2. lekcija - Religija ili Isus - Pionir škola

http://www.TheLastReformation.com
Isus nije došao sa novom religijom. On nije došao sa tim da mi samo treba da odemo na neko mesto (crkva), u određeno vreme (nedeljna crkvena služba), gde određena osoba (sveštenik) radi određene stvari koje mi ne možemo da radimo. Ne, on je došao sa kraljevstvom koje je tako mnogo različito od svega što vidimo u "crkvi" danas. Dakle, da li želite religiji ili Carstvo Božje, sa kojim je Isus došao? Pogledajte ovo divno učenje.

Dobrodošli na ovo drugo učenje,
u našoj onlajn školi Biblije.

Danas ću govoriti o religiji - nasuprot onome
sa čime je Isus došao.

Mnogo od toga što mi danas činimo u

našim crkvama ima mnogo više sa religijom,

nego što ima sa tim šta je Isus učio,
i sa čim je Isus došao.

Danas se mnogi hrišćani, nedelju za ne-
deljom, lepo obuku, odlaze na sveto mesto,

u crkvu, da rade crkvene aktivnosti.
I to vidite i u ostalim religijama.

Ljudi se uparade i odlaze na posebno
mesto da rade posebne, religiozne aktivnosti.

Ali Isus nije došao sa tim. On je došao
da izgradi novo telo, tebe i mene.

Mi koji danas pripadamo Isusu,
mi smo hram.

Mi smo ispunjeni Duhom Svetim,
mi smo svi sveštenici.

On nas je pomazao, i On želi da bude deo
našeg svakodnevnog života.

To ćete videti u ovoj lekciji.

I verujem da će vam ovo učenje pomoći,
i osloboditi vas da

dođete u život o kome čitamo u Delima
apostolskim. Bog vas blagoslovio.

Zdravo ponovo! Dobro je biti ovde
sa vama. Ovo je druga lekcija,

u našoj onlajn školi Biblije,
Pionir školi.

Radujem se što ću ponovo biti sa vama.

Prošli put sam vas proveo kroz malo
crkvene istorije, kao što vidite iza mene.

I dobio sam zaista dobre reakcije.

Mnogo ljudi me je kontaktiralo i reklo

da je to bilo otkrovenje za njih i

da je, na neki način, potvrdilo mnoge stvari
koje su imali na srcu.

Ali im nije bilo lako da vide šta tačno
nije bilo u redu.

Ali Sveti Duh je radio u njima.

I tokom prošlog učenja je bilo:
"Vau! Sada razumem!"

I ovo je obično reakcija koju dobijam, takođe,
i na moju knjigu "Poslednja reformacija",

jer kada ljudi pročitaju moju knjigu
(ili slušaju predavanje),

mnogi ljudi su, kao - Vau!
To je ono što imam u srcu.

Postavljao sam ista pitanja.

I nosio sam ovo u sebi mnogo godina.

I sada odjednom razumem. I ovo je
odgovor. Zašto?

Zato što je Bog taj koji izgrađuje.
Isus izgrađuje Svoju crkvu.

Zato Isus sada deluje u mnogim
ljudima širom sveta.

Verujem da smo na vratima
poslednje reformacije.

Uskoro ćemo videti kako će
ovo da eksplodira širom sveta.

Zato što je Bog radio,
kroz celu istoriju,

kao što sam vam prošlu put rekao,
i radi i danas.

I ako želite, na neki način, da pomognete,
onda širite ovo.

Širite ovo učenje, podelite ga sa
ljudima. Pričajte im o Pionir školi.

Dozvolite da se mnogi ljudi uključe
i dajte da vidimo da se to desi sada.

Hajde da vidimo ljude koji će opet
biti puni žara,

i da žive onakav život o kojem čitamo
u Bibliji.

Mnogi ljudi danas, na neki način,
umiru unutar kutija, u crkvama.

Ako me ljudi pitaju: "Torben, zašto radiš
ovo? Zašto želiš reformaciju crkve?"

Želim je zato što je Isus želi, zato
što je to na Njegovom srcu.

I, takođe, želim jer nas je Isus pozvao da
stvaramo učenike.

Vidim da ovaj sistem, ovako kako sada
radimo, nije efikasan u stvaranju učenika.

Ljudi sede u crkvama mnogo godina,
ali ne znaju kako da služe Bogu.

Ne znaju kako da isceljuju bolesne,
isteruju demone,

Ili da dovode ljude Hristu. Mnogi ne
znaju kako da služe unutar "kutije".

Oni samo sede i gledaju druge kako
to rade, i polako duhovno odumiru.

Jer svi smo mi pozvani da služimo Bogu,
svako je pozvan na to da ga Bog koristi.

Ako samo sedimo i slušamo, a ne radimo
ništa, onda život polako odlazi od nas.

Potrebna je reformacija, jer je puno
ljudi jednom gorelo u želji za Bogom,

ali sada duhovno odumiru i mnogi su
već umrli i otpali.

Pričamo o tome da ne treba
da otpadnemo.

Ali, "otpasti od Boga" ne znači
napustiti crkvu.

Otpasti od Boga znači napustiti
prvu ljubav.

I dalje možete ići u crkvu, možete da
podižete ruke, možete da nastavite

sa stvarima koje ste radili godinama.
Ali ako je ljubav prema Bogu nestala,

prva ljubav - ljubav prema molitvi, ljubav
prema Božijoj reči,

ako to nestane, onda ste otpali.

Prenosim vam ovo učenje, jer je mnogo
ljudi otpalo, na neki način.

Oni dolaze u crkvu, ali su umrli duhovno.

Ali kada počnemo da radimo sa njima
i da ih obučavamo,

vatra se ponovo javlja.
Baš pre ove lekcije,

dopisivao sam se sa nekim na Fejsbuku

- momkom iz Danske. Nisam ga lično sreo,
ali sam obučio nekog,

koga sam izveo na ulicu, i ta je osoba
obučila nekog drugog,

i taj je neko obučio nekog drugog,
koji je obučio njega.

Stupio sam u kontakt sa njim, jer je
njegov život bio potpuno promenjen!

Njegovo svedočanstvo je da je sedeo u
crkvi mnogo, mnogo, mnogo godina.

Dolazio je sredom, dolazio je nedeljom.
Čitao je Bibliju možda

dva puta za godinu. Onda je odjednom
počela reformacija u njemu,

i odjednom je video da može da uradi
nešto! Izašao je na ulicu,

naučio je da isceljuje bolesne
i to je promenilo nešto unutar njega.

Sada je njegov život potpuno drugačiji.
Sada svedoči čudima svakog dana.

I ne samo čudima koja se dešavaju
na ulicama.

To je promenilo njegov lični život sa
Bogom. Napisao mi je da je za mnogo,

mnogo, mnogo godina plakao samo nekoliko
puta, jer nije mogao da plače.

Plakao je samo kada mu je umrla
majka ili drugi članovi porodice.

Ali dve nedelje nakon što je počeo,
on sada plače svo vreme.

Plače i kada čita Sveto Pismo. Sada ga
čita svaki dan.

Sada se moli celo vreme i plače.
Ljudi oko njega su u šoku,

i sada svedoči svojom pričom u crkvi.

I izvešće druge ljude na ulicu danas.
Sutra

će izvesti pastora na ulicu sa sobom.

Ono što se desilo njemu promenilo je,
na neki način, celu crkvu,

jer je odjednom vatra došla unutar crkve,

i ljudi su videli da mogu da učine nešto.

Ljudi su videli da ne moraju da čekaju
nešto. Da to već imaju.

Samo moramo izaći vani. To je njegovo
svedočanstvo. Ali ona koja je

obučila njega, a koju je obučio
prijatelj, ima isto svedočanstvo.

Isto je išla u crkvu dugo godina, ali je
bila duhovno mrtva.

Nije više bilo života. Ali odjednom je
izašla napolje, bila je obučena i videla

da Isus može da radi kroz nju. Od prošlog
meseca ona dovodi ljude ka Hristu,

krstila je ljude Svetim Duhom i vodom,
i njen život je, takođe, potpuno promenjen.

I ono što ja vidim je da mi oboje govore isto,
da ljudi oko njih sada govore:

"Šta se desilo sa tobom? Kaži mi šta
ti se desilo?"

To nisu ljudi koji su nehrišćani,

to nisu ljudi bez hrišćanske
pozadine, koji to pitaju:

"Šta se desilo sa tobom?"
Ne, to su "hrišćani"

koji dugo godina sede u crkvi.

Ali drugi ljudi u crkvi pitaju: "Šta se
dešava? Ja želim ovo."

I odjednom shvate da su se udaljili
od prve ljubavi.

Zato što sada svetlost ulazi
i tama će otići.

Tako da sada vidimo da se ovo
svedočenje širi.

Ne govorimo o meni i o tome kako
sam ja spasen, iz nehrišćanskog okruženja.

svi oko mene pitaju:

"Šta se dešava sa tobom?"

Ne, mi govorimo o ljudima koji već idu
u crkvi i koji su tamo mnogo godina.

Ali kada život odjednom dođe, možda po 1.
put, to je tako snažno, tako radikalno, oni:

"Šta se dešava sa tobom?" Da, to je
ono što vidimo sada.

Dobio sam proročku reč
pre neku godinu,

u kojoj je neko video veliko bure sa
puno vatre u njemu,

ali poklopac je stavljen preko te vatre i
vatra se polako ugasila.

Ali onda sam došao i podigao ga i
vatra se ponovo razbuktala.

Mislim da ovo dobro opisuje
šta Bog radi sada.

Kada promenimo neke od stvari o
kojima sada govorim,

videćete da će vatra početi
ponovo da gori.

U poslednjoj lekciji, rekao sam vam,
da je kod mnogih od vas

ovo stvorilo novu glad za Božjom Rečju,

jer sada želite da zaronite u Reč,
želite da vidite o čemu se tu zapravo radi.

Ranije su mnogi govorili:
"O, znao sam o čemu se radi."

Ali odjednom ovo stvara novu glad.
To je ono što Bog radi.

Tako sam srećan što se ovo događa.
Srećan sam zbog reakcija

i zbog onoga što Bog radi.
Dobio sam i kritičke reakcije.

Uvek je tako, jer, opet ljudi imaju razne
naočari, kao sto sam zadnji put rekao.

I ako ste slušali ovo učenje i ako imate
zaista velike naočari na sebi,

ako imate ove naočari,
imaćete problema sa ovim.

Ako imate ovakve naočari,
imaćete problema sa drugim stvarima.

Neko mi je pisao i rekao da su dve
stvari u mome učenju nebiblijske.

Prvo bih želeo na to da odgovorim.

Kada sam govorio o
izgrađivanju prvih crkvenih zgrada,

da se ono desilo za vreme
perioda Katoličke crkve,

i da pre toga, u Delima apostolskim,
oni nisu imali crkvenu zgradu.

Neko je rekao da to nije istina
i da sam učio nebiblijski,

jer su u Delima apostola imali sinagogu
i Pavle je tamo odlazio da propoveda.

Ono što morate da shvatite kada
čitate Dela apostolska,

je da su Dela bila dosta fokusirana
na Jevreje, jer je tako bilo u to vreme.

Zato je Pavle odlazio u sinagogu,
jer je to bilo jevrejsko mesto.

To ne znači da kada su išli u druge
zemlje koje nisu bile jevrejske,

da su gradili nove sinagoge. Ne, zato
što to nije bilo učenje sa kojim je Isus došao.

Dakle, kada je Pavle odlazio u sinagogu,

to ne možete porediti sa tim kako
mi odlazimo u crkvu danas.

Takođe, gde su lomili hleb?
Gde su imali pričešće?

Imali su to u svojim kućama.

Zašto nisu imali pričešće u sinagogi?

Zato što to nisu mogli da rade. Zato
što sinagoga nije bila hrišćanska zajednica.

Sinagoga je bila jevrejska zajednica,
po Starom savezu.

I nije bilo lomljenja hleba, jer je to
doneo Isus, kasnije.

To je došlo sa Isusom i to je nešto što
pripada Novom savezu

i to je nešto što su radili u kućama.

Tako da kada je Pavle učio u sinagogi...
on je to zaista radio. Da!

On je to radio zato što je želeo da ljudi
shvate da je Isus Mesija i da se pokaju.

Nekad bi ga izbacivali napolje.
Drugi put je bilo ljudi koji su govorili:

Verujem ti. Želim da te sledim. Sledili su
Hrista, napuštali sinag. i odlazili sa njim.

Tako da sinagoga nije crkva. Takođe, kada
su se ljudi okupljali u hramu, oko hrama,

neki kažu da je to bilo hrišćansko
okupljanje, crkva.

Ali hram je bio tamo gde su objavljivali
Isusa, gde su prenosili jevandjelje,

gde su isceljivali bolesne i gde su
bili u zajedništvu.

Ali to nije bilo kao crkveni skup
gde su lomili hleb.

To je bilo kao tržnica danas, gde su se
hrišćani okupljali zajedno,

gde su zajedno delili Isusa i
objavljivali Božju Reč,

gde su se ljudi isceljivali i spasavali.
Tako da kada čitate Bibliju,

morate nekako da skinete naočari
da bi videli ono što govori Reč.

Druga stvar koju mi je neko rekao je u
vezi sa krštavanjem beba.

Rekao je da grešim, jer su krštavali
bebe u Bibliji.

I naveli su mi neki primer koji se
može pročitati u Delima apostolskim,

kako se krstilo celo domaćinstvo.
Neko mi je, takođe, rekao da sam rekao da je

krštavanje dece počelo posle ovog perioda.

Ali on je naveo da je počelo pre toga.
I to je tačno!

Oko 200. godine, može se videti u istoriji,
da se govorilo o prvom krštavanju dece.

Ali ono što sam ja rekao je da je ovo
kasnije prihvaćeno kao doktrina,

i da je postalo deo crkve.

Tako da nije stvar u tome da neke stvari
nisu počele pre Konstantina,

ali su u to vreme prihvaćene
kao doktrina.

Neke su se stvari dogodile pre
perioda Konstantina.

Ali oni nisu krštavali malu decu/bebe,
u Delima apostolskim.

I to mogu da vam pokažem veoma brzo.
Na primer:

kada čitamo Dela apostolska, glavu 16,

čitate o tamničaru i njegovom domaćinstvu,

da su se svi krstili.

Danas ljudi često stavljaju nešto u tekstove,
kako bi ih upodobili svojim doktrinama.

Stavljaju u tekst da su se u tom
domaćinstvu nalazile bebe.

Ali mi to ne čitamo. Tako da ako
pročitam tekst u Delima apostolskim, glava 16,

možete pročitati sledeće:

"Veruj u Gospoda Isusa i bićeš spasen,
ti i sav dom tvoj."

A zatim mu kazaše Reč, njemu i svima
koji su živeli u njegovom domaćinstvu.

Čitamo posle da su svi iz njegovog domaćinstva
odmah bili kršteni.

To da su svi u njegovoj kući bili kršteni,
ne znači da je svako bio kršten.

Želim da kažem to na drugi način. Opet i opet,
čitate da je veliki broj ljudi došao Isusu

i da je sve iscelio. Da li to znači da su
se svi iscelili? Ne. Ili da?

Ne znači da se iscelila svaka osoba
koja je došla,

nego da se svaka osoba koja je bila
bolesna iscelila.

I tu je razlika.

Kada čitate Bibliju - da su svi došli,

veliko mnoštvo, i da su se svi iscelili,

to ne znači da se svako od njih ko
je bio tamo iscelio,

već svako kod koga je postojala potreba
za isceljenjem se iscelio.

I isto je tako i ovde -
Kada se celo domaćinstvo krstilo.

To ne znači - svi iz tog domaćinstva,

već svi koji su imali potrebu da se
krste - bili su kršteni.

A bebe nemaju potrebu da se krste.

Ukoliko samo skinete naočare, i nastavite
da čitate,

videćete da se ceo dom radovao,
jer su svi verovali u Isusa.

Čitamo reč "ceo dom", a ako "ceo dom" znači i bebe,

onda "ceo dom" i kasnije uključuje - bebe.

Biblija kaže da se ceo dom
radovao što su poverovali.

Kada ste poslednji put videli da se beba raduje
što je poverovala? Kada ste to videli?

To niste videli. Ovo je samo primer.

Često mislimo da nešto nije po Bibliji,
i zato što ima ljudi koji su zaista pametni,

i imaju puno doktrina, i vrlo su brzi u tome
da kažu kako to nije po Bibliji.

Ali ovo je zbog toga unose nešto u
tekst da bi on odgovarao njihovoj tradiciji.

Često kada čitamo Dela, zaboravljamo
da je to bilo jevrejsko mesto.

Uzeli smo jevrejsku sinagogu i načinili
je nečim što ona nije.

I kada čitamo o krštenju,
stavljamo nešto dodatno u tekst,

jer želimo da se on uklopi u našu tradiciju.

Mislim da moramo pojednostaviti stvari.

Moramo da skinemo naočari

i da samo čitamo Reč, da čitamo šta kaže,
i da verujemo.

I nemojte pokušavati da izmenite Reč
da bi se uklopila u vašu teologiju. Ne.

Izmenite svoju teologiju da odgovara Reči.

To je ono što nam treba - jednostavna vera,
da čitamo Reč, i da poslušamo Reč.

I kao čovek o kome sam vam pričao, koji
se potpuno promenio i pun je žara,

jer je kikstartovan, bio je napolju i molio se za
bolesne ljude - to je tako moćno, ali je tako jednostavno.

U Luki 10:9 Isus je rekao: "Idite i
lečite bolesne, propovedajte jevandjelje."

Tako je jednostavno. Svi mogu to da
rade. Tako je jednostavno.

Reč Božja je jednostavna. Mi smo ti koji je,
na neki način, činimo teškom.

Isus nije došao sa religijom,

gde nam je potrebno sedam godina
učenja da razumemo o čemu je govorio.

Ne, on je došao sa jednostavnim životom
koji deca mogu da razumeju.

Često, deca ovo lakše rade nego mi.

Jer mi imamo problem ovde gore
(u glavi).

Mnogo stvari primamo i komplikujemo,
umesto da uradimo jednostavno.

Dakle, prošli put sam vas proveo kroz
malu istoriju crkve.

Imamo Dela apostolska -
oživljavanje hrišćanstva.

Kao što čitamo u Bibliji -
Isus je isti i danas.

Ali mnogo stvari se promenilo od
tog perioda i na tome gradimo danas.

Luteranska crkva, na neki način, izgleda kao
Katolička crkva,

i sve danas izgleda kao to. Zaista nam je
potrebno da vidimo reformaciju,

jer nam je Isus zapovedio da
stvaramo učenike.

Isus nam je naredio da obučimo i
opremimo ljude.

Često praktikujemo ovakvu crkvu, zato
što ljudi nisu opremljeni,

nisu obučeni. Sede

i slušaju kako to radi neko drugi.

Mi moramo da promenimo fokus i, opet,
da obučimo i opremimo ljude.

Moramo da izvučemo Isusa iz kutije,
kako bi postao deo našeg svakodnevnog života.

Ovo su neke od stvari koje ću
podeliti sa vama sada.

Želim da počnem tako što ću vam
ispričati svedočanstvo iz svog života.

Poslednjih godina, nakon što sam
promenio svoj pogled na stvari,

počeo sam da viđam sve više svedočenja,
kao ono o kojem ću vam sada govoriti.

svedočanstvo kao iz Dela apostolskih,

svedočanstvo gde možete videti kako nas
Sveti Duh vodi,

kako ljudi bivaju spaseni, i kako
je Isus zaista isti danas.

Ispričaću svedočanstvo, jer mi pomaže
da vam kažem ono što želim da kažem.

Nadam se da ste spremni.
Ne znam tačno pre kog vremena,

ali otprilike pre oko godinu dana, moj
otac je stvarno sreo Boga, spasio se

i ja sam ga krstio. Ja dolazim iz
nehrišćanske sredine.

Kada sam se spasio, moj otac nije hteo da
imam ništa sa crkvom.

Ali sada je on promenjen, i ja sam imao
priliku da krstim svog oca,

i bilo je zadivljujuće. I onda
pre nekih pola godine, ili tako nešto,

bio sam kući sa svojim roditeljima,
i mi smo sedeli,

i razgovarali o Isusu,
i o Izraelu,

jer su oni bili na nekom sastanku
na kojem je neko govorio o Izraelu.

I dok smo razgovarali o Izraelu,
rekao sam svom ocu:

"Oh, oduvek sam sanjao da odem u Izrael,
zaista, da hodam onuda, i vidim mesta."

Rekao sam svoj ocu: "Želim da odem tamo
i da povedem sa sobom svoju porodicu."

I onda sam rekao nešto,
jer sam nešto osetio.

- i verujem da Bog želi da idem
tamo, vrlo brzo.

To je odjednom izašlo iz mene.

Jer sam osetio - to je je ono
što Bog želi od mene.

Ali nisam očekivao da će se to desiti
toliko brzo.

Samo dva dana kasnije
dobio sam telefonski poziv.

Uzeo sam telefon, i zvala me žena koja
je iz Jerusalima, Izrael,

koja je rekla: "Treba da razgovaram sa tobom,
treba da pričam sa tobom."

"Pre dva dana," znate, istog dana kada sam
bio u kući roditelja, govoreći to,

"pre dva dana, kada sam išla u krevet, Sveti
Duh me je probudio i rekao:

"Idi i napiši: 'Znaci i čudesa' na Jutjubu."

Učinila sam to, i ti si se pojavio.
Videla sam video, otišla sam na tvoj veb-sajt,

i videla sam da je ovo nešto drugačije,
ima nečega ovde,

i zapisala sam tvoj telefonski broj.

I Sveti Duh mi je govorio,

da treba da te pozovem
i pozovem da dođeš u Izrael.

Dođi u Jerusalem i živi sa nama.
Ja sam bio, kao: "OK. Lepo."

Rekao sam joj: "Samo pre dva dana
pre toga, kada sam bio u kući svojih roditelja...

oduvek sam sanjao da odem tamo, tako
da hajde da se pomolimo u vezi s tim."

I onda, sutradan, ona mi je napisala:

"Zdravo, Torben, ja sam ti upravo
uplatila 2500 eura na račun,

da možeš doći sa svojom porodicom." Ja
sam bio, kao: Vau!

Ja uopšte nisam poznavao ovu ženu!

Samo sam razgovarao sa njom pet
minuta preko telefona

i odjednom mi je ona poslala 2500 evra, tako
da sam mogao doći sa celom porodicom.

Tako nas Bog vodi. Dakle, pre tri meseca
sam bio u Izraelu, u Jerusalimu.

Ostao sam sa svojom porodicom u
njihovoj kući nedelju dana.

Bio sam napolju, razgledao sam mesta i molio,
i bilo je prekrasno biti tamo.

I pitao sam: "Isuse, šta želiš da
radim ovde?

Šta želiš da mi pokažeš ovde?"

I jednom smo išli do Galilejskog mora,

i otišli smo do mesta o kojem čitamo
u Jevanđelju po Jovanu, 21 glava.

Pošto je Isus ustao ponovo, došao je do svojih
učenika i stajao je tu,

a oni su ribarili.

I rekao im je da treba svoje mreže
da zabace na drugu stranu.

I oni su uhvatili puno ribe. Onda su došli
kada su videli da je to On,

i Isus je pitao Petra tri puta: "Da li me voliš?"

Bili smo na tom mestu i ja sam stajao
i gledao,

i video gde su jeli ribu i bili zajedno,

Bilo je divno biti tamo. Sada su tamo
sagradili veliku katoličku crkvu,

ali u Isusovo vreme ona nije bila tamo.
Često je bilo teško biti u Izraelu,

zato što se na svakom mestu nešto dešavalo
ranijih godina.

A sada je tamo velika, velika katolička crkva,
ili luteranska crkva.

I one su, nekako, ubile, uništile
jednostavan život o kom čitamo.

Uništile su to sa čime je došao Isus.

Ali mi smo bili tamo, i dok smo išli oko
katoličke crkve,

pored mora, tamo je bila žena u
invalidskim kolicima,

a žena koja je bila sa mnom je otišla
do nje, i ja sam otišao do nje.

Ta žena je bila iz Brazila.
Nisam razumeo tačno šta je bilo sa njom,

nešto je uništila svoja kolena
pa nije mogla da hoda.

I rekla je, žena koja je bila sa mnom:
"Možeš li se moliti?"

Samo sam stavio ruke i molio se za nju
i odjednom, desilo se mnogo stvari.

Jer je skočila iz svojih invalidskih
kolica. Hodala je okolo.

Vikala je, vikala je na jezicima,
mislim da je i to bilo.

Govorila je mnogo stvari
koje nisam razumeo.

Odjednom je mnogo ljudi došlo
sa jezera.

Bila je tu cela grupa. Bilo je nekih
ljudi iz Kine koji su fotografisali.

Hodala je okolo.
Kolica su bila prazna.

Vikala je i vikala.

Onda je iz katoličke crkve došao
sveštenik:

"Ššš! Ššš!" Kao - Ćutite! Ćutite!

Stajao je u svojoj velikoj,
divnoj odeždi.

Sve, cela slika je bila tako
divna, to što se desilo.

Kasnije sam video da je postojao
znak: "Tišina".

Znak: "Tišina" je bio napisan
na tri različita jezika.

Ali ona nije marila. Ona je bila
tako srećna i plakala je.

Ovaj čovek je govorio:
"Ćutite, ćutite!"

Odjednom je došao ostatak grupe.

Ona je bila iz Brazila, pa je neko prevodio
to što je govorila. Ona je vikala:

"Nema više bola! Nema više bola!
Mogu da hodam! Mogu da hodam!"

Onda je još neko došao - "Možeš li
se moliti za mene?"

Molio sam se za njega i on je
bio isceljen.

Još jedan iz grupe. On je došao sa štapom.
"Možeš li se moliti za mene?"

Molio sam se za njega i on je bio isceljen.
Još jedan je došao i rekao:

"Ja sam pastor. Pozivam te u Brazil."
Još jedan je došao i rekao:

"Možeš li se moliti za mene?
Želim to što ti imaš."

I ja ne verujem... Verujem u molitvu
da ljudi prime Svetog Duha,

a ne u davanje pomazanja,

kao što se to radi u crkvama danas.
Objasniću to kasnije.

Ali sam samo položio ruke na njega
i nisam znao šta se desilo.

Bog je došao na njega i mislim
da se on možda oslobodio,

pao je na kamenje,

i ležao je tamo, na kamenju,
pred katoličkom crkvom.

Biti tamo je bilo divno i odjednom,
svi su gledali u mene i

neko je fotografisao,

i odjednom... rekao sam - moram da idem sada.
Bilo je previše fokusa na meni, pa sam otišao.

Bio sam tako šokiran. Imam to na videu. Imam
video na svom veb-sajtu TheLastReformation.com.

Naziv videa je "Čuda u Izraelu",

i tamo možete videti to što sam vam
ispričao.

I bio sam šokiran u vezi sa svim što se desilo.

Bilo je tako snažno doživeti to okruženje.

Na istom mestu gde je Isus koračao,
čuda, na istom mestu.

U to vreme Isus je imao problema sa
farisejima,

a sada imamo veliku katoličku crkvu
iz koje je izašao sveštenik i rekao:

"Ššš! Ššš! Tišina!"

Više je bio zainteresovan za to
što smo pravili buku,

nego za to što je ova žena srela Boga
i bila isceljena.

I bilo je zaista snažno iskustvo za mene.

Posle sam otišao na mesto gde je
Isus živeo.

Na videu, ja kažem:

"Pogledajte, ovo je Njegov rodni grad.
Ovde je Isus živeo.

"Sada On ne korača ovde, po zemlji..."
i odjednom: "Da, da, naravno, izvinite!

Isus korača ovde na zemlji. Ja sam
Njegovo telo, vi ste Njegovo telo."

Isus i dalje isceljuje ljude
u Izraelu, danas.

On i sada isceljuje ljude
širom sveta.

Zašto? Zato što se On nije promenio.
Mi smo Njegovo telo.

Ovo je normalan hrišćanski život.

Kasnije, poslednji dan tamo,
videli smo dešavanje mnogih stvari.

I druge stvari su se desile, takođe.
Poslednji dan sam bio na gori,

na Hramovoj gori, gde je bio Hram.

Ali naravno, Jerusalim je bio
razoren mnogo puta,

tako da nije bilo tačno to kamenje,

ali to je bilo mesto gde je bio Hram.

Stajao sam tamo, na Hramovoj gori,
gde sada imamo dve različite džamije.

Stajao sam tamo, gledao i mislio:

"Upravo ovde, upravo ovde, upravo ovde,
Svetinja nad svetinjama je bila!

Ovde je bio Hram. Onda mi je tako
snažno došlo - ali Hram više nije tu...

Ali jeste, jer ja stojim ovde. I zato što ja stojim
ovde, hram je ovde, jer sam ja hram.

Sveti Duh je ovde, jer je Sveti Duh u meni.

To su neke od stvari koje sam želeo da
podelim sa vama.

Otkrivenje toga da smo mi hram,

otkrivenje toga da smo mi telo,

otkrivenje toga da je Sveti Duh
u nama.

Mi smo telo Hristovo.
Takav način razmišljanja,

takvo razumevanje će osloboditi
mnoge ljude,

kada počnu ovo da razumevaju.

Ali nekako, sa tim našim religioznim naočarima,
kroz način na koji praktikujemo okupljanja,

mnogi ljudi su čuli da hram
nije nešto u šta ideš.

Vi ste telo,

ali ne razumeju to, ne vide to. Ne vide to.

Zato želim da vam pokažem sa čime
je Isus došao,

i takođe, želim da vas isprovociram,
rekao sam i prošli put,

nadam se da ste spremni za to.

Prvo želim da vam pokažem šta je
normalan pogled

na različite stihove o crkvi i drugim stvarima.

Naravno, uvek ima ljudi koji razumeju,
koji misle drugačije, ali ovo je normalan pogled.

Kada kažem "crkva"... Želim da kažem da ovaj video i
drugi koje sam napravio na ovom veb-sajtu, su u HD-u.

tako da možete namestiti "kvalitet" na "HD" (High
Definition - visoka rezolucija),

i možete pogledati sve što je napisano na ovim
papirima. Samo želim to da vam kažem.

Crkva. Šta je crkva?

Za mnoge ljude, crkva, hram,

je mesto gde se obavljaju religiozne
aktivnosti, slavljenje, itd.

To je normalan način razmišljanja.
Kada kažete: "crkva",

prvo što ljudima pada na pamet

je neka zgrada u koju ideš
da obavljaš religiozne aktivnosti.

Ali ovo je tako daleko od toga
kako su je prvi učenici razumeli.

Crkva nema nikakve veze sa svetim mestom.
Isus je došao da uništi taj način razmišljanja.

Došao je da to uništi,
jer je želeo da izgradi telo.

On je želeo da izgradi telo.

Sada više nema Hrama, jer je hram
ovde. Mi smo hram Božji.

I nekako to znamo. Ali, tokom naših religioznih
aktivnosti, kroz današnji način praktikovanja crkve,

stvorili smo drugi način razmišljanja, jer ne učimo
samo iz onoga što čujemo,

već učimoi iz onoga što vidimo. I tako, možete
dolaziti u crkvu mnogo godina,

i možete čuti neki put, ili opet, i opet, i opet,
da crkva nije zgrada, da ste crkva - vi.

Ali svojim životom pokazujemo
da nismo to razumeli.

Na primer, znam mnoge ljude koji
su bili zajedno sa nekim prijateljima,

sedeli su u kući, govorili o Isusu,
razmenjivali svedočanstva,

i dosta dobrog dobili iz toga, ali oni ne bi
rekli da je to što su imali bila crkva.

Ne, oni bi rekli - ne, samo smo bili
zajedno,

imali smo zajedništvo, ali mi nismo crkva.

Ali to je bila crkva. To je bila crkva kao
što je i ostalo crkva,

jer crkva nije mesto na koje ideš,
već nešto što si.

Onda, kada govorimo o svešteniku,
većina ljudi bi pomislila da je sveštenik neko

ko ima obrazovanje, posebno zvanje,
i da je sveštenik onaj

ko može krštavati i deliti pričest,

i ko, na neki način, stoji između nas i Boga.

Taj način razmišljanja je toliko različit
od onoga sa čime je došao Isus.

Danas smo napravili temelj koji je
toliko različit od Isusovih reči.

Ako uzmete Bibliju, videćete da postoji
vrhovni sveštenik, a to je Isus Hristos.

I kada se koristi reč "sveštenik",
ona se odnosi na "telo Hristovo".

Sveštenstvo Hristovo.
Mi smo svi sveštenici.

Ali u Katoličkoj crkvi su došli sa
posrednikom između Boga i ljudi.

I tako nekako, samo nekolicina
odabranih ljudi,

koji su bili sveštenici, i koji
imaju posebno pomazanje,

samo oni mogu krštavati, samo oni mogu
deliti pričešće i oni, nekako, stoje između Boga

i ljudi. U Reformaciji, Luter je došao sa
sveštenstvom koje se sastojalo od

svih vernika. To znači da nam nije potreban
sveštenik između nas i Boga, jer

imamo Isusa Hrista. Promenio je to da
nam nije potreban sveštenik između nas

i Boga. Ali nije to promenio tako da nam
nije potreban sveštenik - na ovaj način -

ne treba nam sveštenik između nas i Boga,
sada možemo imati odnos sa Bogom, nije promenio

na to da smo svi sada sveštenici, da svi možemo
krštavati. I taj način razmišljanja je toliko ukorenjen

u ljudima. Sećam se, nedavno me je pozvala
jedna žena i rekla mi je:

"Imam sina", a znam njenog sina vrlo dobro. Sreo je Boga kroz neke sastanke koje smo držali. "Moj sin ima 19 godina,

pun je žara, želi da se krsti, mogu li da ga krstim?"
Rekao sam joj: "Da,

možeš." "Da, znam da mogu, ali Torben,
mogu li ga krstiti?" "Da, možeš. Isus nam je

naredio da idemo i da stvaramo učenike i da ih
krstimo. On ti je naredio to da radiš."

"Da, ali Torben, ja nisam sveštenik."
- "Ne, svi smo mi sveštenici, možeš

to da uradiš. Da, ali. Možeš to da uradiš.
Nije to uradila. Zašto? Zbog svojih naočara.

Nekako je stvorila predstavu u umu da
ima ljudi koji imaju posebno pomazanje,

poseban poziv, koji su to mogli da rade, a mi, laici,
ne možemo to da radimo. Isus mrzi to učenje.

On je išao protiv toga. On je oprao učenicima noge.
Želeo je da nam pokaže da smo mi

svi braća, mi smo svi sveštenici, sa
jednim vrhovnim sveštenikom, Isusom Hristom.

I svako može da krštava, svako to može da radi,
da služi. Nema ničega u Carstvu Božjem

što je samo za ljude sa posebnim zvanjem za
službu i za ljude koji to nisu.

I taj način razmišljanja, na neki način, ograničava
rast, tako da je danas rast ograničen na crkvu,

na sastanke, na sveštenika. Tako, ako danas ljudi
žele da prime Isusa, zato što nismo

načinili učenike i obučili ih, mi mislimo - OK,
hajde da te odvedemo tim ljudima koji to

mogu da rade. I ja sam tako mislio. Sećam se,
prvi put kada je trebalo da isteram demona. Razumeli

smo da Isus želi da bude deo našeg svakodnevnog
života, i okupili smo se u našoj kući.

Odjednom je jedna žena pala i... aaah...
tresla se i vikala je

nešto na engleskom, dubokim, muškim glasom.
Nikada to nisam ranije probao, pa sam bio,

kao: "Vau! Demon! Demon!" Ona je vikala.
To što je vikala je bilo: "Idi u

pakao!" I dok je to vikala, prva misao mi je
bila: "Oh, treba mi sveštenik." Zašto sam

to pomislio? Imao sam Svetog Duha u sebi. Ja
sam bio sveštenik. Nisam imao obrazovanje,

ali Bog me je pozvao kao sveštenika. Bio
sam zaređen, ne od sistema, već od Boga.

Jer kada sam se spasio, pozvan sam, zaređen
sam, postao sam sveštenik, i primio sam

Sv. Duha. Imao sam sve. Ali zbog toga što je
usađeno u moj um, pomislio sam

da mi je potreban sveštenik. Ne, nije mi potreban
sveštenik, potrebno je samo da naučim, radeći to.

Zato sam joj otišao, jer nije bilo sveštenika, i možemo
zbog toga biti srećni danas, nikoga nije bilo

drugog osim mene, i ja sam, nekako, bio gurnut
u to. Ja sam bio, kao - gde je sveštenik? O,

samo sam tu ja. OK. Ko si ti? Ona je rekla:
"Idi u pakao!" Ja sam bio, kao: "Ko si ti?"

"Idi u pakao!" I ja sam se toliko naljutio, pa
sam rekao: "Ne, ti idi u pakao!"

I onda je ona... i oslobodila se u ime Isusa.
Da! Video sam - Vau! To radi! Vau! Već to

imam. I tako je, na neki način, i sa crkvom.
U mnogim današnjim crkvama morate biti zaređeni

da vršite službu. Ali u Delima nisu bili zaređeni.
Bili su pozvani, da, verujem u pozvanje,

ali ne pozvanje koje je bilo samo za nekoliko odabranih
ljudi, ili pozvanje u organizaciju. Ne. Mi imamo pozvanje

od Boga, svako od nas, svako od nas je pozvan
da služi. Ali nekako, mnogi ljudi misle da

ako treba da služim, treba da se izgrađujem,
treba da imam pravo obrazovanje.

I onda su završili i imaju naočari na sebi i onda,
nekako, treba da vrše službu unutar

te "kutije". Ali Isus nije došao sa "kutijom".
On je želeo da bude deo našeg svakodnevnog života.

On želi da bude deo našeg svakodnevnog života.
Sledeće o čemu ću govoriti je

služba slavljenja. Kada govorimo službi slavljenja, u našem umu se pojavljuje nešto kao - nedelja, posebno mesto,

posebno vreme, kada odabrani ljudi rade posebne
stvari koje drugi ne mogu da rade. Ovo je pogrešno.

Pogrešno je misliti da vi i ja, i drugi ljudi ne mogu
raditi ove stvari. Ovo je

toliko duboko ukorenjeno u našem umu, da mi idemo
na to sabranje i očekujemo od Boga

da tamo deluje. I to je dobro. Ali šta je sa ponedeljkom?
Šta je sa utorkom?

Šta je sa sredom? Šta je sa našim svakodnevnim
životom sa Isusom?

Ne očekujemo to. Kada smo zajedno,
mi to ne očekujemo.

Pre neki dan sam bio u gradu i slao neke knjige
poštom. Preda mnom,

u pošti, stajao je dečko. Hej, znam ga!
Pre otprilike dva meseca

izveo sam ga na ulicu i bio sam zajedno sa njim
nekoliko dana, obučavao ga,

on je bio sa mnom i ljudi su bili kršteni i spasili su se.
On je to video. On je bio hrišćanin koji

se spasio u drugom gradu, preselio se ovde,
išao je u drugu crkvu. Ali juče sam ga sreo i rekao:

"Hej, hajdemo na kafu." Seli smo i
uzeli kafu. I šta smo radili?

Imali smo crkvu. Govorili smo o Isusu, učio sam ga,
delili smo svedočenja. On je meni dao nešto

za uzvrat. I bio sam potpuno ushićen pošto sam
razgovarao sa njim jedan sat. Video sam da se njegov život

potpuno promenio prošlog meseca zbog
susreta sa mnom i toga što smo radili. Zahvalio mi je i

rekao da se sve promenilo. Zahvalio mi je zato što
sam želeo da stvaram učenike. "Hvala ti zbog

toga što si mi dao." Za mene, mnogo godina
nisam stvarao učenike u svakodn. životu,

jer je u mom umu bilo usađeno da za učeništvo
moraš biti zaređen, na neki način, moraš biti

sveštenik, mora biti nedeljom, i mora biti
na sastanku.

I, na neki način, toliko ograničavamo Boga takvim
razmišljanjem. Sada raumem da je učeništvo

deo života. Uvek, kada ste zajedno sa ljudima i
pričate o Isusu, učite ih i

obučavajte ih. Ovaj mladić, on ne dolazi u moju
crkvu. On ide u drugu zajednicu. Ali

to što se desilo sa njim je počelo da utiče na
njegovu zajednicu. Dakle, mi smo pozvani

da učimo ljude. Naš fokus je toliko mnogo bio
na crkvi, umesto na stvaranju učenika.

A ovo je svakodnevni život. Ali tokom istorije,
crkva je postala nešto što ona nije. Slavljenje je postalo

nešto što nije to. I takođe i Sv. Duh, sada ću o tome.
Kada govorimo o Sv. Duhu, pomazanje, mnogi ljudi misle

da je ovo samo za nekoliko odabranih ljudi
u posebnim vremenima.

U Starom zavetu imamo hram, sveštenik je ulazio,
i prorok...

u Starom zavetu, bili su pomazani od strane Boga
ili od strane proroka. Danas, u nekim crkvenim

denominacijama, imamo dosta sastanaka gde
ljudi dolaze da bi dobili pomazanje.

Takva je bila i moja crkvena pozadina. Kada sam se
spasio, išao sam od jednog od drugog sastanka, od jedne

konferencije na drugu. Zašto? Zato što sam želeo da
Božji čovek položi ruke na mene da bi mogao da dobijem

pomazanje. I vidim da je takav način razmišljanja
uništio crkvu i tu crkvenu denominaciju, na neki način.

Sada imamo mnogo ljudi koji idu sa konferencije na
konferenciju, od sastanka

na sastanak, da bi primili nešto što već imaju.
Ako ste spaseni, ako ste ispunjeni,

kršteni Svetim Duhom, imate pomazanje,
zato što u Novom zavetu, kada

govori o pomazanju, to se odnosi na Svetog
Duha. Kada primite Svetog

Duha, imate istu silu koja je podigla Isusa
iz mrtvih. Zato vam nije potrebno

novo pomazanje, jer nema novog pomazanja.
Zato, svaki put kada čitate u Delima apostolskim

ili u poslanicama, kada se govori o polaganju
ruku na ljude - ja verujem u polaganje ruku

i molitvu za ljude da prime Svetog Duha.
Ali to je nešto što se čini samo jednom

i onda Ga imate. I to - da budete ispunjeni
Svetim Duhom, to nije nešto što se prima spolja,

to je iz vašeg najdubljeg bića. To će samo
izaći iz vas. Kada? Kada dajete. Kada dajete

to što već imate, onda ćete primiti.
"Dajite i daće vam se."

To nije u vezi sa novcem. To je u vezi sa životom.
Vidite li? Nekako, danas imamo način razmišljanja

po kojem ljudi misle da je crkva zgrada, sveštenici
su posebni, odabrani ljudi, slavljenje mora biti

u nedelju, po posebnom redu.
Sveti Duh je za nekolicinu odabranih

ljudi i to nikada nisam ja. I tako ljudi, nekako,
nastavljaju religiozne aktivnosti.

Odlaze u crkvu da rade religiozne aktivnosti,
na nedeljnu službu. Sede da slušaju

sveštenika koji radi sve stvari. I Sveti Duh.
Da. Odlazimo na službu nedelju za

nedeljom, da bi se neko pomolio za nas, jer
se nadamo da ćemo jednog dana primiti nešto,

kako bi mogli da služimo Boga. Vidim mnogo
plodova od toga što mi radimo, obučavajući ljude.

Imamo mnogo svedočanstava od ljudi sa kojima
radimo, da se ljudi spasavaju, leče,

oslobađaju demona, u svakodnevnom životu. Mi nikada ne pričamo o pomazanju. Nikada ne koristimo tu reč.

Nikada ne govorimo o darovima. Samo to radimo.
Mi to živimo! Jer imate sve darove u Isusu Hristu.
Imate sve. Svi darovi su tamo.

OK, neko bi rekao: "Da, ali nema svako dar lečenja." Ne. Ali nije vam potreban dar za lečenje da biste lečili bolesne. Šta? Ne treba vam

dar. Da objasnim. Da li je svako jevanđelista? Ne.
Ali može li svako da govori o jevanđelju?

Da. Da li je svako prorok? Ne. Može li svako
da prorokuje? Da. Da li svako ima

dar lečenja? Ne. Ali, može li svako da leči
bolesne? Da. Kako to radi? Ako

čitate u Efescima 4:11, Bog govori o darovima
koje je dao crkvi. Darovi postoje da bi

opremili svete da vrše službu. Dakle, ne treba
vam dar lečenja da biste lečili

bolesne. Ti znaci prate one koji veruju. Ako ste
rođeni ponovo, verujete, onda idite napolje i delujte

po Reči Božjoj. Ali, ako nastavite to da dosta da radite,
i onda počnete, na neki način, da opremate druge da

to rade, onda postaje dar. Onda je dar.
Dakle, nije to kao - ako možete da lečite

bolesne - o, sada imate dar! Ne. Svako to može da
radi. Ja koristim dar koji mi je Bog dao.

Kako? Obučavajući i opremajući druge ljude da
to rade. To radim sa svojim rečima. Nije

to samo sa mojim delima. Dođite i sledite me.
Pokazujem ljudima kako to da rade i oni samo nastavljaju.

Nije to kao da ja polažem ruke na njih i oni
primaju nešto što ja imam.

Ljudi me kontaktiraju. "Torben, želim da imam to
što ti imaš." Možete dobiti Svetog Duha.

Mogu da se molim za vas da se oslobodite
demona. Mogu da se molim za vas da

ozdravite. Mogu da se molim za vas, ali ako već
imate Svetog Duha, nema ničega više.

Samo morate tako da živite. To je drugačiji
način razmišljanja. Kao moj prijatelj

Don iz "Poslednje reformacije - SAD". On me je
kontaktirao, pogledao je moj video i pozvao me je

tamo. U početku, kada me je kontaktirao,
rekao je: "Torben, dođi ovde,

potreban si mi da me 'pokreneš'! Potrebno mi je
da me opremiš! Želim da me izvedeš na ulicu!"

Rekao sam: "OK, ali ti to možeš raditi." Kasnije
mi je pisao: "Torben, želim da čekam, zato

što želim da snimim video u kojem ti to radiš,
obučavaš me, zato čekam tebe." Ali onda,

nekoliko dana kasnije, opet mi je pisao: "Torben,
nisam više mogao da čekam, pa sam zato izašao juče

i ljudi su bili isceljeni, i poveo sam drugu osobu
sa mnom i obučio je, i sada ona čini

isto." Nije mogao više da čeka. Nije morao da
čeka, jer kada sam ja tamo došao, nisam

došao da položim svoje ruke na njega, da mu
dam novo pomazanje. Ne. Otišao sam samo

da mu pomognem, da ga naučim, da ga obučim,
da mu pokažem - ono što već imamo.

Kada budete pogledali taj video i ako pomislite:
O, ja čekam novo pomazanje, čekam nešto novo,

- ne treba to da radite. Ne treba da čekate
da dobijete učenje o lečenju

bolesnih, pre nego što to uradite. Čitajte Dela
apostolska. Čitajte Isusovu reč. Idite i radite.

Jednostavno - čitajte i postupite po tome.
Čitajte i delajte. I kada promenimo taj način razmišljanja,

često, kada se promeni taj religiozni način razmišljanja,
onda počinjemo da živimo svakodnevni život. Da,

možete ići u crkvu nedeljom. Da, može biti i sveštenik.
Da, možete imati službu.

Da, možete raditi te stvari, ali nemojte se ograničiti
tim stvarima. Nemojte se ograničiti

time da postoji samo jedan sveštenik.
Nemojte biti ograničeni da to mora biti samo tamo.

Ako čitate Dela apostolska, koliko toga se, u Delima,
dešava na crkvenim sastancima? Ništa.

Vidite svakodnevni život, život sa Isusom,
svakodnevni život. Mnogi

ljudi nemaju iskustvo takvog života, jer je u
njihovom umu crkva - mesto, sveštenika je

samo nekoliko, slavljenje mora da se desi
tamo, a Svetog Duha - nemam ga dovoljno.

Ove stvari ovde ja zovem religijom. Ovo je religija.
To nije ono sa čime je došao Isus. Ovo nije

deo Isusovih reči. Isus nije došao da bi
stvorio novu religiju. Isus je došao da izgradi

Carstvo, Carstvo koje se veoma razlikuje od
svih drugih religija. Ali, ako pogledate

šta mi radimo u telu Hristovom, u crkvama,
često, nema mnogo razlike

između crkvenog sastanka i džamije. I oni
dolaze zajedno, i oni imaju veliku zgradu i rade neke stvari.

Ali Isus je došao sa nečim što je bilo potpuno
drugačije. On želi da bude glava tela.

On želi da Njegovo telo radi. Ne radi se o
članstvu. Radi se o živom telu. To je ljubav.

To je porodica, a ne samo članovi. Dakle, sa
čime je Isus došao, kada govorimo o crkvi?

On je došao da izgradi novu crkvu. Želim samo
da pročitam neka mesta iz Biblije. 1. Korin, 3. gl.

Pavle kaže: "Zar vi ne znate da ste hram Božji
i da Sveti Duh

obitava u vama?" Ovo je način na koji Pavle kaže:
"Zar vi ne znate? ZAR VI NE ZNATE DA STE VI

HRAM BOŽJI i da je Sveti Duh u vama?"
Kasnije, u istom pismu, u poglavlju 6,

on kaže: "Ili ne znate da su vaša tela hram
Svetoga Duha". Dakle, on kaže to

ponovo i ponovo. Zar vi ne znate da je
vaše telo hram? Vi ste

hram Svetog Duha. Ja sam hram. Ja sam Božji
hram. Ja sam crkva. To je ono sa čime je

Isus došao. Ja sam hram. Ja sam crkva.
Kada Isus govori o sveštenicima, ako pitam

ljude - OK, gde u Bibliji čitamo o sveštenicima?
Mnogi pomisle na Efescima 4:11.

"I On je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne
jevanđeliste, a jedne pastire i učitelje. Reč "pastir"

je reč za pastore. Imamo pastire u svim
današnjim crkvama.

Jedino mesto u Bibliji na kojem ćete naći
tu reč "pastir" je u Efescima 4:11. To je

jedino mesto. Ne. Naći ćete i na još tri
mesta, ali svaki put se to odnosi na Isusa.

On je pastir. Jedino mesto na kojem ćete naći
reč "pastir", a da se ne odnosi na Isusa je u

Efescima 4:11. I iz te male reči smo izgradili
celu današnju crkvu. Samo iz te jedne

reči! I iz konteksta ne čitate kako su se odvijale
stvari. Kao što sam ranije rekao, često

u mnogim crkvenim zajednicama, jevanđelisti su
oni koji izlaze napolje i govore jevanđelje.

Ne. Ti koji govore jevanđelje su učenici.
Jevanđelisti su oni... o tome čitate u Efescima 4:11,

oni koji opremaju svete da idu i da šire jevanđelje.
Ali u našem umu, čim čujemo reč,

odmah je pročitamo sa našim naočarima. I mislimo
da je pastir - sveštenik koji ima crkvu,

koji je zaređen, koji ima obrazovanje, koji ima
posebno pozvanje da radi te stvari.

Ne. Čitate u Bibliji da smo svi mi pastiri,
da smo svi mi sveštenici. Ima starešina u

Bibliji, kao što su biskupi i nadglednici. To je
ista reč. Ali opet, bilo je vrlo različito

u to vreme. U mojoj knjizi "Poslednja reformacija"
bavio sam se više time. Ali

želim da kažem da je potrebno da promenimo
način našeg razmišljanja. Potrebno je da se vratimo

sveštenstvu svih vernika. Zato što su svi pozvani
da služe i ako želimo da vidimo plodove i

želimo da vidimo da crkve rastu, moramo da
shvatimo da je svako sveštenik. Svako

može da krštava. Svako može da deli pričešće.
Svako može da radi te stvari. Nema ništa

u crkvi sa laicima i služiteljima. Naravno, ima
onih koji predvode, koje moramo da

poštujemo, takođe, ali predvodnik ne stoji
nad nama. Predvodnik nema više autoriteta

nego što ga mi imamo. Ne. Oni stoje zajedno
sa nama, da nam pomognu i da nam ukažu

na put. Dakle, Isus je došao sa ovim: ja sam sveštenik,
ja sam pozvan, i ja mogu krštavati i raditi sve

što Biblija kaže. Sa time je Isus došao.
Šta je sa Svetim Duhom? Ista sila koja je

digla Isusa iz mrtvih živi u meni.

Mi svi imamo istog Svetog Duha, isto pomazanje.
Sećam se, imao sam sastanak u Poljskoj i

zaista sam u Poljskoj pokušao da prođem kroz sve
ovo. Dosta sam putovao u Poljsku. I to je toliko

u njihovom mentalitetu da ubija crkvu.
I tako je svuda. Imao sam sastanak u

Poljskoj i bila je jedna mlada devojka koja je
spasena, bila je krštena Svetim Duhom,

i onda je tu bio čovek za koga sam se molio,
koji je pao i demon se manifestovao i trebalo je

da bude oslobođen od demona. Uzeo sam
devojku koja je upravo bila spasena i rekao joj:

"Dođi sa mnom. Ovo je demon. Imaš
Svetog Duha u sebi. Sedi ovde,

govori mu i naređuj da ode. Možeš li to
da uradiš?"

Onda sam nastavio da se molim za ljude.
Video sam jednog od starešina crkve, otišao

je do nje, rekao joj nešto, ona je ustala i
sela opet. Postao sam tako ljut

kada sam to video i otišao sam opet do nje.
"Hej, ti si sa mnom. Moj je sastanak. Idi

i uradi to." Opet je sela. I još jednom je
ovaj čovek došao, rekao joj nešto

i ona se vratila na svoje mesto. Otišao sam
do njega i rekao: "Šta se dešava ovde?" On je rekao:

"Da, ali to je demon." Ja sam rekao: "Da."
"Da, ali ona je nova." Ja sam rekao: "Da."

"Nikada to nije ranije pokušala." Rekao sam:
"Da. Ali ona ima istog Svetog Duha kao ti i ja

i nikada neće pokušati ako joj ne damo da počne,
a sada je dobro vreme da počne.

I ovo je moj sastanak." I postao sam tako ljut,
jer ju je on, na neki način, sputavao

u učenju, u rastu, zbog svog tradicionalnog načina
razmišljanja. Zato sam rekao: "Ovo je moj sastanak,

a kasnije ću razgovarati sa pastorom." Ponovo sam
je doveo. "Sada se moli i naređuj

demonu da ode." Zatim sam se molio za ženu
koja mi je došla i rekla: "Oh,

možeš li se moliti za mene? Pre mnogo godina, pre
20 godina, nešto sam izgubila. Kada sam se spasila,

plamtela sam, govorila sam o Bogu, molila sam se
za ljude, ali onda mi je starešina u crkvi

došao i rekao - ti to ne možeš raditi, jer si žena!
I njegove reči su me, na neki način, ubile.

I od tada, vatra je nestala."
Sa tim sam se sreo ponovo, i ponovo, i ponovo.

Mi stavljamo starešine na pijedestal,
na mesto na kojem

ne bi trebalo da budu, i par reči, nekako,
mogu da ugase vatru. Ne bi to trebalo da radimo.

Trebalo bi da poštujemo ljude, ali svi smo mi
službenici, svi smo mi sveštenici. Molio sam

se za nju i ona se oslobodila i vatra se ponovo
vratila. Susretao sam se sa tim

ponovo i ponovo. Kasnije sam bio sa
pastorom te crkve, i bio sam

sa jednim od glavnih vođa pentakostalnog
pokreta u celoj Poljskoj. Sedeli smo u

kafeu. Pogledao sam ih i rekao im: "Imate
problem ovde. Znate da

ne stvarate učenike. Zašto ne dopuštate da
neko krštava, na primer, zašto ne puštate

da novi ljudi krštavaju?" Sveštenik, dobar prijatelj,
poštujem ga kao prijatelja, ali ne njegov

pogled na stvari. Rekao mi je: "Da, Torben, ali
oni to nisu radili ranije." Rekao sam:

"Ne, i nikada to neće raditi ako ih ne pustite
da rade." - "Da, ali mi nemamo

snažne ljude, imamo mnogo ljudi koji prave
dosta grešaka i nisu spremni za to."

Ja sam rekao: "Nikada neće biti spremni ako
ih ne obučite, ako ih ne

opremite. Pustite ih da uče radeći.
Neka rastu radeći." Onda mi je on rekao

nešto što me je šokiralo i što, na neki način, pokazuje
koliko mnogo možeš imati naočare na sebi.

Rekao mi je: "Torben, ko je bio taj ko je
krstio Isusa? To nije bila žena,

to nije bio niko drugi do Jovan Krstitelj.
To je bio prorok. I Isus je čekao 30 godina

da bi se krstio, te tako mi ne treba da krštavamo ljude
odmah." I rekao je to. Bio sam šokiran, da budem iskren.

Kako može čovek iz velike crkve, koji je,
na mnogo načina, vrlo pametan, ko je čitao

Bibliju mnoge godine, da kaže nešto ovako?
Ne možete koristiti Isusov primer čekanja 30 godina

da bi se krstio - danas! I da kažete da ljudi
ne treba da se krštavaju odmah. U isto vreme,

ne možete koristiti Jovanov primer. To je bilo
posebno. I takođe, Biblija kaže: "...najmanji

u Carstvu Božjem je veći od Jovana."
Ali ovde vidite ovaj mentalitet

kako se uvukao u crkvu. Ovaj čovek je, u isto
vreme - ugašen. On je toliko isfrustriran -

zašto ljudi ne rastu, zašto se ništa ne dešava
u ovoj crkvi, zašto sam ja istrošen,

zašto je tako teško biti pastor? Ako pitate
ljude u crkvi - da li želite da radite to što

on radi, oni bi rekli - ne, ne želim da počnem
sa crkvom, jer je to tako teško.

Teško jer jer zidamo na pogrešnom
temelju. Teško je zato što je

fokus pogrešan. Da, ima lidera u crkvi.
I da, postoje neki koji se zovu pastori.

Ali to je funkcija, nije pozicija. Pastor je funkcija,
ne pozicija. Jevanđelist

nije pozicija. Prorok - nije pozicija. To je
funkcija u crkvi, ne nad

ljudima, već pored ljudi, da se služi ljudima.
Svako može služiti. Dakle, Isus je bio protiv

mnogo od ovih stvari. Kada ste se spasili -
primili ste Svetog Duha. Ne morate

trčati sa jednog sastanka na drugi. Ako želite
da rastete i da se ispunjavate, Biblija kaže

u Efescima 5 da se morate ispunjavati
Svetim Duhom. Ali ne

ispunjavate se Duhom tako što stalno idete
na sastanke. Ispunjavate se davanjem - dajite i

primićete. Badava ste dobili, badava i dajite.
Kada počnete da se molite i da dajete

Svetog Duha, onda će doći život. Da!
Onda ćete biti uzbuđeni.

Na primer, ovde u Danskoj, imamo
biblijske kampove i svaka veća crkva ima

svoj biblijski kamp. Ljudi dolaze i slušaju
na sastancima celu jednu nedelju.

Konferencija, sastanak, sastanak. Naravno,
mnoge dobre stvari se dešavaju. Video sam da

ljudi dođu tamo, i posle pišu na Fejsbuku:
"Divna nedelja, tako fantastično." Ali mi imamo

našu konferenciju, takođe. Mi idemo u
nehrišćanski muzički kamp sa 10.000 mladih

koji ne znaju Isusa, koji piju, psuju i ne znaju
ništa o Bogu.

Idemo tamo sa novim ljudima, starim ljudima,
ljudima koji vole Isusa, i govorimo im o Isusu.

Svako ko je bio sa nama ide kući: "Ovo je bilo
tako fantastično." Pišu na Fejsbuku -

ovo je bila najbolja nedelja u mom životu.
Promenio sam se, ispunio sam se. Vau!

Vidite uzbuđenje u ljudima, svaki put. Iskreno,
nisam video toliko mnogo ljudi da odlazi sa

običnog sastanka - sa istom vrstom uzbuđenja.
Ali sam video ljude, svaki put

kada dajete, kada služite, onda ste uzbuđeni.
Ovo je ono što smo pozvani da radimo.

I kada promenite način razmišljanja, to ćete
iskusiti. Poslednje - skup slavljenja.

Služba slavljenja je kada donesete sebe
Bogu kao živu žrtvu i postanete Isusove

ruke i noge. Ovo je ponedeljak, utorak,
sreda, četvrtak, petak. Možete imati skupove

slavljenja. Ali nisu samo to. Slavljenje,
služiti Boga je kada donesete sebe,

kada odete napolje, ista ste crkva kada ste
sa ljudima, sedite i razgovarate sa ljudima

za kafom. Crkva ste kada odete na ulicu
i širite jevanđelje

i govorite sa ljudima o Bogu. To je, na izvestan način,
slavljenje. Ovo je služba Bogu. Vidite li?

Želim ovo da završim. Religija, naš sistem
kaže da je crkva posebno

mesto gde se rade posebne stvari. Sveštenici su,
opet, posebni ljudi koji rade posebne stvari

tamo, koji su za to školovani, koji su zaređeni,
i oni mogu krštavati, oni mogu

pričešćivati, oni stoje između nas i Boga.
Skupovi slavljenja moraju biti

u nedelju, na posebnom mestu, gde
morate raditi posebne stvari, jer ako ne radite

te stvari, onda se to ne može zvati skup
slavljenja. Pomazanje Svetim Duhom

je samo za nekoliko odabranih ljudi.
Tako sam i ja razmišljao mnogo godina,

i zato što sam tako razmišljao, moj život je bio
potpuno drugačiji od onoga što sam čitao u Delima,
u odnosu kako je sada.

Ali sada, zato što razumem da sam ja
crkva, razumem da sam ja hram,

imam Svetog Duha u sebi, pomazanje, istu
silu koja je digla Isusa iz

mrtvih, živi unutar mene. Nije mi potrebno da
se fokusiram da dobijem mnogo darova. Imam

ih već u Isusu Hristu. Ja sam sveštenik, ja sam
pozvan, ja mogu krštavati. Pre nekog vremena

sam bio u Nemačkoj i mnogi ljudi su se spasili
i bili kršteni. Nedavno mi je sveštenik iz Nemačke

pisao: "Torben, ko ti je dao vlast da krstiš
te ljude?"

On je bio protiv mene, zato što se to nije
desilo u crkvi i oni nisu postali članovi crkve, tamo. Ne.
Oni su postali članovi (delovi) tela Hristovog.

Ko mi je dao vlast? Isus. On mi je dao vlast,
zato što me je Isus pozvao. Na isti način kako
je pozvao i vas.

Ja sam sveštenik, ja sam crkva, Sveti Duh
- imam Ga. Skupovi slavljenja -

slavljenje je deo života, nešto što radiš
u svakodnevnom životu. Ono što želim da

uradite sledeće nedelje, do mog nastavka sa sledećim
učenjem, dok čitate Dela apostolska, pokušajte da

uzmete ove istine i pokušajte da ih kažete.
Pokušajte da isperete svoj mozak. Kažite: "Ja sam

Božji hram. Ja sam crkva." Kažite to sebi, kada
ste u kupovini, kada ste u tržnom centru,

kada stojite u redu. "Ja sam crkva, ja sam
sveštenik. Ja sam sveštenik ovim ljudima

ovde. Ja sam sveštenik. Ja sam crkva. Ja
sam pozvan za ove ljude. A skup slavljenja

je prineti sebe kao živu žrtvu Bogu,
tako da postanem Isusove

ruke i Isusove noge, tada Ga obožavam
i poštujem." Kažite to. I shvatite da imate

isti Duh koji je digao Isusa iz mrtvih.
To je ono o čemu sam želeo da govorim

ovog puta. Ako uzmete ove jednostavne istine:
ja sam crkva, ja sam hram, Sveti Duh

je u meni, ja sam sveštenik, ja sam zaređen
od Boga, pozvan od Boga, ne moram da čekam.

Imam Svetog Duha u sebi, pomazanje,
ne moram da idem sa sastanka

na sastanak da primim nešto novo.
Već to imam. Isus mi je već naredio

i rekao šta da radim. Dakle, ja čitam - idi
i moli se za bolesne, polaži ruke na bolesne

i oni će ozdraviti. Zato što sam
sveštenik, zato što sam crkva, zato što slavim

Boga, dajem svoje telo Njemu. Uradite to.
Onda ćete videti divne stvari.

OK, nadam se da ovo razumete. Radujem se
sledećem nastavku kada ću vam govoriti o

drugim stvarima. Ne znam u kom pravcu
će me Bog odvesti.

Radiću jednu po jednu lekciju. Verujem da će
ovo biti početak

nečega novog. I opet, kao što sam vam rekao
prošli put, ako imate pitanja i ako želite da uđete

dublje - "Poslednja reformacija", moja knjiga.
Video sam da mnogi naruče tu knjigu i onda

je poklone. Neko iz Holandije je naručio pet
knjiga, a onda je naručio još pet, jer

je želeo da i je drugi pročitaju.
Jer učini nešto

unutar ljudi. Postoji čežnja da se oslobode,
čežnja da se ponovo doživi

vatra, čežnja da vas Bog koristi.
A vi, koji jeste sveštenici u crkvi,

i nekako se malo plašite i mislite: "Hej, ja sam
zaređen, ja sam sveštenik, šta se dešava

ovde?" Samo želim da vam kažem: "To je sloboda.
Opustite se." Ja sam radio kao sveštenik.

Bio sam sveštenik na tradicionalan način. Nisam
bio srećan, jer ljudi nisu napredovali. Borio

sam se i pokušavao da uradim sve. Ali sam
video da kada sam promenio taj način razmišljanja,

počeo sam da donosim više plodova nego ikada
ranije. I nisam izgubio ljude. Nisam

posedovao ljude, pa nisam ni mogao da ih izgubim.
Kada su ljudi videli da želim da ih

oslobodim i opremim, poštovali su me. Ne zato
što su bili članovi, ne

zato što sam ih posedovao, već zbog ljubavi,
zbog poštovanja. Zato želim da kažem vama,

koji ste sveštenici, koji ste starešine u crkvi,
ovo će vas osloboditi, ovo će osloboditi

vašu crkvu, ovo učenje. Ponovo, nisam
protiv crkve. Ovo nije protiv

crkve. Ovo je sloboda. Znam za mnoge pastore,
upravo sam čuo za neku statistiku. 80% se bore

sa stresom u crkvama današnjice.
Mnogi ljudi prekinu pre vremena,

pastori, starešine, jer su pod stresom.
I to se prenosi na porodicu, ide protiv

porodice i dece, jer rade sve vreme i rade
sve stvari.

I nekako je nezahvalan posao biti sveštenik,
na stari način. Ali Isus nije došao

sa nezahvalnim poslom. On je nas nazvao
vođama, ali to moramo činiti na pravi način -

kako bi donosili plod, kako bi i sami
iskusili slobodu.

Ali, nastavak sledeće nedelje. Bog vas
blagoslovio! Zdravo!