Neverovatni izumi intuitivne veštačke inteligencije

Šta dobijete kada podarite dizajnerskom oruđu digitalni nervni sistem? Kompjuteri koji unapređuju našu sposobnost razmišljanja i zamišljanja, i robotski sistemi koji osmišljavaju (i grade) radikalno nove dizajne za mostove, automobile, dronove i još mnogo toga - sve potpuno sami. Pođite u obilazak proširenog doba sa futuristom Morisom Kontijem, i zavirite u vreme u kom roboti i ljudi rade rame uz rame, kako bi postigli stvari koje ni jedni ni drugi ne bi mogli postići samostalno.

Koliko vas su kreativci,

dizajneri, inženjeri,
preduzetnici, umetnici

ili možda prosto imate
veoma bujnu maštu?

Pokažite ruke? (Klicanje)

To je većina vas.

Imam novosti za nas kreativce.

U narednih 20 godina,

više će se promeniti
način na koji obavljamo naše poslove

nego u poslednjih 2000 godina.

Zapravo, mislim da smo u praskozorju
novog doba u ljudskoj istoriji.

Sad, imali smo četiri značajne istorijske
ere, definisane načinom našeg rada.

Doba lovaca i sakupljača
koje je trajalo nekoliko miliona godina.

A potom zemljoradničko doba
koje je trajalo nekoliko hiljada godina.

Industrijsko doba
je trajalo nekoliko vekova.

A sadašnje informaciono doba
je trajalo svega nekoliko decenija.

Trenutno smo kao vrsta na samom početku
naše nove značajne ere.

Dobro došli u prošireno doba.

U ovoj novoj eri, vaše prirodne ljudske
sposobnosti će da budu proširene

uz pomoć računarskih sistema
koji vam pomažu da razmišljate,

robotskih sistema
koji vam pomažu da stvarate

i digitalnih nervnih sistema

koji vas povezuju sa svetom
daleko izvan vaših prirodnih čula.

Započnimo kognitivnim proširenjem.

Koliko vas su prošireni kiborzi?

(Smeh)

Ja bih zapravo rekao
da smo svi mi prošireni.

Zamislite da ste na zabavi

i neko vam postavi pitanje
na koje ne znate odgovor.

Ako imate nešto slično ovome,
za nekoliko sekundi možete znati odgovor.

Ali ovo je tek primitivni početak.

Čak je i Siri tek pasivno oruđe.

Zapravo, u poslednjih
tri i po miliona godina,

oruđa koja smo imali
su bila potpuno pasivna.

Ona rade tačno ono što im kažemo
i ništa više.

Naše prvo oruđe je jedino seklo
onde gde bismo udarili njime.

Dleto rezbari samo onde
gde ga umetnik usmeri.

Čak i naša najnaprednija oruđa ne rade
bilo šta bez naših eksplicitnih naredbi.

Zapravo, do danas,
a to je nešto što me nervira,

oduvek smo bili ograničeni

potrebom da ručno
uteramo našu volju u naše alate -

ručno, bukvalno koristeći naše ruke,

čak i sa kompjuterima.

No ja sam više nalik Skotiju
iz "Zvezdanih staza".

(Smeh)

Želim da razgovaram s kompjuterom.

Želim da kažem: "Kompjuteru,
hajde da dizajniramo automobil",

i kompjuter mi pokaže automobil.

A ja kažem: "Ne, da izgleda brže
i manje nemački",

i, bum, kompjuter mi pokaže opciju.

(Smeh)

Taj razgovor je možda malčice daleko,

verovatno manje nego što većina nas misli,

ali trenutno

radimo na tome.

Oruđa prave ovaj skok
od pasivnih do stvaralačkih.

Stvaralačka dizajnerska oruđa
koriste kompjutere i algoritme,

da bi tim spojem stvorila geometriju

i potpuno sama došla do novih dizajna.

Sve što im je potrebno
su vaši ciljevi i vaša ograničenja.

Daću vam jedan primer.

U slučaju ove vazdušne šasije drona,

sve što bi trebalo da uradite
je da tražite sledeće:

da ima četiri propelera,

želite da bude što lakša

i želite da ima aerodinamičnu efikasnost.

Potom kompjuter istražuje
celokupan prostor rešenja:

baš svaku mogućnost
koja rešava i ispunjava vaše kriterijume -

milione njih.

Potrebni su veliki kompjuteri da to obave.

Ali su nam uzvratili dizajnima

koje mi sami ne bismo
nikad mogli da zamislimo.

A kompjuter je sam došao do ovoga -

niko nikad nije nacrtao bilo šta -

i započeo je potpuno od nule.

I, usput, nije slučajno

da telo drona izgleda
baš kao karlica leteće veverice.

(Smeh)

To je tako jer su algoritmi
dizajnirani da deluju

na isti način kao evolucija.

Uzbudljivo je što počinjemo
da gledamo ovu tehnologiju

u stvarnom svetu.

Nekoliko godina smo radili sa Erbasom

na konceptu aviona iz budućnosti.

I dalje je ispred svog vremena.

Ali baš nedavno smo koristili
generativni dizajn veštačke inteligencije

da bismo smislili ovo.

Ovo je pregrada odštampana 3D štampačem,
koju je dizajnirao kompjuter.

Jača je od prvobitne,
a ipak je upola lakša

i leteće u erbasu A320 kasnije ove godine.

Kompjuteri sad mogu da stvaraju;

mogu da osmisle sopstvena rešenja
za naše dobro definisane probleme.

Ali nisu intuitivni.

I dalje moraju da počnu od nule,
baš svaki put,

a to je zato što nikad ne nauče.

Za razliku od Megi.

(Smeh)

Megi je zapravo pametnija od naših
najnaprednijih dizajnerskih oruđa.

Šta podrazumevam time?

Ako njen vlasnik uzme povodac,

Megi zna s porpiličnim stepenom izvesnosti

da je vreme za šetnju.

A kako je naučila?

Pa, svaki put kad je vlasnik
uzeo povodac, išli su u šetnju.

I Megi je obavila tri stvari:

morala je da obrati pažnju,

morala je da se priseti šta se desilo

i morala je da zadrži i stvori
obrazac u svom umu.

Zanimljivo je da je upravo to ono što

naučnici za kompjutere pokušavaju
da navedu VI da uradi

u poslednjih oko 60 godina.

Te 1952.

su sagradili ovaj kompjuter
koji je mogao da igra iks-oks.

Velika stvar.

Potom, 45 godina kasnije, 1997.

Deep Blue je pobedio Kasparova u šahu.

Godine 2011, Watson je pobedio
ova dva čoveka u kvizu,

što je daleko teže za kompjuter
da iga od šaha.

Zapravo, umesto da radi
na osnovu već definisanih recepata,

Votson je morao da koristi rasuđivanje
da bi prevazišao ljudske protivnike.

A onda, pre nekoliko nedelja,

AlphaGo iz DeepMind-a je pobedio
ljudsko biće koje je najbolje u gou,

a to je najkomplikovanija igra koju imamo.

Zapravo, ima više mogućih poteza u gou

nego što ima atoma u univerzumu.

Pa, kako bi pobedio,

AlphaGo je morao da razvije intuiciju.

I zapravo, u nekim momentima
programeri AlphaGo-a nisu razumeli

zašto je AlphaGo radio to što radi.

A stvari se odvijaju zaista brzo.

Mislim, razmotrite -
u okviru ljudskog životnog veka,

kompjuteri su prešli od dečje igre

do onoga što se smatra vrhuncem
strateškog mišljenja.

U suštini se dešava to

da kompjuteri prestaju da budu poput Spoka

i postaju mnogo više nalik Kirku.

(Smeh)

Je li tako? Od čiste logike do intuicije.

Da li biste prešli ovaj most?

Većina vas govori: "Uh, nema šanse!"

(Smeh)

A stigli ste do te odluke
u deliću sekunde.

Prosto ste nekako znali
da taj most nije bezbedan.

A upravo je to tip intuicije

koju naši sistemi dubinskog učenja
trenutno počinju da razvijaju.

Veoma brzo ćete bukvalno moći

da pokažete kompjuteru
nešto što ste napravili,

što ste dizajnirali

i on će to da pogleda i kaže:

"Izvini, druže, to neće proći.
Moraš opet da pokušaš."

Ili ćete moći da ga pitate da li će se
ljudima sviđati vaša nova pesma

ili vaš novi ukus sladoleda.

Ili, što je još važnije,

moći ćete raditi sa kompjuterom
da biste rešili problem

s kojim se pre nismo suočili.

Na primer, klimatske promene.

Sami ne obavljamo posao naročito dobro,

svakako da bi nam koristila
sva moguća pomoć.

O tome govorim,

o tehnologiji koja naglašava
naše kognitivne sposobnosti

kako bismo mogli da zamislimo
i dizajniramo stvari koje nisu dostupne

nama, prostim starim neproširenim ljudima.

Pa, o čemu se radi kod stvaranja
svih tih blesavih novih stvari

koje ćemo izumeti i dizajnirati?

Mislim da se u eri ljudskog proširivanja
podjednako radi o fizičkom svetu

kao i o virtuelnoj, intelektualnoj sferi.

Kako će nas tehnologija proširiti?

U fizičkom svetu,
biće to robotski sistemi.

U redu, svakako da postoji strah

da će roboti da oduzmu poslove ljudima,

to je tačno za određene sektore.

No, mene više zanima zamisao

da će ljudi i roboti radeći zajedno
proširiti jedni druge,

i počeće da naseljavaju nove prostore.

Ovo je primenjena istraživačka
laboratorija u San Francisku,

gde je napredna robotika
jedna od oblasti na koje se fokusiramo,

naročito saradnja između ljudi i robota.

A ovo je Bišop, jedan od naših robota.

Kao eksperiment, podesili smo ga

da pomaže osobi koja na građevini
obavlja repetitivne poslove -

poslove poput bušenja rupa u gips-kartonu
za utičnice ili prekidače za svetla.

(Smeh)

Dakle, Bišopov ljudski partner
može da mu objasni na engleskom

i jednostavnom gestikulacijom,

poput razgovaranja sa psom,

a potom Bišop, izvodi ta uputstva

savršenom preciznošću.

Koristimo ljude za ono u čemu su dobri:

svesnost, percepcija i donošenje odluka.

A koristimo robota za ono u čemu je dobar:

preciznost i ponavljanje.

Još jedan sjajan projekat
na kom je radio Bišop.

Cilj ovog projekta, koga smo nazvali HIVE,

bio je da testira iskustvo
ljudi, kompjutera i robota

gde svi rade zajedno kako bi rešili
veoma složene dizajnerske probleme.

Ljudi su služili kao radna snaga.

Kružili su po gradilištu,
rukovali bambusom -

koji je, usput, stoga
što je neizomorfan materijal,

veoma težak robotima za rukovanje.

No, potom su roboti namotavali ovo vlakno,

a to je skoro nemoguće za ljude da urade.

A potom smo imali VI
koja je sve kontrolisala.

Govorila je ljudima šta da rade,
govorila je robotima šta da rade

i nadgledala hiljade
pojedinačnih komponenti.

Zanimljivo je

da je izgradnja ovog paviljona
prosto bila nemoguća

bez ljudi, robota i VI
koji proširuju jedni druge.

Podeliću sa vama još jedan projekat.
Ovaj je malčice blesav.

Radimo sa umetnicima iz Amsterdama,
Jorisom Larmanom i njegovom ekipom iz MX3D

da bismo generativno dizajnirali
i robotski odštampali

prvi u svetu autonomno proizveden most.

Dakle, Joris i VI baš dok govorimo
dizajniraju taj objekat

u Amsterdamu.

A kad završe, pritisnućemo "Kreni"

i roboti će početi 3D tehnologijom
da štampaju nerđajući čelik

i nastaviće da štampaju
bez ljudskog uplitanja,

sve dok završe most.

Pa, kako će roboti
da prošire našu sposobnost

zamišljanja i dizajniranja novih stvari,

robotski sistemi će da nam pomognu
da gradimo i pravimo stvari

koje nismo mogli da pravimo pre.

No, šta je s našom sposobnošću
da osetimo i kontrolišemo ove stvari?

Kako bi bilo da imamo nervni sistem
kod stvari koje pravimo?

Naš nervni sistem, ljudski nervni sistem,

saopštava nam o svemu
što se dešava oko nas.

Međutim, nervni sitem stvari
koje pravimo je u najboljem slučaju prost.

Na primer, automobil ne saopštava
gradskom odseku za javne delatnosti

da je upravo udario u rupu
na uglu ulice Brodvej i Morison.

Građevina ne sopštava njenim dizajnerima

da li ljudi unutar nje vole da budu tu,

a proizvođač lutaka ne zna

da li se zaista igraju
njihovim igračkama -

kako, gde i da li su ili nisu zabavne.

Vidite, siguran sam da su dizajneri
zamislili ovakav stil života za barbiku

kada su je dizajnirali.

(Smeh)

Ali šta ako se ispostavi
da je barbi zapravo veoma usamljena?

(Smeh)

Kad bi dizajneri znali

šta se zaista dešava u stvarnom svetu

njihovim dizajnima - putevima,
građevinama, barbikama -

mogli bi da koriste to znanje

da stvore bolja iskustva za korisnike.

Nedostaje nervni sistem

koji bi nas povezao sa svim stvarima
koje dizajniramo, pravimo i koristimo.

Šta kad biste svi vi imali
dotok takvog oblika informacija

od stvari koje stvarate u stvarnom svetu?

Uz sve što pravimo,

trošimo ogromne količine
novca i energije -

zapravo, prošle godine,
skoro dva biliona dolara -

ubeđujući ljude da kupe
stvari koje pravimo.

Ali kad biste imali ovakvu vezu
sa stvarima koje dizajnirate i stvarate

kada se one nađu u stvarnom svetu,

nakon što ih prodaju
ili lansiraju ili šta god,

zapravo bismo mogli to da promenimo

i da se pomerimo
od ubeđivanja ljudi da vole naše stvari

do prosto pravljenja stvari
koje su ljudima prvenstveno potrebne.

Dobre vesti su da radimo
na digitalnom nervnom sistemu

koji bi nas povezao
sa stvarima koje dizajniramo.

Radimo na jednom projektu

sa nekoliko momaka iz Los Anđelesa,
koji sebe nazivaju Bandito Bradersima,

i njihovom ekipom.

A jedna od stvari koju ovi momci rade
je izgradnja ludih automobila

koji rade potpuno lude stvari.

Ovi momci su sumanuti -

(Smeh)

na najbolji način.

A mi s njima radimo

tako što uzmemo tradicionalnu
šasiju za trkačka auta

i ugrađujemo nervni sistem u nju.

Dakle, opskrbili smo je
desetinama senzora,

stavili smo iza volana
vozača svetske klase,

odvezli auto u pustinju
vozali ga do besvesti sedam dana.

A nervni sistem automobila je zabeležio

sve što se dešavalo automobilu.

Zabeležili smo četiri milijarde
jedinica podataka;

sve sile kojima je bilo izloženo.

A potom smo uradili nešto ludo.

Uzeli smo sve podatke

i priključili ih na VI genrativnog dizajna
koju nazivamo "Dreamcatcher".

Pa, šta dobijate kada dizajnerskom oruđu
date nervni sistem

i zatražite od njega da vam sagradi
najbolju šasiju za auto?

Dobijate ovo.

Ovo je nešto što ljudi
nikad ne bi mogli da dizajniraju.

Samo što ljudi ovo jesu dizajnirali,

ali to su bili ljudi prošireni
VI generativnog dizajna,

digitalnim nervnim sistemom

i robotima koji zapravo mogu
da proizvedu nešto ovakvo.

Pa, ako je ovo budućnost, prošireno doba,

a mi ćemo da budemo prošireni
kognitivno, fizički i čulno,

kako će to da izgleda?

Kako će da izgleda ova zemlja čuda?

Mislim da ćemo da vidimo svet

u kom se udaljavamo
od stvari koje se proizvode

do stvari koje se obrađuju.

U kom se udaljavamo od stvari
koje se konstruišu

do onih koje se gaje.

Udaljićemo se od izolacije

ka povezanosti.

I udaljićemo se od kopanja

ka sakupljanju.

Mislim i da ćemo se pomeriti
od žudnje da nam stvari budu poslušne

ka cenjenju autonomije.

Zahvaljujući našim
proširenim mogućnostima,

naš svet će da se drastično izmeni.

Imaćemo svet s više izbora,
više povezanosti,

dinamičniji, složeniji

prilagodljiviji i, naravno,

lepši.

Obrisi budućnosti

neće da liče na bilo šta
što smo videli do sad.

Zašto?

Jer će sve ovo da oblikuje
novo partnerstvo

između tehnologije, prirode i čovečanstva.

Za mene, to je budućnost
koju vredi iščekivati.

Mnogo vam hvala.

(Aplauz)