Lepota svih nijansi ljudske kože

Fotografije Anđelike Das preispituju način na koji razmišljamo o boji kože i etničkom identitetu. U ovom ličnom govoru, poslušajte o pozadini inspiracije za projekat portreta, Humanae, i njegovu težnju da zabeleži prave nijanse ljudskog roda, umesto nestvarnih boja: bele, crvene, crne i žute, koje asociraju na rasu.

Prošlo je 128 godina

otkad je i poslednja država na svetu
ukinula ropstvo,

i prošlo je 53 godine

od govora Martina Lutera Kinga
„Ja imam san“.

Ipak, još uvek živimo u svetu

gde naša boja kože
ne samo da ostavlja prvi utisak,

već i onaj koji ostaje za stalno.

Rođena sam u porodici sa mnogo boja.

Moj otac je sin služavke

od koje je nasledio
jako tamnu nijansu čokolade.

Usvojili su ga ljudi
koje poznajem kao baku i dedu.

Baka, glava porodice,

ima kožu kao porcelan
i kosu kao pamuk.

Deda je imao nijansu
između vanile i jogurta od jagode,

istu kao i moj ujak i rođak.

Moja majka, kože boje cimeta,
je ćerka rođene Brazilke

sa mrvicom nijanse lešnika i meda,

i čoveka boje mešavine kafe sa mlekom,

ali sa mnogo kafe.

Ona ima dve sestre.

Jedna je kao prepečen kikiriki,

a druga,

takođe usvojena,

više je bež,

kao palačinka.

(Smeh)

Odrastajući u ovoj porodici,

boja mi nikad nije bila važna.

Van kuće, međutim,
stvari su uskoro postale drugačije.

Boja je imala mnoga druga značenja.

Moje sećanje na prvi čas crtanja u školi

predstavlja hrpu protivrečnih osećanja.

Bio je uzbudljiv i kreativan,

ali nikada nisam razumela
jedinstvenu olovku za boju kože.

I ja sam od mesa, a nisam roze.

Imam braon kožu
za koju se kaže da je crna.

Sa sedam godina sam imala
haos u glavi zbog boja.

Kasnije,

kada sam vodila rođaka u školu,

mislili su da sam dadilja.

Kada sam kod prijatelja na zabavi
pomagala u kuhinji,

mislili su da sam služavka.

Čak su me smatrali prostitutkom

samo zato što sam se šetala na plaži
sa prijateljima iz Evrope.

Često kad sam odlazila u posetu baki

ili prijateljima u zgradi više klase,

zatražili su od mene
da ne koristim glavni lift

jer, naposletku,

sa ovim tenom i ovom kosom

ne mogu pripadati određenim mestima.

Nekako sam se navikla na to

i delimično prihvatila.

Ipak, u meni je nešto igralo i borilo se.

Godinama kasnije udala sam se za Španca,

ali ne bilo kog.

Birala sam onog kojem je koža
boje izgorelog jastoga.

(Smeh)

Od tada me proganja drugo pitanje.

Kakvu će boju imati deca?

Shvatate, to me je najmanje brinulo.

Međutim, dok sam razmišljala o tome,

uz moje prethodno iskustvo,

priča me je usmerila
na to da se lično ostvarim kao fotograf.

Tako je nastao projekat Humanae.

Humanae je težnja
da se istaknu naše prave boje,

umesto lažne

bele, crvene, crne ili žute
koje asociraju na rasu.

To je vrsta igre,
da se preispitaju naši kodovi.

Projekat je u toku,
od lične priče do globalne istorije.

Portrete subjekata
radim na beloj pozadini.

Zatim uzmem kvadratić
od 11 piksela sa nosa,

obojim pozadinu,

i tražim odgovarajuću boju
sa industrijske palete Panton.

Počela sam sa porodicom i prijateljima,

zatim se sve više ljudi
priključilo avanturi,

zahvaljujući javnim pozivima
sa društvenih medija.

Mislila sam da je internet
glavno mesto da pokažem svoj rad,

jer otvoreno želim pozvati svakoga

da pritisne opciju za deljenje,
kako na računaru, tako i u glavi.

Grudva je počela da se kotrlja.

Projekat je srdačno primljen -

pozivi, izložbe,

fizički formati,

galerije, muzeji -

prosto su se desili.

Među njima, ono što je meni omiljeno:

kada je Humanae na javnom prostoru,

kada se pojavi na ulici,

podstiče diskusije među ljudima

i stvara osećaj zajedništva.

Slikala sam više od 3 000 ljudi

iz 13 različitih zemalja,

iz 19 različitih gradova širom sveta,

pomenuću samo neke -

od nekoga sa Forbsove liste

do izbeglica koje su čamcem
prešle Sredozemno more.

U Parizu, od sedišta UNESKA, do skloništa.

Studente u Švajcarskoj,
kao i u favelama u Rio de Žaneiru.

Ljude svih vera,

rodnog identiteta,

telesnih nedostataka,

novorođene ili smrtno bolesne.

Svi zajedno gradimo Humanae.

Ti portreti nas navode da razmislimo
kako vidimo jedni druge.

Kada savremena nauka
preispituje pojam rase,

šta nam onda znači
biti crn, beo, žut ili crven?

Da li se to tiče očiju, nosa, usta, kose?

Ili to ima veze sa našim poreklom,

nacionalnošću

ili bankovnim računom?

Ova lična akcija se pretvorila u otkriće.

Odjednom sam shvatila
da je Humanae koristan za mnoge ljude.

Predstavlja vrstu ogledala

za one koji se ne mogu pronaći
u bilo kakvoj klasifikaciji.

Neverovatno je

da su ljudi počeli da sa mnom dele
svoja mišljenja o radu.

Imam ih stotine,

a podeliću ih i sa vama.

Pisala mi je majka

jedne devojčice od 11 godina:

„Ovo će mi poslužiti da radim
na njenom samopouzdanju,

jer je prošlog vikenda

njena drugarica tvrdila
da ona ne pripada tu

i da joj ne treba dozvoliti
da živi u Norveškoj.

Vaš rad zauzima posebno mesto u mom srcu

i veoma mi je važan.“

Jedna žena je podelila svoj portret
na Fejsbuku i napisala:

„Tokom celog mog života,

ljudi sa svih strana sveta
nisu mogli da me smeste u neku grupu,

u stereotip,

u kutiju.

Možda treba da zastanemo.

Umesto stavljanja u okvir, upitajte osobu:

'Kako biste sebe obeležili?'

Tada bih rekla:

'Zdravo. Ja sam Masijel,

dominikanskog i holandskog porekla,

odrasla u mešovitoj porodici,

biseksualna.'“

Osim ovih neočekivanih
i dirljivih reakcija,

Humanae pronalazi nov život
na raznim poljima.

Pokazaću neke primere:

Ilustratori i studenti umetnosti

ga koriste kao referencu
za crteže i proučavanja.

To je zbirka lica.

Istraživači na polju antropologije,

fizike i neuronauka

koriste Humanae
uz različite naučne pristupe

koji se odnose na etničku pripadnost,

optofiziologiju,

prepoznavanje lica,

ili Alchajmerove bolesti.

Jedan od najvažnijih uticaja ovog projekta

je to da je Humanae odabran
za naslovnicu časopisa „Spoljni poslovi“,

jednu od najuticajnijih
političkih publikacija.

Kad smo već kod spoljnih poslova,

otkrila sam savršene izaslanike
za moj projekat -

učitelje.

Oni koriste Humanae
kao obrazovno sredstvo.

Njihova strast me ohrabruje
da se vratim časovima crtanja,

ali sad u ulozi nastavnika.

Moji učenici,

kako odrasli tako i deca,

slikaju autoportrete,

pokušavajući da otkriju
svoju jedinstvenu boju.

Kao fotograf,

shvatam svoju ulogu
prenosioca komunikacije.

Kao pojedinac,

kao Anđelika,

kad god uslikam fotografiju,

imam osećaj da sedim ispred terapeuta.

Frustracija, strah, samoća,

sve što sam nekad osećala

postaje ljubav.

Poslednja zemlja,

poslednja koja je ukinula ropstvo,

je zemlja gde sam se rodila,

Brazil.

I dalje moramo marljivo raditi
da bismo ukinuli diskriminaciju.

To je uobičajena praksa širom sveta

i neće nestati sama od sebe.

Hvala.

(Aplauz)

Hvala.