Cindy Sherman: Karakteri| ART21 "Exclusive"

Epizoda # 139: Sindi Šerman otkriva kako se njeno presvlačenje u karakter počelo kao svojevrsni performans i kako se razvilo u njene najranije fotografske serije kao što su "Putnici u autobusu" (1976), "Neimenovane nepokretne priče" (1977-1980), i neimenovane projekcije iz pozadine (1980).

U svojim prošlim fotografijama i filmovima, Sindi izmišlja bezbroj formi transformacije od holivudskih starleta do klovnova i domaćica. Često samo sa najjednostavnijim sredstvima: kamera, perika, šminka, odeća -- Šerman prikazuje razne, ali nezaboravne likove koji opisuju složene živote van uobičajenog. Njena istraživanja imaju neodoljiv odnos prema javnim slikama, od kiča (filmske fotografije i fortografije sredine magazina) do istorije umetnosti (stari majstori i nadrealizam), do green-screen tehnologije i poslednjih dostignuća u digitalnoj fotografiji.

Saznajte više o Sindi Šerman na http://www.art21.org/artists/cindy-sherman

CREDITS | Producer: Ian Forster, Wesley Miller & Nick Ravich. Interview: Susan Sollins. Camera: Joel Shapiro. Sound: Roger Phenix. Editor: Joaquin Perez. Artwork Courtesy: Cindy Sherman. Video: © 2011, Art21, Inc. All rights reserved.

Sindi Šerman: Karakteri

Znaš li da postoje veštački nokti za noge?
[SMEH]

Nisam isprobala, ali to jako želim.

Zar to nije ludo?
[SMEH]

Mislim da ih nosim samo za...

...zabavu, kao šalu, znaš?
Mislim, to je... [SMEH]

Znaš, ovi nisu tako očigledni.

Ovi su možda manje očigledni
jer imaju tačkice

i deluju kao: "Ko bi da nosi
tačkice na nožnim prstima?"

Moj rad nije samo sanjarenje
o likovima ili situacijama.

Neki ljudi, mislim, misle
da likovi koje pravim...

.. su kao da oduvek zamišljam
da sam fatalna žena ili,

znaš, u mojim nepokretnim slikama.

Ne mislim tako bukvalno o sebi

Kad slikam likove, ne osećam
da je to neka vrsta..

nešto što buja iz moje mašte
-- moji vlastiti snovi.

Na koledžu, dok sam to radila,

jpostajala bih lik
i onda bih kao mislila:

"Eto, bože, ovde sam kao Lucille Ball.
Šta ću sada radim?"

Tako da je to postalo
kao neki mali performans,

I počela sam da to radim
na žurkama.

Jednom sam sasvim ušla u karakter
i poželela da odem na neko otvaranje,

i osećala sam da nešto nedostaje --

i onda sam gurnula jastuk ispod haljine
i postala sam trudnica.

Kada sam se preselila u Njujork, uradila
sam to par puta. Nije više bilo isto,

jer sam u gradu osećala da mi je
potrebno ulično oružje

ili nešto, da bih mogla da se nosim
sa ulicom,

sa ljudima na ulici i sa ludacima,

i sa stvarno ludima, koji su izgledali
kao neki karakteri na koje sam ličila

i nisam htela
da me pomešaju sa njima.

Prednost da ja budem ja
je da samo mogu da se igram.

Eksperimentisala sam sa drugim ljudima
u njima, kao sa plaćenim modelima --

ili prijateljima ili porodicom --

osećam se samo...

da ne znam šta da im kažem da rade

jer u stvari ne znam šta tražim
dok to i ne vidim,

tako da nastojim da ih požurujem
kroz ceo proces.

A onda to ponovo uradim sama,
a to je naporno, tako...

da iako to volim da radim
to je mnogo više posla

i frustrirana pokušavam da fotografišem
nešto što u stvari ne znam ni da razlučim,

jer ne znam šta je to
dok to ne vidim.