Успон и пад Монголског царства - Ен Ф. Бродбриџ (Anne F. Broadbridge)

Погледајте целу лекцију: https://ed.ted.com/lessons/the-rise-and-fall-of-the-mongol-empire-anne-f-broadbridge

Било је то највеће копнено царство у историји - простирало се од Кореје до Украјине и од Сибира до јужне Кине. Настало је на отвореним равницама. У 12. веку, источноазијска степа била је дом раштрканим групама номада који су се, до 1206. године, ујединили под иновативним вођством човека званог Темуџин. Ен Ф. Бродбриџ улази у детаље о успону и паду Монголског царства.

Лекција: Ен Ф. Бродбриџ, режија: Студији Глобиско.

Било је то највеће
копнено царство у историји -

простирало се од Кореје до Украјине
и од Сибира до јужне Кине,

и настало је на отвореним равницама.

У 12. веку нове ере,
пре формирања Mонголског царства,

источноазијска степа била је дом
раштрканим групама Монгола

и туркијским пастирским номадима
које су предводили канови.

Људи су чували овце,
говеда, јакове и камиле.

Живели су у јуртама и кретали се
између летњих и зимских логора.

Номадске жене поседовале су
знатни ауторитет

и управљале овим миграцијама,
великим бројем стада и трговином.

За то време, мушкарци
су усавршавали коњичко ратовање.

Ове номадске групе
су се често међусобно сукобљавале.

То се променило под Темуџином, рођеним
у аристократској монголској породици.

Упркос губитку оца у детињству
и одрастању у сиромаштву,

он је брзо дошао до моћи тако што је
склопио стратешке савезе са другим вођама.

За разлику од тих канова, Темуџин је
унапређивао војнике на основу заслуга

и раздељивао ратни плен
подједнако међу њима.

Његов најбрилијантнији потез био је
насумична расподела номада које је покорио

међу својим војницима
како се не би удружили против њега.

Ове иновације су га
учиниле незаустављивим,

а до 1206. године
ујединио је људе из јурти

и постао Џингис-кан.

Монголи су били шаманисти

и веровали су да духови природе
и њихових предака

насељавају свет око њих.

Изнад свих био је небески бог Тенгери.

Џингис-кан је веровао да Тенгери
од њега тражи да покори читав свет

у његово име.

Са уједињеним номадима монголске равнице,

то је изгледало достижно.

Свако ко је пружао отпор Монголима
одупирао се и вољи Тенгерија

и због ове непослушности морао је умрети.

Под Џингис-каном,

Монголи су прво покорили северну Кину
и источне исламске земље.

Након његове смрти 1227. године,

божански мандат прешао је
на његову породицу, или златну лозу.

У 1230-им, Џингис-канови синови и ћерке

покорили су Турке из средње Азије
и руске принчеве,

па затим уништили
две европске војске 1241.

У 1250-им, Монголи су заузели
исламске територије чак до Багдада,

док су њихова освајања на истоку
стигла до јужне Кине до 1279.

Живот унутар Монголског царства
није био само рат, пљачкање и уништавање.

Након освајања неке територије, Монголи
се нису петљали у њене унутрашње послове

и користили су локалне управнике
да владају уместо њих.

Монголи су допуштали ширење свих вера
докле год су се вође молиле за њих.

Иако су редовно заробљавали уметнике,
научнике и инжењере,

ценили су оно што су ти стручњаци умели

и силом их смештали по Азији
како би наставили са радом.

Највреднији производ у царству
био је златни брокат

који је изискивао свилу из Кине,
злато из Тибета и ткаче из Багдада.

Златне брокате су носили монголски владари
и њима прекривали своје коње

и своје јурте.

Монголи су нарочито ценили
барутске техничаре из Кине.

Услед политичког уједињења Евроазије,
трговина је цветала дуж Пута свиле,

потпомогнута развијеним системом
гласника на коњу и осматрачница.

Снажна трговина се наставила преко мора,
посебно трговина плаво-белим порцеланом

који је спојио белу керамику из монголске
Кине и плаву фарбу из монголског Ирана.

Али ово није трајало дуго.

Наслеђе великог кана није аутоматски
припало најстаријем сину,

већ је омогућило браћи, стричевима
и рођацима да се боре за вођство,

док су старије удовице представљале
намеснице својим синовима.

До 1260-их,

Џингис-канови унуци били су у тоталном
грађанском рату око наследства

и поделили су територију
на четири различита царства.

У Кини, Кублај-канова династија Јуан

запамћена је као златно доба
науке и културе.

У Ирану, Илканати су започели развој

нове монументалне архитектуре
и персијског минијатурног сликарства.

У средњој Азији, из Чагатај-каната
проистекле су вође попут Тимура

и његовог потомка Бабура који је основао
Могулско царство у Индији.

А у источној Европи, Златна хорда
је годинама владала

све док трговачка станица
Велика московска кнежевина

није постала велика светска сила.

Упркос томе што је царство кратко трајало,

Монголи су оставили
завештање светске доминације

које је и дан-данас без премца.