Karakter je bitan | Tomas Rajt | TEDxUniversityofNevada

Profesor ekonomije Tomas Rajt opisuje šta je to karakter i zbog čega je on bitan. On daje lični primer kako bi prikazao GSR - glava, srce, ruke - pristup, u razvoju karaktera. Tomas A. Rajt je trenutno Feliks E. Larkinov ugledni profesor menadžmenta na Univerzitetu Fordam. Doktorske studije je završio na Univerzitetu Kalifornija u Berkliju. Uživa u sprovođenju istraživanja i savetovanja na temu liderstva zasnovanog na karakteru, optimizacije učinka zaposlenih, razvoja efektivnog procesa zapošljavanja i strategije zadržavanja, kao i pronalaženja inovativnih načina za poboljšanje zdravlja i dobrobiti zaposlenih. Kao potvrdu za svoje poslovne uspehe, primljen je u članstvo Asocijacije za psihološka istraživanja, Američkog udruženja psihologa i Društva za industrijsku i organizacionu psihologiju. Najistaknutiji deo njegove karijere bili su brojni članci koje je objavljivao sa svojim ocem Vinsentom P. Rajtom.

Ovaj govor je održan na TEDx događaju koji koristi format TED konferencije, ali ga nezavisno organizuje lokalna zajednica. Saznajte više na http://ted.com/tedx

[Karakter, a ne okolnosti,
čine čoveka - Buker T. Vošington]

Obožavam ovaj citat Bukera T. Vošingtona.

Iako je rođen kao rob
koji nikada nije upoznao svog oca,

Buker T. Vošington

je prevazišao brojne izazovne okolnosti

na svom putu da postane
najcenjeniji i najugledniji vođa

afroameričke zajednice tokom svog života.

Shvatajući da ne samo
da je karakter važan,

nego da može i da se razvija,

kao rektor univerziteta,

svake sedmice bi, u nedelju,

provodio vreme sa svojim studentima
na Institutu u Taskigiju,

razgovarajući o dobrobiti karaktera.

I mene veoma zanima karakter,

i istraživao sam ga godinama,

pokušavajući da saznam tačno šta je to.

Nećemo dobiti konačan odgovor na to danas,

ali ono o čemu možemo razgovarati
je ono šta sam uradio

sa vojskom Sjedinjenih Država.

A to je da sam istražio ulogu
određenih karakternih osobina,

kao što su poštenje i samodisciplina,

i u kakvom su one odnosu
sa osobinama ličnosti i vrednostima.

Ukratko, karakter nije osobenost,

niti sistem vrednosti, već nešto drugo.

Bez obzira na to kako
ga posmatramo ili definišemo,

danas imamo krizu karaktera.

Ja sam već dugo redovni profesor,
negde oko 30 godina,

i primetio sam, nažalost,
da studenti sve više prepisuju.

Preciznije, u jednom istraživanju,
88% studenata je priznalo da prepisuje.

Još više zabrinjava što je na pitanje
koliko često prepisuju,

odgovor uglavnom bio 100 puta ili češće.

Imamo epidemiju

o kojoj mnogi posvećeni ljudi ne govore.

Ali postoje brojne implikacije,
kao što svi znamo.

Ovde nije stvar u negativnosti,
nego iskupljenju.

A nada postoji, mnogo nade,

tako da će moj današnji govor
uključiti aspekt nade

koristeći ono što ja
i drugi zovemo „pristup GSR” -

glava, srce i ruke - za razvoj karaktera.

Imam primer jednog od mojih studenata

koji je praktikovao ono što ja zovem
„odgođeni integritet”,

i u suštini prijavio se kod mene,
nakon što je uspešno „prepisivao”.

Pod tim podrazumevam da nije uhvaćen.

Dobro. Zašto je to važno?

Ispričaću vam nešto o scenariju
odgođenog integriteta.

Jednog prolećnog semestra,

dobio sam mejl od studenta u kome on
kaže da želi hitno da razgovara sa mnom,

da je veoma važno.

Kada sam ga pritisnuo da mi kaže
o čemu to želi da razgovaramo,

rekao je: „Imam problem”

sa završnim ispitom
koji je upravo polagao.

Sutradan je došao i seo.

Video sam da je nervozan i mnogo napet.

A onda mu je izletelo:
„Prepisivao sam na završnom ispitu”.

Naslonio se u stolici.

Nastavio je da mi priča kako je prepisao,

rekavši: „Prihvatiću svaku kaznu
koju želite da mi date.”

U tom momentu sam ja ustuknuo.

Znate, ja sam sedi profesor,

učio sam hiljade studenata tokom godina.

Mogu vam reći da nisam
nikada imao ovakvu situaciju.

To je privuklo moju pažnju.

Reći ću vam nešto o tom studentu.

Kao i većina, počeo je studije
odmah po završetku srednje škole,

ali ih je ubrzo napustio,
našao posao, oženio se.

Brak mu nije uspeo,

ali je imao predivnu ćerkicu
na koju je bio veoma ponosan.

Znao je da, pošto se
njegova porodica širila,

mora da se vrati u školu

kako bi dobio diplomu
i napredovao u svom poslu.

„Ali zašto je to uradio?” je pitanje
od čak 65 ili 64 hiljade dolara.

Opet ponavljam, ovo mi se nikada
pre nije desilo.

Nije to uradio sigurno zbog mojih
suvoparnih predavanja i zadate literature.

Jedno od načela mojih predavanja

je bio da studente navedem
da razmotre i razmisle

o suštini i svrsi njihovog života,

a potom da naprave plan
kako će to realizovati.

On je mene video kao pozitivan uzor,

ali ono što je značajnije,

želeo je da postane
pozitivan uzor svojoj ćerki.

Čak se i rasplakao

kada je rekao nešto
što je i mene skoro rasplakalo:

„Znate, profesore,

ne želim da moja ćerka
misli da joj je tata prevarant.”

To je bila veoma teška misao.

Kako se situacija razrešila?

On je dobio sedmicu na završnom ispitu.

Po statutu univerziteta,
mogao sam da ga oborim,

ali to ne bi odražavalo

nekoga ko želi da bude karakteran, mene.

Već je dovoljno propatio,

plakao je u mom kabinetu itd.

Rekao sam: „Hajde da razmislimo
o drugim mogućnostima.”

Odlučili smo da on
ponovo polaže završni ispit,

i šta god da dobije tada,
to će biti njegova konačna ocena.

Ipak, bio sam još uvek
malo sumnjičav, pa sam rekao:

„Možda neće biti pismeni ispit,
pošto smo imali problem sa tim.

Biće usmeni.”

On je učio, vratio se,

i mogao sam videti tokom ispitivanja

da je bio veoma nervozan,

što je razumljivo s obzirom
na traumu koju je proživeo.

Na kraju krajeva, on je bio
nekonvencionalni student

koji je plakao u mom kabinetu.

Na kraju je ispit uradio
dovoljno dobro da dobije sedmicu,

a obojica smo se složili
da je sedmica prikladna ocena.

Ali tu postoji još nešto.

Nešto u smislu

da se to smatra nečim
dovoljno vrednim za TED Talk,

zbog čega sam veoma srećan.

Sproveli smo nezavisno istraživanje,

ja sam smislio određeni broj pitanja,

a studenti su ih istraživali

i tako dobro su odradili posao

da su naši rezultati
objavljeni u stručnom časopisu

za istraživanje u menadžmentu

i pružili nam nekoliko uvida.

Jedan od njih, koji ću samo
usputno pomenuti, je veoma važan.

Sećate se da sam rekao
da skoro 88% studenata prepisuje?

To ostavlja svega 12%
onih koji ne prepisuju.

Razgovarali smo
sa nekoliko ljudi od tih 12%,

i oni su se osećali žigosano.

Neki od njihovih kolega
bi zbijali šale sa njima,

nazivali ih „dobricama”
i raznim drugim imenima.

Jednostavan scenario je -
nadam se da ćemo se svi složiti -

da kao drušvo,

ne smemo dozvoliti da ljudi budu žigosani
zato što rade ispravnu stvar.

Ne želimo tako nešto.

Drugi uvid koji sam dobio

mi je pružio malo više saznanja
o onome GSR koji sam pominjao -

glava, srce i ruke.

Potrošiću par minuta na to.

Pristup glavom je tipičan pristup

za nekoga kao što sam ja,
ko je postao profesor:

forma predavanja,
jednosmerna komunikacija.

U ovom konkretnom slučaju,

govorimo o tome zbog čega je neprikladno
ili pogrešno prepisivati,

a onda citiramo Platona, Aristotela
ili Imanuela Kanta.

Rubrika u koju to možemo svrstati
je „ti misliš kao što ja govorim”.

Studenti to posmatraju
iz različitog ugla, takoreći, zar ne?

Taj student mi je rekao

da to nije imalo nikakvog uticaja
na njegovu odluku da se prijavi.

Pristup srcem,

koji se može posmatrati
kroz rečenicu „ti osećaš ono što misliš”,

uključuje emocije i osećanja.

Ovo je malo bolja verzija,
pomislio je student,

što predstavlja tehniku
koja proizilazi iz društvenih nauka,

ali i dalje nedovoljno.

Ono najvažnije je bilo treće,
pristup - ruke:

„radiš ono što osećaš”.

Student je rekao
da ga je upravo to poteralo

da potraži svrhu i značenje u životu.

Na primer, rekao je:

„Hej, moja svrha je da me ćerka
ne smatra prevarantom.”

Ovo me je skoro rasplakalo.

Ovo je pristup koji sveukupno
utiče na čitavu ličnost.

Dakle, ne govorimo samo o intelektu,

niti samo o psihologiji ili emocijama,

ne govorimo samo o moralu,
nego govorimo o ponašanju.

A on je imao plan ponašanja
koji mu je bio veoma značajan.

Bio sam mu uzor, kao što sam rekao.

Što je još važnije,

želeo je da postane uzor svojoj ćerki.

Šta možemo naučiti danas iz ovoga?

Želim da vam dam temu za razmišljanje.

Postoje razne igre koje koristim
na svojim predavanjima i šire.

Jedna od njih se zove
„tri pozitivne stvari“,

dobre stvari, u jutarnjem pristupu.

Jednostavno se izgovaraju svakog jutra.

Koje su to tri stvari
na kojima si zahvalan?

Ovoga jutra, za mene,

dobrog sam zdravlja,

imam divnu ženu
koja je u publici i porodicu,

i ovde sam u TED Talk-u.

To je dobar dan, zar ne?

(Aplauz)

Predstavljam vam pristup
koji svi vi možete usvojiti,

možete - lako je.

Ali nije tako lako.

Uzeću sebe za primer.

Dok sam ovo propovedao svojim studentima,

pristup GSR, zahvalnost,
tri dobre stvari -

ja sȃm tada nisam to upražnjavao.

Ja sam osoba koja je celog svog života
bila fizički aktivna,

ali zbog te fizičke aktivnosti

imao sam brojne sportske
povrede i operacije.

Dakle, umesto da primenjujem
ono što sam propovedao,

probudio bih se,
okrenuo ka svojoj ženi i rekao:

„Oh, leđa me bole,”

„Oh, boli me stopalo,”

„Oh, boli me koleno,”

sve dok se moja dobra žena
nije okrenula prema meni i rekla:

„Zašto ne primenjuješ ono
što propovedaš studentima?

Šta je tebi?”

Rekoh - veoma nedužno -

rekoh: „Kako to misliš?”

„Reci nešto pozitivno
kada me vidiš ujutro”, reče ona.

Dobar savet.

(Aplauz)

Meni u prilog, nakon tog signala,

bio sam pozitivan.

Dobro, zaključimo
sa Bukerom T. Vošingtonom

i njegovim citatom,

i oprostite mi, nisam vam pokazao
pristup glava, srce i ruke.

Buker T. Vošington je bio u pravu.

On je ostavio nasleđe.

Studenti koji su išli
nedeljom ujutru, nedeljom popodne

na njegove diskusije o karakteru

imali su svoju decu,

i njegovo nasleđe je ostalo
preko 100 godina.

On ima odličnu knjigu o karakteru

koju preporučujem,
ako ste zainteresovani za to,

da je potražite.

Dodao bih i četvrtu stvar
zbog koje sam takođe srećan.

Drago mi je i izuzetno cenim,

i zahvalan sam na vašoj pažnji danas.

Hvala.

(Aplauz)