer nauka je proces saznavanja.

Prvo ide opažanje, pa naslućivanje
objašnjenja za to opažanje,

a onda predviđanje koje možemo proveriti

eksperimentom ili drugim opažanjem.

Evo nekoliko primera.

Pre svega, ljudi su primetili
da im je zemlja ispod, nebo iznad,

a i Sunce i Mesec su izgledali
kao da se okreću oko njih.

Njihovo naslućeno objašnjenje

bilo je da Zemlja
mora da je centar univerzuma.

Predviđanje: sve bi trebalo
da kruži oko Zemlje.

Ovo je prvi put istinski testirano

kada je Galilej došao u posed
jednog od prvih teleskopa,

i dok je posmatrao noćno nebo,

ono što je tamo otkrio
bila je planeta Jupiter,

sa četiri satelita oko sebe.

Potom je on koristio te satelite
da prati Jupiterovu putanju

i otkrio je da Jupiter takođe
ne kruži oko Zemlje,

već oko Sunca.

Tako da je test sa predviđanjem
bio neuspešan.

To je dovelo do odbacivanja teorije

da je Zemlja centar univerzuma.

Drugi primer: Ser Isak Njutn
je primetio da stvari padaju na zemlju.

Naslućeno objašnjenje je bilo gravitacija,

predviđanje da bi sve trebalo
da pada na zemlju.

No, naravno, ne pada sve na zemlju.

Da li smo odbacili gravitaciju?

Ne. Izvršili smo reviziju teorije i rekli
da gravitacija privlači stvari ka Zemlji

osim ako ne postoji jednaka,
a suprotna sila u suprotnom smeru.

Ovako smo naučili nešto novo.

Počeli smo da obraćamo više pažnje
na ptice i njihova krila,

i pomislite samo na sva otkrića

koja su ponikla tom linijom razmišljanja.

Neuspela testiranja, izuzeci i odstupanja

nas uče onome što ne znamo
i vode nas nečemu novom.

Ovako nauka napreduje. Ovako nauka uči.

Ponekad će se u medijima
pojaviti, čak sve ređe,

ali će i naučnici ponekad reći

da je ovo ili ono naučno dokazano.

No, nadam se da shvatate
da nauka nikad ne dokazuje ništa

definitivno i zauvek.

Nadajmo se da će nauka
ostati dovoljno radoznala

da traga

i dovoljno skromna da prizna

kada se pronađe

sledeće odstupanje,

sledeći izuzetak,

koji nas, poput Jupiterovih satelita,

uče onome što zapravo ne znamo.

Napraviću digresiju ovde za trenutak.

Kaducej, simbol medicine,

ne predstavlja isto svim ljudima,

ali većina našeg javnog diskursa
na temu medicine

to u stvari pretvara
u inženjerski problem.

Imamo holove Kongresa

i direktorske kancelarije osiguravajućih
kompanija koje smišljaju kako to da plate.

Etičari i epidemiolozi

razmišljaju kako najbolje
da distribuiraju medicinu;

a bolnice i lekari su apsolutno opsednuti

svojim protokolima i kontrolnim listama,

pokušavajući da shvate
kako najbolje da primene medicinu.

Sve su ovo dobre stvari.

Međutim, oni takođe pretpostavljaju,

na nekom nivou,

da je udžbenik medicine zatvoren.

Počinjemo da merimo
kvalitet zdravstvene nege

po tome koiiko brzo joj pristupamo.

Ne iznenađuje me što u takvoj atmosferi

mnoge institucije
za pružanje zdravstvene nege

počinju baš da podsećaju
na automehaničarsku radnju.

(Smeh)

Jedini problem je što,
kada sam diplomirao na medicini,

nisam dobio jednu od onih napravica

koje mehaničar mora da uključi u vaš auto

i da sazna šta tačno nije u redu sa njim,

jer udžbenik medicine

nije gotov.

Medicina je nauka.

Medicina je proces saznavanja.

Prvo radimo opažanje,

naslućujemo objašnjenje tog opažanja,

a onda pravimo predviđanje
koje možemo testirati.

Predmet testiranja
većine predviđanja u medicini

su ljudi.

Možda ćete se setiti
sa onih dosadnih časova biologije

da populacija ima tendenciju
da se raspodeljuje

oko srednje vrednosti

kao Gausova ili normalna kriva.

Stoga, u medicini,

nakon što izvedemo predviđanje
iz naslućenog objašnjenja,

to testiramo na populaciji.

To znači da ono što znamo u medicini,

naše znanje i veštine,

dolazi iz populacije,

ali dopire samo do te granice

dok ne naiđe na sledeće odstupanje,

sledeći izuzetak,

koji će nas, poput Jupiterovih satelita,

naučiti onome što zapravo ne znamo.

E, sad, ja sam hirurg

koji brine o pacijentima sa sarkomom.

Sarkom je veoma redak oblik raka.

To je rak mesa i kostiju.

I reći ću vam da je svaki
moj pacijent odstupanje,

izuzetak.

Ne postoji nijedna operacija
koju sam izveo na obolelom od sarkoma

koja se vodila nekim kliničkim
ispitivanjem na nasumičnom uzorku,

što smatramo najboljom vrstom
dokaza na populaciji u medicini.

Pričaju vam da razmišljate izvan kutije,

ali kod sarkoma
mi čak nemamo ni tu kutiju.

Ono što imamo, dok koračamo u neizvesno,

nepoznato, izuzetke i odstupanja
koja nas okružuju kod sarkoma

je lak pristup onome što mislim
da su dve najvažnije vrednosti

za nauku:

poniznost i radoznalost.

Jer ako sam ponizan i radoznao,

kada mi pacijent postavi pitanje,

i ja ne znam odgovor,

pitaću nekog kolegu,

koji je imao sličnog, a opet
jedinstvenog pacijenta sa sarkomom.

Čak ćemo uspostaviti međunarodnu saradnju.

Ovi pacijenti će početi da komuniciraju
putem pričaonica na internetu

i grupa za podršku.

Kroz ovakvu vrstu
ponizne i radoznale komunikacije

krećemo sa pokušajima
da saznamo nove stvari.

Primera radi, ovo je jedan moj pacijent

koji je imao kancer blizu kolena.

Zbog ponizno radoznale komunikacije

putem međunarodne saradnje,

saznali smo da možemo
članak staviti u funkciju kolena

kada moramo da odstranimo
koleno zbog kancera.

On onda može nositi protezu,
trčati, skakati i igrati se.

Ova mogućnost mu se pružila

zbog međunarodne saradnje.

Bila je dobra za njega

jer je kontaktirao sa drugim obolelima
koji su prošli kroz to.

Tako nas izuzeci i odstupanja u medicini

uče onome što ne znamo,
ali i nas i uče novom načinu razmišljanja.

Što je veoma važno,

sva to novo razmišljanja kome nas vode
odstupanja i izuzeci u medicini

ne važe samo za odstupanja i izuzetke.

Ne učimo mi samo od pacijenata sa sarkomom

kako da tretiramo obolele od sarkoma.

Katkad, odstupanja

i izuzeci

nas uče stvarima koje dosta znače
opštoj populaciji.

Poput stabala izvan šume,

odstupanja i izuzeci nam privlače pažnju

i vode nas ka možda mnogo boljoj spoznaji
o tome šta je to stablo.

Često govorimo
o žrtvovanju šume zbog stabala,

ali neko takođe izgubi stablo

u svoj toj šumi.

Ali ono drvo koje stoji izdvojeno

čini da ove veze koje određuju drvo,

veze između stabla, korenja i grana,

budu mnogo vidljivije.

Čak i ako je to stablo iskrivljeno

ili čak i ako to stablo
ima veoma neobičnu vezu

između stabla, korena i grana,

ono svakako privlači našu pažnju

i dozvoljava nam da izvršimo posmatranja

i to posle primenimo na opštu populaciju.

Rekao sam vam da je sarkom redak.

Čini oko jedan posto svih kancera.

Verovatno znate da se kancer
smatra genetskom bolešću.

Pod genetskom bolešću mislimo
da kancer izazivaju onkogeni

koji se aktiviraju kod kancera

i tumor supresorski geni
koji se isključuju kako bi nastao kancer.

Možda mislite da smo naučili o onkogenima

i tumor supresorskim genima
iz uobičajenih kancera

poput raka dojke ili prostate

i raka pluća,

ali pogrešili biste.

O onkogenima i tumor
supresorskim genima naučili smo

po prvi put

iz tog sitnog jednog procenta
kancera koji se zove sarkom.

Pejton Rus je 1966. dobio Nobelovu nagradu

za saznanje da pilići

imaju prenosivi oblik sarkoma.

Trideset godina kasnije,
Harold Vermus i Majk Bišop otkrivaju

koji je to prenosivi element bio.

Bio je to virus

koji prenosi jedan gen,

src onkogen.

Neću vam reći da je src
najvažniji onkogen.

Neću vam reći da se src onkogen

koji se najčešće aktivira
kod svih kancera.

Međutim, to je bio prvi onkogen.

Taj izuzetak i to odstupanje

nam je privuklo pažnju
i odvelo nas ka nečemu

što nas je naučilo veoma važnim stvarima
o ostatku biologije.

TP53 je najvažniji tumor supresorski gen.

To je tumor supresorski gen
koji se najčešće deaktivira

u skoro svakoj vrsti kancera.

No, o tome nismo naučili
iz uobičajenih kancera.

O tome smo naučili
kada su lekari Li i Fraumeni

posmatrali porodice

i shvatili da u ovim porodicama

ima previše slučajeva sarkoma.

Rekao sam vam da je sarkom redak.

Upamtite da je jedna od milion dijagnoza,

ako se desi dva puta u jednoj porodici,

previše česta u toj porodici.

Sama činjenica da se ovo retko dešava

privlači našu pažnju

i usmerava nas na novi način razmišljanja.

Mnogi od vas mogu reći,

i to sa punim pravom,

da, Kevine, sve je to super,

ali ne pričaš o krilima ptica.

Ne pričaš o satelitima koji kruže
oko tamo neke planete Jupiter.

Ovo je osoba.

Ovo odstupanje, ovaj izuzetak,
može dovesti do napretka u nauci,

ali ovo je osoba.

I sve što mogu reći

je da sve to previše dobro znam.

Razgovarao sam sa pacijentima
obolelim od retkih i smrtonosnih bolesti.

Pišem o ovim razgovorima.

Ovi razgovori unose strašan nemir.

Unose nemir sa užasnim frazama

poput „Imam loše vesti za vas“
ili „Ne možemo ništa više da uradimo.“

Ponekad se ovi razgovori
svedu na jednu jedinu reč:

„neizlečivo“.

Tišina takođe može biti
prilično nelagodna.

Prazna polja u medicini

mogu biti isto toliko važna,

koliko i reči pri ovakvim razgovorima.

Šta su nepoznate?

Kakvi su eksperimenti koji se izvode?

Uradimo zajedno ovu malu vežbu.

Gore na ekranu, vidite frazu „ni gde“.

Pogledajte prazno polje.

Ako prazno polje pomerimo za jedno mesto,

„ne gde“

postaje „sada ovde“,

dobija potpuno suprotno značenje,

samo pomeranjem praznog polja
za jedno mesto.

Nikad neću zaboraviti noć

kada sam ušao u sobu jednog pacijenta.

Dugo sam bio u operacionoj sali,

ali sam ipak želeo da ga obiđem.

Bio je to dečak kome sam dijagnostikovao
rak kostiju nešto ranije.

On i njegova majka su se sastali
sa doktorima za hemoterapiju

prethodno tog dana,

i primili su ga u bolnicu
kako bi počeo sa hemoterapijama.

Bila je skoro ponoć
kada sam ušao u sobu.

Spavao je, ali zatekao sam mu majku

kako čita uz baterijsku lampu

pored njegovog kreveta.

Izašla je u hodnik da popriča sa mnom
na nekoliko minuta.

Ispostavilo se da je ono što je čitala

bio protokol koji su im lekari
za hemoterapiju dali tog dana.

Naučila ga je napamet.

Rekla je: „Dr Džounse, rekli ste mi

da ne pobeđujemo uvek

ovu vrstu kancera,

ali proučavala sam ovaj protokol,
i smatram da mogu.

Mislim da mogu da se izborim
sa ovim vrlo teškim tretmanima.

Ostaviću posao.
Preseliću se kod roditelja.

Sve ću uraditi da spasem mog mališu.“

Nisam joj rekao.

Nisam probao da je razuverim.

Ona je imala vere u protokol

koji, čak i ako ga se pridržava,

ne znači da bi spasio njenog sina.

Nisam joj rekao.

Nisam popunio prazno polje.

No, godinu i po dana kasnije

njen dečak je ipak preminuo od raka.

Je li trebalo da joj kažem?

Mnogi od vas će možda reći: „Pa šta?

Nemam sarkom.

Niko u mojoj porodici nema sarkom.

I sve ovo je lepo i korisno,

ali mi verovatno neće trebati u životu.“

I verovatno ste u pravu.

Sarkom može uopšte da vas se ne tiče.

Ali ono gde su prazna polja u medicini

može veoma da vas se tiče.

Nisam vam otkrio
jednu malu bezobraznu tajnu.

Rekao sam vam da u medicini
testiramo predviđanja na populaciji,

ali vam nisam rekao,

i vrlo često vam medicina ne kaže,

da svaki put kada se pojedinac

susretne sa medicinom,

čak i ako je taj pojedinac
deo opšte populacije,

ni ta osoba ni lekar ne znaju

gde će u toj populaciji
taj pojedinac zauzeti mesto.

Stoga, svaki susret sa medicinom

je jedan eksperiment.

Bićete predmet eksperimenta.

A ishod će biti rezultat
koji će vam ići na ruku ili ne.

Sve dok medicina funkcioniše dobro,

u redu su nam brze usluge,

razmetanje hrabrošću,
razgovori prepuni samopouzdanja.

No, kada stvari ne teku dobro,

ponekad nam je potrebno nešto drugo.

Jedan moj kolega uklonio je tumor
sa uda pacijentkinje.

Brinuo ga je ovaj tumor.

Na našim kolegijumima,
pričao nam je kako ga brine

da je ovo vrsta tumora

za koju postoji veliki rizik
da se vrati na istom udu.

Međutim, njegovi razgovori
sa pacijentkinjom

bili su baš onakvi
kakve je pacijentkinja želela:

puni samopouzdanja.

Govorio je: „Sve sam odstranio,
dobro vam je i možete da idete.“

Ona i suprug su bili oduševljeni.

Izašli su i proslavili uz raskošnu večeru,
otvorili bocu šampanjca.

Jedini problem je bio
što je nakon par nedelja

počela da primećuje
drugi čvorić na istom mestu.

Ispostavilo se da nije sve odstranio
i nije bila dobro.

No, ono što se dogodilo tad
me je apsolutno fasciniralo.

Kolega je došao do mene i rekao:

„Kevine, možeš li da pogledaš
moju pacijentkinju umesto mene?“

Rekao sam: „Pa, znaš da uradiš
pravu stvar isto kao i ja.

Nisi nigde pogrešio.“

Odgovorio je: „Molim te, samo pogledaj
ovu pacijentkinju umesto mene.“

Bilo ga je sramota -

ne zbog onog što je uradio,

već zbog razgovora koji je vodio,

zbog previše samopouzdanja.

Tako sam ja izveo
mnogo invazivniju operaciju

i potpuno drugačije razgovarao
sa pacijentkinjom nakon toga.

Rekao sam: „Najverovatnije sam
sve odstranio

i najverovatnije će vam biti dobro,

ali ovo što radimo je eksperiment.

Na to ćete morati da pazite.

Na to ću ja morati da pazim.

I zajedno ćemo raditi na tome
da otkrijemo da li ćemo ovom operacijom

moći da pobedimo kancer."

Garantujem vam da ona i suprug

nisu otvorili flašu šampanjca
posle razgovora sa mnom.

No, ona je sada bila naučnik,

ne samo predmet eksperimenta.

Zato vas ohrabrujem

da tražite poniznost i radoznalost

kod svog lekara.

Skoro 20 milijardi puta svake godine,

osoba uđe kod lekara u ordinaciju,

i ta osoba postane pacijent.

Vi ili neko koga volite
će biti taj pacijent uskoro.

Kako ćete pričati sa lekarima?

Šta ćete im reći?

Šta će oni reći vama?

Ne mogu vam reći

ono što ne znaju,

ali mogu vam reći kada nešto ne znaju

ako ih samo pitate.

I zato vas molim, uključite se u razgovor.

Hvala vam.

(Aplauz)