Zašto svi treba da primenjujemo emocionalnu prvu pomoć

Otići ćemo kod doktora kada se osećamo gripozno ili imamo uporan bol. Pa zašto ne otići kod stručnjaka kada osećamo emocionalni bol: krivicu, gubitak, usamljenost? Previše nas se bavi ovim čestim psihološko-zdravstvenim problemima na svoju ruku, kaže Gaj Vinč. Ali ne moramo tako. On ubedljivo prikazuje da treba praktikovati emocionalnu higijenu - brinuti se o našim emocijama, našem umu, sa istom revnošću sa kojom se staramo o našim telima.

Odrastao sam
sa svojim identičnim blizancem

koji je izuzetan brat pun ljubavi.

Jedna od stvari kad si blizanac
je da te to učini ekspertom

za primećivanje favorizovanja.

Kad bi njegov kolač bio malčice veći
od mog, postavljao bih pitanja.

A očigledno je da nisam gladovao.

(Smeh)

Kada sam postao psiholog, počeo sam
da primećujem drugu vrstu favorizovanja,

a to je koliko više
vrednujemo telo od uma.

Proveo sam devet godina na univerzitetu
stičući svoj doktorat iz psihologije,

i ne mogu da vam opišem koliko ljudi
pogleda moju vizit kartu i kaže:

"O, psiholog. Znači niste pravi doktor."

kao da bi to trebalo da piše na njoj.

(Smeh)

Ovo favorizovanje tela nad umom
vidim svugde.

Nedavno sam bio u kući jednog prijatelja,

i njihov petogodišnjak
se spremao za krevet.

Stajao je na stolici kraj lavaboa
perući zube,

kada se okliznuo i ogrebao nogu
o stolicu kada je pao.

Plakao je minut, ali onda je ponovo ustao,

vratio se na stolicu, i posegao za kutijom
flastera da stavi jedan na posekotinu.

Ovo dete jedva da može da veže pertle,

ali zna da treba da zaštitite posekotinu
tako da se ne inficira,

i da morate da se starate o zubima
tako što ćete ih prati dva puta dnevno.

Svi mi znamo
kako da održavamo fizičko zdravlje

i kako da obavljamo higijenu zuba, zar ne?

Znamo to od svoje pete godine.

Ali šta znamo o održavanju
našeg psihičkog zdravlja?

Pa, ništa.

Čemu učimo našu decu
u vezi sa emocionalnom higijenom?

Ničemu.

Kako to da provodimo više vremena
brinući o svojim zubima

nego o svom umu.

Zašto nam je fizičko zdravlje
toliko važnije

od psihičkog zdravlja?

Trpimo psihičke povrede
čak i češće nego fizičke,

povrede poput neuspeha
ili odbacivanja i usamljenosti.

A one se mogu i pogoršati
ako ih ignorišemo,

i mogu drastično uticati na naše živote.

A ipak, iako postoje
naučno dokazane tehnike

koje možemo koristiti da tretiramo
te psihičke povrede,

mi to ne činimo.

Čak nam ni ne pada na pamet da bi trebalo.

"O, deprimiran si?
Samo se trgni, sve je to u tvojoj glavi."

Možete li da zamislite da kažete to
nekome sa slomljenom nogom:

"O, samo se trgni,
sve je to u tvojoj nozi."

(Smeh)

Vreme je da zatvorimo jaz između
našeg fizičkog i psihičkog zdravlja.

Vreme je da ih izjednačimo,

kao blizance.

Kad smo već kod toga,
moj brat je takođe psiholog.

Tako da ni on nije pravi doktor.

(Smeh)

Nismo studirali zajedno, doduše.

Zapravo, u životu mi je najteže bilo

da se preselim preko Atlantika u Njujork

da bih stekao doktorat iz psihologije.

Tada smo bili razdvojeni
prvi put u životu,

i razdvojenost je bila
grozna za obojicu.

Ali dok je on ostao
sa porodicom i prijateljima,

ja sam bio sam u novoj zemlji.

Užasno smo nedostajali jedan drugom,

ali su međunarodni pozivi
tada bili stvarno skupi

i mogli smo da priuštimo da pričamo
pet minuta nedeljno.

Kada je došao naš rođendan,

bio je to prvi
koji nećemo provesti zajedno.

Odlučili smo da se razmećemo
i te nedelje da pričamo 10 minuta.

Proveo sam jutro koračajući po sobi,
čekajući ga da pozove -

i čekao sam i čekao,
ali telefon nije zvonio.

S obzirom na vremensku razliku,
pretpostavio sam:

"Okej, izašao je sa prijateljima,
pozvaće kasnije."

Tada nije bilo mobilnih telefona.

Ali nije zvao.

I počeo sam da shvatam da nakon
razdvojenosti duže od 10 meseci,

nisam mu više nedostajao
koliko je on meni.

Znao sam da će pozvati ujutru,

ali ta noć je bila jedna od najtužnijih
i najdužih noći u mom životu.

Probudio sam se narednog jutra.

Bacio sam pogled na telefon
i shvatio sam da sam prevrnuo slušalicu

kada sam koračao prethodnog dana.

Zateturao sam se iz kreveta,

povezao sam telefon sa prijemnikom,
i zazvonio je sekundu kasnije,

bio je to moj brat,
i čoveče, koliko je bio ljut.

(Smeh)

To je bila najtužnija i najduža noć
i njegovog života.

Pokušao sam da objasnim
šta se dogodilo, ali je rekao:

"Ne razumem. Ako si video da te ne zovem,

zašto nisi prosto podigao telefon
i pozvao me?"

Bio je u pravu. Zašto ga nisam pozvao?

Nisam imao odgovor tada,
ali ga imam danas,

i jednostavan je: usamljenost.

Usamljenost stvara duboku psihičku ranu

koja izopačuje naše opažanje
i izokreće naše mišljenje.

Čini da verujemo da je onima oko nas
mnogo manje stalo nego što jeste.

Čini da smo uplašeni da posegnemo,

jer zašto postaviti sebe
za odbacivanje i lomljenje srca

kada vaše srce već boluje
više nego što možete podneti?

Bio sam tada
u kandžama prave usamljenosti,

ali sam bio okružen ljudima po ceo dan
pa mi nikada nije palo na pamet.

Ali usamljenost se definiše
potpuno subjektivno.

U potpunosti zavisi od toga
da li se osećate

emotivno i socijalno isključeno
od onih oko vas.

A ja sam se tako osećao.

Postoji mnogo istraživanja
o usamljenosti i sva su užasavajuća.

Usamljenost vas neće
samo učiniti nesrećnim, ubiće vas.

Ne šalim se.

Hronična usamljenost
povećava verovatnoću rane smrti

za 14 posto.

Usamljenost prouzrokuje
visok krvni pritisak, visok holesterol.

Može čak i da potisne funkcionisanje
vašeg imunog sistema,

čineći vas podložnim
za razne bolesti i oboljenja.

U stvari, naučnici su zaključili
da opšte uzev,

hronična usamljenost
predstavlja značajan rizik

po vaše dugoročno zdravlje
i dužinu života kao pušenje cigareta.

Danas paklice cigareta imaju upozorenja
koja kažu: "Ovo vas može ubiti."

Ali usamljenost to nema.

I zato je toliko važno da damo prioritet
našem psihičkom zdravlju,

da primenjujemo emocionalnu higijenu.

Jer ne možete lečiti psihičku ranu

ako ni ne znate da ste povređeni.

Usamljenost nije jedina psihička rana

koja krivi našu percepciju
i obmanjuje nas.

Neuspeh to takođe čini.

Jednom sam posetio jaslice

gde sam video kako se tri deteta
igraju identičnom plastičnom igračkom.

Treba da pomerite crveno dugme
i iskače slatka kuca.

Jedna devojčica je pokušala
da vuče ljubičasto dugme, pa da ga gura,

a onda je samo sela i gledala kutiju,
dok joj je drhtala donja usna.

Dečak pokraj nje je to gledao,

zatim se okrenuo ka svojoj kutiji
i briznuo u plač a da je nije ni dodirnuo.

U međuvremenu, druga devojčica
je probala sve čega se setila

dok nije pomerila crveno dugme,

slatka kuca je iskočila
i ona je sa oduševljenjem zacičala.

Dakle, tri deteta
sa identičnim plastičnim igračkama,

ali sa vrlo različitim
reakcijama na neuspeh.

Prva dva deteta su bila
savršeno sposobna da pomere crveno dugme.

Jedino što ih je sprečavalo da uspeju

je to što ih je um prevario
da poveruju da ne mogu.

Odrasli takođe stalno bivaju
prevareni na ovaj način.

Zapravo, svi mi imamo određeni skup
osećanja i uverenja koji se aktivira

kad god naiđemo na frustracije i zastoje.

Da li ste svesni toga
kako vaš um reaguje na neuspeh?

Treba da budete.

Jer ako um pokuša da vas ubedi
da ste nesposobni za nešto

i poverujete mu,

tada ćete, kao ona dva deteta,
početi da se osećate bespomoćno

i prerano ćete prestati da pokušavate,
ili nećete uopšte ni pokušati.

I tada ćete biti još ubeđeniji
da ne možete uspeti.

Vidite, zato toliko ljudi funkcioniše
ispod svog stvarnog potencijala.

Jer negde usput,
nekad ih je samo jedan neuspeh

ubedio da ne mogu uspeti
i oni su u to poverovali.

Jednom kada postanemo ubeđeni
u nešto, vrlo je teško da se predomislimo.

Naučio sam tu lekciju na teži način,
kada sam bio tinejdžer, sa svojim bratom.

Vozili smo se sa prijateljima
noću po mračnom putu,

kada nas je zaustavio policijski auto.

Desila se pljačka u okolini
i tražili su osumnjičene.

Policajac je prišao automobilu
i osvetlio vozača svojom lampom,

zatim mog brata na prednjem sedištu,
pa onda mene.

Oči su mu se raširile i pitao je:

"Gde sam pre video tvoje lice?"

(Smeh)

Rekao sam: "Na prednjem sedištu."

(Smeh)

Ali to za njega nije imalo smisla.

Mislio je da sam na drogama.

(Smeh)

Izvukao me je iz auta, pretresao me,

odveo me do policijskog auta,

i tek kada je potvrdio
da nemam policijski dosije,

mogao sam da mu pokažem da imam
blizanca koji je na prednjem sedištu.

Ali čak i dok smo odlazili,
moglo se videti po izrazu njegovog lica

da je ubeđen da sam kriv za nešto.

Naše mišljenje je teško promeniti
kada postanemo ubeđeni.

Zato može biti prirodno osećati se
demoralisano i poraženo nakon neuspeha.

Ali ne možete dozvoliti sebi da postanete
ubeđeni da ne možete uspeti.

Morate da se borite
protiv osećanja bespomoćnosti.

Morate da preuzmete kontrolu
nad situacijom.

I morate da prekinete takav
negativan krug pre nego što otpočne.

Naš um i naša osećanja

nisu tako pouzdani prijatelji
kao što smo mislili.

Oni su više kao ćudljivi prijatelji,

koji mogu biti potpuno podržavajući
jednog trenutka,

a već sledećeg zaista neprijatni.

Jednom sam radio sa ženom

koja je, nakon 20 godina braka
i izuzetno ružnog razvoda,

konačno bila spremna za prvi sastanak.

Upoznala je nekog tipa na internetu,
delovao je fino i uspešno,

i što je najvažnije,
izgledalo je da je zainteresovan za nju.

Bila je vrlo uzbuđena,
kupila je novu haljinu,

i našli su se u skupljem baru
u Njujorku na piću.

Deset minuta od početka sastanka,
čovek je ustao i rekao:

"Nisam zainteresovan" i izašao je napolje.

Odbijanje je izuzetno bolno.

Žena je bila toliko povređena
da nije mogla da se pomeri.

Mogla je samo da pozove prijatelja.

Evo šta je prijatelj rekao:
"Pa, šta očekuješ?

Imaš široke kukove,
nemaš ništa zanimljivo da kažeš,

zašto bi takav zgodan, uspešan muškarac

ikada izašao sa gubitnicom kao što si ti?"

Šokatno, zar ne,
da prijatelj može biti tako okrutan?

Ali bilo bi manje šokantno

kada bih vam rekao
da to nije rekao prijatelj.

To je ono što je žena rekla samoj sebi.

A to je nešto što svi mi radimo,
naročito nakon odbijanja.

Počinjemo da razmišljamo
o svim našim manama i nedostacima,

šta bismo želeli da smo,
šta bismo želeli da nismo,

vređamo sami sebe.

Možda ne tako oštro, ali svi mi to radimo.

Zanimljivo je to što radimo,
jer naše samopoštovanje već pati.

Zašto želimo da ga još više povređujemo?

Fizičku povredu ne bismo
namerno pogoršali.

Ne biste zadobili posekotinu na ruci
i odlučili: "O, znam!

Uzeću nož da vidim
koliko mogu da je produbim."

Ali to radimo stalno
sa psihičkim povredama.

Zašto? Zbog slabe emocionalne higijene.

Jer ne dajemo prioritet
našem psihičkom zdravlju.

Iz gomile studija saznajemo da,
kada vam je samopoštovanje niže,

podložniji ste stresu i anksioznosti,

neuspesi i odbijanja više bole i treba
više vremena za oporavljanje od njih.

Tako da, kada ste odbijeni,
prvo što treba da radite

jeste da povratite svoje samopoštovanje,

ne da se priključite Borilačkom klubu
i pretvorite ga u kašu.

Kada preživljavate emotivni bol,

tretirajte sebe sa istim saosećanjem
koje biste očekivali od dobrog prijatelja.

Treba da uhvatimo naše nezdrave
psihičke navike i menjamo ih.

Jedna od najnezdravijih i najčešćih
naziva se ruminacija.

Ruminirati znači preživati.

To je kada vaš šef viče na vas,

ili vaš profesor učini
da se osećate glupo na času,

ili se strašno posvađate sa prijateljem

i ne možete danima da prestanete
da ponavljate tu scenu u glavi,

nekada i nedeljama uzastopno.

Ruminacija uznemirujućih događaja
tako može lako postati navika,

i to vrlo skupa.

Jer trošeći toliko vremena sa fokusom
na uznemirujuće i negativne misli,

zapravo stavljate sebe pod značajan rizik

za razvijanje kliničke depresije,
alkoholizma, poremećaja ishrane,

čak i kardiovaskularnih oboljenja.

Problem je to što impuls za ruminacijom
može delovati kao vrlo jak i važan,

tako da ju je teško zaustaviti.

Dobro mi je ovo poznato,
jer pre nešto više od godinu dana,

i sam sam razvio tu naviku.

Vidite, mom bratu je dijagnostikovan
treći stadijum Ne-Hodžkinove bolesti.

Njegov rak je bio izuzetno agresivan.

Imao je vidljive tumore po celom telu.

Morao je da započne
sa teškom hemoterapijom.

A ja nisam mogao da prestanem
da mislim o tome kroz šta on prolazi.

Nisam mogao da prestanem
da mislim o tome koliko on pati,

iako se nikada nije žalio, nijednom.

Imao je neverovatno pozitivan stav.

Njegovo psihičko zdravlje
je bilo neverovatno.

Ja sam fizički bio zdrav,
ali sam psihički bio u haosu.

Ali sam znao šta da radim.

Istraživanja kažu da je čak i dva minuta
odvraćanja pažnje dovoljno

za prekidanje impulsa za ruminacijom
u tom trenutku.

Tako da svaki put kada sam imao

zabrinjavajuću, uznemirujuću,
negativnu pomisao,

primorao bih sebe da se koncentrišem
na nešto drugo dok impuls ne prođe.

Za nedelju dana,
čitava moja perspektiva se izmenila

i postala pozitivnija i ispunjenija nadom.

Devet nedelja
nakon što je počeo sa hemoterapijom,

mom bratu je urađeno snimanje rendgenom

i bio sam kraj njega
kada je dobio rezultate.

Svi tumori su nestali.

Imao je pred sobom još tri ture terapije,

ali smo znali da će se oporaviti.

Ova slika je nastala pre dve nedelje.

Preduzimanjem mera kada ste usamljeni,

menjanjem svojih odgovora na neuspeh,

štiteći svoje samopoštovanje,

boreći se sa negativnim razmišljanjem,

nećete samo zalečiti svoje psihičke rane,

izgradićete emocionalnu otpornost,
razvijaćete se.

Pre sto godina, ljudi su počeli
da primenjuju ličnu higijenu,

i stopa očekivanog životnog veka
se povećala za preko 50 procenata

za samo nekoliko decenija.

Verujem da bi se naš kvalitet života
mogao isto tako dramatično povećati

ako svi počnemo da primenjujemo
emocionalnu higijenu.

Možete li da zamislite kakav bi svet bio

kada bi svi bili psihološki zdraviji?

Kada bi bilo manje
usamljenosti i depresije?

Kada bi ljudi znali
kako da prevaziđu neuspeh?

Kada bi se osećali bolje u svojoj koži
i osnaženije?

Kada bi bili srećniji i ispunjeniji?

Ja mogu, jer je to svet
u kome želim da živim,

i to je svet u kome
i moj brat želi da živi.

Ako se samo informišete
i promenite nekoliko jednostavnih navika,

pa, to je svet u kome svi možemo živeti.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)