Devdat Pataneik: Istok protiv Zapada - mitovi koji mistifikuju

Predavanje Devdata Pataneika baca novo svetlo na mitove Indije i Zapada, otkrivajući kako ova dva suštinski različita shvatanja Boga, smrti i raja dovode do stalnih nesporazuma između dve civilizacije.

Da biste razumeli način poslovanja mitologije

i šta bi "glavni menadžer za verovanja" trebalo da radi,

morate prvo da čujete priču

o Ganeši,

bogu sa glavom slona

pisaru svih pripovedača,

i njegovom bratu,

atletski građenom vojskovođi bogova,

Kartikeji.

Jednog dana, dva brata su odlučila da se trkaju

tri puta oko sveta.

Kartikeja je zajahao svog pauna

i preletao kontinente,

planine i okeane.

Obišao je svet jednom,

obišao ga dva puta,

obišao ga tri puta.

Ali njegov brat Ganeša,

je jednostavno napravio krug oko svojih roditelja

jednom, dvaput, tri puta,

i rekao: "Pobedio sam."

"Kako to?", upitao je Kartikeja.

A Ganeša mu je odgovorio,

"Ti si obišao "svet".

Ja sam obišao "moj svet"."

Šta je važnije?

Ako razumete razliku između "sveta" i "mog sveta"

razumete i razliku između logosa i mitosa.

"Svet" je objektivan,

logičan, univerzalan, zasnovan na činjenicama,

naučno objašnjen.

"Moj svet" je subjektivan.

Zasnovan na emocijama. Ličan.

Obuhvata sopstvene uglove gledanja, misli, osećanja, snove.

To je sistem verovanja koji nosimo sa sobom.

To je mit po kome živimo.

"Svet" nam objašnjava kako svet oko nas funkcioniše,

kako izlazi sunce,

kako dolazimo na svet.

"Sopstveni svet" nam govori zašto sunce izlazi,

zašto dolazimo na svet.

Svaka kultura pokušava da razume samu sebe,

pita se: "Zašto postojimo?"

i svaka kultura dolazi do sopstvenog razumevanja života,

sopstvene prilagođene verzije mitologije.

Kultura je reakcija na prirodu

i shvatanje naših predaka

prenosi se sa generacije na generaciju

u obliku priča, simbola i rituala,

koji uvek prkose racionalnom.

Tako, kada proučite sve to, shvatite

da različiti ljudi na ovom svetu

imaju različito shvatanje sveta.

Različiti ljudi vide stvari na različite načine:

imaju različite uglove gledanja.

Postoji moj svet i postoji tvoj svet,

i moj svet je uvek bolji od tvog sveta,

jer je u mom svetu, vidiš, sve racionalno objašnjeno

a tvoj je zasnovan na sujeverju,

na veri,

tvoj svet je nelogičan.

To je koren sukoba civilizacija.

Takav sukob se desio, jednom, 326. godine pre nove ere

na obali reke Ind,

u današnjem Pakistanu.

Po ovoj reci je Indija dobila ime.

Indija. Ind.

Aleksandar, mladi Makedonac,

upoznao je tamo jednog, kako ga je sam nazvao, "gimnozofa",

što znači "goli mudrac"

Ne znamo ko je to bio.

Možda je bio džainski monah,

kao Bahubali, kojeg vidite ovde,

Gomatešvara Bahubali

čija se slika nalazi nedaleko od Majsora.

Ili je možda to bio samo neki jogin,

koji je sedeo na kamenu, posmatrajući nebo,

sunce i mesec.

Aleksandar ga je upitao, "Šta to radiš?"

a gimnozof je odgovorio,

"Proživljavam ništavilo".

Onda je gimnozof upitao,

"Šta ti radiš?"

a Aleksandar je rekao, "Osvajam svet".

Onda su se obojica nasmejala.

Obojica su mislila da je onaj drugi budala.

Gimnozof je mislio, "Čemu osvajanje sveta?

Nema svrhe."

A Aleksandar je mislio,

"Zašto on samo sedi i ne radi ništa?

Kakvo traćenje života."

Kako bismo razumeli ove različite tačke gledišta

moramo prvo da razumemo

Aleksandrovu subjektivnu istinu:

njegov mit i mitologiju iz koje je taj mit proizašao.

Aleksandrova majka, njegovi roditelji, njegov učitelj Aristotel

pričali su mu priču iz Homerove "Ilijade".

Pričali su mu o velikom heroju zvanom Ahil,

čije je učešće u bici garantovalo pobedu,

ali kada se povukao iz bitke,

poraz je bio neizbežan.

"Ahil je bio čovek koji je mogao da oblikuje istoriju,

miljenik sudbine,

i to je ono što bi i ti trebalo da budeš, Aleksandre."

To je ono što je on slušao.

"Šta ne bi trebalo da budeš?

Ne bi trebalo da budeš Sizif,

koji gura stenu uz padinu čitav dan

samo da bi se kamen ponovo skotrljao dole tokom noći.

Ne živi monoton život,

osrednji, beznačajan život.

Budi spektakularan!

Kao grčki heroji,

kao Jason, koji je plovio preko mora

sa Argonautima i doneo nazad zlatno runo.

Budi spektakularan kao Tezej,

koji je ušao u lavirint i ubio Minotaura, čudovište sa glavom bika.

Kada učestvuješ u trci, pobeđuj!

Jer kada pobeđuješ, ushićenje koje osećaš

nešto je najsličnije ukusu ambrozije koju piju bogovi što možeš osetiti."

Jer, vidite, Grci su verovali

da se živi samo jednom

i kada umreš, moraš da pređeš reku Stiks,

a ako si živeo izuzetnim životom,

dočekaće te na Jelisejskim poljima,

ili kako to Francuzi kažu "Champs-Élysées",

(Smeh)

raj za heroje.

Ali to nisu priče koje je slušao gimnozof.

On je slušao priče koje su se veoma razlikovale.

Slušao je priču o čoveku zvanom Barat,

po kome se Indija ponekad zove Barata.

Barat je takođe osvojio svet,

a onda se popeo na najviši vrh

na najvećoj planini u centru sveta

zvanoj Meru.

Hteo je tamo da zabode zastavu da kaže,

"Ja sam ovde stigao prvi".

Ali kada je dosegao vrh planine,

video je da je on prekriven nebrojenim zastavama

nebrojenih osvajača sveta koji su mu prethodili

i svaki od njih je tvrdio: "Ja sam ovde stigao prvi...

tako sam barem mislio dok nisam stigao".

I odjednom, na tom platnu beskraja,

Barat se osetio nevažnim.

Takva je bila mitologija gimnozofa.

Vidite, on je imao heroje, kao što su Ram, Ragupati Ram

i Krišna, Govinda Hari.

Ali oni nisu bili dva lika u dvema različitim avanturama.

To su bila dva života istog heroja.

Tamo gde se "Ramajana" završava počinje "Mahabharata".

Ram umire, Krišna se rađa.

Kada Krišna umre, vratiće se jednom kao Ram.

Vidite, Indijci su takođe imali reku

koja razdvaja zemlju živih od zemlje mrtvih.

Ali ta reka se ne prelazi jednom.

Ide se preko nje i nazad stalno i bez kraja.

Ta reka se zvala Vaitarani.

Nju možeš preći opet i opet i opet.

Jer, vidite,

u Indiji ništa ne traje večno, čak ni smrt.

Pa tako, imate velike rituale

tokom kojih se grade veliki likovi Boginja Majki

kojima se ljudi klanjaju tokom deset dana...

A šta posle tih deset dana?

Sve se to baci u reku.

Jer mora da se završi.

A sledeće godine, ona će se vratiti.

Šta počne, mora i da se završi,

a ovo pravilo se ne primenjuje samo na čoveka,

nego i na bogove.

Vidite, bogovi

moraju da se vraćaju ponovo i ponovo i ponovo

kao Ram, kao Krišna.

Ne samo da oni žive živote bez kraja,

već se svaki život proživljava nebrojeno puta

dok se ne dođe do poente svega toga.

"Dan Mrmota"

(Smeh)

Dve različite mitologije.

Koja je tačna?

Dve različite mitologije, dva različita načina da se posmatra svet.

Svet kao linija i svet kao krug.

Sa jedne strane verovanje da je ovo jedan, jedini život.

Sa druge, verovanje da je ovo jedan od mnogih života.

Imenilac Aleksandrovog života je tako bio broj jedan,

pa je vrednost njegovog života jednaka ukupnom zbiru

njegovih postignuća.

Imenilac gimnozofovog života bila je beskonačnost.

Pa tako, šta god da je radio,

rezultat bi uvek bio nula.

Ja verujem da je ova mitološka paradigma

ono što je inspirisalo Indijske matematičare

da otkriju broj nula.

Ko zna?

A to nas dovodi do mitologije poslovanja.

Ako je Aleksandrovo verovanje uticalo na njegovo ponašanje,

ako je gimnozofovo verovanje uticalo na njegovo ponašanje,

sve je to moralo da utiče i na njihove poslove.

Vidite, šta je poslovanje

nego rezultat toga kako se ponaša tržište

i kakva je organizacija?

Ako pogledate kulture širom sveta,

sve što treba je da shvatite mitologiju

i biće vam jasno kako se te kulture ponašaju i kako posluju.

Pogledajte.

Ako živite samo jednom, u nekoj od kultura koje veruju u "jedan život",

u toj kulturi ćete videti opsesiju binarnom logikom,

apsolutnom istinom, standardizacijom,

apsolutnošću, linearnim šemama u dizajnu.

Ali ako pogledate kulture koje veruju u cikličnost

i zasnovane su na beskrajnom broju života, shvatićete da se te kulture zadovoljavaju nejasnom

logikom, mišljenjem,

razmišljanjem u kontekstu,

u tim kulturama sve je relativno, sve je "otprilike",

(Smeh)

"uglavnom".

(Smeh)

Pogledajte umetnost. Pogledajte balerinu.

Kako je njeno izvođenje svo u linijama.

A onda pogledajte klasičnu indijsku plesačicu,

plesačicu Kučipudija ili Bharatanatjama,

sve zaobljeno.

(Smeh)

A onda pogledajte poslovanje.

Standardni model poslovanja:

vizija, misija, vrednosti, procesi.

Zvuči kao putovanje kroz

divljinu do obećane zemlje,

sve po zapovestima vođe.

Ako im se povinujete, ići ćete u raj.

Ali u Indiji nema jedne obećane zemlje.

Ima mnogo obećanih zemalja,

u zavisnosti od vaše pozicije u društvu,

u zavisnosti od životnog doba.

Vidite, biznis se ne vodi kao institucija,

već u skladu sa osobenostima pojedinaca.

To je uvek pitanje ukusa.

U pitanju je moj ukus.

Vidite, indijska muzika, na primer,

nema koncept harmonije.

Nema dirigenta u orkestru.

Postoji jedan izvođač i svi ga prate.

A takvo izvođenje ne možete da ponovite dvaput.

Nema to veze sa dokumentacijom i ugovorom.

Ima veze sa komunikacijom i verom.

Nema veze sa povinovanjem naređenjima. Ima veze sa ambijentom,

završavanjem posla menjanjem i kršenjem pravila...

samo pogledajte ljude iz Indije okolo,

videćete kako se smeju; oni znaju o čemu pričam.

(Smeh)

A onda pogledajte ljude koji su poslovali u Indiji,

videćete indisponiranost na njihovim licima.

(Smeh)

(Aplauz)

Vidite, to je ono što je Indija danas. Stvarnost

je bazirana na tome što se život posmatra kao ciklus.

Ubrzano se menja, pun je različitosti,

haotičan, dvoznačan, nepredvidiv.

I ljudima je to u redu.

A onda se desi globalizacija.

Pojavljuju se zahtevi savremenog institucionalnog razmišljanja.

To razmišljanje je ukorenjeno u kulturama koje veruju u "jedan život".

Sukob će se desiti,

isto kao na obalama reke Inda.

Mora da se desi.

Ja sam lično prošao kroz to. Obučavan sam da budem lekar.

Nisam hteo da studiram hirurgiju. Ne pitajte me zašto.

Suviše volim mitologiju.

Hteo sam da učim mitologiju. Ali nema gde da se studira tako nešto.

Tako da sam morao sam da učim.

A i mitologija se ne isplati, tj. nije se isplatila do sad.

(Smeh)

Tako da sam morao da se zaposlim. Radio sam u farmaceutskoj industriji.

Radio sam i u zdravstvu.

Bavio se marketingom, prodajom,

bio zadužen za informacije, za nabavku, obučavao druge.

Bio sam čak i saradnik za poslovanje, radio na strategijama i taktikama.

I uvek bih video indisponiranost

kod svojih kolega iz Amerike i Evrope

kada bi došli u kontakt sa Indijom.

Primer: Objasnite nam proces

fakturisanja za bolnice.

Korak A. Korak B. Korak C. Uglavnom.

(Smeh)

Gde se uklapa "uglavnom"?

Kako ga staviti u zgodan mali softver? Nikako.

Dao bih moje viđenje tim ljudima,

ali niko nikada nije bio zainteresovan da to sluša,

sve dok nisam upoznao Kišorea Bijanija iz grupe "Budućnost".

Vidite, on je osnovao najveći lanac trgovina, po imenu "Veliki Bazar".

Ima više od dvesta objekata,

u pedeset različitih gradova u Indiji.

On se nosio sa različitim i dinamičnim tržištima

i intuicija mu je govorila

da najbolje metode,

razvijene u Japanu, Kini, Evropi i Americi

neće funkcionisati u Indiji.

Znao je da institucionalno razmišljanje ne funkcioniše u Indiji. Samo individualno.

Razumevao je i osećao mitsku strukturu Indije.

Pitao me je da budem glavni menadžer za verovanja i rekao,

"Sve što hoću od tebe je da usklađuješ verovanje."

Zvuči tako jednostavno.

Ali verovanje se ne može izmeriti.

Ne može se izmeriti. Ne može se upravljati njime.

Kako, onda, konstruisati verovanje?

Kako dovesti do toga da ljudi postanu osetljiviji na indijski mentalitet?

Čak i ako ste iz Indije, to nije nešto eksplicitno, nije nešto očigledno.

Pa sam pokušao da radim na standardnom modelu kulture,

koji se zasniva na stvaranju priča, simbola i rituala.

Podeliću sa vama jedan od rituala.

Baziran je na hinduističkom ritualu Daršan.

Hinduisti nemaju koncept zapovesti

pa tako ništa što radite u životu nije ni ispravno ni pogrešno.

Dakle, niste zaista sigurni kako se kotirate kod Boga.

Zato, kad odete u hram, sve što tražite je prijem kod Boga.

Hoćete da ga vidite.

I hoćete da Bog vidi vas, zato Bogovi imaju veoma velike oči,

velike oči koje ne trepću,

ponekad napravljene od srebra,

tako da gledaju u vas.

Pošto ne znate da li činite ispravno ili pogrešno,

sve što tražite je božansko saosećanje.

"Samo shvati odakle sam došao, zašto improvizujem u poslu."

(Smeh)

"Shvati zašto sam tako postupio u tom trenutku,

zašto me nije briga za ustaljene procese, samo me razumi, molim te."

Na ovome je zasnovan ritual za vođe koji smo mi kreirali.

Pošto vođa završi obuku i dođe na rukovodeće mesto u radnji,

vežemo mu oči, posle čega se oko njega okupe akcionari,

mušterije, članovi njegove porodice i njegovog tima, njegov šef.

Pročita se naglas spisak njegovih odgovornosti i njegovi dotadašnji rezultati, uruče mu se

ključevi i onda mu se skine povez sa očiju.

Bez izuzetka, videćete suzu

jer je konačno shvatio.

Shvatio je da, da bi uspeo,

ne mora da bude profesionalac,

ne mora da "isključi" svoja osećanja,

već da uključi sve te ljude

u svoj svet, kako bi uspeo, kako bi njih učinio srećnima,

učinio svog šefa srećnim, kako bi sve učinio srećnim.

Mušterija mora da bude srećna, jer je mušterija Bog.

Potrebno je da osetimo. Jednom kada se ovo verovanje primi,

čovek će se ponašati kako treba, poslovati kako treba.

A to se već desilo.

Dakle, da se vratimo na Aleksandra

i gimnozofa.

Svi me pitaju: "Koji je bolji način, ovaj ili onaj?"

A to je veoma opasno pitanje,

jer vodi u fundamentalizam i nasilje.

Tako da na to pitanje neću odgovoriti.

Ono što ću vam dati je indijski odgovor,

indijsko klimanje glavom.

(Smeh)

(Aplauz)

U zavisnosti od konteksta,

rezultata,

izaberite svoju paradigmu.

Jer, vidite, obe ove paradigme su ljudske tvorevine.

Tvorevine kulture,

ne prirodne pojave.

Pa sledeći put kada upoznate nekoga, nekog stranca,

tražim jedno:

razumite da živite u skladu sa svojom subjektivnom istinom,

isto kao i on.

Razumite to.

Jer kada to budete razumeli otkrićete nešto spektakularno.

Otkrićete da unutar nebrojenih mitova

leži večita istina.

Ko vidi sve?

Varuna ima hiljadu čiju.

Indra - stotinu.

Vi i ja - samo po dva.

Hvala vam.

(Aplauz)