Kako da imate siguran seksting

Seksting, kao bilo šta drugo što je zabavno, ima i svoje rizike - ali ozbiljno kršenje privatnosti ne bi trebalo da bude jedan od njih. Ejmi Adel Hazinof govori o problematičnim odgovorima na seksting u masovnim medijima, zakonu i obrazovanju, nudeći praktična rešenja kako pojedinci i tehnološke kompanije mogu da zaštite osetljive (i, khm, potencijalno skandalozne) digitalne podatke.

Ljudi već dugo koriste medije
da govore o seksu.

Ljubavna pisma, seks preko telefona,
nepristojne fotografije polaroidom.

Postoji čak i priča o devojci
koja je pobegla sa čovekom

kog je upoznala
preko telegrafa 1886. godine.

Danas imamo seksting,
a ja sam ekspert za seksting.

Ne ekspert u sekstingu.

Mada, znam šta to znači,
a mislim da i vi znate, takođe.

[To je penis]

(Smeh)

Proučavala sam seksting od kada je
privukao pažnju medija 2008. godine.

Napisala sam knjigu o moralnoj panici
koja se tiče ovakvih poruka.

Evo šta sam zaključila -

većina ljudi brine o pogrešnoj stvari.

Oni pokušavaju da spreče
seksting u potpunosti.

Ali, hajde da vas pitam ovo:

dok god su obe strane pristale na njega,
šta je problem sa sekstingom?

Ljudima se dopadaju različite stvari
koje se možda ne dopadaju vama,

kao što je plavi sir ili korijander.

(Smeh)

Seksting je rizičan,
kao i bilo šta drugo što je zabavno,

ali dok god ne šaljete slike
nekome ko ne želi da ih primi,

nema štete.

Ono što mislim da je ozbiljan problem

jeste kada ljudi dele
privatne slike drugih

bez njihove dozvole.

Umesto da se brinemo oko sekstinga,

mislim da treba da mislimo više
o digitalnoj privatnosti.

Ključ je saglasnost.

Trenutno većina ljudi misli o sekstingu

bez stvarnog razmišljanja o saglasnosti.

Da li ste znali da je trenutno
seksting među tinejdžerima krivično delo?

To može da bude krivično delo
jer se računa u dečiju pornografiju

ako postoji slika nekoga ispod 18 godina

i uopšte nije važno

da li su sami fotografisali sebe
i podelili je svojom voljom.

Tako da dolazimo
do ove bizarne pravne situacije

gde dva sedamnaestogodišnjaka mogu legalno
da imaju seks u većini američkih država,

ali ne mogu da ga fotografišu.

Neke države su, takođe, pokušale
da seksting podvedu pod prekršajni zakon,

ali ovi zakoni ponavljaju isti problem

zato što i dalje čine seksting
za koji postoji saglasnost ilegalnim.

Nema smisla pokušati
da se zabrani sav seksting

da bi se odgovorilo
na zloupotrebu privatnosti.

Ovo je slično kao da kažemo:

„Hajde da rešimo problem
silovanja na sastanku

ako jednostavno proglasimo
sastanke potpuno ilegalnim.“

Većina tinejdžera ne bude uhapšena
zbog sekstinga, ali pogodite koji budu?

Uglavnom tinejdžeri koje ne vole
roditelji njihovih partnera.

Razlog može da bude u pripadanju
klasi, rasizam ili homofobija.

Većina progonitelja su,
naravno, dovoljno pametni

da ne podnose tužbe
za dečiju pornografiju protiv tinejdžera,

ali neki to i rade.

Prema istraživačima
na Univerzitetu u Nju Hampširu,

sedam posto svih hapšenja zbog posedovanja
dečije pornografije su tinejdžeri,

koji šalju poruke seksualne prirode
drugim tinejdžerima uz saglasnost.

Dečija pornografija
je ozbiljno krivično delo,

ali jednostavno nije isto
kao seksting među tinejdžerima.

Roditelji i nastavnici
takođe odgovaraju na seksting

bez da su promislili o saglasnosti.

Njihova poruka tinejdžerima je uglavnom:
„Samo nemojte to da radite.“

I ja to potpuno razumem -
postoje ozbiljni pravni rizici

i, naravno, potencijalno
kršenje privatnosti.

Kada ste vi bili tinejdžeri,

sigurna sam da ste radili
tačno ono što su vam rekli, zar ne?

Verovatno mislite: „Moje dete
nikada ne bi slalo takve poruke.“

To je tačno, vaš mali anđeo
možda ne šalje takve poruke

jer samo 33% 16-godišnjaka i 17-godišnjaka
šalje poruke seksualne prirode.

Ali, izvinite, kako budu stariji
šanse su da će slati takve poruke.

Svako istraživanje koje sam videla

procenjuje broj na iznad 50%
18-godišnjaka i 24-godišnjaka.

U većini slučajeva ništa ne pođe po zlu.

Ljudi me svaki čas pitaju stvari poput:
„Zar nije seksting veoma opasan, ipak?

To je isto kao što ne biste ostavili
novčanik na klupi u parku

i očekivali da ga niko ne ukrade
ako to učinite, zar ne?“

Evo kako ja na to gledam -

seksting je kao da ostavite novčanik
kod kuće svog dečka.

Ako se vratite narednog dana

a sav novac je prosto iščezao,

zaista treba da ostavite tog tipa.

(Smeh)

Prema tome, umesto da seksting
proglasimo krivičnim delom

da bismo pokušali da sprečimo
ove povrede privatnosti,

umesto toga treba
da saglasnost stavimo u centar

toga kako razmišljamo
o kruženju naših privatnih informacija.

Svaka nova tehnologija medija
podiže brige o privatnosti.

Zapravo, u SAD
prva velika debata o privatnosti

nastala je kao odgovor na tehnologije
koje su bile relativno nove u to vreme.

Kasnih 1800-tih, ljudi su brinuli
zbog fotoaparata,

koji su iznenada postali
prenosivi više nego ikada,

i trač rubrika u novinama.

Brinuli su da će fotoaparati
zabeležiti informacije o njima,

iskoristiti ih van konteksta
i raširiti ih svuda.

Da li vam ovo zvuči poznato?

To je upravo ono oko čega mi brinemo
kada postoje društvene mreže, dronovi

i, naravno, seksting.

Ovi strahovi oko tehnologije imaju smisla

zato što tehnologije
mogu da prošire i iznesu na površinu

naše najgore osobine i ponašanja.

Međutim, postoje rešenja.

Bili smo već u ovoj poziciji
sa opasnom novom tehnologijom.

Godine 1908, Ford je uveo
automobil Model T.

Žrtve saobraćajnih nesreća su rasle.

Bio je to ozbiljan problem.
Delovao je prilično sigurno, zar ne?

Naš prvi odgovor je bio da pokušamo
da promenimo ponašanje vozača,

pa smo uveli ograničenja brzine
i sproveli smo ih uvođenjem kazni.

Međutim, tokom narednih decenija,

shvatili smo da tehnologija automobila
samog po sebi nije neutralna.

Možemo da dizajniramo auto
tako da ga učinimo bezbednijim.

Tako smo u 1920. godini nabavili
šoferšajbne otporne na lomljenje,

u '50-im - pojaseve,

a u '90-im - vazdušne jastuke.

Sve tri od ovih oblasti,
zakoni, pojedinci i industrija,

vremenom su se spojile,

kako bi pomogle da se reši problem
koji je nova tehnologija prouzrokovala.

Možemo to isto da učinimo
sa digitalnom privatnosti.

Naravno, sve se svodi na saglasnost.

Evo ideje.

Pre nego što bilo ko može da distribuira
vašu privatnu informaciju,

mora da pribavi vašu dozvolu.

Ideja afirmativne saglasnosti dolazi
od aktivista koji se bore protiv silovanja

koji nam kažu da je potrebna saglasnost
za svaki seksualni čin.

I mi zaista imamo veoma visoke standarde
za saglasnost u mnogim oblastima.

Pogledajte operacije.

Vaš doktor mora da bude siguran

da ste se vi s razlogom i znanjem
složili sa medicinskom procedurom.

Ovo nije tip saglasnosti
kao uslovi korišćenja iTunes-a

gde se samo spustite do kraja stranice

i pritiskate „slažem se“,
„slažem se“, šta god.

(Smeh)

Ako bliže razmislimo o saglasnosti,

možemo da imamo
bolje zakone o privatnosti.

Trenutno, jednostavno nemamo
toliko mnogo zaštite.

Ako je vaš bivši muž
ili vaša bivša žena odvratna osoba,

oni mogu da vas fotografišu gole
i da otpreme fotografije na porno sajt.

Veoma je teško
da se te fotografije uklone.

U mnogim državama,

bolja je situacija
ako ste te slike sami slikali

zato što onda možete
da se žalite zbog autorskih prava.

(Smeh)

Trenutno, ako neko krši vašu privatnost,

bilo da se radi o pojedincu, kompaniji
ili Nacionalnoj agenciji za sigurnost,

možete da probate da podnesete tužbu,

iako vam možda neće uspeti

jer mnogi sudovi pretpostavljaju
da je digitalna privatnost nemoguća.

Zbog toga nisu spremni
da kazne bilo koga ko je krši.

I dalje me ljudi neprestano pitaju:

„Zar digitalna slika nekako ne zamagljuje
liniju između javnog i privatnog

jer je digitalna, zar ne?“

Ne! Ne!

Sve što je digitalno
nije automatski javno.

To nema nikakvog smisla.

Kako kaže pravnica sa Univerziteta
u Njujorku, Helen Nizenbaum:

„Imamo zakone, politike i norme

koje štite sve vrste informacija
koje su privatne,

i nema razlike da li su digitalne ili ne.“

Vaši zdravstveni podaci su digitalizovani,

ali vaš doktor ne može
da ih podeli sa bilo kim.

Sve vaše finansijske informacije
čuvaju se u digitalnim datotekama,

ali izdavalac vaše kreditne kartice ne sme
da objavi vašu istoriju kupovine onlajn.

Bolji zakoni mogu da pomognu da se reaguje
na kršenje privatnosti nakon što se desi,

ali jedna od najlakših stvari
je da svi napravimo lične promene

koje će pomoći da zaštitimo
privatnost jedni drugima.

Uvek nam govore da privatnost

jeste naša jedina,
pojedinačna odgovornost.

Govore nam: „Neprekidno nadgledajte
i ažurirajte podešavanja privatnosti.“

Govore nam: „Nikad nemojte deliti ništa
što ne želite da ceo svet vidi.“

Ovo nema nikakvog smisla.

Digitalni mediji su društveno okruženje

i mi delimo stvari sa ljudima
kojima verujemo celog dana, svakog dana.

Kao istraživač na Prinstonu,
Dženet Vertesi tvrdi:

„Naši podaci i naša privatnost
nisu samo lični;

oni su zapravo interpersonalni.“

Dakle, jedna stvar koju možete da uradite
koja je prilično laka

jeste da počnete da pitate za dozvolu
pre nego što podelite tuđu informaciju.

Ako hoćete da postavite fotografiju
nekoga onlajn, pitajte za dozvolu.

Ako želite da prosledite prepisku imejlom,

pitajte za dozvolu.

I ako želite da podelite
nečiji goli selfi,

očigledno je, pitajte za dozvolu.

Ove pojedinačne promene zaista mogu pomoći
da zaštitimo privatnost jedni drugima,

ali potrebne su nam i kompanije
koje se bave razvijanjem tehnologije.

Ove kompanije nemaju dovoljan podsticaj
da zaštite našu privatnost

zbog toga što njihovi poslovni modeli
zavise od toga što mi delimo sve

sa što više ljudi je moguće.

U ovom trenutku, ako vam pošaljem sliku,

vi to možete da prosledite
bilo kome kome vi želite.

Međutim, šta ako bih mogla da odlučim
da li ta slika može da se prosleđuje?

To bi vam reklo: „Nemate moju dozvolu
da ovu sliku prosledite dalje.“

Nešto slično tome radimo sve vreme
kako bismo zaštitili autorska prava.

Ako kupite elektronsku knjigu, ne možete
prosto da je prosledite kome god želite.

Zašto ne bismo probali isto sa telefonima?

Ono što možemo da uradimo je da zahtevamo
da kompanije dodaju ovakvu zaštitu

na naše uređaje i naše platforme
kao podrazumevanu opciju.

Uostalom, možete da birate boju svog auta,

ali vazdušni jastuci su uvek standardni.

Ako ne razmišljamo više
o digitalnoj privatnosti i saglasnosti,

biće ozbiljnih posledica.

Postoji slučaj sa tinejdžerkom iz Ohaja -

zvaćemo je Dženifer
zarad njene privatnosti.

Ona je podelila svoje gole slike
sa svojim srednjoškolskim dečkom,

misleći da može da mu veruje.

Nažalost, on ju je izdao

i poslao njene fotografije celoj školi.

Dženifer je bila osramoćena i ponižena,

ali umesto da pokažu saosećanje,
njeni drugari iz škole su je maltretirali.

Zvali su je droljom i kurvom

i zagorčali su joj život.

Dženifer je počela da izostaje iz škole
i to se odrazilo na njene ocene.

Na kraju, Dženifer je odlučila
da okonča svoj život.

Dženifer nije učinila ništa pogrešno.

Ona je samo podelila
svoje gole fotografije

sa nekim za koga je mislila
da može da mu veruje.

Ipak joj naši zakoni govore

da je učinila užasan zločin
jednak dečijoj pornografiji.

Rodne norme joj govore

da time što je načinila
ove gole fotografije sebe

ona je na neki način učinila
najgoru, sramnu stvar.

Kada pretpostavimo da privatnost
nije moguća u digitalnom medijumu,

mi potpuno brišemo i opravdavamo
loše ponašanje njenog dečka.

Ljudi i dalje sve vreme govore
žrtvama čija je privatnost narušena:

„Na šta si mislila?

Nisi trebalo da pošalješ tu fotografiju.“

Ako pokušavate da smislite
šta treba da kažete, pokušajte ovo.

Zamislite da ste sreli prijatelja
koji je polomio nogu skijajući.

Rizikovao je radi zabave
i nije se završilo kako treba.

Najverovatnije nećete biti kreten i reći:

„Pa, pretpostavljam da onda nije
ni trebalo da ideš na skijanje.“

Ako razmišljamo više o saglasnosti,

videćemo da žrtve
čija je privatnost narušena

zaslužuju naše saosećanje,

ne da ih posmatramo kao kriminalce,

da ih ponižavamo,
maltretiramo ili kažnjavamo.

Možemo da podržimo žrtve i možemo
da sprečimo neka kršenja privatnosti

tako što ćemo načiniti ove legalne,
pojedinačne i tehnološke promene.

Jer problem nije u slanju ovih poruka,
problem je u digitalnoj privatnosti,

a jedno rešenje je saglasnost.

Prema tome, sledeći put kada žrtva
čija je privatnost narušena dođe kod vas,

umesto da ih okrivimo,
hajde da uradimo ovo -

hajde da promenimo naše ideje
o digitalnoj privatnosti

i hajde da odgovorimo sa saosećanjem.

Hvala vam.

(Aplauz)