Моја година прихватања свега

Шонда Рајмс, титан иза „Увода у анатомију“,„Скандала“ и „Како се извући са убиством“, одговорна је за око 70 часова телевизијског програма по свакој сезони и воли да ради. „Када жестоко радим, када сам удубљена у посао, не постоји ниједно друго осећање“, каже она. Има име за овај осећај - шум. Шум је дрога, шум је музика, шум је божанско шапутање у њеном увету. Међутим, шта се дешава када он стане? Да ли је она нешто друго осим овог шума? У овом дирљивом говору, придружите се Рајмсовој на путовању кроз њену „годину прихватања“ и сазнајте како је повратила свој шум.

Пре неког времена сам испробала
један експеримент.

Током годину дана ћу прихватати
све ствари које ме плаше.

Све што ме је чинило нервозном,
избацивало из зоне комфора,

присилила сам себе да прихватим.

Да ли сам желела да причам у јавности?

Не, али јесам.

Да ли сам желела да будем уживо на ТВ-у?

Не, али јесам.

Да ли сам желела да покушам да глумим?

Не, не, не, али да, да, да.

Десила се луда ствар -

сам чин одрађивања ствари
које су ме плашиле

поништио је страх,

учинио да нису више страшне.

Мој страх од јавних говора,
друштвена анксиозност - пуф, нестали су.

Невероватно је, моћ једне речи.

„Да“ ми је променило живот.

„Да“ ме је променило.

Међутим, постоји једно посебно „да“

које ми је утицало на живот
у највећој мери,

на начин на који нисам могла да замислим,

а започело је питањем мог детета.

Имам три невероватне ћерке,
Харпер, Бекет и Емерсон,

а Емерсон је дете које се необјашњиво
обраћа свима са „срце“,

као да је конобарица са југа.

(Смех)

„Срце, требаће ми мало млека за флашицу.“

(Смех)

Јужњачка конобарица ме је питала
да се са њом играм једно вече

док сам полазила негде
и ја сам рекла: „Да.“

То „да“ је означило почетак
новог начина живота за моју породицу.

Заклела сам се да ћу од сада,

сваки пут када ме једно од моје деце
упита да се играм са њом,

без обзира на то шта радим или где идем,

рећи „да“ сваки пут.

Скоро сваки. Нисам савршена у томе,
али се баш трудим да то увежбам.

То је имало магично дејство на мене,

моју децу, нашу породицу.

Међутим, имало је
и запањујуће споредно дејство,

а до скоро нисам то потпуно разумела,

када сам схватила да је прихватање
да се играм са својом децом

вероватно спасило моју каријеру.

Видите, имам оно што би већина људи
назвала послом из снова.

Ја сам писац. Замишљам.
Измишљам ствари и тако зарађујем.

Посао из снова.

Не.

Ја сам титан.

Посао из снова.

Стварам телевизију. Ја сам
извршни продуцент на телевизији.

Стварам телевизију, велики део телевизије.

На један или други начин,
ове телевизијске сезоне,

одговорна сам за доношење
70 часова програма свету.

Четири телевизијска програма,
70 часова на телевизији,

(Аплауз)

некада три програма у продукцији,
некада четири.

Сваки програм ствара стотине послова
који раније нису постојали.

Буџет за једну епизоду телевизијске мреже

може се кретати
од три до шест милиона долара.

Рецимо пет.

Нова епизода на сваких девет дана
пута четири програма,

па је то сваких девет дана
телевизија вредна 20 милиона долара,

четири телевизијска програма,
70 часова ТВ-а,

три шоуа у продукцији у тренутку,
некада четири,

16 епизода које се дају у сваком моменту,

24 епизода „Увода у анатомију“,
21 епизода „Скандала“,

15 епизода „Како се извући са убиством“,

10 епизода „Улова“,
то је 70 часова телевизије,

то је 350 милиона долара по сезони.

У Америци се моји телевизијски програми

иду један за другим четвртком увече.

Широм света, моји програми се приказују
на 256 подручја и 67 језика

за публику од 30 милиона људи.

Мој ум је светски,

а 45 сати од тих 70 часова на ТВ-у
су програми које сам лично створила,

а не само продуцирала,

те поврх свега морам да пронађем време,
заиста мирно, креативно време

да окупим своје фанове око логорске ватре

и причам своје приче.

Четири програма, 70 сати телевизије,

три шоуа у продукцији,

некада четири, 350 милиона долара,
логорске ватре горе широм света.

Знате ко то још ради?

Нико, па као што рекох, ја сам титан.

Посао из снова.

(Аплауз)

Е, сад, не кажем ово
да бих вас импресионирала.

Кажем вам ово јер знам на шта мислите
када чујете реч „писац“.

Кажем вам ово да бисте ме сви ви
који вредно радите,

било да водите компанију,
земљу, групу ученика,

радњу или дом,

схватили озбиљно када причам о послу,

да разумете да не куцкам по компјутеру
и замишљам по цео дан,

да ме чујете када кажем

да разумем да посао из снова
не подразумева сањарење.

Све је то посао, рад, стварност,
сва крв, зној, без суза.

Радим пуно, жестоко и обожавам то.

Када пуно радим,
када сам задубљена у посао,

не постоји ниједно друго осећање.

За мене, мој посао увек
изграђује нацију ни из чега.

То је окупљање трупа.
То је осликавање платна.

То је погађање сваке високе ноте.
То је трчање маратона.

То је када сте Бијонсе

и то су све ове ствари истовремено.

Волим да радим.

Рад је креативан, механички,
исцрпљујућ, узбудљив,

урнебесан, узнемиравајући,
клинички, матерински,

окрутан, разуман,

а оно што све то чини добрим је шум.

Постоји нека врста промене у мени
када рад испадне добар.

Шум креће у мом уму и расте, расте,

а тај шум звучи као отворени пут

и на њему бих могла да се возим заувек.

Много људи, када покушам
да објасним шум,

претпоставља да причам о писању;

да ми писање доноси радост.

Немојте ме схватити погрешно;
доноси ми радост.

Међутим, шум...

док нисам почела да стварам ТВ програм,

док нисам почела да радим,
радим и стварам,

градим, креирам и сарађујем,

нисам открила ову ствар,
ово зујање, ово узбуђење, овај шум.

Шум је више од писања.

Шум је радња и активност. Шум је дрога.

Шум је музика. Шум је светлост и ваздух.

Шум је божије шапутање право у моје уво.

Када имате такав шум,

не можете да не тежите величини.

Тај осећај, не можете да не тежите
ка величини по сваку цену.

То се назива шумом,

или се можда назива „бити радохоличар“.

(Смех)

Можда се зове „геније“.

Можда се зове „его“.

Можда је то само страх од неуспеха.

Не знам.

Само знам да нисам створена за неуспех

и само знам да волим тај шум.

Само знам да желим
да вам кажем да сам титан

и знам да не желим да то доводим у питање.

Међутим, дешава се једна ствар -

што сам успешнија,

што више програма, више епизода,
што је више баријера пробијено,

више је посла који треба обавити,

више лоптица у ваздуху,

више очију уперених ка мени,
више историја посматра,

више има очекивања.

Што више радим на томе да будем успешна,

све је више потребно да радим.

Шта сам рекла о раду?

Волим да радим, зар не?

Нација коју изграђујем,
маратон на којем трчим,

трупе, платно, висока нота, шум,

шум, шум.

Волим тај шум. Обожавам тај шум.

Потребан ми је тај шум. Ја сам тај шум.

Да ли сам нешто осим тог шума?

Онда је шум престао.

Преоптерећена, преангажована,

пренатрпана послом, прегорела.

Шум је престао.

Е, сад, моје три ћерке
навикле су на истину

да је њихова мајка титан који сам ради.

Харпер говори људима:

„Моја мама неће бити овде,
али можете послати поруку мојој дадиљи.“

Емерсон каже: „Срце,
желим да одем у Шондаленд.“

Оне су деца титана.

Оне су мали титани.

Имале су 12, три и једну годину
када је шум престао.

Зујање мотора је замрло.

Престала сам да волим посао.
Нисам могла поново да покренем мотор.

Шум се није враћао.

Мој шум се покварио.

Радила сам исте ствари као и увек,
исти титански посао -

15-часовни рад, рад током викенда,
без кајања, никада предаја,

титан никада не спава,
титан никада не одустаје,

пуног срца, јасног погледа, бла, бла, бла.

Међутим, није било шума.

У мени је била тишина.

Четири ТВ програма, 70 сати ТВ-а,
три шоуа у продукцији у тренутку,

понекада четири.

Четири ТВ програма, 70 сати ТВ-а,
три шоуа у продукцији, некада 4.

Била сам савршени титан.

Била сам титан којег можете
одвести кући код мајке.

Све су боје биле исте
и више се нисам забављала,

а то је био мој живот.

Било је то све што сам радила.

Била сам шум и он је чинио мене.

Па шта чините када ствар коју радите,

посао који волите,
почне да оставља укус прашине?

Е, сад, знам да неки тамо негде мисле:

„Ућути више,
глупа титанска списатељице.“

(Смех)

Међутим, знате, то чините

ако стварате, ако радите,
ако волите оно што радите,

било да сте предавач, банкар,
мајка, сликар, Бил Гејтс,

ако једноставно волите другу особу
и то вам даје шум,

ако познајете шум,

ако знате осећај везан за шум,
ако сте били у шуму,

када шум престане, ко сте ви?

Шта сте ви?

Шта сам ја?

Да ли сам још увек титан?

Ако песма мог срца престане да свира,
да ли могу да преживим у тишини?

Онда ми је дечја јужњачка конобарица
поставила питање.

На путу сам ка вратима,
касним, а она каже:

„Мама, хоћеш да се играмо?“

Само што нисам одбила
када схватам две ствари.

Прву - треба све да прихватам

и другу - моја јужњачка конобарица
ме није назвала „срце“.

Никога више не зове „срце“.

Када се то десило?

Пропуштам то пошто сам титан
и жалим за својим шумом,

а ево ње, како се мења испред мене.

Тако она каже: „Мама, хоћеш да се играмо?“

и ја кажем: „Да.“

Нема ничег посебног у томе.

Играмо се и придружују нам се њене сестре

и пуно је смеха

и драматично им читам из књиге „Сви каке“.

Ништа необично.

(Смех)

Ипак је изузетно

јер у свом болу и паници,

у бескућништву свог недостатка шума,

не могу ништа друго
до да обратим пажњу.

Фокусирам се.

Мирна сам.

Нација коју стварам, маратон на ком трчим,

трупе, платно, високе ноте не постоје.

Све што постоји су лепљиви прсти,

балави пољупци, гласићи, бојице

и песма о пуштању

шта год да је то што Ледена девојка
треба да пусти.

(Смех)

Све је мир и једноставност.

Ваздух је толико редак за мене
на овом месту да једва дишем.

Једва да могу да поверујем да дишем.

Игра је супротна од рада.

Срећна сам.

Нешто у мени попушта.

Врата у мом мозгу су се широм отворила

и десио се налет енергије.

Не истог тренутка, али се дешава,
заиста се дешава.

Осећам то.

Шум се помаља.

Не потпуно, једва да је ту,

тих је и морам да будем веома мирна
да бих га чула, али је ту.

Не онај шум, али неки шум.

Сада се осећам као да знам
неку магичну тајну.

Па, хајде да се не занесемо превише.

То је само љубав. То је све.

Нема магије. Нема тајне.
Само је љубав у питању.

То је само нешто што смо заборавили.

Шум, радни шум, шум титана,

то је само замена.

Ако морам да се запитам ко сам,

ако морам да вам кажем ко сам,

ако себе описујем кроз програме,

сате телевизије и кроз то
колико је светски, врашки добар мој ум,

заборавила сам шта је прави шум.

Шум не означава моћ
и није везан само за посао.

Везан је искључиво за радост.

Прави шум је везан само за љубав.

Шум је електрицитет који проистиче
из животног узбуђења.

Прави шум је самопоуздање и мир.

Прави шум игнорише зурење историје,

лоптице у ваздуху, очекивања, притисак.

Прави шум је јединствен и оригиналан.

Прави шум је божији шапат у моје уво,

али је можда бог шапутао погрешне речи,

јер који бог ми је говорио да сам титан?

То је само љубав.

Свима би нам добродошло више љубави,

много више љубави.

Сваки пут када ме моје дете
пита да се играмо,

прихватићу то.

Учинила сам то строгим правилом
из једног разлога,

да бих дала себи дозволу,

да бих се ослободила
радохоличарске кривице.

То је закон, па немам избора,

а немам избора,

не ако желим да осетим шум.

Волела бих да је тако лако,

али нисам добра у игрању.

Не свиђа ми се.

Не интересује ме на исти начин као посао.

Веома је поражавајуће и понижавајуће
суочити се са истином.

Не волим да се играм.

Радим све време јер волим да радим.

Више волим да радим
него да будем код куће.

Суочавање са овом чињеницом
је невероватно тешко

јер каква би то особа више волела
да ради него да буде код куће?

Па, ја.

Мислим, будимо искрени,
себе називам титаном.

Имам проблеме.

(Смех)

А један од проблема није
да сам превише опуштена.

(Смех)

Јуримо по дворишту,
напред-назад, напред-назад.

Имамо журке са плесом
које трају 30 секунди.

Певамо песме. Играмо се лоптицама.

Надувавам балоне и они их пуцају.

Углавном се осећам
круто, буновно и збуњено.

Већину времена сам у искушењу
да посегнем за телефоном.

Ипак, добро је.

Моји човечуљци ми показују како да живим,
а шум универзума ме испуњава.

Играм се и играм док се не запитам

зашто уопште престајемо да се играмо.

И ви то можете урадити,

прихватити сваки пут
када вас дете замоли да се играте.

Да ли можда мислите да сам идиот
у дијамантским ципелама?

У праву сте, али и даље
можете урадити ово.

Имате времена.

Знате зашто? Због тога што нисте
Ријана или Мапетовац.

Ваше дете не мисли
да сте толико интересантни.

(Смех)

Треба вам само 15 минута.

Моје девојчице од две и четири године
желе са мном да се играју

само око 15 минута

пре него што помисле да желе нешто друго.

То је невероватних 15 минута,
али је 15 минута.

Ако нисам бубамара или слаткиш,
невидљива сам после 15 минута.

(Смех)

А моја 13-годишњакиња,
ако ми успе да прича са мном 15 минута,

ја сам родитељ године.

(Смех)

Петнаест минута је све што вам треба.

Сигурно могу да неометано проведем
15 минута најмање и у најгорем дану.

„Неометано“ је кључна ствар.

Нема мобилног телефона,
прања веша, било чега.

Имате ужурбан живот.
Морате да обезбедите вечеру на столу.

Морате их натерати да се окупају,
али можете да издвојите 15 минута.

Моја деца су место
на ком сам срећна, они су мој свет,

али то не морају бити ваша деца,

гориво за ваш шум,

место на ком је живот више добар него лош.

Не ради се о игри са вашом децом,

већ о радости.

Ради се о игрању уопште.

Дајте себи 15 минута.

Пронађите оно што чини
да се осећате добро.

Само смислите како то да остварите
и играјте у тој арени.

Нисам савршена у томе.

Заправо ми не успева колико ми и успева

да виђам пријатеље, читам књиге,
загледам се у свемир.

„Хоћеш да се играмо?“ постаје
скраћеница да удовољим себи

на начине од којих сам одустала отприлике
када сам добила свој први ТВ програм,

отприлике када сам постала
титан приправник,

када сам отприлике почела
да се такмичим са собом за непознато.

Петнаест минута?

Шта је погрешно у посвећивању
пуне пажње себи на 15 минута?

Испоставило се да није ништа.

Сам чин да не радим
омогућио је да се шум врати,

као да је мотор шума могао
да се допуни само кад нисам ту.

Рад не функционише без игре.

Потребно је мало времена,
али после неколико месеци,

једног дана се бране отворе

и потече бујица,
а ја се нађем у канцеларији

испуњена непознатом мелодијом,
дубоко у мени и око мене,

а она ми шаље вртлог идеја

и пут шума је отворен
и ја могу да се возим и возим по њему

и поново волим да радим.

Сада ми се, међутим,
свиђа тај шум, али га не волим.

Није ми потребан.

Нисам тај шум.

Тај шум нисам ја, не више.

Ја сам балончићи, лепљиви прсти
и вечере са пријатељима.

Ја сам тај шум.

Живот је шум.

Љубав је шум.

Радни шум је и даље део мене,
али не представља ме целу више

и толико сам захвална.

Баш ме брига да будем титан

јер никада нисам видела титана
да се игра „арачкиње барачкиње“.

Прихватила сам мање посла и више игре
и некако се мој свет још увек окреће.

Мој ум је и даље светски.
Моје логорске ватре и даље горе.

Што се више играм,
све сам срећнија, као и моја деца.

Што се више играм,
више се осећам као добра мајка.

Што се више играм,
мој ум постаје све слободнији.

Што се више играм, боље радим.

Што се више играм, више осећам шум,

нацију коју стварам, маратон на ком трчим,

трупе, платно, високе ноте, шум, шум,

други шум, прави шум,

животни шум.

Што више осећам тај шум,

све више се овај чудни,
подрхтавајући, неучаурени,

необични, потпуно нови,

живи нетитан чини као ја.

Што више осећам тај шум, више знам ко сам.

Писац сам, измишљам ствари, замишљам.

Тај део посла представља живљење сна.

То је сан о послу,

зато што би посао из снова
требало да буде мало лепши.

Прихватила сам мање посла и више игре.

Титанима ту није место.

Хоћете да се играте?

Хвала вам.

(Аплауз)