Kako da odbranimo Zemlju od asteroida

Šta je deset kilometara široko i može da uništi civilizaciju u trenu? Asteroid - a ima ih mnogo. Duhovito i slikovito, Fil Pleit je zaiteresovao publiku TEDxBoulder-a destruktivnošću asteroida i onim što moramo da učinimo da bismo ih izbegli.

Hteo bih da vam pričam o nečemu.

prilično važnom.

Počnimo odavde.

Pre 65 miliona godina

dinosaurusi su imali loš dan.

(smeh)

Kamenčina prečnika deset kilometara

koja se kretala oko 50 puta brže

od brzine metka,

tresnula je u Zemlju.

U jedom trenutku je oslobodila svu svoju energiju,

bila je to

neverovatna eksplozija.

Ako uzmete kompletno nuklearno naoružanje napravljeno

na vrhuncu Hladnog rata

sakupljeno zajedno i aktivirano

u istom trenutku

to bi bio jedan milioniti deo

energije koja je tada bila oslobođena.

Bio je to izuzetno loš dan za dinosauruse.

Verujte.

Uistinu, deset kilometara širok kamen je veoma veliki.

Svi mi živimo ovde u Bulderu.

Ukoliko pogledate kroz prozor videćete

planinu Longs Pik, verovatno je prepoznajete.

Sad, iskopajmo Longs Pik i izdvojmo je

u kosmos.

Uzmimo Meeker, planinu Meeker. Dodajmo je tamo

i stavimo i nju u kosmos,

i Maunt Everest, i K2,

I Indijske vrhove.

Sada tek počinjete da dobijate predstavu

o koliko kamenja pričamo, razumete ?

Znamo da je bio toliko veliki zbog

siline udara i kratera koji je ostavio.

Udario je u ono što mi poznajemo kao Jukatan,

u Meksičkom zalivu.

Ovde možete videti, tamo je

poluostrvo Jukatan, ukoliko prepoznajete Konzumel

tamo pored istočne obale.

Ovoliko je bio veliki krater.

Bio je ogroman. Da biste dobili osećaj veličine,

u redu, evo je, skala je ovde

Osamdeset kilometara na vrhu, stotine kilometara

pri dnu. Ovo je bilo

300 kilometara u prečniku - 200 milja -

neverovatan krater koji je izbacio

ogromnu količinu zemlje koja se rasprskala unaokolo

planete, a zatim zapalio požare po celoj planeti,

izbacio dovoljno prašine da zamrači Sunce.

Uništio je 75% svih vrsta

na Zemlji.

Ali nisu svi asteroidi veliki.

Neki su manji.

Ovo je jedan koji je prošao

preko Sjedinjenih Država

oktobra 1992.

Pojavio se jednog petka uveče.

Zašto je to važno?

Zato što su tada video kamere

tek postajale popularne i ljudi

bi ih poneli, roditelji bi ih poneli,

na utakmice svoje dece da bi ih snimili

dok igraju fudbal. I budući da se pojavila u petak,

bili su u prilici da snime

kako se razlamala dok je preletala

preko zapadne Virdžinije, Merilenda, Pensilvanije

i Nju Džersija sve dok nije ovo učinila

automobilu u Njujorku.

(smeh)

Svakako, ovo nije 320 kilometara širok krater,

ali ipak možete videti kamen

koji stoji pored,

otprilike veličine fudbalske lopte, koji je pogodio

onaj automobil i pričinio štetu.

Ovo je verovatno bilo veličine

autobusa kada se pojavilo.

Razlomilo se usled atmosferskog pritiska,

razmrvilo i raspalo na komadiće

i učinilo neku štetu.

Svakako, ne biste voleli da vam je pao na nogu

ili glavu, jer bi vas ozbiljno povredilo.

A, to bi bilo loše.

Na sreću ne bi uništilo celokupni život

na Zemlji, tako da je u redu. Ali ipak,

nije potrebno nešto prečnika deset kilometara

da bi učinilo mnogo štete.

Postoji srednja veličina, između kamenčića

i ogromnih stena, i zapravo, ako je neko od vas

ikada posetio Vinslou u Arizoni,

tamo je krater u pustinji koji je

toliko poznat da je nazvan Meteor krater.

Da biste dobili osećaj veličine, on je širok oko jedan ipo kilometar.

Ukoliko pogledate na vrh, tamo je parking,

a ono tamo su kamp-vozila.

Znači da je oko kilometar ipo širok, a 180 metara dubok.

Objekat koji ga je stvorio je verovatno bio

prečnika 27 do 45 metara, grubo veličine

ovog Meki auditorijuma.

Došao je neverovatnom brzinom,

tresnuo u površinu, razleteo se

i eksplodirao energijom otprilike

nuklearne bombe od 20 megatona --

veoma moćna bomba.

Ovo se desilo pre 50.000 godina, tako da je verovatno

ubilo nekoliko bufala ili antilopa

ili nečeg sličnog tamo u pustinji,

ali verovatno nije uzrokovao

globalnu pustoš.

Ispostavilo se da oni ne moraju da

udare u površinu da bi učinili mnogo štete.

1908. iznad Sibira, u blizini

regiona Tunguska -- za vas koji ste

obožavaoci Dena Akrojda i gledali "Ghoustbusters"-e

kada je pričao o najvećem među-dimenzionalnom prolazu

od eksplozije u Sibiru 1909., rekao je

pogrešan datum, ali nema veze. (smeh)

Bilo je to 1908. Nije bitno. Izdrzaću.

(smeh)

Drugi kamen je došao u Zemljinu atmosferu

i ovaj je eksplodirao iznad površine, nekoliko

kilometara iznad Zemljinog tla.

Vrelina eksplozije je zapalila

šumu ispod i razvila talas

koji je oborio drveće na površini od

nekoliko stotina kvadratnih kilometara, razumete?

Ovo je učinilo ogromnu štetu.

Ponovo, ovo je bio kamen otprilike

veličine ovog auditorijuma u kome sedimo.

Meteor je bio sačinjen od metala,

metal je mnogo tvrđi, tako da je uspeo

da stigne do Zemlje.

Onaj iznad Tunguske je verovatno bio sačinjen

od kamena, a on se mnogo lakše mrvi, tako da se

razleteo u vazduhu. Bilo kako, ovo su

ogromne eksplozije, 20 megatona.

Kada eksplodiraju, oni neće

učiniti globalnu ekološku katastrofu.

Oni neće učiniti ništa slično

uništenju dinosaurusa.

Oni jednostavno nisu dovoljno krupni.

Ali, učinice globalnu, ekonomsku štetu,

zato što nije neophodno da nas udare

kako bi pričinili ovakvu štetu.

Ne moraju da učine globalno uništenje.

Ukoliko neki od njih igde udari

proizveo bi paniku.

Ali, ukoliko pređe preko grada, važnog grada --

nije da su neki gradovi važniji od drugih,

ali o nekima zavisimo više od drugih

na globalnoj, ekonomskoj skali -- to bi nam moglo

pričiniti ogromnu štetu,

nama kao civilizaciji.

Dakle, sada kada sam vas uplašio ...

(smeh)

šta bismo mogli učiniti? Razumete?

Ovo je potencijalna pretnja.

Primetićete da nismo imali

katastrofalan udar kao onaj koji je uništio dinosauruse

u poslednjih 65 miliona godina. Oni su veoma retki.

Manji se događaju mnogo češće, ali

na milenijumskoj skali, verovatno

svakih nekoliko vekova ili nekoliko hiljada

godina, ali ipak je to nešto čega trebamo biti svesni.

Znači, šta možemo da učinimo ?

Prvo moramo da ih pronađemo.

Ovo je slika asteroida koji nas je prošao

2009.

Evo ga ovde.

Možete primetiti da je poprilično nejasno.

Čak nisam siguran ni da li možete ovo

videti vi iz poslednjeg reda. Ovo su samo zvezde.

Ovo je kamen koji je bio oko 28 metara u prečniku

znači otprilike, veličine onoga koji se razleteo iznad

Tunguske i onoga koji je pogodio Arizonu pre 50.000 godina.

Oni su nejasni.

Teško se vide, a nebo je zaista ogromno.

Mi moramo brzo da ih uočimo.

Dobra vest je da ih tražimo.

NASA je namenila novac za ovo.

Nacionalna naučna fondacija i druge

zemlje su veoma zainteresovane za ovo.

Gradimo teleskope koji će tražiti

ovu pretnju. To je prvi veliki korak,

ali šta je drugi korak? Drugi korak

je da primetimo onaj koji ide prema nama,

moramo ga zaustaviti. Šta da uradimo ?

Verovatno ste čuli za asteroid

Apofiz. Ukoliko niste, čućete.

Ako ste čuli za kalendar Maja i 2012.

apokalipsu, čućete i za Apofiz,

zato što su vezani za teoriju o

sudnjem danu.

Apofiz je asteroid koji je otkriven 2004.

Otprilike je 230 metara u prečniku, znači

da je prilično krupan, razumete,

veći od fudbalskog stadiona -- i proći će

pored Zemlje u aprilu 2029.

Proći će pored nas toliko blizu da će

ustvari proći ispod

naših meteoroloških satelita.

Zemljina gravitacija će zakriviti njegovu putanju

toliko da je moguće da, ukoliko

prođe ovaj region u svemiru,

ovaj region u obliku pasulja poznat kao

ključaonica, Zemljina gravitacija će ga zakriviti

sasvim dovoljno da sedam godina kasnije

13. aprila, a to je petak, primetiću,

godine 2036 ... (smeh)

-- možete očekivati --

da će nas Apofiz pogoditi. On je

prečnika 250 metara, znači učinio bi

nevrovatnu štetu.

Dobra vest je da verovatnoća da će

proći kroz ključaonicu i

pogoditi nas sledeći put kada naiđe je jedan od milion,

otprilike -- veoma, veoma slaba, tako da ja lično

nisam budan noćima zbog brige o ovome.

Ja mislim da Apofiz nije problem.

Ustvari, Apofiz je prikriveni blagoslov,

zato što nas je upozorio na opasnost

od asteroida.

Ovaj je otkriven pre svega nekoliko godina

i mogao bi nas pogoditi u narednih nekoliko godina.

Neće, ali nam daje šansu da proučimo

ovakve asteroide. Uistinu mi nismo

razumeli ove ključaonce, ali

sada ih razumemo, a to je

veoma važno, jer kako da

zaustavimo ovakve asteroide?

I da vas pitam, šta radite ukoliko

stojite na sredini puta i automobil

ide prema vama? Šta radite? Ovo.

Jeli tako? Pomerite se. I automobil prođe pored vas.

Ali ne možemo pomeriti Zemlju, to svakako

nije jednostavno, ali možemo pomeriti mali asteroid.

Ustvari, to smo već uradili.

Godine 2005, Nasa je lansirala sondu

nazvanu "Deep Impact (Duboki udar)", koja se sudarila sa

i zarila jedan svoj deo u središte komete.

Komete su prilično slične asteroidima.

Svrha nije bila da se ona skrene sa putanje.

Svrha je bila napraviti krater i izdvojiti

materijal i videti šta je ispod

površine ove komete, o čemu smo

naučili mnogo.

Malo smo pomerili kometu

ne mnogo, ali to i nije bio cilj.

Svakako, mislite o ovome.

Ona kruži oko Sunca brzinom

15 ili 20 kilometara u sekundi.

Lansirali smo sondu i pogodili je. Razumete ?

Zamislite koliko je to teško, ali smo uspeli.

To znači da možemo to učiniti ponovo.

Ako zatreba, ukoliko primetimo asteroid koji dolazi

prema nama, i ide pravo na nas,

treba nam dve godine, tras! Pogodak.

Možete pomisliti -- ukoliko gledate filmove,

možete pomisliti,

zašto ne upotrebimo nuklearno oružje ?

Pa, zapravo, možemo to pokušati, ali problem je u vremenu.

Ako ispalimo nuklearno oružje na ovu stvar,

moramo ga aktivirati u nekoliko milisekundi

tolerancije ili ćemo je promašiti.

A ima tu i mnogo drugih problema

sa tim. To je jako teško uraditi.

Ali samo pogoditi nešto? To je veoma lako.

Verujem da bi čak i NASA uspela u tome,

dokazali su da mogu. (smeh)

Problem je, šta ako pogodimo

ovaj asteroid, promenimo mu putanju,

premerimo orbitu i pronađemo,

uh, da, upravo smo ga gurnuli kroz ključaonicu

i sada će nas pogoditi za tri godine.

Pa, po mom mišljenju, to je u redu. Razumete?

Neće nas pogoditi kroz šest meseci. I to je dobro.

Sada imamo tri godine da smislimo nešto.

Možemo ga još jednom pogoditi. To je pomalo

lutrija. Možemo ga gurnuti u treću

ključaonicu ili slično, pa to nećemo uraditi.

A ovo je deo, deo koji ja prosto volim.

(smeh)

Nakon velikog mačo "Grrrrrr TRAS! Mi ćemo

ga udariti po sred lica",

ipak ćemo doneti plišane rukavice.

(smeh)

Ovde je grupa naučnika i inženjera

i astronauta koji sebe nazivaju

B612 fondacija. Za vas koji

ste pročitali "Malog princa",

razumećete, nadam se. Mali princ

je živeo na asteroidu koji se zvao B612.

Ovo su pametni ljudi -- muškarci i žene --

astronauti, kao što rekoh, inženjeri.

Rasti Šveikart, koji je bio astronaut na Apolu 9

i on je ovde. Den Darda, moj prijatelj

koji je napravio ovu sliku, radi ovde, u

Jugozapadnom istraživačkom centru u Bulderu,

u Volnat ulici. On je stvorio ovu sliku za ovo

i on je zapravo jedan od astronoma

koji radi za njih. Ukoliko vidimo asteroid

koji će pogoditi Zemlju i ukoliko imamo

dovoljno vremena, možemo ga pogoditi i pomeriti u

bolju orbitu. I onda ćemo lansirati

sondu koja je teška tonu ili dve.

Ne mora da bude ogromna -- nekoliko tona,

ne prevelika -- i parkiraćemo je u blizini asteroida.

Nećemo sleteti na njega, jer oni se

prevrću i obrću. Veoma je teško sleteti na njih.

Umesto toga samo ćemo im prići blizu.

Gravitacija asteroida će povući sondu,

a sonda ima masu od nekoliko tona.

Ima veoma slabu gravitaciju, ali i to je dovoljno

da povuče asteroid, a imamo i

pripremljene rakete, tako da -- ah, ovde možete

jedva videti, ali ovde su raketni otvori -- i

u osnovi, oni su povezani sa njihovom

gravitacijom, i ukoliko pomerimo sondu veoma

polako, veoma, veoma nežno, možemo veoma lako

pomeriti kamen u sigurnu orbitu.

Možemo ga čak i postaviti u Zemljinu orbitu

gde ga možemo iskopavati kao rudnik, ali to je

potpuno nova tema. Neću sada o tome.

(smeh)

Ali, obogatili bismo se!

(smeh)

Mislite o tome, razumete ?

Ovo džinovsko kamenje leti tamo,

i udara u nas, i čine

nam štetu, ali mi smo naučili kako da uradimo

ovo, a i posedujemo sve potrebno da bismo to izveli.

Imamo astronome raspoređene sa teleskopima

koji ih traže. Imamo pametne ljude,

veoma, veoma pametne ljude, koji su zabrinuti

za ovo i koji će razumeti kako da reše

problem, a imamo tehnologiju da to uradimo.

Zapravo, ova sonda ne može koristiti hemijske rakete.

Hemijske rakete proizvode prejak potisak, previše

snage. Sonda bi jednostavno nekontrolisano odletela.

Izumeli smo nešto nazvano jon pogon,

a to je motor sa veoma, veoma, veoma slabim potiskom.

Stvara silu kao parče papira na

vašoj ruci, izuzetno slabu,

ali može da radi mesecima i godinama,

stvarajući veoma nežan potisak.

Ako je netko ovde ljubitelj originala "Zvezdanih staza",

oni su naišli na vanzemaljski brod koji je imao

jon pogon, a Spok je rekao,

"Oni su veoma tehnički usavršeni.

Sa ovim pogonom, oni su stotine godina ispred nas."

Jeste, mi sada imamo jonski pogon. (smeh)

Nemamo Enterprajz, ali

za sada imamo jon pogon.

(aplauz)

Spok.

(smeh)

Znači ...

to je razlika, to je razlika

između nas i dinosaurusa.

Njima se ovo dogodilo.

Ali ne mora da se dogodi nama.

Razlika između dinosaurusa i nas

je da mi imamo svemirski program

i mi možemo da glasamo,

i možemo da promenimo našu budućnost.

(smeh)

Mi imamo sposobnost da promenimo budućnost.

Kroz 65 miliona godina

naše kosti ne moraju da

skupljaju prašinu u muzeju.

Mnogo vam hvala.

(aplauz)