Како осећамо мирисе? - Роуз Евелет (Rose Eveleth)

Погледајте целу лекцију: http://ed.ted.com/lessons/how-do-we-smell-rose-eveleth

Одрасла особа може да разликује до 10 000 мириса. Можете користити нос да бисте смислили шта ћете јести, купити, па чак и када је време да се истуширате. Међутим, како се молекули у ваздуху претварају у мирисе у вашем мозгу? Роуз Евелет приказује „миришљаво путовање“ кроз ваш мирисни епител и објашњава зашто мириси могу бити толико субјективна ствар.

Лекцију припремила: Роуз Евелет, анимација: Игор Ћорић

То је прво чуло које користите
када се родите.

Један у педесет ваших гена му је посвећен.

Мора да је важно, зар не?

Океј, удахните дубоко кроз нос.

То је ваше чуло мириса

и има невероватну моћ.

Као одрасла особа, можете разликовати
око 10 000 различитих мириса.

Ево како то ваш нос ради.

Мирис креће када удахнете
молекуле из ваздуха у своје ноздрве.

Деведесет пет процената носне шупљине

користи се да прочисти тај ваздух
пре него што дође до ваших плућа.

Међутим, скроз на задњем делу вашег носа

налази се подручје под називом
мирисни епител,

мали део коже који је кључан
за све што миришете.

Мирисни епител има
слој рецепторских ћелија за мирисе,

посебних неурона који осећају мирисе,

као да су квржице за укус у вашем носу.

Када молекули мириса
стигну до задње дела вашег носа,

заглављују се у слоју слузи
која покрива мирисни епител.

Док се разлажу, везују се
за рецепторске ћелије за мирисе,

које се укључују и шаљу сигнале
кроз мирисни тракт

навише до вашег мозга.

Успут, можете пуно тога погодити

о томе колико је добро
чуло мириса животиње

преко величине мирисног епитела.

Мирисни епител пса

је 20 пута већи
од вашег слабашног, људског.

Ипак, постоји и много тога што још увек
не знамо о овом делићу са ћелијама.

На пример, наш мирисни епител
има пигментацију,

а научници не знају због чега.

Како заправо разликујемо мирисе?

Испоставило се да наш мозак има

40 милиона различитих
рецепторних неурона за мирисе,

те мирис А може да покрене

неуроне 3, 427 и 988,

а мирис Б може да покрене

неуроне 8, 76 и 2 496 678.

Све ове различите комбинације

дозвољавају да приметите
запрепашћујуће широк обим мириса.

Неурони мириса су увек свежи
и спремни за акцију.

Они су једини неурони у телу
који се редовно мењају,

на сваких четири до осам недеља.

Када се покрену, сигнал путује кроз мрежу

која се назива мирисни тракт

до дестинација које се налазе
свуда по мозгу, застајући код амигдале,

таламуса и неокортекса.

Ово се разликује од начина
на који се вид и звук обрађују.

Сваки од ових сигнала прво иде
до центра за примање

у средини церебралне хемисфере,

а затим иде до других подручја мозга.

Мирис, међутим, због тога што се развио
пре већине наших других чула,

иде директним путем
до ових различитих подручја мозга,

где може да покрене реакцију
„бори се или бежи“,

помогне вам да призовете сећања
или да вам крене вода на уста.

Иако сви имамо исту физиолошку основу,

две ноздрве и милионе неурона за мирис,

не осећају сви исто мирисе.

Један од најпознатијих примера овога

је способност да се осети мирис
тзв. „аспарагусове мокраће“.

За отприлике четвртину популације,

уринирање након јела са аспарагусом

значи да осећате посебан мирис.

Преосталих 75% нас то не примећује,

а ово није једини случај
да се мирис разликује од носа до носа.

За неке људе, хемикалија андростенон
мирише као ванила;

за друге смрди као зној или мокраћа,

што је штета,

јер се андростенон обично може наћи
у укусним стварима, као прасетина.

Тако, због људи који осећају
мирис зноја и урина,

произвођачи прасетине кастрирају прасиће

да би их спречили да стварају андростенон.

Неспособност да се осети мирис
зове се аносмија,

а постоји око 100 познатих примера.

Људи са алицинском аносмијом
не могу да осете мирис белог лука.

Они са аносмијом везаном за еугенол
не могу да осете мирис каранфилића.

Неки људи не осећају никакав мирис,

уопште.

Оваква потпуна аносмија
може имати различите узроке.

Неки људи се рађају без чула мириса.

Други га изгубе после несреће
или током неке болести.

Ако мирисни епител отекне или се инфицира,

то може ометати ваше чуло мириса,

нешто што сте можда доживели
када сте били болесни.

Неспособност да осећате мирисе
вам може пореметити и друга чула.

Многи који уопште не осећају мирисе

не осећају ни укус на исти начин
на који ми остали.

Испоставило се да је укус нечега
јако близак ономе како нешто мирише.

Док жваћете храну, ваздух је погуран
навише до вашег носа,

носећи мирис ваше хране.

Ови мириси долазе
до вашег мирисног епитела

и казују вашем мозгу доста
о томе шта једете.

Без способности да осећате мирисе,
губите способност да осећате укус

било чега компликованијег од пет укуса

које ваши рецептори за укус осећају -

слатко, слано,

горко, кисело и пикантно.

Следећи пут када осетите
мирис издувних гасова,

сланог морског ваздуха
или печене пилетине,

знаћете тачно како сте то урадили

и можда ћете бити мало захвалнији
што то можете.