Bili Kolins (Billy Collins): Svakodnevni trenuci, uhvaćeni u vremenu

Kombinujući suzdržan humor i umetničku težinu, Bili Kolins predstavlja projekat u okviru kojeg je nekoliko njegovih pesama pretvoreno u divne animirane filmove u saradnji sa Sandens Kanalom. Pet pesama deo je ove veoma zabavne i dirljive prezentacije, a ne propustite nikako urnebesnu završnu pesmu!

Bili Kolins: Ovde sam da se pobrinem

za Vašu preporučenu dijetalnu dozu

poezije.

Učiniću to tako

što ću Vam pokazati

pet animacija

pet mojih pesama.

Ali dopustite da Vam najpre ispričam ukratko kako je do toga došlo.

Jer kombinovanje ova dva medija

je donekle neprirodan ili nepotreban čin.

Ali kada sam bio pesnik - laureat SAD,

a volim da pominjem to.

(Smeh)

To je odličan način da započnete rečenicu.

Kada sam bio taj u ono vreme,

kontaktirala me je reklamna agencija Džej Valter Tomson,

a njih je unajmio

Sandens Kanal, na neki način.

Njihova ideja je bila da ja snimim neke od svojih pesama,

a oni bi onda našli animatore

da ih animiraju.

U početku sam se opirao,

jer sam oduvek mislio

da poezija može da stoji sama.

Pokušaji da se moje pesme pretvore u muziku

dali su katastrofalne rezultate,

svaki put.

Pesma, ako je pisana sa sluhom,

je tako komponovana

da već ima sopstvenu verbalnu muziku.

A sasvim je sigurno da, ako čitate pesmu

u kojoj se pominje krava,

nije potrebno da na susednoj stranici

vidite nacrtanu kravu.

Mislim, pustimo čitaoca da sam nešto uradi.

Ipak sam pristao, zato što mi se to učinilo kao zanimljiva prilika

i zato što sam potpuni zaluđenik za crtaće

još od detinjstva.

Čini mi se da su više uticaja

od Emili Dikinson ili Kolridža ili Vordsvorta

na moju maštu

imali Vorner bros, Meri melodis

i Luni tuns crtaći.

Duško Dugouško je moja muza.

A ovo je način da poezija dospe čak i na televiziju.

Ja sam veliki pobornik prikazivanja poezije na javnim mestima -

poezija u autobusima, u metrou,

na bilbordima, na kutiji pahuljica.

Kada sam bio pesnik - laureat, eto ponovo to pominjem...

šta ću, istina je...

(Smeh)

pokrenuo sam kanal sa poezijom na letovima kompanije Delta,

koji je postojao par godina.

Tako da ste mogli da slušate poeziju dok letite.

Moj utisak je

da je dobro skinuti poeziju sa polica

i uključiti je više u svakodnevni život.

Započnite sastanak jednom pesmom. Tu biste ideju mogli primeniti.

Kada je pesma na bilbordu, na radiju

ili na kutiji od pahuljica ili bilo gde,

desi Vam se tako iznenadno

da nemate vremena

da se sakrijete iza štitova svoje protiv-pesničke odbrane

koje ste razvili u srednjoj školi.

Hajde da počnemo sa prvom pesmom.

Ta mala pesma zove se "Budimpešta",

a u njoj otkrivam,

tačnije pretvaram se da otkrivam,

tajne kreativnog procesa.

(Video) Naracija: "Budimpešta"

Moje pero šeta po listu

kao njuška neke čudne životinje

u obliku ljudske ruke

obučene u rukav

širokog zelenog džempera.

Posmatram kako njuška papir bez prestanka,

namere kao u svakog proždrljivca

koji ne misli ni na šta

sem na crve i insekte,

potrebne da preživi još jedan dan.

Želi samo da bude tu i sutra,

obučeno recimo

u rukav kakve karirane košulje,

nosa priljubljenog uz list,

i napiše još par predanih redova

dok ja zurim kroz prozor

i zamišljam Budimpeštu

ili neki drugi grad

u kome nikad nisam bio.

BK: Eto, tako zvuči malo lakše.

(Aplauz)

Pisanje meni nije toliko lako, zapravo.

Ali volim da se pretvaram da pišem s lakoćom.

Jedna studentkinja mi je prišla posle časa, na kursu za početnike,

i rekla: "Znate, poezija je teža od pisanja",

što mi se učinilo u isti mah netačno i mudro.

(Smeh)

Dakle, volim da se makar pretvaram da to jednostavno teče.

Jedan moj prijatelj voli da kaže, on je takođe pesnik,

On kaže da, "ako isprva ne uspeš,

sakrij sve dokaze da si ikad i pokušao".

(Smeh)

Sledeća pesma je takođe dosta kratka.

Poezija samo govori nekoliko stvari na različite načine.

Mislim da se ova pesma može svesti na izreku:

"Ima dana kada ti pojedeš medveda, ima dana kada medved pojede tebe".

Koristi sliku

nameštaja iz kućica za lutke.

(Video) Naracija: Ima dana

Ima dana

kada stavim ljude na njihova mesta za stolom,

savijem im noge u kolenima,

ako poseduju tu funkciju,

i posadim ih na majušne drvene stolice.

Čitavo popodne zure jedni u druge,

čovek u braon odelu,

žena u plavoj haljini...

savršeno nepomični, savršeno uljudni.

Ali ima dana kada sam ja taj

koga podignu za rebra visoko

pa spuste u trpezariju kućice za lutke

da sedim sa ostalima za dugim stolom.

Baš smešno.

Ali kako bi se tebi dopalo da

nikad ne znaš danas, nećeš li sutra

provesti dan

šepureći se kao sam bog,

sa ramenima među oblacima,

ili sedeći tamo dole

okružen tapetama

buljeći pravo ispred sebe

malog plastičnog lica?

(Aplauz)

BK: Ovde negde krije se scenario za horor film.

Sledeća pesma se zove "Zaboravnost",

to je zapravo neka vrsta poetskog eseja

na temu mentalnog zamračenja.

Pesma počinje pričom

o određenoj vrsti zaboravnosti

koju neki zovu

literarna amnezija,

drugim rečima, zaboravljate stvari koje ste pročitali.

(Video) Naracija: "Zaboravnost"

Ime pisca odlazi prvo,

slede ga poslušno

naslov, radnja,

srceparajući rasplet,

čitav roman

odjednom postaje neki koji nikada nisi čitao,

za koji nikada nisi ni čuo.

Kao da su, jedno za drugim,

sećanja koja si nekad gajio

odlučila da se povuku u južnu hemisferu mozga

u malo ribarsko selo

u kome nema telefona.

Odavno si

rekao zbogom imenima svih devet muza

i pomogao kvadratnoj jednačini

da spakuje svoje kofere.

Čak i sada,

dok učiš redosled planeta,

nešto drugo ti izmiče,

možda ime državnog cveta,

adresa nekog strica,

glavni grad Paragvaja.

Šta god da je

čega ne možeš da se setiš

ne stoji ti na vrhu jezika,

i ne krije se čak

ni u nekoj tamnoj komori

tvoga srca.

Sve je otplovilo

niz mračnu mitološku reku

čije ime počinje na L

koliko uspevaš da se setiš,

odmakao na svom putu ka zaboravu

pridružićeš se onima

koji su zaboravili da plivaju,

čak i da voze bicikl.

Nije ni čudo što ustaješ u sred noći

da tražiš ime čuvene bitke

u knjizi o ratu.

Nije ni čudo što Mesec na prozoru

kao da se išunjao iz ljubavne pesme

koju si nekad znao napamet.

(Aplauz)

BK: Sledeća pesma se zove "Selo"

i insiprisana je,

kada sam bio na fakultetu

upoznao sam jednog kolegu koji mi je ostao prijatelj

On je živeo, i dalje živi, u ruralnom delu Vermonta.

Ja sam živeo u Njujorku.

Posećivali smo se.

Kada bih ja išao kod njega na selo,

on bi me učio stvarima kao što je lov na jelene,

što je praktično značilo lutanje šumom sa puškom u ruci...

(Smeh)

i pecanju pastrmki i takvim stvarima.

A kada bi on došao u Njujork,

ja bih njega učio onome što ja znam,

a to se u glavnom svodilo na alkohol i cigarete.

(Smeh)

Na taj način smo razmenjivali znanja.

Sledeća pesma

inspirisana je njegovim pokušajem da me nauči ponešto

o domaćinskim pravilima

života na selu

koja su za mene u početku bila dosta komlikovana.

Zove se "Selo".

(Video) Naracija: Selo

Zbunio si me

kad si mi rekao da nikad ne ostavljam

kutiju šibica koje pale o sve

bilo gde po kući,

jer bi miš mogao da uđe u nju

i izazove požar.

Ali tvoje je lice bilo potpuno mirno

kada si odvrnuo poklopac

ovalne konzerve

gde se šibice, kazao si, uvek čuvaju.

Ko da zaspi te noći?

Ko da odagna sliku

jednog malo verovatnog miša

koji hoda po hladnoj vodovodnoj cevi

iza cvetnih tapeta,

stežući čvrsto jednu drvenu šibicu

među svojim igličastim zubima?

Ko ga ne bi zamišljao kako zavija za ugao,

plavi vrh kresne o hrapavu gredu,

iznenadni blesak

i stvorenje, na jedan blistav i sjajan trenutak,

gurnuto naglo ispred svog vremena...

sada on izaziva požar

sada on nosi baklju

u zaboravljenom obredu,

mali smeđi druid

koji osvetljava neku davnu noć?

I kome ne bi privukli pažnju

osvetljeni izolacijom u plamenu

majušni izrazi čuđenja

na licima njegovih drugova miševa...

nekadašnjih stanovnika

onoga što je jednom bila tvoja kuća na selu?

(Aplauz)

BK: Hvala.

(Aplauz)

Hvala. I poslednja pesma zove se "Mrtvi".

Napisao sam je nakon sahrane jednog prijatelja,

ali ne toliko o njemu konkretno, već o nečemu što je sveštenik ponavljao,

što svi sveštenici vole da ponavljaju,

a to je koliko bi srećan pokojnik bio

kada bi pogledao dole i video nas tu okupljene.

To mi se učinilo kao loš početak zagrobnog života,

da vidim sopstvenu sahranu i da budem srećan zbog toga.

Ova mala pesma se zove "Mrtvi".

(Video) Naracija: "Mrtvi"

Mrtvi nas uvek gledaju odozgo,

tako kažu.

Dok obuvamo cipele ili pravimo sendvič,

gledaju odozgo

kroz staklena dna čamaca iz raja

dok veslaju lagano

kroz večnost.

Posmatraju nam teme

dok se šetamo dole na Zemlji.

I kada ležimo

na livadi ili na kauču,

omamljeni možda

šumom toplog popodneva,

misle da i mi gledamo njih,

i zato podižu vesla

i sasvim su tihi

i bde kao roditelji čekajući

da zatvorimo oči.

(Aplauz)

BK: Ne znam zasigurno da li ćemo animirati i ostale pesme.

Trajalo je dosta dugo...

Mislim, dosta je neuobičajen ovaj spoj...

trebalo nam je puno vremena da povežemo ta dva.

Ali opet, trebalo nam je puno vremena

da povežemo točak i kofer.

(Smeh)

Mislim, odavno imamo točak.

A šlepanje jeste drevna i časna veština.

(Smeh)

Imam vremena još samo

da Vam pročitam jednu noviju pesmu.

Ako ima neku temu,

onda je tema adolescencija.

Posvećena je jednoj osobi.

"Mojoj omiljenoj sedamnaestogodišnjoj srednjoškolki"

Da li si svesna da, da si počela da gradiš Partenon

čim si se rodila,

završila bi ga za još samo godinu dana?

Naravno, ne bi mogla sve to da uradiš sama.

Tako da nema veze;

dobra si ti takva kakva jesi.

Volimo te baš takvu kakva si.

Ali znaš li da je u tvojim godinama

Džudi Garland uzimala 150 000 dolara za jedan snimak,

Jovanka Orleanka je vodila francusku vojsku u pobedu

a Blez Paskal je već počistio svoju sobu...

ovaj, mislim, izmislio je kalkulator?

Naravno, biće vremena za sve to

kasnije u tvom životu,

kad izađeš iz svoje sobe

i procvetaš,

ili makar kad pokupiš sve svoje čarape.

Ne znam zašto mi stalno pada na pamet

da je Džejn Grej bila kraljica Engleske

sa samo 15 godina.

Ali onda je obezglavljena, tako da bolje da ne uzimamo nju kao uzor.

(Smeh)

Nekoliko vekova kasnije,

kada je bio u tvojim godinama,

Franc Šubert je prao sudove da pomogne svojima,

ali to ga nije sprečilo

da napiše dve simfonije, četiri opere

i dve mise kao vrlo mlad.

(Smeh)

Ali naravno, to je bilo u Austriji,

na vrhuncu romantičarskog lirizma,

a ne ovde u predgrađu Klivlenda.

(Smeh)

Iskreno, koga je briga

što je Eni Oukli nepromašivo pucala sa 15 godina

i što je Marija Kalas debitovala kao Toska sa 17?

Mi mislimo da si ti posebna baš takva kakva si...

dok se igraš hranom i buljiš u prazno.

(Smeh)

Inače,

lagao sam da je Šubert prao sudove,

ali to ne znači da nije nikad pomagao po kući.

(Smeh)

(Aplauz)

Hvala Vam. Hvala.

(Aplauz)

Hvala.

(Aplauz)