Tri ideje. Tri protivrečnosti. Ili možda ne.

Revolucionarni specijal Hane Getsbi „Nanet” je razbio komediju. U govoru o istini i svrsi, ona deli tri ideje i tri protivrečnosti. Ili možda ne.

Moje ime je Hana (Hannah)

i ono je palindrom.

To je reč koja se jednako čita
i piše unapred i unazad,

ako umete da čitate.

Ali stvar je u tome -

(Smeh)

što moja cela porodica
ima palidromična imena.

To je nekako tradicija.

Imamo mamu (Mum), tatu (Dad) -

(Smeh)

baku (Nan), deku (Pop).

(Smeh)

I mog brata Kajaka (Kayak).

(Smeh)

Eto.

To je bila samo šala.

(Smeh)

Volim da započnem sa šalom
zato što sam komičarka.

Postoje dve stvari koje već znate o meni.

Moje ime je Hana i ja sam komičarka.

Ne trošim vreme.

Evo i treće stvari
koju možete saznati o meni.

Ne mislim da sam kvalifikovana
da izgovaram svoje mišljenje.

Da, hrabar način da se započne govor,

ali to je istina.

Uvek mi je bilo teško

da svoje misli pretočim u govor.

Deluje pomalo kontradiktorno

da neko poput mene,
ko je tako loš u razgovoru,

može biti nešto kao, na primer,
stendap komičar.

Ali eto, vidite. Dešava se.

Tako je kako je.

Prvi put sam se okušala
u stendap kome- komediji... Vidite?

Vidite? Vidite?

(Smeh)

Prvi put sam se okušala
u stendap komediji

u svojim kasnim 20-im.

Uprkos tome što sam bila
patološki stidljiva i prava mula

sa niskim samopouzdanjem,

koja nikada pre nije držala mikrofon,

znala sam čim sam izašla
i stala pred publiku,

znala sam, pre nego što sam
izvela svoj prvi štos,

znala sam da zaista volim stendap

i da stendap voli mene.

Ali života mi, nisam shvatila
kako je to moguće.

Kako to da mi je tako dobro išlo
nešto u čemu sam tako loša?

(Smeh)

Jednostavno nisam to mogla da shvatim,
nisam mogla da razumem.

Do momenta dok nisam shvatila.

Pre nego što vam objasnim

zašto mogu biti tako dobra
u nečemu u čemu sam jako loša,

dozvolite mi da ubacim
još jednu ključnu protivrečnost

time što ću vam reći da sam, nedugo nakon
što sam shvatila kako je to moguće,

odlučila da napustim komediju.

Pre nego što objasnim
tog malog kontradiktornog slona

koga sam upravo pustila
u staklarsku radnju,

reći ću vam i ovo:

odustajanje je lansiralo
moju komedijašku karijeru.

(Smeh)

Bukvalno lansiralo, do te mere
da sam nakon odustajanja od komedije

postala komičar o kome
se najviše pričalo na celoj planeti,

jer sam očigledno još gora
u pravljenju planova za penziju

nego što sam u iskazivanju svojih misli.

Sad, sve što sam uradila do ovog momenta,

osim davanja nekoliko detalja
iz moje biografije,

jeste da sam vam posredno rekla
da imam tri ideje

koje želim danas da podelim sa vama.

To sam učinila tako što sam
podelila tri protivrečnosti.

Prvo, loša sam u govoru,
dobra sam u govoru.

Odustajem, nisam odustala.

Tri ideje, tri suprotnosti.

Ako se pitate zašto su samo dve stvari

na mojoj takozvanoj listi trojstva -

(Smeh)

podsetiću vas da je bukvalno reč
o listi protivrečnosti.

Pratite me.

(Smeh)

Ljudi iz TED-a su me savetovali
da je za govore ove dužine

najbolje podeliti samo jednu ideju.

Ja sam odbila.

(Smeh)

Šta oni pa znaju?

Da bih objasnila
zašto sam izabrala da ignorišem

ono što je očigledno dobar savet,

povešću vas na početak ovog govora,

konkretno, na moju šalu o palindromima.

Ta šala koristi moje omiljene trikove
komedijaškog zanata,

pravilo trojstva,

pri čemu dajete izjavu,

a potom je poduprete

sa listom.

Moja cela porodica ima
palindromična imena:

mama (Mum), tata (Dad)
baka (Nan), deka (Pop).

Prve dve ideje sa liste
su napravile šablon,

i taj šablon stvara očekivanje.

A onda treća stvar - bum! -
Kajak (Kayak). Šta?

To je pravilo trojstva.

Jedan, dva, iznenađenje! Ha ha.

(Smeh)

Pravilo trojstva ne samo da je jedna
od suštinskih stvari za moj zanat,

nego je suštinsko
i za način na koji komuniciram.

Tako da neću menjati ništa, ni zbog koga.

Čak ni zbog TED-a,

koji se, samo da istaknem,
zalaže za tri ideje:

tehnologiju, zabavu

i glupake.

(Smeh)

Svaki put upali, zar ne?

Ali potrebno vam je
nešto više od same šale

da biste to izneli
kao profesionalni komičar.

Morate biti sposobni da hodate
po tankoj liniji između šarmantnog

i razoružavajućeg.

Otkrila sam da najefektniji način
za uključivanje onoliko šarma

koliko mi je potrebno da neutrališem
svoj razoružavajući karakter

nije pričanje viceva, nego priča.

Tako su moji stendap nastupi puni priča:

priča o odrastanju,
moje priče o autovanju,

priče o maltretiranju koje sam proživela
zbog toga što sam ne samo žena,

nego i velika i muškobanjasta žena.

Ako nađete moje nastupe na internetu,
pogledajte komentare

i naći ćete primere maltretiranja.

(Smeh)

Sada nastupa onaj trenutak u govoru
kada treba da promenim tempo

i da vam ispričam priču
o svemu ovome o čemu sam govorila.

U poslednjih nekoliko dana svog života,

moja baka je bila okružena ljudima,

velikim brojem ljudi,

zato što je je moja baka
bila omiljeni ženski lik

velike i brižne porodice.

Ako do sada niste povezali stvari,

ja sam deo te porodice.

Imala sam sreću da budem u mogućnosti
da se oprostim sa svojom bakom

na dan kada je umrla.

Ali kako je tada ona već bila
praktično bez svesti,

to je izgledalo
više kao jednosmerni oproštaj.

Razmišljala sam o mnogo stvari,

o stvarima o kojima
nisam dugo razmišljala,

kao, na primer, o pismima
koje sam pisala baki

kada sam upisala fakultet,

pismima koja su bila puna
duhovitih priča i anegdota

koje sam ulepšavala da bih je zabavila.

Sećam se kako nisam uspevala da opišem

nervozu i strah koji me je ispunjavao
dok sam pokušavala

da urežem svoj mali život

u svet koji mi se činio tako velik.

Dosetila sam se da nađem
utehu u tim pismima,

zato što sam ih pisala
misleći na svoju baku.

Kako je svet postajao sve veći,

a moja sposobnost
da ga prihvatim sve manja,

prestala sam da pišem pisma.

Jednostavno nisam mislila da vodim život
o kome bi baka želela da čita.

Baka nije znala da sam gej,

i nekih šest meseci pre nego što je umrla,

iznenada me je pitala da li imam momka.

Sećam se da sam u tom momentu
svesno odlučila

da ne kažem istinu svojoj baki.

To sam učinila znajući
da se njen život bliži kraju,

da su moji dani sa njom odbrojani,

i nisam želela da pričamo
o tome koliko smo različite.

Želela sam da pričamo
o tome koliko smo povezane.

Tako da sam promenila temu,

što mi se tada činilo kao ispravna odluka.

Ali kako sam posmatrala

kako se njen život bliži kraju,

nisam mogla da se otrgnem
osećanju da sam pogrešila

što nisam podelila sa njom
tako važan deo mog života.

Isto tako sam znala
da sam propustila šansu,

i kao što je moja baka
imala običaj da kaže:

„Ah, sve je to jedna čorba.

Suviše je kasno da se sad izvadi luk.”

(Smeh)

Razmišljala sam o tome,

i o tome sa koliko sam puno luka

morala da se nosim kao dete,

odrastajući kao gej u državi
gde je homoseksualnost bila nezakonita.

I sa tom mišlju mogla sam shvatiti
koliko sam čvrsto zarobljena

u mreži sopstvenog naučenog srama.

Zajedno sa tim, razmišljala sam
i o svojim traumama:

nasilju, zlostavljanju, mom silovanju.

Sa svim tim narojenim mislima,

jedno pitanje mi se stalno nametalo,

a na njega nisam imala odgovor.

Koja je svrha mog postojanja kao čoveka?

Od svih članova moje porodice,
osećala sam najveću sličnost sa bakom.

Mislim, imale smo najviše
zajedničkih osobina.

Ovih dana ne toliko.

Smrt stvarno promeni ljude.

Ali to -

(smeh)

to je smisao za humor moje bake.

Žena sa kojom sam osećala
najveću bliskost na svetu

bila je majka, baka, prabaka,

čukunbaka.

A ja? Ja predstavljam sam kraj grane
porodičnog stabla.

Nisam čak posve bila sigurna
da sam još uvek povezana sa stablom.

Koja je svrha mog postojanja?

Godina nakon smrti moje bake
bila je najkreativnija

godina mog života.

Pretpostavljam zato što su,
na kraju, moje misli bile više sabrane

nego raštrkane.

Moj proces razmišljanja nije linearan.

Ja sam vizualni mislilac.
Ja vidim svoje misli.

Nemam fotografsko pamćenje,

niti je moj mozak statična galerija
brižljivo prikupljenih delova misli.

To više izgleda kao jezik hijeroglifa
koji stalno evoluira,

koji sam razvila,

koji mogu tečno da razumem
i sa kojim mogu dublje da razmišljam,

ali se mučim sa prevodom.

Ne umem da slikam, crtam,
vajam, čak ni da zašijem dugme.

A što se tiče pisane reči,

dobro mi ide, ali to je mučan
prevodilački proces

i nisam sigurna da baš funkcioniše.

A što se tiče izražavanja mog mišljenja,
kao što sam rekla, nisam baš dobra u tome.

Govor mi se uvek činio
kao neprimerena smrznuta slika

za moj unutrašnji život.

Da kažemo,

oduvek sam bolje razumevala
nego što sam bila u stanju da razgovaram.

Oko godinu dana pre bakine smrti,

zvanično mi je dijagnostikovan autizam.

Za mene su to uglavnom bile dobre vesti.

Oduvek sam mislila da ne mogu
srediti svoj život kao svi normalni ljudi

zato što sam depresivna i anksiozna.

Ali ispostavilo se

da sam bila depresivna i anksiozna

zato što nisam mogla
da sredim život kao normalni ljudi,

zato što ja nisam normalna osoba,

a to nisam znala.

Ovo ne znači da se i dalje ne mučim.

Svaki dan je pomalo borba,
da budem iskrena.

Ali sada bar znam šta je moja borba,

a težnja ka normalnom početku to nije.

Moja borba nije da se izbegne oluja.

Moja borba je da pronađem
zatišja u oluji, koliko god mogu.

Pored uobičajenih načina na koje mi ljudi
sa autističnog spektra pronalazimo mir -

ponavljanja aktivnosti,
rutina i opsesivnog razmišljanja -

ja imam još jedan iznenađujući prilaz
zatišjima u oluji -

stendap komediju.

A ako vam je potrebno još dokaza
da sam neurorazličita, da,

ja sam sasvim mirna radeći stvari
koje užasavaju većinu ljudi.

Skoro da sam mrtva iznutra
dok sam na bini.

(Smeh)

Dijagnoza mi je dala okvir
u koji mogu da uklopim svoje deliće

koje nikada nisam razumela.

Moja neprilagođenost se iznenada uklapala,

i neko vreme sam bila jako optimistična
u vezi ove nove sigurnosti

koju sam imala u mislima.

Ali nakon što je baka umrla,
ta sigurnost je potonula,

zato što je razmišljanje
način na koji ja tugujem.

U toj tuzi misli,

iznenada sam mogla videti tako jasno

koliko sam suštinski
bila usamljena i to oduvek.

Koja je svrha mog postojanja?

Počela sam da razmišljam kako autizam
i PTSP imaju mnogo toga zajedničkog.

I to je počelo da me zabrinjava,

zato što sam ja imala oboje.

Da li bih ikada mogla da ih razmrsim?

Uvek su mi govorili da je izlaz iz traume

kroz kohezivnu priču.

Ja sam imala kohezivnu priču,

ali sam i dalje bila
u nemilosti svojih trauma.

One su deo moje čorbe,
ali luk i dalje peče.

U tom momentu sam shvatila

da sam svoje priče pričala radi smeha.

Rasterivala sam tamu i odstranjivala bol,

držeći se moje traume
radi ugađanja publici.

Povezivala sam ljude kroz smeh,

a ja sam opet ostala duboko nepovezana.

Koja je svrha mog postojanja?

Nisam imala odgovor,

ali sam imala ideju.

Imala sam ideju da kažem svoju istinu,

celu istinu,

ne da delim šale, nego da podelim
bukvalan, duboki bol moje traume.

Mislila sam da je najbolji način za to
upravo kroz komičarsku predstavu.

To sam i uradila.

Napisala sam komičarsku predstavu
koja nije poštovala vrhunac šale,

onaj deo kada se od komičara očekuje
i veruje se da će izvući suštinu štosa

i pretvoriti ga u smeh.

Nisam stala.

Probila sam tu liniju

i metaforički udarila
pravo u stomak svoje publike.

Nisam imala nameru da ih zasmejem.

Želela sam da im stane dah,

da ih šokiram,

da mogu da slušaju moju priču
i drže moj bol,

kao pojedinci,

a ne kao nasmejana rulja
koja ne razmišlja.

To sam i uradila,
a predstavu sam nazvala „Nanet”.

Sada, mnogi -

(Aplauz)

Mnogi se nisu složili

da je „Nanet” komedija.

Iako se u potpunosti mogu složiti
da „Nanet” nije komedija,

ti ljudi su ipak pogrešili -

(Smeh)

zato što su svoje argumente uobličili

tako da govore da nisam uspela
da napravim komediju.

Ja sam uspela da napravim komediju.

Uzela sam sve što sam znala o komediji -

sve trikove, alate, zanate -

sve to sam uzela
i sa tim slomila komediju.

Ne možete slomiti komediju komedijom

ako ne uspete da napravite komediju.

Mlohav je taj čekić.

(Smeh) (Aplauz)

To nije bio moj cilj.

Cilj je bio ne samo da slomim komediju,

nego da je slomim
kako bih je ponovo izgradila

i preoblikovala u nešto
što će bolje podržavati

sve ono što imam da podelim.

E, to je ono što sam mislila
kada sam rekla da sam napustila komediju.

Verovatno ćete reći u ovom momentu:

„Da, super, ali koje su
to tačno tri ideje?

Malo je nejasno.”

Drago mi je što sam
se pravila da ste pitali.

(Smeh)

Sigurna sam da je već priličan broj vas
već shvatio koje su to tri ideje.

Pametna masa, u svakom smislu,

tako da ne bih bila uopšte iznenađena.

Možda ćete se iznenaditi kada saznate
da ja uopšte nemam tri ideje.

Rekla sam vam da imam tri ideje
i to je bila laž.

To je bilo čisto pogrešno usmeravanje -
ja sam veoma duhovita.

Ono što sam ja uradila
jeste da sam uzela pregršt svojih ideja

i rasejala ih kroz ceo moj govor.

Zašto sam to uradila?

Osim sranja i kikotanja,

sve se svodi na ono
što je moja baka uvek govorila.

„Nije važna bašta, nego baštovanstvo.”

A „Nanet” me je naučila
pravom značenju te izreke.

Očekivala sam da potpuno
raskinem sa komedijom

i da ispričam svoju priču
sa celokupnom istinom i bolom,

što bi me gurnulo još dalje,
do granica života i umetnosti.

To sam očekivala i bila sam spremna
da platim ceh kako bih rekla svoju istinu.

Ali to se nije desilo.

Svet me nije odgurnuo,
već me je privukao još bliže.

Kroz čin isključivanja pronašla sam vezu.

Trebalo mi je dugo da shvatim

da je ono što je suština te protivrečnosti

isto ono što je suština protivrečnosti

zbog koje ja mogu biti tako dobra
u onome u čemu sam loša.

Vidite, u stvarnom svetu,

mučim se kada pričam sa ljudima

zato što mi moja neurorazličitost
otežava da razmišljam,

slušam, govorim
i obrađujem nove informacije

u isto vreme.

Ali na bini ne moram da razmišljam.

Dobro pripremim svoje misli unapred.

Ne moram da slušam. To je vaš posao.

(Smeh)

A u suštini ne moram ni da pričam,

zato što, ako ćemo tačno, ja recitujem.

Dakle, sve što je ostalo

jeste da dam sve od sebe

da uspostavim istinsku vezu
sa svojom publikom.

Ako me je iskustvo „Nanet” nečemu naučilo,

to je da veza ne zavisi samo od mene.

Vi ste deo toga.

„Nanet” se možda rodila u meni,

ali ona sad živi i raste
u celom svetu drugih misli,

misli koje ja ne delim.

Ali verujem da sam povezana sa njima.

Zbog toga je ona nešto mnogo veće od mene,

kao što je svrha postojanja
mnogo veća od svih nas.

Mislite o tome šta god želite.

Hvala vam i zdravo.

(Aplauz)