Ejmi Malins (Aimee Mullins) o trčanju

U ovom snimku iz 1998. koji se nalazi u TED arhivi, paraolimpijska sprinterka Ejmi Malins govori o svojoj rekorderskoj karijeri u atletici i o neverovatnim protetičkim nogama napravljenim od karbonskih vlakana (u to vreme protoptip) koje su joj pomogle da dođe do cilja.

Šeril Šejd: Ejmi i ja smo mislile - Zdravo Ejmi. Ejmi Malins: Zdravo.

Ejmi i ja smo mislile da malo porazgovaramo

i želela sam da vam ona ispriča šta je to čini posebnom sportiskinjom.

EM: Pa, za one koji nisu videli sliku u kratkoj biografiji -

možda su ih razdelili -

meni su amputirane obe noge i rođena sam bez cevanice u obe noge.

Amputirali su mi noge kada sam imala godinu dana,

i od tada trčim kao luda, svuda.

ŠŠ: Zašto im ne ispričaš kako si dospela na Džordžtaun?

Zašto ne bismo tako počeli?

EM: Ja sam završna godina na Džordžtaunu na programu za međunarodne odnose.

Dobila sam punu stipendiju u srednjoj školi.

Oni svake godine biraju tri studenta iz cele zemlje

koji učestvuju u inostranim poslovima,

tako da sam dobila vožnju do Džordžtauna

i tamo sam već četiri godine. Divno je.

ŠŠ: Kada je Ejmi stigla tamo,

odlučila je da je, na neki način, radoznala po pitanju staza i terena,

tako da je odlučila da pozove nekoga i raspita se o tome.

Pa zašto nam ne ispričaš tu priču?

EM: Da. Pa, pretpostavljam da sam se oduvek bavila sportom.

Igrala sam softbol pet godina dok sam bila mala.

Takmičila sam se u skijanju u srednjoj školi

i malo sam postala nestrpljiva na fakultetu

jer ništa nisam radila po pitanju sporta oko godinu, dve.

I nikada se nisam takmičila na paraplegičarskom nivou, znate.

Uvek bih se takmičila sa ostalim sportistima koji nemaju problema sa telom.

Samo tako i umem.

Zapravo, do svoje 17. nisam upoznala nikoga kome je neki deo tela amputiran.

I čula sam da se organizuju atletski skupovi za trkače sa invaliditetom,

i pomislila sam, ma ne znam baš,

ali pre nego što donesem sud, hajde da vidim o čemu se radi.

Tako da sam rezervisala let za Boston '95., imala sam 19 godina

i definitivno bila misteriozni kanditat u trci. Nikada to do tada nisam radila.

Izašla sam na šljaku par nedelja pre mitinga,

da vidim koliko daleko mogu da trčim,

i oko 50 metara je bilo dovoljno za mene, jedva sam disala.

Imala sam noge koju su bile napravljene od

drveta i plastike i pričvrćene čičak trakama -

velike, debele, vunene čarape krupnog boda preko -

znate, nije baš najudobnije, ali to je oduvek za mene bilo tako.

I ja sam u Bostonu i takmičim se sa ljudima

noseći noge napravljene od svih vrsta grafita

i onoga što apsorbuje udarac i svakavih drugih stvari,

i svi gledaju u mene i misle,

okej, znamo ko neće pobediti u ovoj trci.

Ja sam otišla tamo očekujuči...

ne znam šta sam očekivala --

ali, znate, kada sam videla čoveka koji nema celu nogu

kako skače u vis, sa jednom nogom

i preskače 183 cantimetra...

Den O'brajan je preskočio 153 centimetra u Atlanti,

mislim ako poredite...

ovo su zaista ostvareni sportisti

bez ograničavanja definicije reči "sportista".

Ja sam odlučila da ovome dam šansu i dok mi je srce preskakalo,

istrčala sam svoju prvu trku i oborila sam nacionalni rekord

za tri stotinke

i postala novi nacionalni rekorder u svom prvom pokušaju.

I znate, ljudi su govorili,

"Ejmi, znaš ti si brza -- ti si prirodno brza --

ali nemaš nikakvu tehniku niti stil u trčanju.

Dala si sve od sebe

Svi smo videli koliko si naporno radila."

I tako sam odlučila da pozovem trenera sa Džordžtauna.

I hvala bogu da nisam znala koliko je taj čovek uticajan u svetu atletike.

On je trenirao pet olimpijaca i

njegova kancelarija je od poda do plafona puna

raznih američkih sertifikata,

svih atletičara koje je trenirao,

jedna osoba vredna strahopoštovanja.

I ja sam ga pozvala i rekla: "Slušajte, ja sam pretrčala jednu trku i pobedila i...

(Smeh)

Ja bih volela da znam da li mogu, znate --

Samo bih želela da znam da li mogu da sedim na nekim vašim treninzima,

da vidim kakve treninge radite i štagod."

To je sve što sam htela -- samo dva treninga.

"Da li mogu samo da sedim i gledam šta radite?"

A on je rekao: "Trebalo bi prvo da se vidimo, pre nego što bilo šta odlučimo."

I on je verovatno razmišljao: "U šta li se ovo upuštam?"

I upoznala sam čoveka, ušla u njegovu kancelariju,

i videla postere i naslovne stranice ljudi koje je trenirao.

I onda smo seli da razgovaramo

i to je bio početak divnog partnerstva

jer on nikada nije trenirao atletičara sa invaliditetom,

tako da nije imao nikave pretpostavke

o tome šta ja mogu ili ne mogu,

i mene nikada niko nije trenirao,

tako da je bilo, otprilike -- hajde da probamo.

Dao mi je četiri dana nedeljno, deo svoje pauze za ručak,

njegovo slobodno vreme, ja bih došla na stazu i trenirala sa njim.

Tako sam upoznala Frenka.

To je bila jesen '95. i kada je došla zima,

rekao mi je: "Dovoljno si dobra.

Možeš da trčiš sa ženskim atletičarskim timom."

A ja sam rekla: "Ne, ma kakvi."

On je rekao: "Ne, ne, zaista. Možeš.

Možeš da trčiš sa našim ženskim timom."

Proleće 1996., sa ciljem da se kvalifikujem za američki Paraolimpijski tim,

taj maj je došao brzo i ja sam se priključila ženskom trkačkom timu.

I nijedna osoba sa invaliditetom nikada to nije uspela -- da se takmiči na univerzitetskom nivou.

Tako da je to počeo da bude interesantan miks.

ŠŠ: Zašto im ne kažeš - na svom putu do Olimpijade -

nekoliko nezaboravnih trenutaka koji su se desili na Džordžtaunu.

Zašto im to ne kažeš?

EM: Da, pa ja sam osvojila sve što je moguće što se tiče paraplegičaskih skupova -

sve u čemu sam se takmičila -- i treniranje na Džordžtaunu

znajući da ću morati da se naviknem da gledam

leđa ostalih atletičarki --

trčim sa budućom Flo Džo --

i svi me gledaju i misle:

"Hmm, šta se dešava ovde?"

I oblačim svoj Džordžtaun dres

i odlazim tamo znajući da,

da bih napredovala -- a već sam najbolja u zemlji --

moram da treniram sa ljudima koji su po rođenju bolji od mene.

I otišla sam tamo i uspela da stignem do Velikog istoka

koji je predstavljao šampionsku trku na kraju sezone

i bilo je mnogo, mnogo vruće.

I to je prva --

samo što sam dobila nove sprinterske noge koje vidite u ovoj biografiji --

i tada nisam znala koliko

ću oznojiti čarape,

znoj se ponašao kao lubrikant,

i ja bih se klizala niz protetičku nogu.

I negde na 85 metara mog sprinta na 100 metara, u svoj svojoj slavi,

ja sam ispala iz svoje noge.

Zapravo skoro da sam ispala iz nje, pred oko 5000 ljudi.

I tako ponižena -- pošto sam

bila prijavljena na trku na 200 metara, koja je trebalo da počne za pola sata.

(Smeh)

Otišla sam do svog trenera. "Molim vas ne terajte me da ovo radim."

Ne mogu ovo da radim pred svim ovim ljudima. Noge će mi otpasti.

I ako otpadnu na 85 nema teorije da idem na 200 metara.

On je samo tako sedeo.

Svoje molbe kao da sam uputila zidu -- hvala bogu --

jer je on bio --- znate, on je iz Bruklina --

on je ogroman čovek -- i rekao je: "Ejmi, pa šta i ako ti otpadnu noge?

Uzmi te noge, vrati ih na mesto,

i završi prokletu trku!"

(Smeh) (Aplauz)

I to sam i uradila. On mi nekako nije dozvolio da vrdam.

Vratio me je na stazu.

ŠŠ: I tako Ejmi dospeva na Paraolimpijadu 1996.,

i mnogo je uzbuđena. Njena porodica dolazi da je gleda - to je veliki događaj.

Ona sada -- dve godine već trčiš?

EM: Ne, godinu dana.

ŠŠ: Godinu. I zašto im ne ispričaš šta se desilo

pre nego što si počela trku?

EM: Okej, Atlanta.

Paraolimpijada, samo da pojasnim,

predstavlja Olimijadu za ljude sa fizičkim hendikepom --

ljude sa amputiranim udovima, sa cerebralnom paralizom i sportiste u kolicima --

dok u Specijalnoj Olimpijadi

učestvuju ljudi sa posebnim potrebama.

Tako da je sada nedelju dana nakon Olimpijade, dole u Atlanti,

i ja sam oduševljena sa činjenicom da

pre samo godinu dana na šljaci nisam mogla da istrčim ni 50 metara,

I evo me sada -- nikada nisam izgubila.

Postavila sam novi rekord na nacionalnom prvenstvu SAD-aa -- probi za Olimpijadu -- tog maja,

i bila sam jednostavno sigurna da se kući vraćam sa zlatom.

Ja sam bila jedina sa amputiranim obema nogama ispod kolena.

I jedina žena koja će izvoditi skok u dalj.

Samo što sam skočila u dalj,

prišao mi je čovek kome su nedostajale obe noge i rekao:

"Kako to radiš? Znaš da bi trebalo da imamo pljosnato stopalo

tako da ne možemo da se odražavamo sa daske."

Ja sam rekla: "Pa ja sam to upravo uradila. Niko mi to nije rekao."

Tako da je smešno -- ja sam oko 7 centimetara od svetskog rekorda --

i nastavila sam od te tačke,

i prijavljena sam za skok u dalj -- prijavila? --

ne, ja sam se kvalifikovala za skok u dalj i za trku na 100 metara.

I sigurna sam u to, znate.

Dospela sam na naslovnu stranu novina u svom rodnom gradu

koje sam 6 godina raznosila.

Bio je moj red da zablistam.

Bili smo na stadionu za zagrevanje -- traci za zagrevanje,

koja je nekoliko blokova udaljena od Olimpijskog stadiona.

I te noge na kojima sam ja bila -- koje ću sada da izvadim da vam pokažem -

ja sam bila prva osoba na svetu sa tim nogama --

bila sam zamorče i izgledala sam kao

turistička atrakcija.

Svi su me slikali: "Na čemu trči ova devojka?"

Ja sam se stalno okretala, gde je moja konkurencija?

To je bio moj prvi međunarodni miting

I pokušala sam da od nekoga saznam,

sa kime se takmičim?

"O, Ejmi, moraćemo to kasnije da ti kažemo."

Htela samda saznam vremena.

"Ne brini, odlično ti ide."

Sada je 20 minuta pred moju trku na Olimpijskom stadionu

i postavili su plahte protiv vrućine. I ja sam otišla da vidim.

Moje najbrže vreme, koje je bilo svetski rekord, je bilo 15,77.

Zatim sam pogledala - sledeća staza, staza dva, je 12,8.

Staza tri je 12,5. Staza četiri je 12,2. Onda sam rekla: "Šta se dešava?"

Uveli su nas u autobus,

i svim ženama tamo je nedostajala šaka.

(Smeh)

I ja sam onda...

Svi me gledaju u smislu ko ovde nije kao svi ostali?

Ja sam samo sedela i pomislila, "O moj bože. O moj bože."

Nikada nisam izgubila,

da li je to stipendija ili bilo šta,

osvojila sam pet zlatnih medalja u skijanju. I u svemu sam bila prva.

I Džordžtaun je, znate, super.

Gubila sam, ali je to bio najbolji trening jer to je bila Atlanta.

I mi smo tu, crème de la crème,

i nema sumnje da ću dobro da izgubim.

I onda sam pomislila,

"O moj bože, moja čitava porodica je ušla u kombi

i dovezla se dovde iz Pensilvanije."

I ja sam bila jedina američka sprinterka.

Tako da su nas prozvali,

"Dame, imate jedan minut."

I dok sam se bandažirala osećala sam se prestrašeno

jer se čuo taj žagor iz publike,

od onih koji su bili dovoljno blizu startne linije da vide.

I ja sam pomislila: "Znam! Gledajte! Ovo nije u redu."

I znala sam da je to moja poslednja karta,

bar ako neću da pobedim ove devojke

malo ću da se poigram sa njima.

(Smeh)

Skroz je izgledalo kao Roki 4 verzija mene protiv Nemačke

i svih ostalih - Estonije i Poljske - i oni su u klinču.

I pištolj je opalio i sećam se kako sam

završila poslednja i znate,

borila se sa suzama isfrustrirana i neverovatno, neverovatno

osećanje da mi je previše.

I morala sam da razmislim zašto sam ovo uradila, znate,

ako sam sve osvojila, u čemu je onda poenta?

Svo to treniranje, ceo život sam promenila.

Postala sam atletičarka koledž lige i postala sam Olimijska atletičarka.

To me je nateralo da razmislim o tome kako

sam dostigla taj uspeh.

Činjenica da sam postavila sebi cilj godinu dana i tri meseca pre toga

da postanem olimpijska atletičarka i da kažem

"Moj život je krenuo u tom pravcu

i želim da neko vreme ostane tako

i da vidim koliko ću moći to da guram."

I činjenica da sam tražila pomoć - koliko ljudi je učestvovalo u tome?

Koliko ljudi je potrošilo svoje vreme i svoje znanje

i strpljenje u radu sa mnom?

I to je bio taj kolektivni uspeh -

da je bilo 50 ljudi iza mene

koji su se priključili tom neverovatnom iskustvu odlaska u Atlantu.

Tako da sada, primenjujem ovu filozofiju

na sve što radim,

sedim mirno i gledam proces,

u smislu, šta si sve uradila do sada da bi došla do ovog cilja.

Jeste važno da se čovek fokusira na cilj, ali

treba videti i sam proces dostizanja,

koliko si napredovao kao osoba, znate.

To je dostignuće, ja mislim. To je pravo dostignuće.

ŠŠ: Zašto im ne pokažeš svoje noge?

EM: Ah, naravno.

ŠŠ: Pokaži nam više od jednog para nogu.

EM: Ovo su moje lepe noge.

(Smeh)

Ne, ovo su zapravo moje ukrasne noge

i mnogo su lepe.

Morate doći gore da ih vidite.

Imaju folikule za dlake i mogu da lakiram nokte.

I ozbiljno, mogu da nosim štikle.

Vi ne razumete kako je

ući u radnju cipela i kupiti šta god poželite.

ŠŠ: Možeš da izabereš svoju visinu?

EM: Upravo tako, mogu da izaberem svoju visinu.

(Smeh)

Patrik Juing, koji je igrao za Džordžtaun osamdesetih,

dolazi svakog leta.

I neprestano sam se zabavljala dok sam ga ismevala u sali za vežbanje

jer je došao sa povredama stopala.

Ja sam mu rekla: "Ma skini ih! Nemoj da se brineš.

Možeš da budeš dva i po metara visok. Samo ih skini."

(Smeh)

Njemu nije bilo tako smešno kao meni, u svakom slučaju.

Okej, ovo su moje sprinterske noge, napravljene od karbon grafita,

kao što rekoh, moram da vidim da li je to pravi deo.

Ne, imam puno nogu ovde.

Ovo su - da li hoćete da mi pridržite ovo?

Ovo je još jedna noga koju imam za tenis i softbol.

Ima šok apsorber u sebi i onda pravi "šššš" tihi zvuk

kada skačeš sa njom. OK.

I ovo je silikon koji navučem,

silikonski deo koji navučem preko da se drži i kada se znojim,

znate, ja isklizam iz nje,

ŠŠ: Jesi li drugačije visine?

EM: U ovim?

ŠŠ: U ovim.

EM: Ne znam. Mislim da ne. Mislim da ne.

Možda sam malo viša. Mogu da stavim obe.

ŠŠ: Ona stvarno može da stoji na ovim nogama. Mora da se kreće, tako da...

EM: Da, definitivno moram da se krećem

i ravnoteža u njima je, na neki način, pomalo umetnost.

Ali bez silikonskih čarapa, probaću da se uvučem u njih.

I tako, ja trčim u ovim i šokirala sam pola sveta u njima.

(Aplauz)

One treba da simuliraju formu sprintera dok trči.

Ako ste ikada posmatrali sprintere,

deo ispod prstiju na stopalu je jedino što dodiruje stazu,

tako da kada ja stojim na ovim nogama,

kontrahuju se zadnja loža i gluteus

kao što bi inače bilo da stojim na korenu prstiju svojih stopala.

(Publika: Ko ih je napravio?)

EM: Kompanija u San Dijegu koja se zove Flex-Foot.

Ja sam bila zamorče, kao što se nadam da ću nastaviti da budem

za svaku novu formu protetičkih nogu koje izmisle.

Ali ove su, kao što rekoh, još uvek prototip.

I moram da nabavim nove jer na zadnjem mitingu na kome sam bila

je bio... Odradile su svoj posao.

Moderator: Ejmi i dizajner ovih nogu će biti na TEDMED-u 2,

pa ćemo pričati o nihovom dizajnu.

EM: Da, hoćemo.

ŠŠ: Da, izvoli.

EM: Ovo su sprinterske noge i ja mogu da stavim svoje druge...

ŠŠ: Je l' možeš da nam kažeš ko je dizajnirao noge?

EM: Da. Ove sam nabavila u Bornamautu u Engleskoj,

oko dva sata južno od Londona,

ja sam jedina osoba iz SAD-a sa ovakvim,

što je šteta jer su prelepe.

I ne samo zbog prstiju i svega.

Za mene, zato što sam tako ozbiljna sportiskinja na stazi,

želim da budem ženstvena van staze i mislim da je veoma važno

ne biti ograničen ni sa jednog aspekta,

bilo da je to pokretljivost ili čak moda.

Ja sam srećna zbog činjenice da mogu da idem svuda

i da mogu da biram šta želim i cipele koje želim i suknje

i nadam se da ću moći da donesem ove noge ovde

i da ih učinim dostupnim mnogim ljudima.

One su takođe silikonske.

Ovo je u stvari osnovni, osnovni prostetički ud ispod.

To je kao Barbikino stopalo ispod ovoga.

(Smeh)

Jeste. Jednostavno je zaglavljeno u ovom položaju,

tako da moram da nosim štikle od 5 centimetara.

I - dozvolite da skinem ovo da možete da vidite.

Ne znam koliko dobro možete da vidite, ali zaista jeste.

Imaju vene po stopalima i moja peta je roze

i moja Ahilova tetiva - koja se malo pokreće.

One su stvarno neverovatne. Uzela sam ih pre godinu i dve nedelje.

I ovo je samo silikonsko parče kože.

Desilo, pre dve godine, da je

jedan čovek u Belgiji je govorio, "Bože,

kad mogu da odem u muzej voštanih figura Madam Tiso

i da vidim kopiju Džeri Hol tako vernu sve do boje njenih očiju,

tako stvarnu kao da diše,

zašto ne bi mogli da naprave ud za nekoga

koji izgleda kao noga ili ruka ili šaka?"

Oni prave uši za žrtve požara.

Rade neverovatne stvari sa silikonom.

ŠŠ: Pre dve nedelje, Ejmi je bila izabrana za Artur Aševu nagradu na ESPY.

Došla je u grad i jurila okolo

i rekla je: "Moram da kupim nove cipele!"

Bilo je sat vremena pre dodele,

i ona je mislila da je uzela štiklu od 5 centimetara

ali je zapravo kupila štiklu od 7 i po centimetara.

EM: A to predstavlja problem za mene

jer to znači da moram da hodam ovako čitavu noć.

ŠŠ: Za 45 minuta. Srećom hotel je bio fantastičan.

Oni su našli nekoga da istesteriše cipele.

(Smeh)

EM: I ja rekoh recepcionarki, sva uznemirena i Šeril je bila pored mene.

Rekla sam: "Slušajte, da li imate nekoga ko može da mi pomogne

jer imam jedan problem?"

Isprva su hteli da me otpišu, u smislu

"Slušaj, ako ti se ne sviđaju tvoje cipele, žao nam je. Prekasno je."

"Ne, ne, ne, ne. Ja imam specijalna stopala, okej,

kojima su potrebne štikle od 5 centimetara. Ja imam štikle od 7,5 centimetara.

Malo treba da se skrate."

Okej. Znate, nisu želeli da zalaze u to.

Nisu hteli uopšte da dotiču tu temu. Jednostavno su ih skratili.

Ne, ove noge su super.

Ja ću da se vratim za nekoliko nedelja

da nabavim neka poboljšanja.

Želim da nabavim ovakve noge sa ravnim stopalima

tako da mogu da nosim patike jer sa ovima ne mogu.

Tako da... Moderator: To je to.

ŠŠ: To je Ejmi Malins.

(Aplauz)