Zašto istinski inovativna nauka zahteva skok u nepoznato

Tokom doktorata na polju fizike, Uri Alon je verovao da je gubitnik zato što je svo njegovo istraživanje vodilo u ćorsokake. Ali, uz pomoć improvizacionog pozorišta, došao je do zaključka da bi mogao naći zadovoljstvo u osećanju izgubljenosti. Ovo je poziv naučnicima da prestanu da gledaju na istraživanje kao na pravolinijsku putanju od pitanja do odgovora, već kao na nešto mnogo kreativnije. Ovo je poruka koja će vas dotaknuti, bez obzira na polje kojim se bavite.

Usred svog doktorata,

potpuno sam zablokirao.

Svaki pravac istraživanja
kojim bih se zaputio

vodio je u ćorsokak.

Kao da više nisam mogao

zdravorazumski da zaključujem.

Osećao sam se kao pilot
koji leti kroz maglu

i potpuno sam izgubio smernice.

Prestao sam da se brijem.

Nisam mogao da ustanem ujutru.

Osećao sam da nisam dostojan

da prođem kroz kapije univerziteta,

jer nisam bio kao Ajnštajn ili Njutn

ili bilo koji drugi naučnik
o čijim rezultatima

sam učio, jer u nauci

učimo samo o rezultatima, ne o procesu.

I naravno, nisam mogao biti naučnik.

Ali imao sam dosta podrške

i izgurao sam

i otkrio nešto novo o prirodi.

U pitanju je neverovatan osećaj mira,

jer ste jedina osoba na svetu

koja zna novi zakon prirode.

Započeo sam drugi projekat
za svoj doktorat

i ponovo se desilo.

Opet sam zablokirao i ipak izgurao.

I počeo sam da razmišljam,

možda ovde postoji šablon.

Pitao sam ostale studente
na doktoratu i rekli su:

"Da, baš nam se to desilo,

samo što nam niko
nije ništa rekao o tome."

Svi smo se bavili naukom
kao da je ona

niz logičnih koraka
između pitanja i odgovora,

ali istraživanje nema veze sa time.

U isto vreme sam učio

da budem glumac - improvizator.

Dakle, fizičar u toku dana,

a noću, smeh, skakanje, pevanje,

sviranje gitare.

Improvizacija,

kao nauka, zalazi u nepoznato,

jer morate da nastupite na sceni,

bez reditelja, bez scenarija,

bez ikakve ideje šta ćete prikazati,

ili kakve će druge uloge biti.

Ali za razliku od nauke,

kada učite improvizaciju,
kažu vam od prvog dana

šta će vam se desiti na sceni.

Bićete bedno poraženi.

Zablokiraćete.

A vežbaćemo kako da ostanemo kreativni

unutar te blokade.

Primera radi, tokom jedne vežbe

svi smo stajali u krugu

i svako je trebalo da odigra
najgore moguće stepovanje

i svi bi aplaudirali

i navijali

podržavajući te na sceni.

Kada sam postao profesor
i kada je trebalo

da usmeravam svoje studente

kroz njihove istraživačke projekte,

opet sam shvatio

da ne znam šta da radim.

Provodio sam hiljade sati učeći fiziku,

biologiju, hemiju,

ali ni jedan sat, ni jedna ideja

o tome kako biti mentor,
kako usmeriti nekoga

da zajedno pođete u nepoznato,

o motivaciji.

Stoga sam se okrenuo
ka pozorištu improvizacije

i rekao studentima prvoga dana

šta ih očekuje kad započnu istraživanje,

a to je vezano za našu predstavu

o tome kako bi izgledalo istraživanje.

Jer, vidite, svaki put
kada ljudi nešto rade,

na primer, ako bih želeo
da dodirnem ovu tablu,

moj mozak bi sagradio šablon,

predviđanje o tome
šta će tačno mišići raditi

čak pre nego što pomerim ruku,

a ako zablokiram,

ako se šablon ne poklapa sa realnošću

nastaje dodatni stres,
kognitivna disonanca.

Zato bi vaši šabloni trebalo
da se poklapaju sa realnošću.

Ali ako verujete u način na koji
se nauka predaje i ako verujete

u knjige, od vas se očekuje

da pratite izvesan pravac
pri istraživanju.

Ako je A pitanje,

B je odgovor,

onda je istraživanje direktna putanja.

Problem nastaje kada eksperiment ne uspe,

ili student upadne u depresiju,

to se onda prihvata
kao nešto sasvim pogrešno,

i izaziva ogroman stres.

Izbog toga učim svoje studente

nešto realističnijem pristupu.

Evo primera

kada se stvari ne poklapaju
sa vašim šablonom.

(Smeh)

(Aplauz)

Tako da učim svoje studente
drugačijem pristupu.

Ako je A pitanje,

B je odgovor,

ostanite kreativni u oblaku

i započnete,

I eksperiment ne uspeva, ne uspeva,

eksperiment ne uspeva, ne uspeva

dok ne dođete do tačke
povezane sa negativnim emocijama

kada se čini da vaše osnovne pretpostavke

više nemaju smisla,

kao da vam je neko izbio tlo pod nogama.

I to mesto ja nazivam oblakom.

Možete biti izgubljeni u oblaku

na dan, nedelju, mesec, godinu,

čitave karijere,

ali ponekad, ako ste dovoljno srećne ruke

i ako imate dovoljno podrške,

u ponuđenim stvarima

ili možda meditirajući
o obliku tog oblaka,

možete videti novi odgovor,

C, i odlučite da pođete tim putem.

I opet eksperiment ne uspeva,
eksperiment ne uspeva

ali uspete,

i kažete svima o tome,

objavivši članak koji govori A - C,

što je odličan način komunikacije,

dokle god ne zaboravite putanju

koja vas je dovela dotle.

Oblak je sastavni deo

istraživanja, sastavni deo našeg zanata,

jer se oblak nalazi na granici.

Nalazi se na granici

između poznatog

i nepoznatog,

jer da biste otkrili nešto sasvim novo,

barem jedna od vaših osnovnih
pretpostavki mora da se promeni,

a to znači da u nauci

mi činimo nešto sasvim herojski.

Svakoga dana, pokušavamo da dopremo

do granice između poznatog i nepoznatog

i suočimo se sa oblakom.

Primetićete da sam stavio B

u oblast poznatog,

jer znamo za B od samog početka,

dok je C daleko interesantnije

i mnogo bitnije od B.

Dakle, B je neophodno da bi se započelo,

dok je C daleko prefinjenije,

i to je fantastični aspekt istraživanja.

Samo saznanje o toj reči, oblak,

je bilo transformišuće
za moju istraživačku grupu

jer bi mi studenti prišli sa rečima:

"Uri, u oblaku sam,"

i ja bih rekao, "Odlično,
mora da se osećaš bedno."

(Smeh)

Ali nekako sam zadovoljan,

jer smo možda bliži granici

između poznatog i nepoznatog,

i imamo šansu da otkrijemo

nešto potpuno novo,

jer, zbog načina na koji

naš um funkcioniše,
samo saznanje da je oblak

normalan, čak neophodan,

i zapravo veoma lep,

možemo se priključiti
Udruženju onih koji cene oblak,

i na taj način uklonimo osećaj da nešto

nije u redu sa nama.

I ja, kao mentor, znam šta da radim,

a to je da više podržavam svoje studente

jer istraživanje u psihologiji pokazuje

da ako se plašite ili očajavate,

vaš um se sužava

na uljuljkan i konzervativan
način razmišljanja.

Ako želite da istražite rizične putanje

koje su neophodne
za izlazak iz oblaka,

potrebna su vam drugačija osećanja -

solidarnost, podrška, nada -

koji dolaze iz odnosa
sa nekim drugim,

stoga kao i
u improvizacionom pozorištu,

u nauci, najbolje je ići ka nepoznatom

zajedno.

Dakle, znajući o oblaku,

iz improvacionog pozorišta može se naučiti

veoma dobar način za komunikaciju

unutar oblaka.

Zasnovan je na centralnom principu

improvizacionog pozorišta,

koje mi je opet

pomoglo s ovim.

Treba reći: "Da, i"

ponudama koje dolaze
od strane drugih glumaca.

To znači prihvatiti ponude

i nadgraditi ih rekavši "Da, i".

Na primer, ako jedan glumac kaže:

"Ovde se nalazi bazen",

a drugi glumac kaže:

"Ne, to je samo pozornica",

improvizacija se završava.

Improvizacija je gotova
i svi se osećaju isfrustrirano.

To se zove blokiranje.

Ako niste obazrivi u komunikaciji,

naučni razgovori
mogu biti puni blokiranja.

Reći "Da, i" bi zvučalo ovako.

"Evo bazena."
"Da, hajde da uskočimo."

"Vidi, kit! Hajde da ga uhvatimo za rep.

Odvući će nas na mesec!"

Dakle rekavši "Da, i" prevazilazimo
unutarnjeg kritičara.

Svi imamo unutarnjeg kritičara

koji kao da pazi na
sve što govorimo,

da ljudi ne misle da smo nepristojni

ili ludi ili neoriginalni,

a nauka je puna straha

od neoriginalnosti.

Rekavši "Da, i" prevazilazimo kritičara

i otvaramo skrivena vrata kreativnosti

za koja nismo ni znali da su u nama,

i koja često nose odgovor

o oblaku.

Vidite, znajući za oblak

i rekavši "Da, i"

učinilo je moju laboratoriju
veoma kreativnom.

Studenti su počeli da testiraju
ideje jedni drugih

i došli smo do iznenađujućih otkrića

u interakciji fizike i biologije.

Na primer, zaglavili smo se
godinu dana pokušavajući

da razumemo složenost

biohemijskih veza unutar ćelija

i rekli smo: "Duboko smo u oblaku,"

i pričali smo kroz šalu

kada je moj student Šaj Šen Or rekao:

"Hajde da to sve nacrtamo, te veze,"

i umesto da kažemo:

"Ali ovo smo već toliko puta uradili

i nije upalilo,"

rekao sam "Hajde, i

hajde da to radimo na ogromnom papiru,"

i onda je Ron Milo rekao:

"Hajde da koristimo ogroman papir

za arhitektonski dizajn,
znam gde se to štampa,"

odštampali smo veze, pogledali ih,

i tada smo došli do našeg
najbitnijeg otkrića,

da je ovaj komplikovani sistem
zapravo sastavljen

od šačice jednostavnih, interaktivnih
šablona koji se ponavljaju,

kao motivi na vitražu.

Zovemo ih motivima mreže,

i to su osnovna kola

koja nam pomažu da razumemo

način na koji ćelije donose odluke

u svim organizmima, uključujući naše telo.

Nedugo potom,

pozvan sam da držim govore

hiljadama naučnika širom sveta,

ali znanje o oblaku

i navika da se kaže "Da, i"

ostali su samo u mojoj laboratoriji,

jer vidite, u nauci ne pričamo o procesu,

nečemu subjektivnom ili emotivnom.

Pričamo o rezultatima.

Tako da se o tome ne može
pričati na konferencijama.

Bilo je nezamislivo.

I viđao sam kako se naučnici
u drugim grupama

zaglavljuju se bez i reči opisa

o tome šta vide,

i na koji način razmišljaju,

svedeni su na sigurne staze

i njihova nauka nije ostvarila
pun potencijal

i bili su veoma nezadovoljni.

I pomislio sam, tako to ide.

Pokušaću da učinim svoju laboratoriju
što kreativnijom

i ako svi budu to isto radili,

nauka će vremenom postati

sve bolja i bolja.

Taj način razmišljanja se okončao

kada sam slučajno otišao
da čujem Evelin Foks Keler

kako govori o svom iskustvu

žene u svetu nauke.

Pitala je:

"Zašto ne pročamo o subjektivnim

i emotivnim aspektima bavljenja naukom?

To nije slučajno. Stvar je u vrednostima."

Vidite, nauka teži ka znanju

koje je objektivno i racionalno.

To je predivna stvar u nauci.

Ali sa druge strane
imamo kulturološki mit

da je bavljenje naukom,

ono što radimo na dnevnoj bazi
da dođemo do tog znanja,

takođe objektivno i racionalno,

kao gospodin Spok.

A kada obeležite nešto

kao objektivno i racionalno,

automatski, sa druge strane,

subjektivno i emotivno

postaje obeleženo kao nenaučno

ili kao pretnja nauci,

i o tome se prosto ne priča.

I kada sam to čuo,

da nauku prati kultura,

sve je došlo na svoje mesto,

jer ako nauku prati kultura,

kultura može biti promenjena,

i ja mogu biti agent promene

radeći na tome da promenim kulturu
nauke na koji god mogu način.

I na prvom sledećem predavanju

pričao sam o svom pogledu na nauku,

a onda o važnosti

subjektivnih i emotivnih aspekta nauke

i kako bi trebalo pričati o tome,

i pogledao sam publiku,

i bili su hladni.

Nisu mogli da čuju šta govorim

u kontekstu 10 uzastopnih

PowerPoint prezentacija.

I nastavio sam da pokušavam,
konferenciju za konferencijom,

ali nisam dopirao do njih.

Bio sam u oblaku.

Na kraju sam uspeo da izađem iz oblaka

koristeći improvizaciju i muziku.

Od tada, na svakom predavanju,

održim naučno predavanje i još jedno,
specijalno predavanje

sa imenom "Ljubav i strah u laboratoriji"

i počinjem sa pesmom

o najvećem strahu naučnika,

a to je da vredno radimo,

otkrijemo nešto novo

a neko drugi to objavi pre nas.

To zovemo krađom,

a krađa je užasna.

Čini da se plašimo da pričamo
jedan sa drugim

što je bezveze,

jer smo počeli da se bavimo naukom
da bismo delili ideje

i da bismo učili jedni od drugih,

i onda otpevam bluz pesmu,

koja - (Aplauz) -

se zove "Ponovo pokraden,"

i tražim od publike da mi budu
pomoćni vokali,

i kažem im, "Vaš tekst je "Krađa, krađa."

Zvuči ovako : "Krađa, krađa"

Ide ovako.

♪ Ponovo sam pokraden ♪

♪ Krađa, krađa! ♪

I onda krenemo.

♪ Ponovo sam pokraden ♪

♪ Krađa, krađa! ♪

♪Ponovo sam pokraden♪

♪ Krađa, krađa! ♪

♪ Ponovo sam pokraden ♪

♪ Krađa, krađa! ♪

♪ Ponovo sam pokraden ♪

♪ Krađa, krađa! ♪

♪ O mama, zar ne osećaš moj bol ♪

♪ Nebesa, pomozite,
ponovo sam pokraden ♪

(Aplauz)

Hvala.

Hvala na pomoćnim vokalima.

I svi se smeju, počnu da dišu,

primećuju druge naučnike oko njih

sa istim problemima,

i počnemo da pričamo o emotivnim

i subjektivnim stvarima u istraživanju.

I čini se kao da je ogroman tabu nestao.

Napokon, možemo pričati
o tome na naučnoj konferenciji.

I naučnici su počeli da formiraju grupe

koje se redovno sreću i daju prostora

da se priča o emotivnim i subjektivnim

stvarima koje se dešavaju mentorima

dok idu u nepoznato

i čak su započeli kurseve

o procesu bavljenja naukom,

o zajedničkom odlasku u nepoznato,

i mnogim drugim stvarima.

Stoga je moja vizija da,

kao što svaki naučnik zna za reč "atom,"

da je materija sastavljena od atoma,

svaki naučnik na svetu zna

reči "oblak" i "Da, i"

i nauka će postati mnogo kreativnija,

doći će se do mnogo neočekivanih otkrića

u korist svih nas,

i bila bi mnogo zabavnija.

I ono što bih zatražio da zapamtite
iz ovog predavanja

je da kada se sledeći put sretnete

sa nerešivim problemom

na poslu ili u životu,

postoji reč za to što vidite.

Oblak.

I možete proći kroz taj oblak

ne sami, već zajedno

sa nekim ko vas podržava

rekavši "Da, i" vašim idejama,

da vam pomogne da kažete
"Da, i" sopstvenim idejama

i poveća šansu da

kroz pramenove oblaka

nađete momenat mira

u kome po prvi put nazrete

vaše neočekivano otkriće,

vaše C.

Hvala vam.

(Aplauz)