Стивен Левит о ауто столицама за децу

Стивен Левит дели податке који показују да дечије столице за ауто нису ништа ефикасније од појасева приликом заштите деце од смрти у колима. Али, током питања и одговора даје кључно упозорење.

Једном давно била једна грозна болест која је погађала децу.

У ствари, међу свим болестима које су постојале у овој земљи,

она је била најгора. Убијала је већину деце.

А онда је наишао сјајан проналазач, научник,

који је нашао делимичан лек за то обољење.

Није било савршено. Многа деца су и даље умирала,

али било је боље него раније.

А једна од добрих ствари о том леку је да је био бесплатан,

практично бесплатан и веома лак за употребу.

Али најгора ствар у вези са њим је што нисте могли да га користите

на најмлађој деци, или бебама и једногодишњацима.

Као последица, неколико година касније,

други научник - можда

не тако сјајан као онај пре њега,

који се надоградио на изум првог -

је смислио други лек.

Лепота другог лека за ову болест

је што је могао да се користи за бебе и једногодишњаке.

Проблем овог лека је што је био веома скуп

и веома компликован за употребу.

И иако су родитељи покушали, што су више могли, да га правилно користе,

скоро су га сви на крају користили погрешно.

Пошто је био толико компликован и скуп, они су

га само користили на једногодишњацима и млађима.

А, настављали су са коришћењем постојећег лека

који су имали за двогодишњаке и старију децу.

Ово је трајало неко време. Људи су били срећни.

Имали су своја два лека. Док једна мајка

чије је дете које је управо напунило две године, умрло од те болести.

Помислила је, ”Моје дете је тек напунило две године,

а пре тога сам увек користила

овај компликован и скуп лек, знате, овај метод.

А онда је дете напунило две године и почела сам да користим

овај јефтин и лак метод, и питам се....”

И питала се, као и сви родитељи који изгубе децу,

”...да ли сам могла нешто да урадим,

као, на пример, да користим онај компликовани, скупи лек.”

Рекла је свим осталим људима,

”Како је могуће да нешто што је

јефтино и једноставно функционише исто толико добро као нешто

што је компликовано и скупо?”

И људи су помислили, ”Знаш, у праву си.

Вероватно је погрешно да се пребацимо

и користимо јефтино и једноставно решење.”

А влада је чула њену причу и причу осталих људи

и рекла је, ”Да, у праву сте, требало би да направимо закон.

Требало би да забранимо овај јефтин и једноставан метод

и да никоме не дозволимо да га користи на деци.”

И људи су били срећни и задовољни.

Ово је трајало много година и све је било у реду.

Али онда је наишао јадан економиста који је сам имао децу

ово трајало

Али, био му је познат и онај јефтин и једноставан.

Размишљао је о томе и скуп му

се није много допао. Помислио је,

”Не знам ништа о науци, али знам нешто о подацима,

можда би требало да погледам податке

и видим да ли је овај скуп и комликован метод

заправо ишта бољи од јефтиног и једноставног.”

И када је прегледао податке

открио је да скуп и компликован метод

није био ништа бољи од оног јефтиног.

Барем не за децу старију од две године -

јефтин и даље није радио за млађу децу.

Изашао је пред људе и рекао,

”Имам ово дивно откриће,

изгледа да можемо да користимо само овај јефтин и једноставан метод.

И на тај начин могли бисмо да уштедимо 300 милиона долара годишње,

које бисмо другачије могли да потрошимо на нашу децу.”

А родитељи су били веома несрећни и рекли су,

”Ово је страшна ствар, јер како јефтина и једноставна ствар може бити исто

толико добра колико и компликована? И влада је била веома узнемирена,

а посебно људи који су направили ово скупо решење,

веома узнемирени и мислили су,

”Како можемо да се такмичимо са нечим што је у начелу бесплатно?

Изгубили бисмо сво наше тржише.”

Људи су били веома веома љути и звали су га грозним именима.

А он је одлучио да би можда требало да напусти земљу

на неколико дана и потражи неке интелигентније,

отвореније људе у месту као што је Оксфорд,

и да покуша да им тамо исприча своју причу.

И тако, ево мене овде. То није бајка.

То је истинита прича о САД-у данас,

а болест на коју се односим су заправо

дечије несреће изазване моторним возилима.

Бесплатан лек су појаси за одрасле, а скуп лек -

300 долара годишње скуп лек - су дечије столице за кола.

Данас бих желео да вам говорим

о неким од доказа због којих верујем да је ово истина:

за децу од две године и изнад

не постоји права добит - доказана добит - од столице за кола,

упркос невероватној енергији

која је посвећена проширењу закона

и која је учинила друштвено-неприхватљивим

да децу вежете појасом. А лу говорити о томе

шта је оно што то чини истинитим?

Коначно, да причамо мало о трећем начину,

о другој технологији која је вероватно боља од свега што имамо,

али која није била прихваћена са ентузијазмом

управо зато што су људи толико заљубљени

у тренутно решење столица за децу. Добро.

Дакле, много пута када покушате да истражите податке,

добијете компликоване приче. Тешко је пронаћи податке -

али то није случај када гледате појасе наспрам столица са децу.

Сједињене Државе имају сет података

сваке смртне несреће која се десила после 1975.

У свакој саобраћајној несрећи у којој најмање једна особа умре,

постоје информације о свим осталим људима.

Ако погледате податке - можете их наћи на вебсајту

Министарства транспорта за безбедност на националним аутопутевима (САД).

Можете само погледати у необрађене податке

и почети да схватате ограничену количину доказа

која иде у корист столицама за децу старију од две године.

Ево тих података. Овде имамо децу од 2 до 6 година старости -

нико преко 6 година не користи столицу за кола,

тако да не можете упоредити. 29.3% деце која нису ни на који начин везана

у несрећама у којима најмање једна особо умре, такође умре.

Ако ставите дете у столицу, 18.2% те деце умре.

Ако су били везани појасом преко крила и рамена, у овим необрађеним подацима,

19.4% њих умре. А занимљиво, ако су везани само појасом преко крила

умре их 16.7%. Заправо, теорија говори

да је појас преко крила много гори него

онај преко крила и рамена. А то вас само подсећа на то да

када се бавите необрађеним подацима, видећете стотине

запрепашћавајућих променљивих које вам стоје на путу.

Оно што радимо у истраживању је - ово је само презентација

истих информација, али претворених у фигуре ради лакше представе.

Жути стуб представља столице за децу,

наранџасти стуб представња крило и раме, а црвени само појасе преко крила.

О то је све релативно у односу на невезану децу.

Што већи стуб, то боље. Добро.

Ово су подаци које сам управо показао. У реду?

Највиши стуб је оно што тежите да победите.

Можете конролисати основне ствари, као на пример колико је тешка

несрећа била, на ком месту је дете седело, итд. Годиште детета.

И то је средњи скуп стубова.

Можете видети да једино појаси преко крила

почињу да изгледају лошије када то урадите.

И онда коначно, последњи скуп стубова у коме

заиста можете све да контролишете,

можете да замислите шта желите о несрећи.

50, 75, 100 различитих карактеристика несреће.

Оно што сазнате је да смртни случајеви столица за кола и појасева преко

крила и рамена изгледају потпуно исто, када се ради о спасавању живота.

А распон стандардне грешке је релативно мали око ових процена.

Не само уопштено. Веома је јако и значајно

за било шта што желите да истражите.

Једна занимљива ствар: ако погледате сударе са фронталним ударом -

када се ауто судари, и предњим делом удари у нешто -

оно што заиста видите је да дечије столице изгледају мало боље.

А ја сматрам да то није само случајност.

Да би столица за децу била одобрена,

мора проћи одређене државне стандарде,

од којих сви подразумевају судар аутомобила директно фронталним делом.

Али када погледате у друге врсте судара, као они са стране,

видите да столице за децу немају добар резултат.

Мислим да је то зато што су усавршене да прођу тест,

као што увек очекујемо и за људе,

да се усаврше у односу на јасно дефинисана правила

о томе колико ће погођен ауто бити.

Друга ствар коју можете рећи је,

па, столице за кола су се временом побољшале.

Ако погледамо скорашње сударе -

читав скуп података садржи податке од скоро 30 година -

то нећете видети у скорашњим сударима. Нове столице су много, много боље.

Али заиста, у скорашњим сударима појаси преко крила и рамена

су заправо бољи него саме столице.

Они кажу, ”Па, то је немогуће, није тако.”

А аргумент је, ако питате родитеље,

”Али столице за кола су толико скупе и компликоване,

и имају овај велики чвор повеза,

како то да нису боље од појаса,

јер толико су скупе и компликоване?”

То је на неки начин занимљива логика,

коју људи користе. Друга логика је да кажу,

”Па, влада не нам не би рекла да не можемо да их користимо

да су појаси много бољи.”

Али оно што је занимљиво је то да што нам влада говори да их користимо

није засновано на много чему.

То је заправо засновано на неколико страствених захтева родитеља

чија су деца умрла када су напунила две године,

а то је довело до спровођења свих ових закона - а не са много података.

Мислим да не можете далеко стићи са својом причом

користећи ову апстрактну статистику.

Позвао сам неке пријатеље на вечеру и питао сам их -

правили смо роштиљ напољу - питао сам их на који начин могу да

докажем свој став. Рекли су, ”Зашто не урадиш тестове судара?”

И рекао сам, ”То је одлична идеја.”

Покушали смо да закажемо неке тестове судара.

Испоставља се да пошто смо звали независне

компаније за тест судара у читавој земљи,

да ниједна није хтела да ради наш тест

зато што, рекли су - неки директно, а неки не баш толико директно -

”Сво наше пословање потиче од произвођача столица за аутомобиле.

Не можемо да ризикујемо да их одбијемо тако што ћемо да тестирамо појасе

у односу на столице. Временом, једна је пристала. Рекли су да би били срећни

да ураде тест за нас, али под условом анонимитета.

Дакле, анонимитет и 1,500 долара по седишту су учествовали у судару.

Тако смо отишли у Бафало, Њујорк,

а ево га претходник тога.

Ово су лутке за тестове судара

које чекају своју шансу да буду у центру пажње.

Ево како тест судари раде.

Они не слупају цео ауто, знате -

то није вредно да уништите цео ауто да бисте тестирали.

Само имају ове клупе као седишта

на које вежу седишта и појасе.

Само желим да погледате ово.

Мислим да вам ово даје добру идеју о томе зашто родитељи мисле

да су дечије столице толико добре. Погледајте ово дете у столици.

Зар не изгледа задовољно, спремно да крене,

као да може све да преживи? А онда, ако погледате у дете позади,

изгледа као да се већ дави, пре него што се судар десио.

Тешко је веровати када ово погледате ће да оно

дете позади бити у реду и добро када будете имали судар.

Дакле ово ће да буде судар

у коме ће да закуцају ову ствар право у зид

при брзини од 48 км на час и да виде шта се дешава. У реду?

Дозволите ми да вам покажем шта се дешава.

Ово су трогодишње лутке.

Овде - ово је столица за кола. Погледајте сада две ствари.

Погледајте како глава иде напред

и како удара у колена и то се дешава у дечијој столици.

И погледајте како та столица лети у ваздуху у пост-удару.

Столица се креће свуда унаоколо.

Имајте на уму да постоје две ствари у вези са овим.

Ово је столица за ауто коју је инсталирао неко

ко је инсталирао 1000 столица, који је тачно знао како то да уради.

Такође се испоставља да су ове клупе

најбољи начин да се столице уграде.

Много их је лакше инсталирати зато што имају раван наслон.

Дакле, ово је тест који је веома намештен у корист столица, у реду?

Тај мали у судару је добро прошао.

Државни стандарди су

да морате да имате резултат испод 1000

у неким једицама које нису важне,

да би ваше седиште прошло тест судара.

Овај судар би добио око 450 поена.

Дакле, ова столица је просечна по процени

извештаја потрошача и добро је прошла.

У следећој, ево детета у истом судару,

само сада има појас. Заправо једва да се померио

у поређењу са другим дететом. Занимљива ствар је

што је квалитет снимка грозан, јер су камеру само поставили

да би проверили столице, тако да ни немају начина

да помере камере да бисте видели дете на пост-ударцу.

Све у свему, испоствавља се да је у та два судара

трогодишње дете мало више страдало. Овај судар добија око 500 поена

на овој скали, у поређењу са 400 и нешто.

Али, ако само узмете податке из тог судара

и однесете их влади и кажете: ”Изумио сам ново седиште за ауто.

Волео бих да га одобрите за продају”,

они би рекли: ”Ово је фантастично ново седиште, одлично функционише.”

Само је добило 500, а могло је да добије до 1000.

А овај појас би лагано прошао

и био одобрен за седиште за кола.

Ово на неки начин сугерише да

се не ради само о томе да људи постављају своје столице погрешно,

што доводи децу у ризик. Ради се о томе да нам

столице за кола не пружају много.

Ево судара. Они су мерени истовремено.

Можете видети да је потребно много више времена са столицом -

у пост-удару траје много дуже,

али има много мање покрета за дете које је везано појасем.

Такође ћу вам показати сударе са шестогодишњацима.

Шестогодишњак је у столици за кола и испоставља се -

изгледа грозно али је одлично. То је око 400, у реду?

Дете би добро прошло током судара.

Ништа у вези са тим не би било проблематично за дете.

А, онда ево шестогодишњака са појасем,

тачно стану у оквир,

у оквиру једног или два поена. Дакле, за шестогодишњака

столица није урадила апсолутно ништа.

То је додатан доказ, тако да са неке стране -

критиковао ме је један научник речима, ”Никада не би могао да објавиш

студију са 4 субјекта”, односећи се на она 4 судара.

Писао сам му назад и рекао, ”А шта ако имам 45,004 субјеката?”

Јер имао сам преко 45,000 осталих, стварних судара.

Мислим да је занимљиво да идеја о коришћењу

стварних судара, што је нешто што економисти

мисле да би било у реду,

је у ствари нешто о чему научници не размишљају често -

они би радије користили лабораторију,

веома несавршену науку која посматра лутке,

него праве 30-годишње податке о ономе што је виђено

са децом и столицама за кола.

Мислим да је одговор на ову загонетку

да тамо негде постоји много боље решење

које никога није узбудило зато што су сви

тако задовољни са начином на који столице, наизглед, раде.

А ако посматрате из угла дизајна,

ако се вратите на почетак и кажете,

”Само желим да заштитим децу на задњем седишту”.

Мислим да у овој просторији нема никога ко би рекао,

”Па, прави начин за почетак би био,

хајде да направимо одличан појас за одрасле.

А онда ћемо направити ову велику справу

коју ћете свакодневно морати да монтирате.”

Мислим, зашто да не почнемо са - ко седи позади осим деце?

Али, ако урадите нешто овако,

што не знам колико би коштало,

је по мом мишљењу безразложно,

зашто би ово требало да буде скупље него обично седиште за кола.

Видите ово се склапа - иза седишта.

Имате обично седиште за одрасле, а онда га склопите

и дете седне на њега, и потпуно се уклопи.

Мени се чини да ово не може бити много скупо решење,

а мора да ради боље од онога што већ имамо.

Дакле питање је, постоји ли нада да се нешто овако, што би,

наизглед спасило много живота, прихвати?

Мислим да одговор, можда, лежи у причи.

Одговор на то зашто је столица била толико успешна,

као и на то зашто ово једног дана можда може, или не, бити прихваћено

лежи у причи коју ми је тата испричао о томе када је био доктор

у Ваздухопловној јединици војске САД-а у Енглеској. То је било одавно.

Дозвољено им је било да раде оне ствари које данас нису дозвољене.

Мом оцу би дошли пацијенти

за које је он сматрао да нису стварно болесни.

Он је имао огромну теглу пуну плацебо таблета које им је давао

и рекао би им, ”Врати се за недељу дана ако се осећаш лоше.”

У реду, већина њих се не би вратила,

али неки би.

А када су се вратили, он би, и даље убеђен да нису болесни,

имао још једну теглу лекова. У њој су биле огромне, коњске пилуле.

Било их је скоро немогуће прогутати.

А оне, су по мом мишљењу, аналогија столица за кола.

Људи би их погледали данас и рекли, ”Човече, ова ствар је толико велика

и толико тешка за гутање. Ако се од ње не осећам боље,

знаш шта, од чега ћу онда?”

И испоставило се да се многи не би вратили

зато што је функционисало. Али с времена на време,

и даље је постојао пацијент који је био убеђен да је болестан

и који би се вратио. А мој тата је имао и трећу теглу таблета.

А та тегла је, рекао би он,

садржала најмање пилуле које је могао да нађе,

толико мале да бисте једва могли да их видите.

И рекао би, ”Слушај, знам да сам ти дао ону огромну таблету,

ону компликовану и тешку за гутање,

али сада имам једну толико моћну,

да је стварно мајушна и скоро невидљива,

скоро као ово овде, што једва и да видиш.”

И испоставило се да се,

након свих пута колико је мој тата дао ову пилулу, мајушну пилулу,

нико никада није вратио жалећи се на болест.

Мој тата је увек узимао тај доказ

да је та мајушна, моћна пилула

имала највећи плацебо ефекат. И на неки начин, ако је то права прича,

мислим ћете убрзо увидети да столице за кола

постају нешто што сви имају. Други могући закључак је,

па, можда, након што су посетили мог оца три пута,

и послати кући са плацебом, можда су се још увек осећали болесним

и нашли другог доктора.

И то је потпуно могуће. Али, ако је то случај, мислим

да смо онда заглављени са уобичајеним столицама за кола још дуго времена.

Хвала вам пуно.

(аплауз)

(Публика: Само сам хтео да Вас питам, када носимо појасе

не носимо их увек само да бисмо спречили губитак живота,

већ и да бисмо спречили много озбиљних повреда.

Ваши подаци гледају на фаталне случајеве. Не гледају озбиљне повреде.

Да ли постоје подаци који показују да су дечије столице

мање ефективне, или исто толико ефективне колико и појаси

приликом озбиљних повреда? То би потврдило ваш став.)

Да, то је одлично питање. У мојим подацима и осталим скуповима података

које сам погледао за сударе у Њу Џерзију,

нашао сам јако мале разлике за повреде.

Дакле, у овим подацима, разлика је статистички беззначајна

у повредама између столица и појаса преко рамена.

У подацима из Њу Џерзија који су другачији

јер се не ради о само фаталним сударима,

већ о свим сударима у Њу Џерзију који су регистровани.

Испоставља се да постоји разлика од 10% у повредама,

али генерално то су мање повреде.

Оно што је занимљиво, требало би да ово кажем као порицање,

постоји медицинска литература коју је тешко уклопити са овим осталим подацима

која сугерише да су столице за кола драматично боље.

Те студије користе потпуно различиту методологују која подразумева -

након судара они од осигуравајућих компанија добију

имена учесника у судару

које онда зову телефоном

и питају их шта се догодило.

И још увек не могу да реше,

волео бих да радим са овим медицинским истраживачима

да бих покушао да разумем како ове разлике могу да постоје

када су потпуно супротне једна другој.

Али, то је очигледно критично питање.

Питање је. чак и да - да ли има довољно озбиљних повреда

да би се ово учинило исплативим? Мало је компликовано.

Чак и ако су у праву, није тако јасно

да ће се исплатити.